Znate onaj osećaj kada ste želeli da proputujete svet.
Da?
A znate i onaj koji sledi odmah posle toga, kad spoznate činjenicu da ste finansijski zakovani na tlo iste zemlje koju dodirujete već 25 godina?
Znate i taj. E super.

Javlja li vam se tada inspiracija i želja da makar u glavi proputujete, da se oslobodite okova zatrovane sredine i materijalne nemogućnosti? Trebalo bi da se javlja. Kada smo već vezani nečim, a čime ni sami ne znamo, ne treba dopustiti da nam vežu i oduzmu mozak.

U čitavom svetu ne postoji niko sličniji meni nego ja sama. Sve što me napušta sam autentična ja. Posedujem svoje fantazije, snove, nade, strahove, uspehe. Ja posedujem sebe, i stvaram sebe. Ja sam ja, i ja sam dobro.

Da, ja sam ja. I dobro sam. Super. Možda je vreme da se zapali cigara, popije kafa... da se oseti gorčina stvarnog života. A možda da se zapali i trava. Inspiracije nikada nije na odmet.
THC, duvan, lagana muzika na Jutjubu. I kreće putovanje, za koje nikada nismo imali mogućnosti, ali krenulo je. Muzika vozi kao kruzer oko Maldiva, i podjednako je dobro. U skladu sa realnim mogućnostima. Jedina mana je što malo brži ritam pesme poremeti ovu inspirativnu iluziju putovanja i sve to pukne na hiljadu delića, kao kristalna čaša kada doživi blizak susret sa parketom.

I bam, odjednom osećamo nostalgiju za nešto što nikada nismo imali.

Izuzetno rizičan i neophodan posao, jer, što se više čeka, biće sve rizičnije. Naime, tokom zime i prekrivenosti snegom, pa i nakon otapanja istog, košenje je moralo da sačeka da se zemlja osuši, da se spusti kosačica, da se ovo, da se ono, a za to vreme život je nabujao u vašem, čini se, nikad većem dvorištu. Dakle, pošto prođoše dani kojekakvih izgovora i psihičke pripreme koja se sastoji od nekoliko kafa, masturbacije i 3 tanjira boranije (individualna stvar), vreme je da se prione na posao. Problematike je sledeća: em je trava tolika da se po njoj pentraju mačke i svrake, em više ne dominira međ' vegetacijom, pa su tu narasle kojekakve sekvoje, bukve, adami, džordani, onilovi, još morate da ponesete 84 džaka da potovarite kompletan zeleniš\braoniš. Da se pri tome ne govori o fauni koja je tu svila gnezdo ili jazbinu misleći da tu ljudska noga neće kročiti (možda samo upasti), pa tako postoji verovatnoća da iz travuljage iskoči kakav poskok i ćapi vas za jagodicu, dok vi u agoniji pokušavate da ga zauzdate kosačicom, a nije isključeno ni da završite viseći u paukovoj mreži dozivajući komšu da vam se pridruži, jer vas izbaviti ne mere. Ništa nije čudno ako nađete psa\mačku\kanarinca koji vam je poznat sa postera na kom piše ,,Traži se'' ili ,,Nestao''. Nakon završenog i, još važnije, preživljenog posla, svečano se zaklinjete da ćete od dana današnjeg redovno kositi travu, no, najčešće serete.

Komentar iskusnog travaroša svežem početniku u poslu uzgajanja konoplje.

