Ultimativni odjeb za mudonje u pokušaju, koji bi želeli svojim megakul potezom da kupe pažnju svih prisutnih, opravdano i neopravdano odsutnih, živih i mrtvih. Mafijaši koji su do juče nosili crne majice sa nalepljenim "MARIJUANA" sada pokušavaju da istegnu muda do poda u stilu "Da se zna ko puca, a ko kupi čaure". Ali ne ide, brate, muda su skupljena ko smokve u oktobru, skupljena jer je vrhunac zajebanosti bilo podizanje tri prsta u Kan-kanu i bežanje sa časa fizičkog u trećem srednje. Ovom rečenicom ego se zabija na minimum ko nojeva glava u vreli pesak, jer znaju da nemaju ni b od bicepsa, da su alergični i na tetovaže iz žvaki i da će pre Karleuša kupiti "Petkanu" Ljiljane Habjanović-Đurović nego što će neko pasti na njihove tričave fore.

To je persona koja vas u isto vreme cini smekerom, budalom, pederom, lazovom i pacenikom.

Namigivati, tj. nekontrolisano treptati usled posledica nesavesnog korišćenja aparata za varenje. Ili... što bi naš narod rekao: Kad si kriv kurac, pa ne znaš da radiš njim, da izvinu ova deca što čitaju...

Pođeš na p'jacu/tržni centar/butik/ da kupiš nešto, i nađeš to što ti treba, i tamo je ljubazni prodavac i počinje svoju besjedu.

Obrnuti krug od nemača pojma do bogaoca. Doktorirati i imati u malom prstu.

Sleng za boga i batinu u zemljama brdovitog Balkana. Najčešće skorojević i mufljuz koji se na mufte uvalio jer je bio podoban nekoj strukturi pa sada vedri i oblači, muze silovito a grabi bahato. Iz opanaka i ručno zakrpljenog gunja, uskočio u firmirano eleganci odelce, vodeći se krkanskom maksimom: "što se više žabarski kreator, šupakmeraklija hefta u rčminu, i što je skuplje - odelce ima veću vrednost." Preko stomačine pustio kravatu kao kastom-mejd belu trkaću štraftu preko haube VW Bube, a na nožurde, sviknute na gumene opančiće, natakario uglancane cipele, ali samo sa šiljatim vrhom lebgajeb'o. Dosta stvari se može uraditi za tridesetak srebrenjaka, pa i od zabagrelog kokošara napraviti iluziju gospodina...

Od sveg tog perja i šljaštiluka, kravata ima najvažniju evoluitivnu vrednost, kao bodlje u ježa, brzina u antilope i oko u sokola. Kravata-totem koji ima magijsko dejstvo u očima našeg sveta: "propisno se utovi, prevuci kravatu preko stomačine, malo laži i smeškajući se izreklamiraj porcelansku protezu, rukuj se sa seljacima, ispeci vola i povedi trubače - i voala - uspeo si u životu!" A naš svet, od Turaka preko Austrougara i najvećeg sina naroda i narodnosti - Tita, uduvek je, i pored lažne želje za kurčenjem i traženjem slobode, oduvek je krišom i želeo tiranina, delomično jer voli da se samosažaljeva, a delomično jer mu je sama institucija demokratije oduvek bila nakaradna: "Pu, ko će sada misliti svojom glavom?!" - oduvek je bilo lepše biti ovčica, ali ovčica lažno nabeđena da je neki uber zajeban predator - jer, složićeš se, lepo je i živeti i u nabeđenju zajebanosti.

A institucija govnjive motke i kuke i motike postoji kod nas samo u slengu i bajkovitom predanju "kako je nekad, nekome popizdilo, uzeo motku pa Bećir Agu po leđima pešest puta... nakon toga je postao najveći jebač u kraju, seljančice se straobalno ložile sa njega, neki Saša Matić-Filip Višnjić sklepao par pesmica o njemu pa ih na prelima u G-duru cepao na bis... trala la... trala la..." Veoma lepa uspavanka narodu koji se odvajkada kurčio slobodom, a nikad nije stvarno voleo gledati uspravno. Navik'o je da šuti i skuplja mrvice sa stola vlastodržaca, kako se koji smenjuje u jahanju zadružne kobile. Oduvek je očekivao tiranina da mu te mrvice baci, nekad je to bio Nemanjić, nekad Ismail Aga, a naposletku kravataš je došao kao uglađena i modernija verzija viševekovnog poriva za proživljavanjem Štokholmskog sindroma. Vremena prolaze, ali naš narod i dalje ne poteže tu dugo spominjanu govnjivu motku, a ta dugo obećavana kuka i motika se dižu kao ćuna već četrdeset dana umrlog stogodišnjaka - jebiga, lakše je oduvek bilo skinuti gaće i naguziti se, biti u ulozi jebača je ipak malo zahtevnija rabota. Kravataš to dobro zna, ipak je on "narodski čo'ek".

