Najčešći argument samoproklamovanih umetnika, kvazi-intelektualca i urbano-kežual tipova.

Poznato je da u intelektualnim krugovima najlakše reći kako je nešto sranje, bezlično, nekreativno, loše ili pak zaostalo i prekopirano.

To je zbog činjenice da zaista postoji dosta loših stvari, pa je opšteprihvaćeno neobrazloženo pljuvanje svih stvari koje nisu blizu genijalnosti ili savršenosti.

Pljuvači pribegavaju ovoj tehnici zato što najčešće nisu u stanju da shvate ono o čemu govore, a imaju potrebu da iskažu svoje mišljenje u javnosti, a pošto nemaju mišljenje, pronalaze sebi slične u okruženju i čoporativno pribegavaju masovnoj pljuvačini nečega što nije dovoljno prizemno ili očigledno.

Na našem televizijskom nebu su se iskristalisale 3 grupe fanatično- revnosnih javljača u emisijama. Prvu grupu čine veliki košarkaški stručnjaci koji se javljaju kod Tegeltije na SOS kanalu. Drugu grupu čini ekipa iz okoline Mečkovca, nadomak Goloboka uz vernu podršku rodoljubive dijaspore koja jedinu vezu sa rodnom grudom vidi u razgovoru sa velikim magom i kreatorom novopečene srpske misli, prevelikim i prepodobnim El Grande Saletom Popovićem.Treću grupu, i nadasve, intelektualno superiorniju u odnosu na ostale (u svojim glavama), čine javljači u emisiji Olje Bećković, koji iznose svoje urbano- demokratsko- prosvećene stavove u stilu ministra za srpska sveobuhvatno- nacionalna pitanja.

Fina svirkica, nešto gotivno, urbano, sve ekstra do određenog momenta. Prilazi ziljavuša kojoj je muzika djetinjstva bila rik medvjeda i vukova. U14. godini čuje Stoju, koja joj je postane omiljena pjevačica, i to je njen vrh. Na nekom rođendan vjerovatno čuje ''Krivo je more'', i onda kad čuje da neko svira gitaru, obavezno traži to da joj se svira, jer će tako da bude kul. Da zlo bude veće, i vlasnik lokala u kom sviraš je šaban, tako da joj se želja ispunjava. Ja sviram, povraćam i plačem odjednom, i proklinjem dan kad sam se rodio.

Prvobitno značenje ovog izraza tiče se hrane koja je hranljiva i ima uspostavljen balans sadržaja hranljivih materija, minerala i kalorija.
U moderno, urbano doba, značenje je promašeno, i zdravom hranom se nazivaju kojekakvi proizvodi prerađeni na neprirodnim temperaturama, iz kojih je isisano sve što je iole hranljivo i zdravo, ali se na to ne obraća pažnja jer taj proizvod sadrži 0 kCal, a samim tim 50% veštačke boje, zaslađivača, arome i konzervansa. Osobe koje se obično hvale ovakvim načinom ishrane mrze ćevap, pljeskavicu, vešalicu i ražnjiće. Uglavnom je jedu ljudi koji ne žele da se ugoje, pa se neverovatno-ali-istinito ugoje još više.

Lik koji se doselio u Beograd, a nije usput naučio da i na selu postoje ljudi koji su gospoda, kao što u gradu postoje ljudi koji su seljaci. Pošto je, iz nekih ličnih razloga, duboko nesiguran u sebe i nema izgrađenu ličnost, on nema hrabrosti da kaže odakle je, a kamoli da bude ponosan na to. Zato se uvek trudi da to sakrije ako može, između ostalog, tako što pokušava da sakrije svoj akcenat (neuspešno). Sela se gnuša, kao i Srbije generalno, jer jelte - urbano i nacionalno ne mogu ići zajedno. Granice i nacije su za njega prevaziđena stvar. Himna mu para uši, a zastava bode oči. One su opijum za seljake. Ne veruje u Boga, ali voli da priča o njemu i dokazuje njegovo nepostojanje. Čak i kada ga niko o tome ne pita. Jer, ima li išta urbanije od podjebavanja vernika? Oblači se urbano, sluša kul muziku, izlazi na kul mesta i druži se sa kul ljudima. Kako prepoznaje šta je kul? Jednostavno. Gleda televiziju. Inače, B92 mu je memorisan na broju 1, jer RTS gledaju samo seljaci. Gotivi Lunu Lu, Bebi Dol mu je baš super, a Ivan Tasovac je pravi gospodin. Voli da čita (isključivo izdanja Samizdata). Vremenom, kad ispegla akcenat, uklopi se i malko pusti muda, onda prelazi na sledeći stepen kuloće i urbanosti, a to je pljuvanje po Beogradu. Nekad ga je taj grad fascinirao, ali sada ga već guši. Prerastao ga je. Pun je seljaka, primitivan i zatvoren, nije kao Njujork... ili London... ili Zagreb. Jedva čeka da ode iz njega...

