Društvance sačinjeno od nekoliko devojaka za koje se zna da su raspoložene za druženje.

Izazov za drčne: predobra riba, dobra kola, gajba, pljeska od 30, skok na glavu u plićak, nešto što će tvojoj publici ometati dobro varenje, a tebe možda malo ili mnogo podići na "lancu ishrane", listi frajera ili ti konačno zaokružiti potreban autoritet.

1) Naslov neke knjige, komedije ili tragedije, koju je napisao neki Šakspir, ili jbmlg ko, i koja najverovatnije ima za temu viševekovni problem hejtovanja i namenskog moderatorstva. Dve porodice stalno ratuju, a pobednik se ne nazire. Večna borba dobra i zla.
2) radni naziv filma“Lovci na hejtere“ grupe nezavisnih autora i producenata, koji će uskoro doživeti premijeru. Isfrustrirani marketinški saradnik, lovac na banere, koji ne može da ispuni normu i nađe dovoljno prostora na raznim sajtovima za reklame svojih klijenata, u jednom trenutku otkriva zločinačku terorističku organizaciju koju uglavnom čine moderatori i nekoliko administratora sa višegodišnjim stažom-koji su ogrezli baneri. Nošen idejom zadovoljenja kosmičke pravde , a i da bi rešio svoje egsistencijalno pitanje, stupa u kontakt sa bandom hejtera, čiji se vođa izvanredno pokriva svojim spisateljskim talentom i čija knjiga“ Moj misaoni brat Bin Laden“ upravo postaje bestseler. Hejteri mu se ne sviđaju, čak oseća prezir prema njima, ali to je jedini put. Da li će pobediti dobri ili loši momci moraćete da vidite u bioskopu.

Zakleti rodoljub. Oličenje čoveka koji je okrenut porodici, koji je zbog nje spreman da se suprostavi sili koja je daleko izvan njegovih okvira. On je jedan od likova koji neće izazivati nevolju, često će se držati povučeno i izbegavati svaki sukob, ali ako mu već dođeš na kućni prag i ugroziš bezbednost njegovih najmilijih braniće ih poput razjarenog lava. Jednostavno rečeno Hektor je jedini gotivan lik u Ilijadi. Pošteno se šibao sa Ajantom, gomilu pederastih grka otpremio u Had i na kraju dosta tragično završio od latentnog geja Ahila, koji je imao veze odzgo. Pravda za Hektora!!!

Već nekoliko godina večna teniska nada da jednom postane broj 1, Novak Đoković, teniser šampionskog kalibra, zabavlja širom sveta publiku svojim imitacijama kolega i koleginica, bivših i sadašnjih šampiona. Shvatio je da se lični marketing i promocija na taj način mogu isplatiti u svetu sujetnih, čudljivih zvezda kojima je zanimanje stress i zgrtanje para. Biti klovn par minuta rasterećuje, zabavlja i navlači simpatije u većem broju slučajeva.
Da bi se nekako izmirio sa američkom publikom, njegov zadnji hit je bila imitacija prave američke legende Džona Mekinroa, u početku simpatično prgavog, a kasnije sve više nepotrebno arogantnog tenisera, koji pored hladnog Bjerna Borga nije imao dovoljno vremena i prostora da se baškari i razmahuje sa mesta No.1 na ATP-u. Mekinro se pojavio u košulji i pantalonama na terenu na US Open-u i sa Novakom su zajedno izveli par teniskih karikatura uz burne ovacije publike koja se u tenis razume kao i u operu, ali se najviše razume u cirkus.
Očito je da Novak želi i druge angažmane, i što da ne, široko mu polje i neka nađe svoje mesto i ostavi svoje ekstra verne patriotske navijače da se nose sa Novakovom imitacijom samog sebe od pre dve godine. Možda mu se posreći da odglumi i pravog šampiona.

