Izraz koji je nastao u kultnoj kafani, toliko kultnoj da zidove ove rezidencije, koja preti da postane deo Unescove baštine, ne krase portreti Tome Zdravkovića i Jašara Ahmedovskog - već slike golih devojaka koje se danas mogu videti samo u automehaničarskim radionicama. Da bih vam dodatno približio ovaj, crem de la crème srpskog ugostiteljstva, reći ću vam, da na vratima prostorije koja bi trebalo da predstavlja WC, grubo, paorskim stilom, hijeroglifima koji su jedva čitljivi, stoji natpis: ''Nema kaki, ima piki!!'' Ulazak u odaje, gde i sam kralj ide peške, nikako nije preporučljiv - drvena vrata, bez kvake uz nekoliko rupa, vešto prekrivenih kultnim natpisom, čine poslednji bedem odbrane, od zaraze globalnih razmera.
Prostorija koja vrvi od testosterona, nivo zakorele sperme u gaćama se može osetiti u vazduhu, te upravo ovaj miris daje poseban šmek ambasadi. Divan ambijent, upotpunjuju i opijajući mirisi Drine bez filtere, prave muške znojčuge - koja je kao po nepisanom pravilu praćena prirodnim anitbiotikom, belim lukom; a težak radnički znoj, jelte, najbolje se gasi branikom ili BG pivom, koji jednostavno odvajaju prave bećare od samoproklamovanih pivopija. Jednostavno, prototip muške jazbine i mesto gde adolescenti i pubertetlije postaju ljudi.
Elem, jedan od darovitih pojedinaca koji je pronašao inspiraciju uz gore navedeni ambijent - nadenuo je nadimak, čoveku koji je zadužen za raznošenje eliksira unutar kafane, na račun fizičkog izgleda...
Močak predstavlja sinonim za čoveliko biće, minijaturne građe u kombinaciji sa jako izraženom muskulatorom. Apropo tome, nivo inteligencije kojim ovi mali orkovi raspolažu su jako diskutabilni; u blažem obliku, Močak može dostići nivo Lava Pajkića, koji može metamorfozom razviti sindrom Dragana J. Vučićevića; ovakav preobražaj bi naneo štetu čovečanstvu na nivou svetskih razmera. Njihove ganglije su prestale sa funkcionisanjem onda, kada je mali Konan, otkrio mogućnost dizanja livenog gvojza u prostoriji, koja ume da bude prepuna orkova; dajući mu na taj način prekopotrebnu snagu, kojom bi nadomestio svoj invaliditet; ne sluteći da na taj način dodatno skreću pažnju na svoju degeneraciju. Na kraju, aparat koji je naizgled nebitan i koji dozvoljava čovekolikim bićima da posmatraju svet odraslih, u 4K rezoluciji, ipak nije toliko nebitan, jer... upravo te naočare daju posebnu draž Močku i čine ga Močkom.
Nažalost, svako od nas ima jednog Močka kao prijatelja...
Vrlo česti akteri akcionih filmova holivudske produkcije. Oni su izrazito dobro obučeni pojedinci koji se uglavnom šalju na rizične misije od kojih zavisi budućnost cijelog svijeta. Kako ovakve zadatke u većini slučajeva obavljaju sami, bez pomoći drugih tajnih agenata (ukoliko već imaju pomoćnika, obično je ženskog pola) a često i bez ikakvog kontakta sa svojim saveznicima u SAD i pritom na istim savladaju bar po nekoliko desetina protivnika, mogu se svrstati u kategoriju onih koji boluju od sindroma nedodirljivosti jer posjeduju gotovo sve simptome koji grade isti.
U poslu tajnog agenta uglavnom nema ničega tajnog. Uprkos tome što će dotičnog predsjednik SAD lično uvjeravati da je misija na koju ga šalje toliko tajna da su samo on i par ljudi od povjerenja upoznati sa njenim detaljima, negativci (uglavnom Rusi) koje je on poslat da špijunira i/ili eliminiše najčešće su od početka svjesni njegovog pravog identiteta i namjera a do tih i sličnih informacija obično dolaze preko korumpiranih senatora i ostalih ljudi iz državnog vrha koji rade za njih.
