Ni jeb'o ni jeban, ni jare ni pare, ni babin ni dedin. Kad u novogodišnjoj noći ubiješ Boga u sebi, a za reprizu i đavola. Odricanje od starog života i navika, četvoropromilni restart svim i svačim što u osnovi sadrži atome ugljenika i OH grupu. Prva tri dana mamurluka ne pamtiš. Onda četvrti dan tripuješ da ti je glava lopta, a igra Barsa. 500 dodira nogom u 90 min.! Petog dana napokon artikulišeš dva zvuka i sjedinjuješ svoj jing sa jangom hiljada prasića pa skupa lebdite izvan utrnulih tijela. Šestog dana avanturistički napuštaš sobu. Svi te ljube i nešto poručuju, na stolu prasetina i ruske kape sa nevjerovatno puno kokosa. Mnogo je razloga da se osjetiš ponovo rođen i da taj 7. januar pamtiš kao najbolji rođendan ikad... ma koji datum da piše na ličnoj.

Sredinom prethodne decenije, u doba kada su dominirali telefoni sa opcijom snimanja zvuka, bez video zapisa, setio se dokon čovek da zajebava budalu. Naime, neizsvesni "Dejan sa Radio Košave" dosetio se genijalne ideje nazvane "zajebancija preko telefona". U svojim audio klipovima neizvesni "Dejan sa Radio Košave" zajebava najpopularnijeg lika iz doba telefonskih audio snimaka - izvesnog Stojana, poznatog i kao "Stole Vole". Tih godina nije bilo mobilnog telefona koji nije imao Stojana. Prosto nije bilo kul neimanje makar jednog od mnogobrojnih audio zapisa. Čovek je bio nepresušan izvor smeha i novih slengova. On je gemblao i sapunjao mačora, usisio ga, mog'o da jebe da slomi, jeb'o dete i majku i sve mu jeb'o, a Dejan je samo mog'o da mu "ize kuraaaac i ona njegova muda kilava" dok je neumorno izgovarao reč "Majmuneee".

Mazohista. Muči sebe, a neretko i druge. Voli tenis jer ne postoji drugo logično objašnjenje čemu buđenje u najslađim trenucima sna, zarad dva kretena koji će da prebacuju lopticu do početka Jutarnjeg programa; ponekad i jače.

Obično se budi za odmaklu fazu turnira, tamo negde od četvrtfinala kad su jači mečevi. Nije ni on toliko blesav da prati drugo kolo i nekog tamo Kokinakisa jebenog. Valjda. Uredno navija sat 10 minuta pre početka meča, da očisti krmelje i eventualno onako sanjiv ispiša dasku od WC šolje. Taman dok ne prođe najava.

U pitanju je nezaposlen lik. Ili radi drugu smenu. A još i noćobdija. Kombinacija boli glava. Nema razlog da ustaje rano pa mu ni ne pada toliko teško da, nakon zvuka budilnika, iz stanja hibernacije dođe u fazu psovanja četvrtog kolena linijskom sudiji što je umesto "AUT!" ćutao kao pička.

Dva omiljena muzičara pretposlednje devojke jednog mog druga-jedne u „onom nizu o kojima se izdaju saopštenja za javnost“. Trudila se i trudila i nekoliko puta im pogodila imena, kad je bila loše raspoložena. U razdraganom raspoloženju to su mogli da budu samo Bubi i Franko, ili već taj Frankenštajn. Drugar se, kao ljutio i lepo se zabavljao sa njom, ali tada nije mislio na muziku. Muziku je slušao sa drugarima i kurčio se sa podacima na kom pojačalu je Bubi, pardon, B.B. King razbio publiku u Royal Albert Hallu i ko mu je bio inženjer zvuka i zašto svoju giaru zove Lusil, kao i zašto se Vlatko Stefanovski prisetio da postoji bluz. Kasnije je shvatio da kvalitet veze zavisi i od kvaliteta hrane koja se pojede sa voljenim bićem, oženio „dobru kuvaricu i solidnu ljubavnicu“ a muziku ostavio negde pored kreveta, da je sanja...

Svaka osoba, koja je bar jednom putovala gradskim prevozom u Beogradu, imala je priliku da se sretne sa ovim legendarnim bićima. Da, da... Pogodili ste! Reč je o Spider-babama!