Osobina veoma radoznalih ljudi. Osobe koje nose ovaj epitet imaju konstantu potrebu da zagledaju u tuđe dvorište i prate dešavanja koja nemaju veze sa njima, a zbog te njihove radoznalosti i položaja koji prave usled zavirivanja preko plota i zabacivanja šije u nazad imamo ovaj izraz. Sem ovog značenja gorepomenuti izraz se koristi i za opis nemirnih, pijanih i žudnih ljudi.

Ako je trševna asinhronizacija neusklađenost pokreta između dve jedinke u toku seksualnog čina, onda je pojava iz naslova vid nekomatibilnosti koju ni eventualna reglaža trapa pri auto-servisu "Macura" ne bi mogla da popravi ( srdačan pozdrav ovom prilikom ). Veoma rasprostranjen problem u svetu muško-ženskih odnosa o kojem, međutim, retko ko pristaje da govori a iz samo sebi poznatih kompleksa.

U pitanju je, razume se, ona večna tabu-tema koja se tiče veličine genitalija kod muškaraca i žena, a iz ugla kombinovane uzajamnosti ( ne bih znao odakle je ovo izašlo, izvinjavam se ). I dok mi obdareni pripadnici glupljeg...pardon, JAČEG pola nemamo nekih većih problema prilikom burgijanja uglavnom presrećne ženske čeljadi, mogu samo da zamislim koliko se muče oni koje Svevišnji nije..."obradovao" u tom pogledu - da se tako duhovito izrazim. To posebno dolazi do izražaja u situacijama kada je suprotna strana neka razvaljena milfača čija "crna rupa" komotno može da ugosti celu prvu postavu jednog NFL kluba, a kamoli jednu jedinu pišljivu viršlu u erekciji. Konačni rezultat je tragično deprimirajući za obe stranke, s tim da ova jebena to nikako nije.

Mis'im - 'de ćeš Vujanićem na jebenog Minga?!

Nije to neki tamo običan hit što će ljudi da slušaju jedno deset dana ili nešto malo duže, pa da zaborave. Ovo je milion puta već hit od običnog.
To je hit hitova koji će možda i samog autora da nadživi jednom kada on otegne papke, a sledeća generacija i dalje će da se ljulja uz njegovu muziku.

E sad, što naši stručnjaci za marketing mogu pesmu od Džoganija da časte tim epitetom, samo da bi naterali mlade, još uvek nezrele mozgove, sa još uvek slabo formiranim ukusom, da kupe taj đubar od CD-a, to je neka druga stvar, ali pravi megahit je pesma koju slušaju i tvoji unuci.

Jedan od dva bravara koji su obeležili istoriju ovih prostora. Jednog smo morali da volimo više od majke i oca, više od Deda Mraza i Božić Bate....Drugi je voleo nas. Prvi je pušio tompuse i govorio o tome kako između bratastva i jedinstva na Balkanu IMA NEKA TAJNA VEZA. Drugi je zbog tog bratstva i jedinstva pod stare dane morao da PRODA DUŠU ĐAVOLU SVOME. Pre svih nas shvatio je da samo između srca onih koji su rođeni da vole IMA NEKA TAJNA VEZA. A on je umeo da voli za sve nas. Bravar kojeg smo morali voleti ljubio je kvalitetna vina, a ovaj kojeg smo voleli znao je da SVE JE TO OD LOŠEG VINA.Za razliku od prvog bravara koji je zapalio najveću vatru još od penzionisanja krstaša, drugi je umesto oproštajnog pisma ostavio stih:
"ŠTO GOD SAM GOREO DUŽE
MMANJE SAM GREJAO ZNA SE
VELIKE VATRE SLUŽE
DA MALE VATRE GASE*
Iako je možda sadakasno, moram priznati da sam prvog voleo, ali manje od Deda Mraza. Drugog, koji nas je odlazeći privremeno napustio, voleo sam skoro kao majku i oca. I imao tu privilegiju da ga poznajem i sarađujem s njim.I ako je bio svestan svojih kvaliteta nikada mu se nije otelo "ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU".
Neka mu je večna slava i hvala.