Iako "tajni agenti" uglavnom nijesu svijesni da su još i prije odlaska na zadatak razotkriveni i sve oko njih ukuzuje na to da misija navodno teče u najboljem mogućem redu, oni se neće truditi da ostanu pritajeni već kada dođe vrijeme za eliminaciju svojih protivnika biraju da to obave u stilu Ramba i ostalih "nedodirljivih". Često su scene akcije u kojima oni sudjeluju praćene eksplozijama i ogromnim promjenama po okruženje u kojem se sukob odigrao. Složićete se da ovo prijeđašnje nikako ne ide uz nekoga čiji naziv zanimanja krasi epitet "tajni."
Ono što tajne agente odvaja od ostalih "nedodirljivih" jeste to što za razliku od ovih drugih koji u obračune uglavnom ulaze po sopstvenom nahođenju, tajni agent u iste ulazi po naređenju neke organizacije ili značajnog pojedinca (najčešće CIA-e i predsjednika SAD). Nerijetko međutim u jednom trenutku misija postaje lične prirode, jer negativci upetljaju privatni život agenta u cijeli slučaj. To najčešće postižu kidnapovanjem nekog od članova njegove porodice ili tako što mu smjeste njihove zločine i na taj način učine da izgleda kao da radi za njih.
Najpopularniji tajni agent uprkos tome što je Britanac jeste Džemjs Bond. Ako po vama ni on nije dovoljno vješt u prikrivanju svoje eksplozivne strane (osim u prisustvu dama), tajni agenti iz Holivuda u kojem naročito u zadnje vrijeme važi pravilo "što napumpanije to bolje" vam se definitivno neće ni najmanje dopasti.
na snimanju filma
A: Jesi dobro pročitao scenario? Moraš jednog po jednog da eliminišeš kad uđeš u hotel. Znači, baš ono sve postupno ali ne moraš sad baš ni ukočen da budeš. Zapravo, budi prirodan ali ne pretjeruj u grubosti.
B: Da, da shvatam. Ja sam spreman.
A: Akcija!B: Razvaljuje vrata na ulazu, otvara vatru i lomi sav inventar na koji usput naiđe koristeći ono što od njega ostane za gađanje svojih protivnika. Uz sve to ispušta neartikulisane krike.
C: Rekao sam vam da nijeste trebali njemu dati ovakvu ulogu. Ipak je on za malo eksplozivnije stvari znate. Ne može on da bude tajni agent.
A: Ćuti tu, ti si našao meni da soliš pamet. Bolje ovako, narod 'oće akciju!
B: Je l' bilo dobro?
A: Ma šta dobro? Odlično Stalone! Al' sad nešto razmišljam, možda bolje da si umjesto sa tim Heklerom ušao unutra sa mašinkom. Šta misliš?
Odjevni predmeti geek-a: naočale popularno zvane "tegle", karirana košulja koja je zakopčana do posljednjeg dumića, neka maramica sa cvjetićima u džepu košulje, smeđe kratke pantalone - vehabijski stil oblačenja, crni kožni kaiš koji je omotan četiri puta oko njegovog struka, neki swatch sat na lijevoj ruci, olovka iza uha i terminatorski zubi - aparatić
Fizičke karakteristike geek-a: 56 kg iako ima 17 godina, noge debljine mog penisa, dugi i deformisani prsti od pisanja i korištenja tastature, blijedo lice tako da Kasper izgleda kao Obama u poredjenju s njim, bagavi prsti sa bradavicama zbog prekomjernog stimulisanja spolnog organa, šlaufasti stomak, špicasto lice, veliki kukasti nos, buljave crne oči, tanke obrve kojim bi mnoge djevojke zavidjele, plava kosa koja liči na hrpu nepravilno složene slame, prekratko odsjeceni nokti, upali ubrazi, "guzičasta" brada (brada prepolovljena jednom borom, najbolje dolazi do izražaja kada se ta osoba smije)
Govor tijela klasičnog geek-a:
Mahanje rukama - uzbuđenost
Brzo treptanje - prisjećanje davno zaboravljene definicije
Oblizivanje oko usta - potpuna pozornost prema temi o kojoj se trenutno diskutuje