Ova mitska bića, čija se starost često ne moze odrediti ni najsavremenijim uređajima i metodama*, imaju prilično veliki broj karakteristika, a neke od osnovnih su:
- Nadljudska brzina (teži brzini zvuka ~ 340 m/s)
- Nadljudski vid (izuzetna dalekovidost i oštrina vida)
- Izuzetna koodrinacija u prostoru
- Izuzetna fizička snaga (nasuprot njihovom krhkom izgledu, u stanju su da pomere osobu od 100kg bez poteškoća)

Treba napomenuti da ova bića koriste i najsavremenija tehnička pomagala, koja na prvi pogled liče na štapove za hodanje (koje naši stariji sugrađani redovno koriste). Uglavnom ih koriste kao kuke za hvatanje šipke u prevozu, kao i za saplitanje suparnika u borbi za slobodno mesto za sedenje. Ova pomagala su izrađena od najčvršćih materijala poznatih čoveku.

* Odredjivanje starosti izotopima C14 i K40

U decibelima da se iskaže jačina ovoga zvuka koji predstavlja orgazam za uši, što bi rekli engleski hipsteri eargasm. Nisam spavao uopšte. Razumite me. Imao sam priliku da joj priđem i nisam je propustio. Štaviše, poljubio sam je u obraz. Instant dopaminijada u mozgu. Milion čestica radi kao sat da doprinese toj ekstazi jebote. Perfektno se osećam, zato i ne spavam. Pijem emge Mivela vodu na kojoj piše da magnezijum smanjuje umor i to mi je dovoljan stimulans da nastavim s pisanjem ovih nebuloza. A u pozadini je neka polu rejv muzika iz igrice koju obožavam. Da dum da dum ti duuum... I tako, zemlja će nastaviti da se obrće kako god okreneš. Perspektiva je najnebitnija stvar u istoriji najnebitnijih stvari. Samo je pitanje ko će okončati dabstepovanje pojačano do daske, jer ja sigurno neću. Pronaći će me za kompjuterom sa uključenim kaps lokom u kucanju OVOGA

Najzlokobnija vrsta ovog ljudskog produkta. Gasovi oslobođeni alkoholnim, sirćetnim, mliječnim i kombinovanim vrenjima bogatog asortimana prirodnih i vještačkih sastojaka raznih obojenih alkoholnih pića, rakija, piva i nezaobilazne gurmanske pljeske sa dosta urnebesa na povratku kući daju jedinstven šmek ovom ubici apetita i pobuđivaču električne aktivnosti mozga koji moždane talase diže do egzosfere tako da tsunami 2004. izgleda kao talasić koji djeci na plaži ruši pješčane zamkove. Javlja se tiho i podmuklo, širi se brzo, prosječnu sobu ispunjava za 4-5 sekundi, i djeluje trenutno ubitačno na floru i faunu u dijametru od 50m.

U doba kada su još snimane MC kasete i kada su kasetaši bili jedini izvor zvuka poslije radio-aparata, tranzistora i televizije, čuvena B-strana je bila mahom zapostavljana strana kasete jer su na toj strani većinom bile nezanimljive i pjesme manjeg kvaliteta nego na prvoj, A strani, zato što su udarne stvari i hitovi snimani na prve tri pozicije A strane dok je ostatak bio raspoređivan random funkcijom po ostatku trake. Dešavalo se da su mnogi potencijalni hitovi zauvijek izgubljeni zato što je narod, po automatizmu, slušao samo A stranu.

Danas, u doba kada su kasete davni retro, kada ih apsolutno niko ne koristi (dobro, možda su još u upotrebi kod baba u vrletima seoskim i kod ponekog ponosnog vlasnika askone koji odbija da prati tehnološke trendove al' mislim prvenstveno na omladinu), B strana je sinonim za nešto, nama ili drugom, sasvim nebitno.