Idejni tvorac, a pritom pionir, utemeljivač, rečju-avangarda savremene kinematografije. Da nije bilo njega i njegovog opusa, nikada ne bismo spoznali sve prirodne lepote dalekih predela Južne, a delimično i Srednje Amerike. Do tada smo ih sagledavali isključivo kroz holivudska ostvarenja, poznatija kao "westerni". Tamo su stanovnici ovih predela prikazivani kao ružni, prljavi, brkati "mućaćosi" sa otrcanim pončoima i "matching" čizmicama, često i krezavi. Uglavnom su bili konjušari "gringosa", a svoje žene nudili ovima kao "poslovnu pratnju", za odmor i relaksaciju nakon, manje-više uspešno izvedene pljačke banke ili poštanske kočije, negde na zapadu ili jugu, inače Severne Amerike. Decenijama kasnije, Aurelio je širokim seljačkim masama sa brdovitog Balkana, prikazao ove ljude kao divlje i temperamentne, ali i strastvene i nadasve moralne, sa izuzetkom po koje zlice. I tako, do dana današnjeg dužni smo, dragom nam Aureliju, što nas je spasao (i još uvek to čini, kako on sam, tako i njegovi brojni naslednici, mislim njegovoga rada) od brojnih pošasti, poznatijim pod nazivom-tekovine savremene (zapadne, prevashodno) civilizacije, a sve nam prodajući muda za mekike, kako na kraju uvek pobedi pravda i ljudska dobrota. Dragi Aurelio naš, neka Ti je večna slava i hvala i onome ko te dovede do nas, rukovođenim onom latinskom "hleba i igara", samo bez hleba.

Situacija kada govornik (uglavnom neki sveštenik) u sred svog zadatog teksta počne da se prekrštava (posle reči: Amin, Bog da mu dušu prosti, Bože pomozi...) Tada svi prisutni, bez i malo pojma zašto, počinju da se krste.

U davnim vremenima kada je žensko međunožje bilo veoma zajebano za videti a kamoli uraditi nešto ozbiljnije povodom istog (tipa, proniknuti ili tako štogod u pravcu tom; prim.pesn.), džentlmenska terminologija za "čeljade sa matericom" koje je već dovoljno odraslo da bi joj pomenuta (materica tj.) za nešto i poslužila. Gospođica sa slovom G niže sebe. Mlada dama sa potencijalom. Stasala.

Elem, nešto prostiji čovek bi možda naslovnu kategoriju definis'o i sa "počela da krvari", ali zadržimo se u daljem tekstu na nivou vokabulara koji bi ipak daleko više pristajao ljudskim primercima koji su živeli u vremenskom kontinuumu u kojem je slavjanoserbski bio opštepoželjan način sporazumevanja prilikom ugodnih sedeljki, večerinki i ostalih salonskih hepeninga sa obaveznim fortepianom međ' naslednim stilskim nameštajem.

Sve ovo, naravno, nedvosmisleno stavlja jednu gospodičnu u provinijenciju gradskog - i isključivo gradskog - života, a s tim u vezi stoji i apsurdno niska statistika priraštaja stanovništva u odnosu na onu pri "seoskim uslovima razmnožavanja". I dok je po selima ženama redovno letelo perje jerbo su ih normalni muškarci čerupali kako i gde su stizali (je l' jeb'o nekad neko od vas u senu, ždamo?), u varoši su gospoda čitala jebenog Bajrona, išla da pogledaju najnoviju - mada prethodnim uvek neobičnu sličnu - komendiju od Stevana Sremca i onda odlazila u vizitu kod milostivih matrona, prečasnih sudija, visokočerstvujuščih profesora i inih, kojima je svima bilo zajedničko to što su imali mladu pičetinu kod kuće koju su ovi prethodni iskali da nataknu. Da, da - to su bila ta vremena kada su prostitutke, sobarice, kuvarice i eventualno dadilje najviše doprinosile psihičko-fizičkom sazrevanju jednog dečaka u odraslog čoveka, sa prilično ogromnim akcentom na ovo fizičkom.

Ako ni zbog čega drugog, neka im je onda u to ime - VEČNA SLAVA!