Pomjeranje usana - ponavljanje gradiva u sebi sve dok ne zapamti
Diranje genitalija - borba protiv animalizma u sebi
Isprazno udaranje prstima od stol - automatska radnja direktno povezana sa kuckanjem tastature do besvijesti
Cupkanje nogom - nervoza zbog ispita, strah od "loše" ocjene iako u 99% slučajeva dobije najbolju ocjenu
Čišćenje stakala na naočalima - to vam dođe kao predah, bjeg iz realnosti/materijalnog svijeta jer tada ne vidi ništa, gubi se, ne prati konverzaciju sve dok ne stavi naočale na svoju jajastu glavu; a vi naravno morate čekati dok ne obavi svoj maleni ritual
Gledanje direktno u oči - neki kažu da je to mit ali zaista geekovi nekada gledaju u oči dok razgovaraju sa vama, to je dokaz da mu/njoj beskrajno značite i da bez dlake na jeziku mogu reći sve ono što misle, pa čak i opsovati u vašem prisustvu
Trljanje nosa dlanom - kada geek pokušava da govori neistinu trlja nos - pinokijev sindrom
Glađenje obrve kažiprstom - duboko razmišljanje
Dlanovi spušteni na stol - potpuna sigurnost u sebe, "sve znam i ne može mi niko ništa" izgled
Prekrštene noge - spremnost da se usvoji još x stvari koje mu/joj u životu neće trebati, ali da bi bio najbolji u razredu, mora znati sve što profesor predaje
Smiješak - "jebi me ako ne budem znao" ponašanje
Čopkanje nosa - razmišljanje o djetinstvu i dogodovštinama koje su mu se dogodile
Iznenadni uzvik "Yes" - dešava se kada geek nadjebe sam sebe; uglavnom to je odgovor ili riješenje nekog problema koje je prethodno profesor zadao - i naravno niko osim njega nije uradio zadatak
Dlanovi okrenuti jedan prema drugome - molitva upućena Bogu prije ispita jer čak i ako je pritajeni ateista, mora biti siguran da mu neka "veća" sila neće stajati na putu da dobije najbolju ocjenu i po Bog-zna-koji-put dokaže kako je pametniji od ostalih
Odnos geek-a prema društvu i obrnuto:
*Dolazi geek ispred škole*
Siledžija: Ej, žutokljunac, jesi li uradio zadaću iz engleskog ?
Geek: J-j-je li m-m-mene pitaš?
Siledžija: Da, tebe pitam jadniče.
Geek: Jesam, ali ne znam da li bi bilo pametno da....
*Siledžija hvata geek-a za vrat, otvara ruksak i uzima svesku*
Siledžija: Ako pisneš nekome o ovome, ima da ti se najebem keve poslije časa
*Geek jeca i trese se od straha*
*Siledžija dobija pet iz engleskoj jezika*Izgleda da su ljudi u zabludi kada misle da "Um caruje, a snaga klade valja" .
Romanticari su cudna bica,ne znaju ni sami sta hoce,vazda u oblacima,nesrecni,zbunjeni,pogubljeni i zaljubljeni hodaju svetom.
Stari vek-ona je sluskinja,on hrabri borac koji ubija za nju.njihova ljubav je ogromna.
Srednji vek-Ona je dama,on zemljoposednik.Ali na nju se lozi veci budzovan od njenog dragog.On se bori na turniru i po holivudskom scenariju pobedjuje i dobija devojku.
Novi vek-ona je obicna zena,on je veliki ratnik.Ona voli avanture i to je i privlaci kod njega.Nema prepreka,osnivaju porodicu i zive srecno.
Savremeno doba-(samo najpopularniji scenarii)
1.Ona je prelepa,on je baja sa lovom.nema prepreka.
2.On je siromasan,ona bogata.Nisu iz istog staleza...Ali uprkos tome on se bori za nju,ona odbacuje sav raskos i odlazi u zajednicki zivot sa njim.
3.Sponzorusin sindrom-devojka trazi baju,ima jedan takav.Njemu svejedno samo dok ima sta da jebe.Pada izdrzavanje i to je to.(napomena:ovaj scenario nema hepi end!)
4.Best frends scenario-Odrasli su zajedno.Od musavog klinca i prljave devojcice postali su najzogdniji momak i devojka u gradu.Spontano se zaljubljuju jendo u drugo...(hepi end je obavezan!)