Kada je vaše preslatko mače doskakutalo do vas i javilo čarobnu vest - da je najzad dobilo mecu, i vi najzaaaaaaad odahnuli posle pe em esovanog raspoloženja punog raznoraznih blagodeti ovozemljaskih životarenja, nailazi "je l' mi prešlo?" faza. Naime, mladi devojčurci,a bogme i oni stariji, paranoični, svesni ili željni da im je guza savršeno oblikovana i da će svakojaka budaletina naći način da iz bilo kog ugla osmotri to savršeno parče njezinoga tela, brinu da ne bude ozarena crvenilom poteklo sa izvora međunožja vaše lepše polovine.
Faza "je l' mi prešlo?" je odlikovana sledećim postupcima. Devojka A se udaljava od muškog saputnika ili ženskog, ili grupe, i podiže guzu, kao neprimetno, devojka B ili taj mužjak, drugarica, tetka, strina, baba, Zorana, Gorana, Ana, Stojanka, Milisav, Ruzimneko... stoji i kao zamišljeno neprimetno primetno bulji u njezinu bulju i otrkiva ili ne, tragove krvi na materijalu od koga je donji deo devojčurkinog (A) odevnog predmeta i sačinjen.
Prilikom neprimetno primetnog ali kao neprimetnog zevanja u donji srcoidni obli deo tela osobe A, osoba B će čučnuti, iskriviti facu, nategnuti zenice, dok osoba A, udaljena bez razloga, opet se vraća grupici koja joj daje, posle određeenog vremena i detaljan izveštaj. Naravno, dešava se i da se osoba B istripuje, nije sigurna da l je kečap, krv, crvena kreda, list sa grane, trava, blato ili joj je samo tu takva šara, te mora i da stručno overi, i da se uveri da je sve u tome predelu tela u najboljem redu.

Jedan od najlepših obroka koje muškarac može da doživi. Ne da pojede, već da doživi.
Odlazak u grupni lov, sam po sebi znači šetnju sa ljudima istih sklonosti i strasti, približnih godina i socijalnog statusa.
Ustaje se u cik zore, sastanak je na dogovorenom mestu, vođa grupe napravi kao neki raspored i sledi polazak.
Obavezno se svrati do neke pekare i kupi svež, vruć, domaći hleb.
Pucanje u neku životinju je poslednja stvar koja se desi, ako baš nešto ''naleti ne cev''.
Prva pauza je za doručak i tu počinje ono pravo. Na zemlji se raširi šatorsko krilo i svi izvade klopu koju su poneli od kuće. Ponese šta ko ima, al po pravilu se za lovački doručak sačuva najkvalitetnije parče šunke, pečenice, domaće kobasice, najmesnatiji čvarci, bude tu i par činijica sa sirom i kajmakom.
Salata zavisi od sezone. Ljute papričice, paradajz, luk, kiseli kupus, krastavčići...
I naravno, vade se pljoske sa rakijama raznih vrsta, a koje uz obavezne lovačke priče i preterivanja, idu u krug dok se ne isprazne. Termos vrele kafe, par cigareta za pušače, i kraj.
Najmlađi članovi grupe, takozvani lovci-pripravnici, dužni su da sklone sve, tako da iza njih ostane samo ugažena trava na mestu doručka.
E, tu su već mnogi spremni za povratak, jer kome je sad do lova na pun stomak.
U putu do kuće, punih stomaka i srca, a praznih rančeva, obavezno se svrati do neke Slađe.

Sibirska pesma prilagođena srpskom jeziku iz emisije Sasvim prirodno (Svet lova i ribolova) koju vodi Jovan Memedović

Vutra. Zbog svoje velike sličnosti sa izmrvljenom marihuanom, lako ih je zameniti. Naročito je popularna među iskusnim dilerima koji je uvaljuju neiskusnim klincima. Koriste je i starija braća koja svojoj mlađoj rodbini zarolaju džoint sa origanom, i onda klinčadiju boli glava tri dana, i ceo život ujedaju ako im neko spomene travu. Takođe je koriste i likovi koji idu u srednju školu u grad, a iz sela su, pa kad im keva nađe ket, kažu da je to origano.

Beton liga(poslednja liga iz koje nema ispadanja) je okružna seoska liga. Kako budžet klubova ove lige zavisi od volje lokalnog "biznismena" da se otvori, otvara se mogućnost za razne suštinske komplikacije koje nekad rezultiraju nemogućnošću igranja utakmice.

Opravdanje umetnika, često se da čuti i kod nas, kada iskenja golo govno i misli da je to nešto vredno divljenja.

Kao i svaki moderan stadion i seoski stadioni moraju da poseduju određene peroformanse koje propisuje SFS (Seoski fudbalski savez).