Narukvica ili ogrlica koju si monasi koristili pri molitvi. Civili su takođe počeli da nose brojanice iz tri razloga:
-vrenici koji je nose iz isto pomenutih razloga.
-''da se zna da sam Srbin'' tip ljudi. Brojanica je za njih prilog pored krsta koga su odvlalili sa crkve te ga metnuli oko vrata, zastave Srbije gurnute na levi prozor Mercedesa, i tetovaže Srbija preko celog pivskog stomaka.
-kao modni detalj klinaca, doduše na urbano kao arafatka, ali mogućnosti pravljena okova i kombinacija boja pružaju opcije unakarađivanja prvobitne namene ovog objetka na sasvim novi način.

'Ajmo svi na pod, svi u jebeni sevdah, jer zemlja gruva i svima nam je tako do jaja! 'Ajmo ruke gore svi koji kapiraju o čemu se radi! Ja ne kapiram da ga jebeš! OK, u stvari kapiram da danas baš svako ko se od matoraca ogrebe za gitaru ili klavijature može da pravi muziku i da osnuje bend, ali ne kapiram zašto se neki toliko trude da budu u toj baš kategoriji! Okej, reći će neko, ljudi slede svoje snove. Sve je to lepo, ali zašto da zbog njihovih snova i njihove bljutave muzike ja i hiljade drugih imamo noćne more? Završi brate neki faks ili pali preko ili neka ti ćale preko veze nađe neku dobru šljaku gde nećeš raditi ništa, a primaćeš kintu. Od takve muzike se i tako nećeš leba najesti.

Ali ta muzika je tako moderna! reći će neko. Čuj moderna! Ponegde je postalo moderno biti muško i primati ga u bulju, zato mi se baš nešto i ne žuri da postanem moderan.

Ali to je tako urbano! Urbano, kažeš? Neka hvala, ja ću onda radije ostati seljak i do kraja života slušati Smak, YU grupu i ostale stare majstore. Tačno, matori su i ružni, ali znaju da sviraju i da naprave pesmu, ja muziku i tako ne gledam već slušam.

Ali te njihove pevačice, pa one imaju tako slatke, sexy glasove. Stvar ukusa. Ja bih na primer radije gledao pornić sa Angelom Gossow u glavnoj ulozi i slušao je kako u ekstazi priziva svevišnjeg onim njenim jezivim glasom. Bolje to nego slatkasti izveštačeni glasići riba od kojih neke nisu dovoljno dobre ni za pornić. Dobro, neke i jesu, ali to nije deo ove priče.

Metalika. I to ženska. Duga crna kosa (može bit' da ima i plavuša), lice belo k'o sneg sa Povlen planine (izvin'te Zlatiborci, kod vas postalo mnogo urbano, sneg nekako crn), obučena u crnu kožnu jašu ispod koje je neka crna majica sa nekim demonima. Dole nosi crne pantlone ili farmerke i neke povelike crne cipele. Mnogo crnog, a napolju ugrejala zvezda, ima +40 sigurno (na vestima onaj rek'o 38, al' lažu, obmanjuju narod), a crno privlači toplotu, veli moja baka. Krenula negde na sa'ranu sto posto. Sebi izgleda.