5."Princ na belom konju" ako ste zensko ili "luda kucka" ako ste musko.
Poslednji i najnezahvalniji je "filmski" scenario.
Radnja mora biti ista kao i u filmu,uglavnom se trazi neko ili neka kao lik/likusa iz filma.Po meni najupecatljiviji primer je Twilight!
Unapred osudjen na neuspeh,jer gde danas naci nekog vampira ili vukodlaka?!Sava Savanovic je odavno pobegao da ne gleda zla ocima.Scenario moze da varira u zavisnosti da li ste musko ili zensko.
Muski scenario:On trazi neznu,lepu,pametnu devojku,bledu,naivnu da je mazi i pazi.
Zenski scenario:Ona je devojka iz muskog scenaria i trazi neku zver(krupnog,nabildovanog),pametnog,osecajnog momka koji ce da je mazi i pazi.Da li trazi belog ili crnog zavisi da li vise gotivi vampire ili vukodlake.Mozes da ispunjavas svaki kriterijum ali ako se ne pretvaras u neku kerinu ili ako se ne presijavas na suncu,onda mrka kapa...
Gotovo je. Dan koji sanjaš od sedme godine svog života, i trenutka kada si shvatio da su roditelji i nasmejane karikature u školskim knjigama prećutali činjenicu da škola nije samo druženje i zajebancija, već i dranje dupeta u školskim klupama od ponedeljka do petka, izuzev raspusta. Gotovo je. Polovinom osnovne te već smaralo, u srednjoj slabo zanimalo, a nakon srednje su te odrali - školski sistemi, stanarine, računi, zakevljene devojke ako si jebo a nisi pazio. Popele su ti se na kurac roditeljske besparice, preživljavački nestalni poslovi sa smradovima na mestu poslodavca, selidbe, depoziti, punjenje džepova zaposlenih na tvom na pare ni malo gadljivom fakultetu..Gotovo je. Ali to "GOTOVO" nekako ipak ne dolazi sa uzvičnikom kako si očekivao da će biti. Odjednom shvataš da ti u stvari i ne želiš da završiš sa studiranjem.
A i zašto bi? Jebem mu majku, pa u stvari i nije bilo tako loše - kad pogledaš šta sve u uskoro dolazi, a od čega te deli još samo taj jedan, poslednji ispit, koji si ostavio za kraj jer je najteži, nakidao ti se šivaca i napio krvi..Ali biše ti i ne deluje tako strašno, tvoj poslednji ispit koji sad već počinješ da voliš. Doživljavaš štokholmski sindrom, zaljubljuješ se u kidnapera tvojih nerava - statistiku, statiku, turističku geografiju, betone, mehaniku..Šta ti je već ostalo na tom tvom šklju fakultetu. To je brana, slamka spasa, stena u koju si udario neposredno pre nego što ti se čamac survao niz vodopad, koji će te svejedno povući..No ti si zahvalan na još to malo vremena koje ti je dato.
Noževi su već spremni da te dočekaju. Završavaš fakultet i to je za porodicu, preživele babe i dede velika stvar. Postaješ svoj čovek, matorcima pada kamen sa srca jer sad si svoj, krojač sopstvene sudbine koji dalje u život kreće uglavnom sam, konačno će moći da se posvete sebi i svemu onome što im je falilo, čega su se odricali, čemu su se nadali..Nema više spavanja do dva, bančenja, orgijanja..Trpeće te koji mesec, a onda će početi da ti seru kako si neodgovoran, kako bi našao posao da želiš, svi su oćekivali više, svaki je posao dobar za početak..
Već vidiš sebe i svoju perspektivu, s jedne strane daleko od krampa i lopate, s druge daleko od direktorskih pozicija : u stvari si go kurac sa parčetom prreplaćenog nekvalitetnog papira, bez veza i bez love da podmazuješ gde treba. Pereš čaše govnima sa megatrenda koji voze pičke po džipovima, u lokalu koji iz dna duše prezireš, zajedno sa muzikom koja ti kida mozak, i sa svim onim što po klubu petkom i subotom gamiže. Dragi moj mehatroničare, menadžeru, diplomirani pravniče - kasno shvataš da te širom otvorena vrata nigde ne čekaju, da nisi gospodin čovek, ova zemlja nikada nije i nikada neće ceniti takve kao ti, sedi na dupe i isplači se pošteno, možda bude lakše, možda ne. Drugo ti i onako ne preostaje.