Vrsta homosapiensa sa sledećim osobinama:

Stanište: Najčešće se nalazi na prostorima bivše Jugoslavije, ali je od devedesetih godina primjećen i mahom u srednjoj Evropi (Njemačka, Švajcarska, Austrija), dok u manjoj mjeri naseljava Skandinavsko poluostrvo, Sjevernu Ameriku i Australiju.

Tipična visina i težina: 150 - 180 cm, > 100 kg u 93.4% primjeraka.

Ponašanje: Izraziti nivo samouvjerenosti, obrnuto proporcionalan nivou inteligencije. Ono što on smatra kao smijanje, to je većinom kreveljenje proprećeno ispuštanjem zastrašujuće-neartikulisanih-rokćućih zvukova tokom recitovanja njegovih poluidiotskih fazona. Većinu dana provodi po kafićima, sportskim kladionicama ili po prodavnicama bespoštedno smarajući djevojke i žene koje tamo rade, dok ne odu u invalidsku penziju prouzrokovanu psihičkim smetnjama nastalim mahom zbog dejstvovanja gore pomenutog specimena. Sredovječni šmeker je pun raznovrsnih priča u kojima opisuje kako je zajebao neke Ruse za dva kamiona cigara; kako je za jedno veče stigao odigrati 3 utakmice malog fubdala, opaliti jednu klinku u Novom Sadu, kasnije otići na svadbu u neku selendru kod Kostolca, gdje je smuvao dvije bliznakinje - Korejku i Crnkinju i kresao ih "z' guza dok su im bile noge na njegovim ramenima". I da - to veče je popio 3 bokala vina, 3 litre viskija i pola gajbe piva.

Izgled: Uredno podšišana kosa (ono što je preostalo) ofarbana u tamnocrveno-smedju boju, uz vidno primjetne izrasline sijedih. Seksi stomačić je uredno upakovan u "Sweet Years" majicu, vrlo često sa florescentnim natpisima "Versace" i "Dolce Gabanna". Kod siromašnijih primjeraka se može vidjeti i "Nikkke", "Gucchy" i tako dalje. Iz nekog misterioznog razloga na tjemenu mu se nalaze kul cvike sa pozlaćenim natpisom sa strane, koje zbog te iste misterije najčešće tu i obitavaju, a bivaju stavljene na oči samo kad dotični ulazi u svoje prevozno sredstvo ili sjedi u bašti kafića. A kad smo kod prevoznog sredstva, to su najčešće: "VW Passat", "VW Golf" IV i V, "Audi" 4, 6 kao i "Mercedes", za one malo nostalgičnije. Oni malo manje uspješni voze "Golf" II, "Audi jaje" itd., ali to ne umanjuje nivo njihovog samopouzdanja. Većinom su vlasnici tezgi na pijacama, vlasnici kafića i kladionica, a često ih ima medju taksistima ili propalim fudbalerima.

Parenje: Vrlo rijetko se desi, najčešće sa ženkom koja poluprepadnuta sjedi kući pod pritiskom bračne obaveze i straha, brine se o potomstvu i nema ama bas nikakva ljudska prava. Često pokušava da se pari sa ženskim osobama mladjim od 25 godina, što mu inače teško polazi za rukom - izuzev ako dotična nema IQ jednak njenoj težini "žive vage"- znaci oko 65. Takva ženska osoba na početku biva obasipana "sklepanim i stereotipnim komentarima", a za uzvrat čitava "ljubavna gimnastika" sa njom (ako se desi) biva ispripovjedana stilom kao u Filipa Višnjića, uz dodatak mnogo hiperbola i pohvala sa sebe samoga.