Све већи феномен модерног времена. Последњи бастион одбране ортодоксних пијандура, штипача меснатих гузова средовечних конобарица, самотњака и боема.
Место које је у широком луку избегавано од стране хипстер момчадије која се чешља на урбано, третира браду препаратима за негу косе, прави лајт-шоу блицем мобилног апарата док клабингује и даје Јована Цвијића за пиво од 0,3.
Женска чељад је пак згрожена масним стољњацима, заговњаним вецеима, ласцивним коментарима на рачун свог изгледа од стране задриглих гостију али превасходно чињеницом да су таговање и остали облици фејсбуковања отежани услед недостатка вајрлеса.
А и окле вајрлес у кафани у чији је једини комад технологије 21-ог века телевизор у боји са додатком телетекста? Свакако и више него довољно сложићете се, размажена клинчадија слободно нек се педерише по клабанама.

Klavir tugaljivo svira. Saša korača i pati. Jarko-pederske pantalone, potpuno slepljene uz telo tugom, prate svaki njegov korak. Jedva hoda, gravitacija i emocija ratuju. Kroz providnu majicu dubokog izreza, onakvu kakvu bi rado dao devojci da obuče, ocrtavaju se nabrekle bradavice. I one pate. Saša zastaje.

Klavir i dalje jeca, Sašu obuzima sve veća tuga, naviru uspomene, pokušava da zapeva. Ne ide. Bol je prejaka, iz njega izlaze zvuci nalik na dahtanje umorne džukele.
Domaćica kraj malog ekrana oseća taj bol. Prekida da zavija sarme. Sad i ona pati.

Devojka sa malo godina i još manje odeće na sebi korača ka Saši. Ali i ona zastaje. Gleda levo desno, pući se. Kamera sada prelazi preko njenih skupljenih usana i ruku, koje šalju neku poruku samododirivanjem... Valjda i ona pati.

Saša sada stoji na mostu. Nepomično. I pati. Emocije mu obaraju glavu, mora da zažmuri da izdrži.

Otvara oči u kući kraj ormana koji odiše većom muževnošću nego on sam.
Grči čelo. Napeto je ponovo. Uzdiše. Davno zaboravljena ljubav. Propalo je. Jedina je vredela. Mogli su sve. Ali nisu, zato on sada pati.
Druge ribe mu se nude, a on ih ne odbija. Ima Saše za sve, ne bi dopustio da i one pate.

Prilazi devojci iz spota. Ljube se i sećaju kako su zajedno bili srećni kada je on imao 20, a ona 10. Nisu znali šta imaju i zato sad oboje pate.

Muzika je utihnula. Saša je kod mosta. Nije uspeo da pusti glas ni u ovom spotu. Ni u ovoj pesmi. Razmišlja da skoči.
Ipak će otići i večeras da se uništi od alkohola na nekom splavu. Učiniće nekoj devojci i imaće je (jer on ne jebe) cele noći, a onda će je poslati na taksi i snimiti spot o toj fazi lečenja patnje.

Domaćica gleda, a suze se slivaju. Moli se Bogu da Saša ne skoči.
Njene molitve su uslišene. On je heroj. Eh, kad bi tako svi muškarci naučili da cene devojku koju su izgubili kao Sašica. On ne traži ručak svakog dana ko ovaj njen! Dala bi ona Sašici pičke, al' ne tek tako, već od srca, da ne bi više patio. Konačno bi uspeo da otpeva nešto!

Nastavlja da zavija sarme...

Jos jedan popularan izraz koji se usadio u kozu napaljenih klinaca i koji znaci mrzioca, nekoga ko mrzi, nekoga ko ne voli ma bilo sta je dobro reci osim hejter.

Ендемска врста у нас, небескога народа. До душе, нешто ређа, ал' их има, поготово са надолазећом секуларизацијом и модернизацијом. Неретко се могу срести у непосредној близини Филолошког/Филозофског факултета, терају косу на урбано. Она сорта за коју мајке немају ћерке за бацање, а рођене их не воле ни пред гостима. Никако сиђош ил' рмпалија! У суштини педерчић, нема масу за педерчину. Фурунџија.

Лифт-Србин је онај који са још пет својих (истих) другара може задовољити, на вр' контролне табле цифром обележену предвиђену масу носивости лифта од 450кг. Конкретно, не мож' здрав Срб имати 75 кила, па да га јебеш!

Urbano, urbano i samo urbano. To je moto ovih reklama, jer cilj nije da se seksualne manjine približe prosečnom seoskom domaćinu. Pod jedan, seoska populacija nije velika, pod dva, sve to deluje kao uzaludan posao jer kakvu god reklamu napravio, homoseksualno nastrojena persona može samo da dobije batine u seoskoj kafani i pod tri, gejovi i ne idu na selo uopšte, jer šta će tamo koji kurac? Samo mogu da se uprljaju tamo.