Je izraz koji se koristio za vreme osmogodišnjeg školovanja i imao potpuno dva različita značenja. Pravo značenje ove reči smo spoznali radom hormona, pojavom prvih "rosnih" kapi i kad nam je mali baja nabacio krzno, u drugoj fazi osnovne (od 5.- do 8.). Mada se termin upotrebljavao mnogo ranije.
Pre svega u dečijoj terminologiji to je žongliranje, pimplovanje, pa čak i odskakanje lopte od zemlje. U funkciji je ne seksualne predigre, demonstracije fudbalske veštine i sile. Koren reči je nastao od karakterističnog zvuka prilikom bounce-ovanja lopte “tuč tuč tuč”. Ni na kraj pameti nam nije bilo da je to u stvari “šamaranje majmuna”, jer niko nije znao šta je to i kako se to radi (čast izuzecima), jer šta dete može da radi do 10-e godine sem da tera loptu. Iako smo diplomirali porno časopise iza škole, gađali se psovkama kao kamenjem i bili ekstremno iskusni u hvatanju devojčica za dupe, tučkanje je bilo nešto sasvim drugo.

Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).

A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.

I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.

Film uvek ima radnju. Neki film se odgleda bez daha. Neki film treba odgledati i pustiti da odstoji. Nekim filmovima se mnogo puta vraćamo i primetimo nešto što ranije nismo.
Nekada su i dosadni filmovi dobri (zbog nečega al' teško je definisati zbog čega). "Glava za brisanje" Dejvida Linča na primer je dosadan film. A dobar. On ti kasnije dolazi u mislima i ne napušta te. Kada kasnije gledaš "Tvin Piks" (genijalna muzika) i recimo "Motel mrtvih duša" primečuješ elemente koji se kod njega stalno provlače:Patuljak, crveni draperi, "kockaste" podove.... i to na neki način pravi spone sa njegovim drugim filmovima, odnosno daje im pečat. Ponekad nakon pet, šest sekundi njegovog filma, čak i kada nema nikakve raddnje, čak ni glumaca, ni zvuka prepoznavao sam njegov film. On na neki čudetan način "snima" atmosferu. Ne znam zašto sam se "zalepio" baš za njega.

Komentar na iritantnost određene osobe koja čim progovori izaziva škrgutanje zuba, igranje očnih živaca, stiskanje pesnice u cilju zadavanja bolnog udarca, te na kraju smišljanja raznih načina ubijanja ovog posve iritantnog bića. Sve vrijeme dok pametuje, iritantno biće nije svjesno da je uhvatilo bika za jajca.
Oni koj podlegnu iskušenju, puste paru te smrskaju glavu iritirajućem izvoru zvuka, izbijajući mu višak stolarije iz glave (u stvari, svu stolariju) i završe... Pa, zna se gdje. Sa druge strane, oni koji ipak imaju određeni stepen samokontrole, izbroje do deset, sačekaju da pošast ode, te duboko uzdahnu pa izdahnu. Onda izgovore rečenicu iz naslova, pa se vrate uobičajenim poslovima, ponekad bacajući o zid prvo što im dođe pod ruku. Tek da se malo oslobode bijesa.

Kažu, to bi bio jedan od najspektakularnijih doživljaja ikada. Memorija nije nalik nesređenom tavanu punom uspomenastih stvari, nije nalik ni gradskoj deponiji, ni groblju aviona, vojnom otpadu ... još gore od toga ... to je jednostavno krš i miks od informacija, uspomena, doživljaja, realnosti, nadrealnosti, iracionalnosti, želja, stremljenja, ambicija, viđenog, oslušnutog, omirisanog, pojedenog, opipanog, odsanjanog i ko zna čega, ali sve to bez ikakvog smislenog reda i poretka.

Brza kao najbrži procesor, neviđena kao utvara, džangrizava kao penzionisana prostitutka, aljkava kao kineski kuvar – podsvest će na svaki zahtev svesti za najobičnijom informacijom istresti ceo memorijski paket, od dinosaurusovih kostiju i kamenih sekira pa do čipova i izvornog koda satelitskog računara. Uradiće to bez griže savesti i bola u kurcu, a sve po sistemu: “Tražio si formulu Lorencove transformacije? Evo ti, NA! Nađi je sam, tu je ona negde sigurno. Mada, bolje bi ti bilo da jebeš nešto, da zapališ cigaretu ili da se napiješ, a možeš i da se ubiješ... i nemoj da sređuješ i diraš bilo šta...“