Ritual zavodjenja: Ritual zavodjenja je vrlo jednostavan. Počinje od ulaska u odredjenu prostoriju ugostiteljske radnje (da budemo preciziniji kafića, redje kafane), jedna obrva je malo podignuta odavajući iskusan i zajeban stav dok mu je većina moždanih funkcija angažovana u pustanju pjesme u glavi ""Gde si bila kad sam bio niko..." ili "Krenulo mi u životu, ja sam dete sreće...". Ritual se upotpunjuje drzanjem mačo stava, sa ponosnim isticanjem stomaka kao krunskog dragulja njegove figure, nerijetko ćelava glava je uglancana i svježe ispolirana. Jedan od ključnih i presudnih momenata udvaranja i romantike se sastoji u ostavljanju ključeva na sto kao i mobilnog telefona, koji osim funkcije razgovora ima i mikrotalasnu, frižider, i svemirski demodulator kao dodatne funkcije i košta više od 5 prosječnih plata u Srbiji.

Zanimljivosti: Interesantno je primjetiti da sledeći pojmovi izazivaju nalete gromoglasnog smijeha kod ovih specimena: "studiranje", "knjiga", "muzej", "zagrljaj", itd.. Pored ograničenog dijapazona moždanih funkcija, vrlo je interesantno da su pomenute individue u stanju da naizust izrecituju imena svih rezervnih igrača pretposljednjeg kluba treće turkmenistanske lige. (O vrsti sporta nećemo ni precizirati, podrazumjeva se da je to fudbal.) Takodje tvrde su vrlo informisani o ljubavnim istorijatima žena u regionu od ~ 60-ak kilometara (koja je kome dala, kada, koliko često, itd.). U njihovom govoru ne postoje fraze: "Zamolio bih Vas..", "Postoji mogućnost da nisam siguran...".

Frajeri koji misle da su nenadmašni u svakoj raspravi kada se radi o filmu i da su pronikli u sve tajne sedme umetnosti.Uglavnom se radi o tome da znaju imena 7-8 reditelja tzv. autorskog filma (npr. Kjubrik,Felini,Kurosava,Linč,Bergman,Tarkovski,Alen)...nevolja je u tome što oni pogledaju možda jedan njihov film godišnje i razmeću se time,dok im ostatak vremena popunjavaju klasici tipa Twilight,Die Hard,300,The Da Vinci Code i sl.To što apsolutno nisu razumeli to što su videli(čast izuzecima,naravno) i što klasični Holivud i Evropa imaju još cirka 150 reditelja i 600 glumaca koje vredi istražiti,apsolutno je irelevantno,jer čak ni najveće attention-whores se ne kurče ako znaju da je u publici neko ko će ih poklopiti...(da se razumemo,sve navedene autore sem Vudija Alena volim u većoj ili manjoj meri)

Najbolji način da ugasiš požar i sniziš tenziju kad shvatiš da si preterao u vredjanju nekoga i da je isti reagovao mnogo burnije nago što si ti očekivao.

Ljudi koje viđamo svakog dana na ulicama.
To su ljudi koji pokušavaju da budu true,ali ne shvataju da time ispadaju glupi i idioti svakom normalnom posmatraču

Profesori se bez obzira na lokaciju i prirodu školske ustanove lako mogu podeliti u neke stalne kategorije. Tipologija se odnosi pre svega na srednjoškolske profesore jer u osnovnoj još ne kapiramo činjenicu da su i profesori i učiteljice obični ljudi a na faksu već ima značajnih odstupanja.
*Postoje varijacije u predmetu koji pomenuti profesor predaje ali su one zanemarljive prirode.

Kada posle pijanke sumiras blamove od sinoc.

Kada te krvopija od komarca izbezumi do te mere zujeći ti oko glave i po njoj, primenjuje se ova metoda kao poslednji, očajnički pokušaj da se izboriš za bar malo sna.

Jedan od poznatijih urbanih mitova koji se prenosi sa kolena na koleno kod svih onih koji lažu kako su kao klinci padali u muriju.
Reč je legendarnoj sobi, potpuno okrugloj, u kojoj su ih speksi terali da nađu ćošak i onda, pošto naravno ćoška nema, useravali ih od batina k’o konje sa mokrim peškirima, novinama i bejzbol palicom na kojoj je pisalo uvek ime neke ribe.
E sad, pošto je za njih bio pičkin dim da izdrže tolike batine, oni nisu ništa priznavali, a čak su neki pričali i da su zajebavali i izazivali pandure još da ih biju tako što stanu u jedan kraj te sobe i naprave ćošak položajem patika. Jedan je čak pričao da su ga panduri pustili kući jer se kao toga dobro setio.