Ali ne! Tada shvataš da još uvek nije sve izgubljeno - još uvek imaš tog jednog dušmanina kog sad sve više grliš i stežeš. Nećeš ga dati o ne, nikako! A možda ni on tebe nije naročito voleo? svejedno, čuvaćeš ga dokle god moše, do samog kraja, dokle god ima smisla. Odugovlačićeš, i to pošteno!
Ne želiš da budeš odgovoran i samostalan diplomirani dr.mr.pr. Nije lako. Treba da se osamostališ, oženiš, izrodiš klince koji će posle tebi jahati po grbači, stiće te godine, umor, nećeš više uživati u dorsima, flojdima, cepelinima, pivu za 80 dinara po zavučenim kafanama, brucoškinjama..Neće ti dati, neće biti primereno, izgubićeš volju.
Zato izbegavaš, mesec za mesecom, rok za rokom, da otvoriš vrata diplomskom. Prijavljuješ ga i ne učiš, jer nemaš srca da lažeš svoje kako si izašao da polažeš - a nisi, a opet ne možeš da dozvoliš sebi ni grešku da položiš. Po prvi put u životu moliš Boga da te ne puste da prodješ, iz sažaljenja ili jer ti je poslednji, ko će ih i onako znati kad nikad ne puštaju. Trošiš sve otrcane fore da su te namerno srušili, da je profesor bio nervozan, da su svi popadali..Tvoji se već zabrinuto pitaju zašto padaš iznova i iznova, sedmi, osmi put. Shvataju da si neozbiljan, zavrću slavinu, primoravaju te da diplomiraš. Ali ti se ne daš!
Nalaziš vikend posao, pranja čaša u klubu koji prezireš, spalio bi rado sve što u njega navraća, ali sada ti je lakše, jer još uvek si student, ovo je samo privremeno, dok ne diplomiraš, lažeš sebe da će nešto već iskrsnuti, da će bolje vreme već nekako doći, da će kosmička pravda i tebe pogledati, i tako dan za danom..Neće. Čekaju te sve nedaće koje život nosi, a od jednog dobrog dela njih te još uvek, koliko toliko zaklanja taj jedan, dva, pet, dvanaest..Ispita koje imaš. Uživaj u njima pažljivo, propij ih i prokurvaj, gubi dane i nedelje iz sećanja i ne žuri..Čini se tako daleko, no taj poslednji će doći. Kad ga pogledaš izbliza, nateraće te da se okreneš i sagledaš sve ono iza tebe, 4, 5 godina koje su praćene svim mukama, strepnjama i natezanjima ipak bile nešto čega ćeš se za koju deceniju sa tužnim osmejkom setiti, kada tvoja deca podju u veliki grad da tamo postanu veliki, odgovorni ljudi. Sada sa njim, bar na još neko vreme otegni.
Ceo razgovor se dobro odvija. Nisi ni pretpostavio da ćeš uspeti da vodiš dijalog sa takvom osobom više od 16 sekundi. Eto, ko bi rekao? Zatim, počinju nekakve komplikacije. Polako počinješ da ne razumeš baš o čemu tvoj sagovornik glagolja. I onda shvataš. Vi uopšte niste mislili na istu stvar. Sve je to bio, što bi se reklo, nesporazum.
-Jao, Danilo, baš si duhovit! Mislim, i duhovit si i pametan si veoma takođe.
-Hvala, i ti si imaš lep dekolte...
-E je l' ti ono na zidu gitara?
-Ne, to mi su mi orgulje.
-Hihi kakve bre orgije, šta me zezaš hihi. Je l' znaš da sviraš?
-Naravno. Hoćeš da ti odsviram nešto?
-Može. Je l' znaš Nirvanu?
-Misliš od Nirvane?
-Ma ne bre, mislim baš na pesmu "Nirvana".