kurac plavog kita, krvava kolena, paralelne neonke, lanac od bicikla, zapali cigaretu, žuta plastična noša, rat na televiziji, prokletnica prekida pušenje da skine dlaku sa glavića, čvarci, Teslu boli kurac, petsto litara sperme, rat preko brda, Đole je car, 286 sa žutim slovima na ekranu, boca od infuzije, govnjive tange, obične tange, htela je da ti da večeras – kretenu, Arhimed pere štroku sa sebe, t, banjalučki ćevap ekspandira, mogao bi da zapališ cigaretu, vaške izleću iz marksističke brade, uvek diraj crveno dugme, Ajnštajna drma struja, samo joj digni noge, Quake 1 i 2, drkaj sto puta dnevno, Leda Atomica, Laovazjeova glava u korpi ispod giljotine, EXIT, –, imaš temperaturu, mlečna sisa, glupo je da sereš bez cigarete, engleskinjino dupe, prase na ražnju, rat u gradu, jebi je - život je kratak, ja sam genije, dođi ovde je voda duboka, dao sam tri gola, BMW je brži od zvuka, vx/c², Darvinu izrasta rep i majmunske uši, nemoj da ti drka – dosta je bilo – sad je jebi, Tutankamon je ispao iz kabrioleta, loš je ovaj kondom - skini ga, sise, žene te vole, t', sise, =, skrljaj se i ti – vidiš da se gomila već olešila, ─────, mrtva anakonda na dnu plitke bare, sise, pope nisi u pravu i ne seri više, konji su najbolji konzuli, pocepaj ga majstore – vidiš da pojma nema, dupe, guza, guzica, guzičetina, dosta si jebao sad zapali jednu, √, majmuni su završili rukopis Hamleta – i dali ga u štampu, rat u tvojoj ulici, Srbi lete u nebo, Arhimed jebe Rimjane, pobogu pope Bog ne postoji, bukovača na roštilju, kupi joj erotski veš – ona to voli – a i ti, Audi se proizvodi po meri tvog dupeta, srednjak Halkidikija, 1, imaš nemačke krvi u sebi – bolje nego na sebi, zapali slobodno – rak nije za pičkice, –, defloriši tu Nemicu, dolar - kurac, evro - pička zajednička, deda se seli na nebo, malteška pudla maše repom, muškarci ne plaču, ringišpil za subatome, neon je američki, v²/c², da nije Hrišćanstva sada bi bila 4011. godina, matematika je pičkin dim, silikonske sise su sranje, silikonska usta su dobra za pušenje, popuši i ti jednu, ne diraj više crveno dugme, Pilate stoko jedna – vidi kakvo si sranje napravio, Fuck America, Papa loži vatru telom Đordana Bruna, nemoj da cinkariš ko je slomio prozor, duvan čvarci, jebi komšinicu, pametniji si od GPS-a, sat od voska se topi, Nolite jacere margaritas ante porcos, Čerčil trebi trule jabuke – Njutn spava, da nije Amerike sada bi bila 1811. godina, Salvador Dali ne jebe, Sloba misli da jebe, Koštunica sanja da jebe, Tadić jebe u prazno, bazen češkog piva, raspeće za Pilata, pička je samo obična futrolica dlakave spoljašnosti, jebaće te ona kao Jelena Trojanska sa dupetom u vatri ...

Spora kao najsporiji procesor, trpeljiva i naviknuta na večitu gnjavažu, svest će iz celoživotne i uglavnom besmislene gomile umorno uzeti ono što joj treba. I dok je zauzeta prepoznavanjem elemenata za sklapanje celine, podsvest će se lopovski iskrsti i narediti rukama da zapale cigaretu posle šest meseci apstiniranja.

Postoje ljudi koji dele čarape na čiste i prljave sto je sasvim pogrešno, svaki student elektrotehnike je svestan da postoji interval iz kog se bira intenzitet čistoće.

(Ne želim da podcenim i druge studente, ima i među njima kreativnih i maštovitih)

Do devedesetih godina prošlog veka, naše komšije Bugari su svetu podarili samo dve stvari: zabijanje noža u leđa Srbima i Hristoa Stoičkova. Dakle, po jedna dobra i jedna loša stvar (iz ugla bečkog dvora, dve dobre stvari, ali ko te habzburške fišćifiriće pita šta). Stoga se može reći da im je srednja vrednost izvoznih proizvoda na malo višem nivou od rumunske sperme.