E sad, tu se dolazi do prvog problema. Ono što je pod dva u selu, u principu važi i u gradu, pa je prvo potrebno naći najmanje četiri geja, slično onima iz reklama za pivo, čips i tako to, ali opet pomalo različita. Dakle, moraju izgledati kao muškarci koliko god je to moguće, makar dvojica od njih, a to se postiže sa nekoliko detalja kao što su, brada od četiri dana, uredno-neuredna frizura i muževna, ali opet moderna garderoba. Neka čudnjikava fuzija militari i bling-bling fazona koja sama po sebi govori da bi oni u slučaju rata mogli da se bore ukoliko su uslovi prihvatljivi za jednog modernog čoveka, ali da u slučaju mira, umeju da uživaju u stvarima koje ih ispunjavaju. Ne bih se zadržavao na tom ispunjavanju puno. Druga dvojica moraju izgledati potpuno feminizirano, a cilj toga je da se kroz reklamu steknu simpatije ženskog auditorijuma, koji nakon serija tipa Seks i Grad, smatra da je imati druga geja, postalo bitnije i od asesoara. Tačnije taj drug je postao asesoar. (to što znam za izraz asesoar, samo je dokaz da smo bombardovani svakakvim glupostima kroz medije svaki jebeni dan, prim. aut.)

Nakon toga se dolazi se i do najbitnijeg segmenta reklame, a to je stavljanje ova četiri lika u neku situaciju koja je potpuno prirodna za heteroseksualng muškaraca i time se pokazuje da to što gejevi vole vole neke druge, malo više ženske stvari, ne znači da ne mogu da uživaju u nekoj tipično muškoj radnji. Naravno, nema bolje i popularnije muške stvari od fudbala. E sad, bitno je izbeći moguće tenzije, pa se nikako ne smeju koristiti bilo kakva obeležja naša dva najpopularnija kluba, pa se stoga pribegava obeležijima nekog stranog kluba, koji mora biti veoma popularan, a opet mora imati neki blago homoseksualni oreol, tipa Arsenal ili Barselona. Dvojica navijaju za jedan klub, druga dvojica za drugi klub.

Na kraju reklame mora da usledi hepiend. Znači, rezultat je nerešen i tu pod moranje ide i scena poljupca makar jednog para, što je mač sa dve oštrice, jer ako je prosečan heteroseksualac i nekako uspeo da pogleda celu reklamu, a to je moguće jer zbog perfidnog, goreopisanog načina kako je snimljena, muškarac koji ne ume da primeti sve te suptilne znake o čemu se tu zapravo radi, lako bude prevaren, onda postoji velika verovatnoća da će sa gađenjem da okrene glavu ili gađa televizor, ali opet, oni idu logikom da ako milijardu puta pokažeš na televiziji dva muškarca kako se ljube, to će na kraju postati potpuno normalno.

RTV koja je nekad bila ql, jer su imali muda da seru po Slobi, što se tad međ' obrazovanim narodom smatralo za dobro. Posle je zbačen Sloba, ali su oni ostali u tom tripu da su ql, i postali bljutavi i odvratni još uvek poštenoj inteligenciji, iz razloga sledećih:

1) U želji da se uvuku u dupe Evropi, forsiraju svaku politiku koja tvrdi da je Evropa super, a Srbi debili, bilo to u konkretnom slučaju tačno ili netačno.
2) U želji da se uvuku dupe onima koji sebe smatraju urbanom elitom, počeli su da promovišu "urbane" stvari. A to su razne bljutave kvazi-muzičke a pro narkomanske manifestacije, i slično. Takođe iz istih razloga promovišu homoseksualizam, pa osim što to sistematski sprovode putem informativnih emisija, trude se da im i voditelji izgledaju i zvuče kao pederi.
3) U želji da zarade što više para od reklama, emituju zaglupljujuće emisije kao što je Veliki brat.

Prednosti b-92 su što promovisanjem jedne idiotske politike tera kontru drugoj, još idiotskijoj politici, i što povremeno emituje pokoju dobru seriju (South park).