1. Svaki seoski stadion (u daljem tekstu SS) mora imati barem poljski WC izvan granica stadiona. O naplati korišćenja WC-a odlučuje klub. Klub takođe obazbeđuje i sanitarne radnike (čitaj: Baba Sere) koji će voditi računa o higijeni i naplati.
2. Svaki SS mora da ima najmanje tri parking mesta, nebitno na kakvoj podlozi (beton, šljunak, trava...). Parking mesta moraju biti odvojeni barem za drvo trešnje jedno od drugog.
3. Svaki SS mora da poseduje barem jednu svlačionicu sa obezbeđenim planom koji tim prvi ulazi unutra i presvlači se. Takođe domaći i gostujući tim moraju imati mesto za fizičku pripremu pred utakmicu (prostor iza gola).
4. Ukoliko SS poseduje tribine, one se mogu prostirati samo na tri strane. Četvrta strana mora biti otvorena prema njivi i rezervisana za slučaj da oficijelno lice (čitaj: sudija peder) mora u brzini da napusti stadion (čitaj: jure ga pobesneli navijači ili igrači).
5. Pored sudije na utikmaicama na SS-u moraju se nalaziti barem još dva tipa koji će vrteti kartone sa brojevima kada se postigne pogodak.
6. Stanje terena ne sme biti gore od najizoranije njive u selu. U slučaju lošeg stanja terena mora se zaliti vodom da se stvori blato i utisak da je teren loš zbog kiše.

Kršenje bilo kojeg od ovih pravila dovodi do zatvaranja SS-a i diskvalifikacije kluba.

Nešto zapušteno (njiva u korovu, dvoriste u neredu...)

Dok je pre nekoliko decenija uz vinjače i ćevape Toma Zdravković pevao, nije ni sanjao, da će jedan jedini stih njegove pesme, na najbolji način opisati današnji odnos domaćeg i stranog fudbala. Bolje nego Aca Stojanović u epsko-lirskim momentima ekstaze tipa, 22 igrača, četiri stative,dva tima, pretežno vodolije, jedna lopta sa primesama čilske šalitre. Sere Coa, a nekada je bio kul lik. Čovek koji je u kafani ostavio svoju, a i mnogo drugih jetri, ubo je iz prve.

Dvadeset i dva bangava magarca, sa osećajem hrasta, koja se nekontrolisano teturaju po nečemu što bi trebalo da se zove trava. Jureći pritom nešto što se kotrlja po terenu, bez cilja. Bez žara, želje i snage. Žešće bi u duele ušle ribe iz tehničke škole Nikola Tesla. Zanimljivo je i da te devojke imaju više dlaka i muda nego ovi drugi. Jedan komentator reče, da ovi igrači ne zaslužuju da im se spominju imena, već će ih zvati po brojevima i boji dresa. Tragikomedija.

A onda sa druge strane, svuda oko nas se mogu gledati neki evropski timovi. Posle nekoliko odlgedanih minuta postavlja se pitanje, da li i oni naši članovi Srbija šuma, iliti fuzbaleri, igraju isti sport kao i ovi drugi. Ne liči nešto.
Kada vidiš da je utakmica Norič – Stouk zanimljivija nego Večiti derbi, Hrastove i Bukove šume, skapiraš da je sve otišlo u kurac, da bi nam bolje išlo plivanje, a i ide nam, da je Toma vidovnjak i da treba nazdraviti u to ime nekim špiritusom.