Osoba koja pokusava da nemaetne nesto sto veruje da je ispravno, a ni sama nije dosledna tome sto propoveda.

Riba koja se mnogo trese za vreme bambusanja, ako me razumeš. Ponekad mi se čini da je epileptičar, kakva strast kakvi bakrači... Malo malo pa gledam da joj belo ne izlazi iz usta, ne računajući sok života naravno... S njom nikad nisi načisto, al' šta ćeš radi radnju!

Kako ona stara narodna "Govori srpski da te ceo svet razume" nije dala neke zapaženije rezultate u poslednjih nekoliko eona a izgleda da to, bogami, neće učiniti ni u sledećih nekoliko, prosečni pripadnik nebeskog naroda primoran je da, zarad sporazumevanja sa evropskom i svetskom žgadijom, prlja svoj linguam musculus poganošću raznoraznih stranih, s prefiksom "svetskih", jezika tj. ako bi uopšte i poželeo da se upusti u interakciju sa narečenom (autor misli na žgadiju; prim.prev.).

Kažem "prlja" i "poganost" jer je - krajnje objektivno posmatrano - srpski jezik kao takav i pored svih svojih mana i nesavršenosti relativno čist, diktivno jasan i ne zahteva od svojih korisnika da krive usta, prave transferične grimase i(li) da pljuju sagovornike s preke strane a zbog kojekakvih umlauta, muklih konsonanata ili, prosto, "arabo-mađarština" pri izgovoru (sad sam izmislio tu reč, je l' da da je do jaja?), u vašem krajnje liberalnom poimanju tog sluteće kancerogenog termina. S ovim poslednjim u vezi svakako stoji i ta večna potreba nas Srba da jedan strani jezik "prevedemo" na naš maternji, odnosno da odgonetnemo njegovu fonetsko-praktičnu melodiku, potencijalno sakrivenu u onomatopeji života koji nas geografski okružuje. Razume se - ne u ovoliko puno reči i definicija, već jednostavno, narodski, štono kažu - po sluhu. To, naravno, podrazumeva i određenu primesu cinizma i sarkazma u čitavom procesu, ali su oni ionako osnovna baza svega što se radi na ovim prostorima tako da zbog da jedeš govna.

Elem, pred vama se nalazi omanja hrestomatija pomenutih onomatopejskih jednačina, mali fonetski leksikon koji bi trebalo posmatrati i kao svojevrsni priručnik u baratanju/razumevanju nekim/nekih od specifičnijih nesrBskih jezika, svakodnevno rabljenim na planeti ovoj izrabljenoj. Doviđorno i Guternaht.

Mreža šifrovanih dimnih signala, po kojima se srodne duše prepoznaju i udvoje za dogovorenim brdom.

Neretko i kakav deran potraži sebi odgovarajuću zanimaciju, ali sa malo uspeha, jer jezik je stariji i od samog Smokvinog Lista, i nije izmišljen da bi mladomu sapunjaru na radost služio.

U savremenom svetu u kojem se više ni ne zna ko, koga, kada i gde, već skoro sasvim zaboravljena sintagma old-skul džentlmenstva. Jedno od glavnih načela danas gotovo izumrlih muških kategorija koje su poštovale suprotan pol ili, tačnije, ONO što je isti od kada je Svevišnji zajebao Adama za jedno rebro imao da ponudi. Uglavnom, termin koji na veoma nedvosmislen način objašnjava čitavu filozofiju iza danas sasvim izlišnog a nekada tako krucijalnog udvaranja rendom ženskom čeljadetu. Takođe je izlišno reći "radi ubacivanja sopstvenog polnog organa u odgovarajući tuđi".