Što su sapunice za žensku populaciju, to su ovi filmovi bili za mušku, u vreme Jugoslavije. Obično se radi o nekoj istorijiskoj bitci, koja je prikazana na prilično slobodan način.
likovi:

-partizanski odred, sve junak do junaka, niko ni u jednom trenutku ne sumnja u poziv, veći fanatici od mudžahedina i krstaša, uglavnom sa sela, ali svi čitali Marksa i Engelsa i lepo skontali štivo, nikad ne beže, a kamoli da se predaju, eventualno taktički da se povuku, u odredu se ističu
1)komandant, disciplinovan, ume da bude strog, ali u suštini dobar čova, po borilačkim sposobnostima zajebo Brusa Lija, Čaka i Sigala, može da obori avion puškom, može i bez nje verovatno, uvek je u direktnom kontaktu sa Titom, nekad se desi da pogine na kraju, al uvek uspe da naredi saborcima da ga ostave, da spasu sebe, pa makar je pre toga pogođen anti avionskim topom
2)drugarica, uvek je tu svima da pomogne, ne plaši se ničega i nikoga, svi probaju da je zaštite, al njoj pomoć nije potrebna, obično se nekolko drugova zaljubi u nju, al jedan će verovatno da pogine, izda... a ona nekad ne primeti svoje obozavatelje, ko da je treći razred
3)drug uča, pametan, dobar, svi ga vole, poštuju, posebno se bavi klincima iz odreda, od svih u odredu najvećeg je potencijala da pogine, štiteći klince
4)klinci iz odreda, fanatična dečurlija, svi spremni da poginu za druga Tita, partiju, komunizam, premda verovatno neznaju ni šta su gore pomenuti pojmovi, uvek bi oni da se biju sa švabama, pa kao rezultat toga neko obavezno biva utepan da bi ih spasao, inače svakom su ponaoso švabe ubili oca, majku, dedu, redje babu, strica, strinu, polubrata zaove strininog pašenoga, u principu nekog bliskog
5)izdajnik, da da ima i toga, ubačen od strane švaba da pojebe račune partizanima, nemilosrdan, bezkrupulozan, al uvek najebe kako god da okreneš, pogodi ga neki metak
6)glavni baja, uglavnom je to komandant, on je mlad, jak, zajeban, šarmantan, itd za njim je luda drugarica, svi ga obožavaju sem izdajnika, on mu zavidi, uvek na najgadnijim zadatcima, valjda su i partizani u filmu skontali da niko i ništa njega nemože da ubije, on avion i golim rukama može da obori, Čak i Sigal pričaju viceve o njemu, a Brus Li ne sme ni da ga pomene

-četnici, prikazani kao kakve zveri, koje pored toga što su višestruko gori od švaba, uspevaju da budu kukavice, neizostavno saradjuju sa švabama, i nalaze vremena da se umuse gibanicom, imaju nekog kvazi-vojvodu, zbog toga su nastali ovolki stereopi i predrasude

-švabe, okupatori, od svih najbliže realnosti prikazani, okrutni, svirepi, bla bla, koriste vojnika ko za Kursk, al se uvek pokaže da je malo, jerbo su partizani jači od vojnika Vermahta, i od SS divizije i od Luftvafe padobranaca, njihov komandant u direktnom kontaktu sa Hićom koji je presto da se bavi istočnim frontom, nego ga samo zanima dal je Tito pobeđen, i ako slučajno nije on će da se samoubije od muke, švabe protiv partizana polaze sa tenkova i aviona, ko da su krenuli da Staljinu obriju brkove

-narod, namučeni, ali uvek verni partizanima, spremni za njih da pomuzu vola ako treba, nikad ih neće izdati, i daće im hranu i odeću dobrovoljno taman im čeljad umrla od gladi i zime, a ovi dobrice neće ni da čuju nego će jos oni seljacima da daju, vodeći se parolom iz tih filmova*četnici su zlotvori, partizani brane narod*, oni koje švabe budu streljali će pevati partizanske pesme pre nego što poginu, umesto da se oproste sa porodicom, i pomole bogu

Pre svega, usled manjka korisnog vremena, ova kvazidefinicija predstavlja omaž najvećem filmskog magu s ovih prostora - Živku Nikoliću. Čovek koga su Crnogorci godinama mrzeli, jer je, kako vele, predstavljao Crnogorce kao brdsku stoku, bio je najveći psiholog društva svog vremena. Kroz nekoliko prepoznatljivih likova njegovog stvaralaštva, napravljana je prava analiza jednog socijalnog sloja zarobljenog između Srednjeg i Novog veka, urbanog i ruralnog, naprednog i nazadnog.