Narkoman sa najdužim stažom u kvartu. Lice koje zamisliš kad neko kaže ''narkoman''. Ostali dođu i odu, zajašu pa sjašu, navuku se pa se skinu, ali Prva igla ostaje verna svom pozivu. Zvanje Prve igle ne stiče se lako; potrebno je mnogo truda, rada i odricanja kako bi se održao kontinuitet. Trava/lepak/trodon/amfetamin/heroin.. prošao je kroz sve faze i ne posustaje.
Zna se ko to u dva popodne, po najvećem suncu, užurbanim koracima cirkuliše kvartom kuckajući nešto u mobilni. On je maskota kraja, o njemu se ispredaju urbane legende(npr. kako je opljačkao trafiku pištoljem na vodu ili kako ga je ćale vijao bulevarom dok je bežao sa tri Larusove enciklopedije u rukama).
Kada si u dvorištu osnovne škole na fizičkom pikao basket sa svojim drugarima uvek je zujao tu negde okolo i redovno prekidao vašu partiju rečima: '' Daj samo da šutnem jednu''. Onda bi se oprobao van linije 6,25 i po običaju ne bi dobacio do obruča.
Kada si u to isto dvorište dolazio mnogo mnogo godina kasnije opet si mogao da ga vidiš, jednako mršavog i osušenog, kako u nekom ćošku nešto mulja sa par likova.
Krivudavim narkomanskim putem krenuo je sa svojim vršnjacima, ali vremenom se njegova ekipa postepeno podmlađivala. Konstantno su pristizale nove snage iz redova novopečenih adolescenata, menjale su se i postave sitnih lokalnih dilera, ali do potpune smene generacije nikada nije došlo, jer je jedan igrač uvek u igri.. Sada se već mota sa klincima kojima ćaća može da bude.

Žena čijieg muža redovno cimaju neke obične izjave ljudi i koji svakodnevno doživljava traume. Slične njoj su i Ruža, Duda, Ada, Biserka, Višnja, Dunja, Malina, Jagoda...

Simbol samozavaravanja i inverzne estetske logike imaoca istih. Prelazna faza između negovanja lubeničarskih brčića u mladog junoše, koje on godinama nosi trpeći bol u mladoj ranjivoj pubertetskoj duši, odbijajući da ih obrije, a sve u nadi da će sprečiti prerano jačanje brade i brkova, i staračkog negovanja dugačkog pramena na potiljku kojim se spiralno pokriva ćela, u nadi da će se prikriti činjenica da na temenu trava više ne raste.
Jer on je poslušao očev savet i poverovao u tvrdnju da brijanje izaziva pojačani rast brade, pa je, kada je počeo da se brije, strogo vodio računa da minimalizuje tretiranu površinu lica, kako ne bi za par godina ličio na Čubaku. Tih par dlačica koje su rasle na jagodicama, ignorisao je, u nadi da će ostati iste, jedva primetne samo da ih slučajno brijanjem ne bi ojačao i podigao prag šume na veću visinu.
Sve bi to bilo lepo, ma kako netačno i naivno bilo, ali, postoji jedan problem. Dlake rastu, brijao ih ili ne. Ti mali smešni žbunići, oštro oivičeni brijačem na donjoj strani a veselo raštrkani ka očima, sada su, u njegovim kasnim tridesetim već dovoljno vidljivi da ga deca i sa druge strane ulice prepoznaju kao onog čiku sa obrvama ispod očiju. Svaka svrha daljeg odbijanja da se uklone prilikom brijanja prestala je još pre deset godina, estetsko opravdanje je postalo sopstvena suprotnost ali on uporno istrajava.
Obrijaj to, prijatelju, biće lepše i tebi i nama koji te gledamo.

Koristi se u dva slučaja.
Prvi:
Lik kome to poručuješ je veoma talentovan i on je jedan jedini.
Drugi:
Lik kome to poručuješ je veoma retardiran.