Elem, ljudski odnosi su do pre 100 i nešto godina bili daleko zamršeniji i odgovorniji nego danas. Ukoliko niste rođeni ili, barem, ODRASLI na selu gde se pokatkad i uspevalo uhvatiti štogod žensko zarad tzv. natačinjanja, kao mlad muškarac niste baš često mogli biti u prilici da sa pripadnicama nežnijeg pola razmenjujete reči, a kamoli nešto ozbiljnije, na primer "sokove telesnog tipa". To je u prošlosti, između ostalog, prouzrokovalo i veliki broj pesnika, pisaca, kompozitora i umetnika uopšte, koji su bili veoma plodni kao stvaraoci, ali su masovno umirali kao device ( i od neizlečivih bolesti, fazon, "prehlade" i sl.; prim.prev.), što se i dâ primetiti na portretima pojedinih od njih. Retki su bili carevi kao što je, primerice, bio Mocart koji je na svoju "donju dirigentsku palicu" natačinjao sve što je odavalo makar i promil estrogena, bio on s izvorom istog u srodstvu ili ne. Ostali su, pak, bili prinuđeni na zamorne i najčešće uzaludne rituale beskrajnih udvaranja nasumičnoj vlasnici para sisa, i to samo da bi najpre mogli da je ožene i tek potom taj brak i konzumiraju. Ne - muškarac je nekada zaista morao da se pomuči da bi jeb'o. Samo da bi posle i sâm bio jeban.

Neka im je zbog toga večna slava. Amin.

Nakon što ste letimično pogledali grupicu hipi omladine na ekskurziji koja sa velikim žarom prelistava dela Bukovskog i Orvela, zatim par obrazovaca koji se prosvetljuju mislima oca Tadeja sve tražeći uputstvo za razbijanje trafike i semafora u dva poteza, dolazite do nje. Gužve, naravno.

U vazduhu se oseća nivo estrogena nezabeležen još od izlaska novog spota Vlade Georgijeva ili pojavljivanja Bosiljčić Ivana u čisto beloj, sigurno beloj uniformi predratnog (da ne kažem kraljevskog) avijatičara. Dok se polako uguravate, nadajući se da se možda na tom štandu nešto deli, što je, uostalom, možda i jedina funkcija bilo kog Sajma, shvatate da se tu samo prodaju knjige, ništa više. I to kakve knjige. Random anglosaksonsko žensko ime i prezime predstavlja svoje delo - "Zašto muškarci vole kučke"/"Zašto se uvek zaljubim u kretena"/"Jedem govna a guza mi je još uvek čvrsta". Zatim, domaće alapače (čak ni ne mislim na onu nosatu spodobu, mnogi su je opisali pre mene) sa delima kao što su "Muškarci su kao čokolada". Uz već pomalo olinjale ispovesti raznih kurvi, narkomanki, vozačica tramvaja i baba sera, koje nivo ženske empatije podižu na neslućene visine (što podseća na vremena kad se cela nacija trzala dok je onaj latino jebač noževima pravio konture Kasandrinog tela), glavno mesto zauzima jedna jedina, nenadjebiva, večna inspiracija Zdravka Šotre, Tijanićev glavni izvor profita, najveći glumački izazov Slobode Mićalović... ona.

Raspamećeni "hodajući novčanici" kupuju ovakvo štivo istim onim žarom kao onomad kad se Luj Viton pojavio u kineskom tržnom centru. Razumem, jebi ga, sve su teži zadaci pred današnjom ženom, više se ne očekuje da je samo vredna domaćica i školovana, sad treba i da je načitana, pa je ovo odlična prilika da se ide u korak sa modernim vremenom.

Gušitelj level 99.
Lik koji jednostavno toliko smara i toliko davi, da od slušanja njegovog jednoličnog, nezanimljivog tona i samog izbora teme o kojoj drobi, već posle minut krenu blagi facijalni tikovi kao što su titranje oka i krivljenje vilice, pa zatim kreće osećaj dosade koji prelazi lagano u osećaj otupljenosti, koju opet menja neka neobična praznina, da bi pred peti minut njegovo izlaganja dovelo do kratkotrajne agonije i tačno na početku petog minuta jednostavno slušalac pada u nesvest, kao što padne bilo ko, kome se nabije maramica sa hloroformom na facu.

Bilbord za reklamiranje pokojnikove familije, ploča na kojoj najmanje piše o onome o kome treba, o pokojniku...