- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?

Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!

- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.

I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.

- ... Stojadine, ovo više ne može ovako, ja mislim da se naša Smiljka zaljubila.
- Stvarno? Nisam primetio.
- Pa kad povazdan buljiš u te tvoje novine, umotali te u njih dabogda!
- E kad budeš znala oće li Amerika udariti na Rusiju...
- Jebli te i jedni i drugi, slušaj ovamo. Jutros je pošaljem po kupus, ona donosi paradajz - dobro, desi se svakom, nije strašno. Ajd i što je krenula motorkom da trese šljive, pogreši čovek a i vazda je bila malo smotana na tvoju familiju...
Al kad je pošla da pomuze bika mesto krave vidim ja - naša se Smiljka za-lju-bi-la.

Kasirka: "Jedan sampon od breze, toalet papir, pjena za brijanje, tri krem bananice... sve zajedno: 7.30 km"
Kupac: "Izvolite" (pruza 10 km)
Kasirka: "Vas kusur 2.70"
Kupac: "U redu je!" ( :smek: :smek: )

-Sestro čekam već tri sata ovde u čekaonici!
-Ne brini deko,vreme leči sve.
-E onda u redu.

tri popodne

-Dobro jutro narode.
-Dobar dan.

Tako je to u životu, i biće, nadam se.

-Ajmo kume, akcija! 100 dinara badnjak, plus gratis jedan za hladnjak.
-Evo samo da odem po česnicu kod Ćazima, pa ću u povratku d'uzmem...

Kecmanova trica protiv Cibone
Teodosić protiv Španaca

Balavurdija: Kume, kume, izgore ti kesa kume!
Kum: Cigani! Tri metera somota!
Cigani:
Tri metera somota,
zar te nije sramota,
da ti ljubiš mlada momka
matora devojka!
Nevesta: Eto ti tvog kuma, tek smo izašli od matičara, a on opet naglašava da sam starija od tebe!
Mladoženja: Ma on se samo šali. Opusti se.
Cigani: Šta sad, kume?
Kum: Samo nastavite u tom duhu!

Ovako bi to izgledalo u razgovoru sa:

- Kolegom koji nije dao ispit već godinu dana:
"Ja sam znao u principu sve, a on mi je d'izvineš, dao desetku".

- Prijateljem koji posti već dve nedelje:
"Ne mogu integralne grisine, hvala. Malopre sam d'izvineš, pojeo pola kile pečenja".

- Ortakom koji već šest meseci ništa nije kresnuo:
"Bio si u pravu, mala je cava kakvu odavno nisam video. Sinoć sam je, d'izvineš jeb'o."

(Sa izrazom dubokog razočarenja i gađenja na licu):
-Šta si mi bre ovo doneo, čaj od kafe? K'o da je crnac prao noge...

Red u pošti, 37 minuta kasnije. Stižem na čelo reda, uredno pazeći da ne zgazim žutu liniju i ne zakoračim dalje pre nego što me prozovu. Osećam nečiji dah na vratu i ugrožavanje svog privatnog prostora. Usled žamora nisam istog trenutka čuo ljubaznu službenicu kako me je pozvala i nekoliko trenutaka se duže zadržao iza linije…

- Alo, prozvala te je!
- Pardon?
- Šta se okrećeš, jebote?!? Na onu stranu ideš, prozvala te je da odeš na šalter!
- Gospodine, takvo obraćanje je zaista neumesno. Vidite da tamo na klupi pored sede i deca. Uostalom, nekoliko dodatnih sekundi koje ćemo izgubiti na već svo ovo čekanje su zaista beznačajni. Lako se to može nešto bržim korakom nadoknaditi kada izađemo na vazduh, ukoliko baš negde žurimo. Mislim da bi nam svima u ovakvim gužvama za koje niko od nas nije kriv malo osmeha i lepih reči pomoglo.
- I… izvinite, u pravu ste.
- U redu je. Lep dan vam želim.
--------------------------------------------------
Medicinska sestra iza stakla šaltera vodi važan razgovor sa koleginicom i ne želim da je prekidam. Shvatam koliko je taj razgovor bitan jer se nijedna od njih dve ne javlja na telefon koji neprekidno zvoni. Nakon nekoliko minuta, spazila me je i na moje pozitivno iznenađenje prekida tu prebitnu konverzaciju baš zbog mene i prilazi onom otvoru na staklu kojem ni dan danas ne znam ime. Rešim da uz širok osmeh prvi pozdravim…

- Dobar dan.
- Reci.
- Kako molim?
- Šta moliš? Daj knjižicu i reci šta ti je. Imaš temperaturu, samo gluv, šta?
- Ovaj, ne, nemam. Izvinite, nećete se javiti na taj telefon? Ponovo zvoni, možda je hitnije od ovog mog slučaja.
- Ma neka boli, zvoni mi kurac, hoćeš ti da mi govoriš kako da radim svoj posao?
- Ne, naravno, ali znate, gospođo, u firmi u kojoj ja radim, ukoliko bih sa svojim klijentom razgovarao kao vi sa mnom, već bih morao prazniti svoju fioku nakon kratkog razgovora sa direktorom. Za nejavljanje na telefon bi isto usledilo. Malo ljubaznosti i dobre volje nije na odmet. Probajte, bolje ćete se osećati.
- Joj, izvinite. Nemojte samo direktoru. Krenite sa mnom, mogu ja odmah preko reda da vas ubacim, nije mi teško.
--------------------------------------------------
Tokom vožnje magistralom na otvorenom putu razumnom brzinom od 40 km/h, primiče se naglo mat-crni Audi Q7 i počinje da vozi "na braniku" mog ekonomičnog porodičnog vozila. Usporavam, palim sva četiri, a vidim da uvaženi kolega vozač usporava za mnom. Zaustavljam se na bezbednom mestu, na pravcu. Izlazim ljubaznog lica iz auta i koračam ka ovom prekrasnom nemačkom vozilu na kojem se skoro bešumno spušta prozor pored vozača. Finom krupnijem mladiću koji je na žalost jako mlad ostao bez kose očinski objašnjavam...

- Mladiću, nije lepo voziti u ovim teškim uslovima tako rizično. Osim toga, imam nalepnicu da je beba u automobilu, pa se nadam da ste svesni rizika. Znate, vreme reakcije pri ovako velikim brzinam je zn...
- Turi te pristojnity priče u dupe, kepecu, da ne bih provjeravao mogu li smjestiti bezbolku u ta tvoja usta škrabava. Cjev utoke sigurno mogu, ali šteta trošiti municiju na tebe. Šjedi sad u to korejsko govno, počni da psuješ i vozi najbrže što možeš kao sav normalan srpski narod!

-Ti si imao dva lovca na belom polju, jeltakotakoje?
-A...
-I onda si pojeo svog pešaka, jeltakotakoje?
-D...
-I ne možeš konjem da ideš u latinično G, jeltakotakoje? Prema tome, neću da igram, dodješ mi rakiju, pa da se razilazimo k’o ljudi, jeltakotakoje?
-Nemam lepe reči...

D: Ščuo da je Jakov jebo Smiljku ućiteljicu?
S: Jakov desetka? Ostroga ti?!
D: Jes, ovoga mi krsta! Nabio joj kompleks!
S: Ahaha! Do jaja!
------------------------------------------------------------------
N: Srce, meći ga, spava mi se, a moram veš prostrijet, eno je mašina završila rodeo po kupatilu!
D: A? Da ga stavim? Ja svršio tri puta da sti men živa i zdrava. Aj prijatno.

Koliko često učiš?
Ne mnogo, jednom u tri meseca, kvartalno...