Reč koja, po utrpavanju gde treba i gde ne treba, polako počinje da ugrožava do sada neprevaziđeno BRE. Takođe, često korištena od strane iskompleksiranih kretena u vidu objašnjenja ostatku populacije da je navedeni kreten daleko iznad svoje seljačke okoline. Pri tome nikome ne kaže da je seljak, pa ne može da dobije batine.

Polivalentna reč. Može da miluje a može i da bode.

Tri reči koje razotkrivaju više nego ceo vokabular osobe koja ih izgovara.

Probudiš se jednog jutra i rešiš da budeš pesnik. Šta fali, sve što ti treba od opreme je tastatura, a otvara ti bezgraničnu mogućnost da plasiraš svoje mišljenje o savremenoj kulturnoj svesti, većinom bazirano na tome što si revoltiran jer niko na tebe ne obraća pažnju čak ni kad nateraš kosu na urbano.
Pa sedneš i zapišeš pedesetak pesama. Hej, i nije to tako teško, samo treba da zvuči dovoljno alternativno. Hm...
Ti si list breze otrgnut vetrom komercijale koji se bori protiv zlih cunamija mejnstrima. Ti si stidljivi cvet u prašini izopačenog društva.
Oh, ti si tako zaljubljen u boje duge, hipi pokret, i zvučiš tako anarhično i alternativno u svojim skejterkama sa pertlama u boji, dok ti vetar leluja kroz raskopčanu košulju u bojama Benetona.
Naslov treba da bude jako talentovan, kao ti. "Delić beskraja"...Da, to će odraditi posao.
Šta ti dalje treba?

Samo doktor književnosti bez posla, doktorirao na privatnom poljoprivrednom univerzitetu negde u šumama Bosne(gde i danas živi), priznat taman toliko da niko ne sme da ga tuži za obmanu javnosti kad se potpiše sa titulom.
Našao si ga?

Divno. Sad će on za tebe da lobira kod masnog brkatog direktora firme koja proizvodi granule za ovce, a ovaj će se mašiti za džep i pljunuti šaku jevreja umazanu od bureka.
Svašta, pa uvek se nađe za mlade talente! Knjiga odmah ide u štampu. Ovaj iz šume radi ti lektorisanje i proveru kvaliteta...Papira, naravno. Ko još proverava pesme...

Promocija. Još jednom plaćaš šumaru da drži govor. Cela tvoja rodbina je navalila k'o siroče na vruće galete, a, pored njih, u ćošku je i neki siroti namernik koji proklinje sudbinu što ga je baš tu sklonila od kiše. Debele tetke te slikaju dok počinješ naštrebano izlaganje prejebanim Andrićevim citatom, keva ti isplače Amazon radosnica, a ćale te gleda strogo i ponosno. Hej, pa postao si čovek!
Tvoja sreća dostiže vrhunac dok deliš potpisane primerke knjige za koju posle te večeri niko neće čuti i na čijoj prvoj strani ispod posvete piše "Neka i vaša ovca jede za malo novca".
Čestitam, umetniče.

Mnogi misle da su ga stekli rođenjem u nekoj urbanijoj sredini.

Odavno nisam izašao u grad. Još je Šaban im'o kosu kad sam sa drugovima izaŠ'o u disko. Sve je bilo karirano i crveno, a konobarica je isticala njen čuveni i diljem svijeta poznati dekolte. Pamtim kao da je bilo danas.

Sinoć na nagovor društva, izadjemo u Urbano-skupo-ko-kurac-govno od kafića. I moja specijalno čuvana sjećanja nestanu pod nogama Granda, kiča i šunda.

Kao šlag na torti, upoznajem gospodjicu Kost i Koža lično. Posle nje još jednu. Pa još jednu. Osvrnem se oko sebe- sve su iste. Sve su kost i koža. Nemaju ni sisa. Ništa. Sve se promijenilo. Nema više konobarice Divne da ti donese polalitarku i da bljesne svojim sisetinama ispred tvog nosa. Nema više njenog Mošusa da se pomiješa sa tvojim Brutom.
Sad su tu neki kurčevi Armaniji.

Polako ali sigurno, nestaju sise sa planete Zemlje. Nestaju obline, i sve ono što one sobom nose.
Dobrodošli u Kost i kožu.