-A na pesmu... Jebote nisam znao da gotivi poeziju. Eto, a ja sam mislio da je sisata ćuskija koja od pesnika zna samo za Miku Antića. A eto, čula je za Disa i zna neku njegovu pesmu. Ipak nije baš toliko glupa. Jebem je 'usta, valjda će mi posle ovoga dati pičke, ja rekoh ići će lako ono kurac. Moram bar da ovo uradim kako treba. Ne znam kako bih to odsvirao ali znam celu pesmu napamet pa ću sam ubaciti neke akorde.
-Šta?! Superiška!
-Hm...hajde krenuću iz C dura, to je najsigurnije...posle ću a mol, dobro... Evo ga:
Noćaaas su me, pohodiiiiili mrtviiii
Noooova groblja i! veeeekoooovi staaaari
Prilazili k meni kaaaooo žrrrrtvii
Kao boooooji prolaznosti stvaaaaariiiii!
-Šta je to jebote?!
-Pa "Nirvana" od Disa.
-Ma kavkog bre diska, o čemu ti pričaš, imaš na Jutjubu samo kucaš "Jelena Rozga"...
-Hmm...čini mi se da ne mislimo na isto...
-...i ja bih rekla...
-...
-E odoh ja, moram kući da zalijem fikus i filadendron.
-Čekaj, ovaj... Hteo sam... Ja sam mislio ako hoćeš da ostaneš večeras kod mene, imam dobro vino iz Makedonije, malo sveća, pustimo neku dobru muziku, pa posle...ono, kapiraš?
-Čini mi se da ne mislimo na isto. Ćao.
Što je čovjek uspiješniji to je bolji čovjek, jer samim tim što je uspiješan, nije frustriran, nema razloga da zavidi drugima niti da mu smeta tuđi uspijeh.
Ako ti ortak ima super ribu, prije će htjeti da ti nabaci neku drugaricu nego ako je nema, jer ako je nema, uvijek će kontati da će on ispasti donji u toj situaciji i osjećaće se isfrustriran ako ti nešto smuvaš, a on i dalje samo drka kurac.
Ako ti je ortak super student, sa jakim prosjekom, a pri tome normalan, a ne neki iskompleksirani štreber, htjeće sve da ti pomogne i da ti da skripte i sve ostalo, jer mu neće smetati tvoj uspijeh, iz prostog razloga što ga on već ima.
Profesori na fakultetima koji su stvarno kvalitetni i koji iskreno vole svoj predmet i pišu kojekakve radove po stručnim časopisima, uglavnom mnogo manje maltretiraju studente od onih koji su sišli s brda i doktorirali samo radi liječenja sopstvenih kompleksa. Još jedno pravilo - što je profesor bio lošiji student, to je stroži prema studentima kad postane profesor.
U suštini jedan od glavnih razloga svakog zla u društvu je neuspijeh, jer iz njega proističe frustracija i zavist prema onima koji su bolji od tebe, a to onda dovodi do formiranja ciničnog stava prema tim ljudima koji su bolji i prema kompletnom društvu i razvijanja raznih ideologija, čiji je glavni cilj da se ti koji su bolji popljuju, a da se tvoj lični neuspijeh učini manjim i kompenzuje.
Jedini opravdan razlog za takav ciničan stav je nepravda, koje u društvu ima jako mnogo. Kada je neko osujećen ne svojom krivicom nego zbog nepravde, onda ima pravo da "mrzi" (ne mislim bukvalno) one koji mu nanose nepravdu i koji profitiraju služeći se nečasnim sredstvima. Npr. logično je da ako se ti maltretiraš ko konj učeći, da će ti smetati neki tatin sin koji je pola ispita položio preko štele.
Međutim, neuspiješni ljudi u većini slučajeva PRECIJENJUJU udio nepravde i svačiji im uspijeh smeta, samo zato što su oni sami neuspiješni. Isto tako, ti koji najviše pljuju po "tatinim sinovima" koji polažu preko štele, bili bi prvi koji bi to isto radili kad bi im se pružila prilika. Još jedno opšte pravilo - ljudi najviše pljuju prema onim negativnim stvarima koje i njih same donekle karakterišu (sindrom bivšeg pušača koji pljuje prema pušačima)
Još uvek prisutan i neiskorenjen sindrom veoma ojačan u vremenu ozbiljne ekonomske i društvene krize modernog kapitalizma. Neko će reći utopija u koju su, od svi naroda stare Jugoslavije, ponajviše Srbi upali vođeni strahom od fašizma ili ko zna čega.