Pre svih, ide Crnogorac iz vica. Pandan Bosancu uz manjak radnih navika i klasičan sivonja. Mima Karadžić tip muškarca, ali ne ova moderna advanced verzija s pečevima uglađenosti, već onaj izvorni Mima iz "Lepote poroka". Rmpalija, 2 sa 2, dlakav spreda k'o i otpozadi, ne zna mnogo, ali za trojicu raditi može. Ženu bije, a ne kurva se, za kuma glavu daju, jer trostruko ih kumstvo veže. Đed mu serdar od Drobljake, baba iz poštene kuće Vasojevića, ukleti neprijatelji s porodicom Mićunovića. S visokim moralnim načelima duboko integrisanim u svest, a ne bistra uma, pogleda još mutnijeg i telećeg, nošnje đedove i krvi užarene. Iako nekad veoma česta, izvorna Mima Karadžić verzija se danas veoma teže nalazi. Po nekoliko primeraka se može naći na obroncima Lovćena, oko Cetinja i Pljevalja.

Drugi tip predstavljaju oni uglađeniji, oni koji su se uspeli oteti čeljustima planinskog života i serdarskih korena, zarad uživanja u životu koji lepši deo Crne Gore nudi. Petar Božović kao Žoržo u životnoj ulozi. Namazan svim bojama, zajeban, unikatno duhovit, muljator par ekselans. Sve učini zarad pičke i drugih materijalnih i hedonističkih koristi. Drži noćni klub u Budvi za p'jane Ruse, svako je njegov brat/pobratim. Svetovno ime Milun, promenio je u Mili, jer, jeb'o ga ti, moramo ić' u korak sa svetom. I on je od ugledne porodice, al' se neki izrod nabasao u drugom il' trećem kolenu,što ga je verovatno donekle i obeležilo, kao i njegov dalji rod i porod. Voli mlade curice, bile il' ne bile iz poštene kuće. Svakoj će učiniti i život joj ulepšati. Danas je prodao zemlju kapitalistima s Istoka, vozi džipa, dobio je koje kilo, a noćni klub mu još uvek radi.

Kao i svako visokomoralno društvo, tako i ovo mora imati nekoga ko će za šire mase predstavljati bastion poštenja, morala i čestitosti, čoveka kome svako veruje, bio mlad il' star, zdrav il' bolestan, rotkinja il' nerotkinja. Svaka zajednica tog tipa morala je imati svog Makarija Čudotvorca. Čovek kome je samo odora skrivala osobine prva dva tipa, bio je vrhovni sudija, mudrac, Bogotac lično. Pored svih mana, njemu se veruje, jer je čovek pred kim zrno sumnje ne niče.

Poslednju varijaciju Živko Nikolić nije stigao opisati, ili nije želeo, jer se uveliko preselila u Beograd. Njima je sve ovo strano.

-„Halo mali, šta radiš, dolazi na miting“.
-„Jebem, ne mog“...
-„Ne jebeš, znamo, i da jebeš, 15 minuta ti je više nego dovoljno vremena, polazi.“
-„Ali nabavio sam vam aktivista.“
- „Jesi, zato te i zovemo, obuci stranačku majicu, stranačke gaće da vire iz stranačkog šorca, stranačke štucne, još nisi ovdje?“

Došao sam na trg. Nadao sam se da će biti kakve džabice da se malo naoštrim za podržavanje , međutim recesija pogađa i džepove naših vođa, pa smo im se našli, solidarnost i socijalna pravda na djelu. Šef je držao predavanje: „Slušajte, svaki štab je dobio određeni dio trga, da tu navija, i svako u svom dijelu da podiže adrenalin narodu, na moj znak mašite zastavama, kartonima, svim ostalim, ti mali ne nadaj se da ćeš se izgubiti u gužvi.“