E, onda dolazi do pada komunizma i do naglog, vrtoglavog i neverovatno konfuznog novog tržišnog početka. Kapitalizam ulazi u sve pore društva, te svaki stanovnik Bugarske pokušava da se snađe u novim okolnostima, te da tako postane "Del Boj od Sofije". Svako muva sa svim i svačim - od prodaje sirup-sokova i goriva švercerima iz Srbije, pa sve do preprodaje turskih slatkiša i oriđiđi "Fa" kozmetike.

No, ono što se izdvojilo po prepoznatljivosti su bugarski piratski nosači zvuka - audio diskovi i kasete. Da li su Bugari bili toliko zaludni, pa su gledali da krajnji proizvod iz nekog svog gušta (samo njima znanog) maksimalno nabudže ili su mnogo pre drugih naroda iz regiona shvatili da ambalaža prodaje proizvod.

Omot je bio od debelog papira, a slika i prateće informacije kvalitetno odštampane, dok je sam CD imao pravu štampu na sebi, ne nalepnicu. Dešavalo se da su pojedina izdanja na kasetama imala pravi mali booklet, kao pravi original i sve to u vreme kada je Pentijum 386 bila aždaja od kompa.

Ipak, najbitnije od svega je bio kvalitet zvuka, koji je bio perfektan. Dakle, nije bilo šuštanja, zujanja ili pucketanja na kasetama, diskovi su imali onoliko pesama koliko je bilo naznačeno, ako ne i više, pošto su umeli da ubacuju bonus numere, čisto da popune prazan prostor. Iskusni prodavci znaju da od viška glava ne boli.

Stoga je jedan prosečan šoping vikend srpskog švercera tokom sankcija izgledao ovako: rezervoar napunjen do vrha bugarskom (ili pak rumunskom) čorbom za sve demone, umesto kusura 3 pakovanja "Kentovih" turbo žvaka i dve nove kasete za muzički štimung prilikom povratka.

Obično ljudi van struke smatraju da se scene po filmovima snimaju manje-više redosledom kojim ih i gledamo. Zapravo, scenaristi i režiseri u dogovoru sa producentima prave knjigu snimanja u kojoj se scene ređaju onim redosledom koji predstavlja najmanji utrošak vremena, novca, a bogami i hrane i pića za uvek ješne i pišne glumce. Sirotinja, jebiga.

Da se scene ne bi izremetile i da bi na kraju film barem pomalo ličio na ono što je scenarista zamislio, pre svake scene onaj lik sa slomljenim kažiprstom drusne drvenu letvicu preko tablice na kojoj piše broj scene i redni broj ponavljanja snimka. Pažljivo, da ne slomi još koji prst.

E, to se zove klapa, zbog karakterističnog zvuka koji proizvodi, a poslednja klapa (dijametralno suprotna od prve klape) je ona na kojoj piše da je snimanje gotovo i da je vreme da se otresu mrvice kokica i ljuske suncokreta iz krila, da devojke zakopčaju zip na dečkovim pantalonama, a dečko da konačno skokne do prve bandere i ljudski se išora. Šatro krišom.

Tokom ranih 60ih godina prošlog veka kada su televizori bili skupi, a samim tim i retki, obično je postojao jedan te-ve prijemnik u celoj mesnoj zajednici ili selu koji je bio u vlasništvu najimućnijeg člana iste (čitaj: najveća komunjara). Pošto je postojao sam jedan od ovih aparata celo selo bi se sjatilo u tu jednu kuću da se prati Dnevnik ili neka utakmica, a gazda bi uredno svima naplatio gledanje - iliti gledarinu. Početkom 70ih su već počeli masovnije da se prodaju, te je ovaj vid uslužne delatnosti iskorenjen...

... Ili ipak ne?!

Mesto u kom se još uvek naplaćuje gledarina je mesto gde kad vide auto donose vode da ga napoje, a lekar stiže na 40 dana. Toliko zaostali da imaju jedan televizor, koji je neki gasterbajter poslao svojim matorcima koji ubiraju prihode ovako.

Mesto do kojeg ne vozi ni jedan bus. Mesto koje nije na karti. Mesto koje je bogu iza kosmodiska. Mesto gde Tito nikada nije umro.