Zašto je tako okrutna?
Zašto ne živimo u snovima, a ne u ovoj truloj prokletoj realnosti?
Ustaneš iz kreveta, ne spremiš ga, odvučeš se do kupatila, sedneš na šolju, i već počinju da ti lupaju o vrata i viču da požuriš. Jer jelte, i njima se sere. Obriješ se, kreneš na posao u svom dotrajalom kadetu, naspeš gorivo sa poslednjom kintom u džepu, da bi na radnom mestu slušao trabunjanje nezadovoljnih korisnika, i nadrkanog šefa. Vratiš se sa posla, otkineš deo hleba i progutaš ga s pasuljem od pre dva dana. Sedneš na kauč, upališ TV i gledaš sednicu vlade. Jebem im ja mamu svima. Posle dnevnika, i par minuta nezrelih rijaliti šouova. Dok ti se ne smuči i TV i cela ta jebena realnost, i svet u kome živiš. Odeš u krevet zamišljen, i istripovan da će nekad, možda biti bolje.
Ne. Neće.
Realnost je previše ustaljena, previše dugo postoji, i svaka promena bi bila samo promena nagore. Tamo gde si, ostaćeš do kraja svog bednog života u okrilju realnosti.
Zašto u američkim filmovima svi žive u belim drvenim kućama, ispred koje je savršeno pokošeno dvorište sa fontanom, i američkom zastavom? To ne postoji brale, ja kupim travu, zasadim je, i korenje raste više nego jebena trava.
Svi proizvodi koji reklamiraju su savršeni, njihova upotreba bi te učinila srećnijim. To nije realnost. Realnost je da jebeni jonizator-ozonizator uvlači duvanski dim, posle nazovi filtracije, iz njega izlazi isti taj duvanski dim, i prašinčina koja se nataložila u uređaju. Uz dormeo jastuk sam ukočen svako jutro, ali srećan sam. Srećan što još nemam zakrečenje pršljenova.
Marš tamo!
Matori, neće biti kao što misliš. Nećeš biti ni astronaut, ni vozač formule, ni pilot. Realnost ti ne dozvoljava. Ali osuđen si da živiš u njoj. Zato je mrzi, i povećaj oblak ogorčenosti iznad naših glava. Možda ako počne kiša ogorčenosti, neko shvati da realnost možemo da promenimo svi. Zajedno.

Ekonomsko-pedagoško-mitološki fenomen čiji je idejni tvorac Mića Jovanović. Koncept je razvijen na bazi modela organizacije Rudarsko-topioničarskog basena u Boru i usko je povezan sa izborom za Miss Timočke Krajine, Donje Ćuštice i ostalih vukohebina.

Izraz domorodaca koji koriste kad vide moje matorce i mene na groblju. Mi, kao i svaka normalna familija, odemo gore (na brdu je) malo se čupne trava, sredi, ovo-ono i posedi se malo (tačnije stoji, ali ako je toplo, sedneš na travicu, zapališ cigaricu i tako lagano...)

E, sad... Baba je umrla pre godinu dana. Keva opušteno odvaljuje: "De si deda, još nisi oter'o babu iz groba! Jel vodi abrove, čangriza,a?"
Na šta se obližnja domorotka od 70 i kusur godina, inače u crnini, okreće prema nama i krsti sa obe ruke u isto vreme - ja hteo da je pitam jel ume ono kad trljaš glavu i stomak...
Ćale komentariše: "Ma boli ih uvo gledaju nas odozgo, kod njih nije kriza..."
Iza nas se već okupilo naroda na obližnjem grobu, šetkaju i prisluškuju, kradimice komentarišu. Nema veze što su tamo na onom grobu gde su, u stvari, došli ostavili upaljene sveće koje su zapalile obližnje šiblje.
Naravno, na sve ja dobacujem: "Ma kakvi sede, deda umro pre 11 godina, mislim da baba još uvek čeka dozvolu za ulaz u njegov onozemaljski harem"

KUKUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUU-AJOOOOOOOOOOOOOOOOOOOJ-LELEEEEEEEEEEEEEEEEEEE

Razleže se sa obližnjeg groba... Neka druga baba udarila u naricanje mužu koji je, bar prema spomeniku, umr'o pre 30 i nešto godina... Ko zna, možda je strefilo saznanje da njen možda ima dva harema...

To je samo delić...

Najbolje je što moraju da prođu pored nas dok odlaze. Naravno, mi se zadržimo malo duže... XD
I onda gledaju u zemlju, babe nešto gataju, krste se, čupkaju travu, pljuju preko ramena...
A ja sedim na travi i gledam ih preko flaše piva kojoj cedim dušu... U majci Megadeth-a, inače...

Najčešći izgovor za sopstvenu nesposobnost plivanja u mutnom. A i u bistrom.