- „Ne bojte se šefe, ova ovca se neće izgubiti, ako me razumijete...“
-„Ne jedi govna.“
- „Moram, lakše se vare ideali, jebo mu ti ned'lju.“
-„Ne psuj ovdje, ponašaj se, šta će reći svijet, jebem li ti sunce žarko, ljudi dajte mu barjak samo nek' se zanima malo, tražio je.“

-Upozoren sam na težinu barjaka, srećom danas sam istovario dva traktora usukane bukve livadarke, i jedan pocijepao, tako da mi dođe k'o čačkalica. Dok čekamo miting, stranačke pjesmice nam se urezuju u mozak, uskoro ćemo biti uigrani k'o ansambl Kolibri. Meni kroz glavu prolazi stih : „Moje zastave, uvijek su iste boje“, zamalo da zapjevam, al' još uvijek nisam toliki licemjer, uostalom, nisam na bini.

Počinje. Našao sam mjesto pred kamerom, ima da se razmašem onim barjakom k'o pionir Titinom štafetom. Sačekao sam znak šefa za mahanje, ali nisam mogao ni kile, izgleda da me je stigao i umor, a i 6mg smijuljice je možda malko previše, leksilium izuva iz cipela. Sve je kao i na prošlom, neko predstavljanje, nekih meni nepoznatih ljudi, vidim i kod mojih političkih nemišljenika vlada isto raspoloženje. Onda su prozvali Njega, sve je skočilo, mislio sam- istrgaše čovjeka. Naš Guru, naš Ideolog, Predsjednik, Bog, je jedva došao do bine, mogće da je i on pod nekim opijatima osim vlasti.

Euforija, najvatreniji su oni koji nemaju ništa. Barjak maše sa mnom. Guru je izjavio kako je ponosan što je tu. Pritom mu zaškripi glas k'o nepodmazana vrata, mislio sam rasplakaće se. Da se on rasplakao morali bi i mi, nema brale, moraš, plači. Al' izgleda da je negdje popio malo ljuću rakiju pa još stoji u grlu. Politički govor k'o politički govor. Uradili smo ovo i ono, opleti po neprijatljima, strane investicije, pljuni one drugačijeg mišljenja, nova radna mjesta, Srbi najprviji, hoće vas unište ja ne dam... Generalno čovjek ima smisla za humor.

Kroz glavu mi je prokapala misao o tome šta misle oni na bini dok nas gledaju dole, i kako se nađemo sa njima na pola puta na izborima, jebala nas Neda Ukraden, al' od leksiliuma nisam imao dovoljno koncentracije da donesem zaključak... Na povratku kući samo me sreo samo šefov zajeban pogled.

Po nepisanom pravilu među Srbima, pridev koji se koristi kako bi se nečiji položaj omalovažio.

Situacija u kojoj vam nakon što vas uslikaju, pripadnici saobraćajne policije, upriliče žestok seks, koga ćete se, narednih par meseci, nerado prisećati, svaki put kad se mašite za novčanik.

Pripadnik čuvene CSI Beograd jedinice.
Jedan od najboljih forenzičara kod nas, čiji je uspeh u prikupljanju materijalnih dokaza u vidu direktnih priznanja, najveći u Srbiji.

Još dok je bio veoma mlad kod njega je bio primetan izuzetan talenat za forenziku, pa je poslat u Sremsku Kamenicu na četvorogodišnje školovanje koje je završio sa odličnim uspehom. Ne sa odličnim ocenama, nego sa odličnim preporukama starešina.

Odmah pošto je stigao u Beograd prebačen je u forenzičare kod kojih je i dobio nadimak Lopata, a sve zbog izuzetne veličine i snage monstruoznih šaketina koje poseduje, za koje neki nesrećnici koji su se zatekli na pogrešnoj strani istih, kažu da je kombinacija udarca kombija i groma od koje su često zaboravljali kako se zovu, ali ne i šta su uradili da dođu njemu pred oči.

Ponekad se dešavalo da i sam Miletov izgled, bez upotrebe lopata ili dirigentske palice toliko prepadne nekoga, da je odmah priznavao i ono što nije uradio, samo da bi senka planine koja se iznenada nadvila nad njega, sklonila se bez da mu iz udarca otkine glavu.

Šefov omiljen čovek i neko koga zovu samo kada je potrebno brzo i efikasno pribaviti ključni dokaz za osudu.