Mesto gde se još naplaćuje gledarina.

Cuvena recenica jos cuvenijih smekera koji na ovaj nacin pokusavaju da osvoje uplasene ribe ili zadobiju simpatije sitne dece iskazujuci:

1. HRABROST - zato sto se i oni kao i pomenuta uplasena riba/sitna deca nalaze usred pobesnele oluje i grmljavine;

2. PAMET - oni na ovaj nacin pokazuju da su bili budni na casu Poznavanja prirode i drustva u trecem razredu osnovne skole i da su zapamtili da munja predstavlja praznjenje atmosferskog elektriciteta, dok grom samo predstavlja zvucni talas koji ona proizvodi. Zatim sledi elaboracija o razlici brzina svetlosti i zvuka, zakljucak da je najgore proslo i na kraju slavodobitni uzvik (kao kad Slavko spasava Mirka od metka) da nema cega da se plasis.

Ono sto cuveni smeker ne zna je da:

1. HRABROST - aha, vazi. Vece su sanse da ces ti povaliti Andjelinu Dzoli na ovu foru nego da te opali munja.

2. PAMET - rodjace, oluja se ne sastoji od izolovanog praznjenja elektriciteta, tj. usamljene munje, vec i druge slede, e zato se uplasena riba/sitna deca plase.

Malo je stvari koje istovremeno plaše čoveka i kojih se gadi. Ovo je jedna od njih.
Sigurno je svako imao priliku da se susretne sa ovakvom pojavom.
To je nešto između poltronskog, majmunskog keza i nekog dijaboličnog, zlog, histeričnog cerekanja.

Ne koriste ga kako se smeh inače "koristi", kao reakcija organizma na neku određenu situaciju. Ne, kod njih je to kao neki tik, nešto što moraju da koriste učestalo u toku govora. Kao što normalna osoba pri razgovoru pravi pauze, tako u tim momentima debele žene kreću sa hijenskim kikotanjem.

I dalje je nepoznanica zašto je ovakav smeh osoben samo za debele žene, bez izuzetka.Možda ove mršavije jednostavno nemaju fizičke predispozicije za emitovanje takvog zvuka,njihove alveole i disajni organi verovatno nisu napravljeni za takvo nešto.Ne znam.

Zašto se debele žene tako smeju, takođe ne znam, to je pitanje za neko ozbiljnije sociološko ili antropološko istraživanje. Svakako, kad god čujem takav gnusan zvuk, nešto mi zaigra u želucu.Plaši me...

Rock'n'roll je muzicki pravac nastao u Sjedinjenim americkim drzavama, pod uticajima blues-a, jazz-a, bluegrass-a, r'n'b-a i srodnih pravaca.
Instrumenti koji se koriste u rock muzici su gitara, bas, bubanj, cist vokal i povremeno klavijature.
Ono sto rock'n'roll i pravce nastale iz njega izdvaja od ostalih muzickih pravaca jeste stepen identifikacije ljudi koji ga slusaju sa tim zvukom i sa stilom zivota koji ta muzika propagira.
Na primer, Converse all stars i izlizane farmerke su postale zastitni znak rocka.
Takodje, i zivotni stavovi koje dele ljudi koji slusaju tu vrstu muzike su cesto veoma slicni.
Pored zvuka koji forsira, kompletnu sliku o toj muzici daju i tekstovi.
Iako se najcesce bave ljubavnom tematikom, tekstovi vrlo cesto zalaze i u sfere politike, svakodnevnog zivota, stanja u drustvu...
Najpoznatiji bendovi su :
Beatles, Rolling stones, The Who, The Doors, Pink floyd, AC/DC, Black Sabbath, Ramones, Sex pistols, Clash...
Mnogi od ovih bendova su najzasluzniji za nastanak pravaca kao sto su heavy metal (Black sabbath, Deep purple), punk (Sex pistols, Ramones, Clash), psychodelic rock (The Doors, Pink floyd).
Takodje, istoriju rocka su obelezile licnosti kao sto su Elvis Presley, Janis Joplin, Tina Turner, John Lennon, Ozzy Osbourne...
U nastavcima dobicete definicije heavy metala, punka, black, death metala, kako u svetu tako i u Srbiji.