Prema predanjima starijih, beše to lepo vreme. Mogao si, prema priči mog dede, leći u park sa hiljadama maraka i probuditi se sa istom sumom, jer, vele oni, ljudi si tad bili mnogo bolji i manje izopačeni nego danas. Slažem se, bilo je bolje. Možda zbog drugačijeg mentalnog sklopa ljudi, možda i zbog činjenice što je tad krađa bila strogo monopolizovana od strane države, jer ako se već mora krasti, bolje da krade onaj ko najviše i može. Ako si se nekim slučajem prihvatio krađe, imao bi lepo zadovoljstvo da na tenane uživaj u morskom zraku divnog Golog Otoka, ili je to samo fašističko-četnička legenda. Danas je veoma česta ona "Tito je mnogo krao i nama dao; ovi kradu, a ništa ne dadu", što, brat bratu, i nije netačno.
Jeste to lepo vreme bilo. U suštini, nisi imao mnogo da se misliš, naročito po pitanju politike. Imao si jedan izbor, skup gamadi svih nacija, jer po principu bratstva i jedinstva, bilo u berićetu ili sranju, podjednake smo predstavnike u svakom segmentu imali. Drugi su bili, kako da ih nazovemo, strani izdajnici, koji nisu razumeli čari našeg divnog samoregulišućeg sistema.
Ako si se rodio u zlatnom periodu, ne možeš, a da se ne sećaš lepog odrastanja. Dete poštene radničke porodice, odrastao u zdravom okruženju s visokim moralnim standardima. U kući si imao "Obodin" frižider, "Ei" televizor i "Gorenje" veš mašinu, kao prave simbole industrije koje će jednog dana do nogu potući precenjenu nemačku industrijui to na nemačkom tržištu. Ćale išao na posao u svome "Stojadinu" duboko verujući da bolje nema, jer su nemačka kola vozili samo visoki partijski funkcioneri, mada, mislim da je to bilo strogo iz trivijalnih razloga, zarad simbolike i pokazivanja stranim prijateljima da su oni naši veoma bitni partneri. Ne sumnjam da je Vili Brant lično vozio "Stojadina", možda čak i "Fiću".
Odrastanje beše prosto divno. Svako leto išli bismo kod prijatelja u Istru ili Makarsku i uživali u čarima divne jadranske riba i lakih dalmatinskih nota. Svi smo tad morali imati krov nad glavom. Ako si nekim slučajem imao malo stambenog prostora viška, nisi sigurno mislio da možeš to ostaviti kako želiš, ili, ne daj bože, izdavati. Ne, tad se moralo znati da smo svi, bez obzira na inteligenciju, radne navike, poreklo, obrazovanje ili šta već - potpuno jednaki pred bogom... kojim, bre, kurčevim bogom, pred Partijom i narodom. Da nisi ti možda mislio da, ako si neki kurčev hirurg ili inženjer, možeš imati mnogo više od poštenog radnika na nekom kopu? Nisi! Baš taj radnik je simbol našeg jedinstva i njegov značaj je mnogo veći od puke simbolike.
Sama kulturna i estradna scena bejahu divne. Za svakoga po nešto, ni za koga previše i na uštrb onog drugog. Mogao si uživati u spektaklima u kojima Bata Životinja pokazuje kako prolazi svaki kurvin sin koji pokuša krenuti na moćni socijalistički sistem. Koliko su bili lucidni i hrabri, čak su i u nekim filmovima glumili američki (!!!) velikani poput Orsona Velsa i Ričarda Bartona. Zamisli ti to, zvezde filmske industrije države koja pokušava uništiti ideju socijalizma glume u našem filmu. To je kao kad bi Bruno Ganc glumio Mojsija u filmu nekog slavnog jevrejskog reditelja, npr. Spilberga.
Muzika beše još bolji prikaz bratstva, sloge i ravnopravnosti. Bosanci pevaše sevdalinke, divne pesme i verovatno, jedinu stvar pored bureka i baklava, koje su došle iz orijentalnih krajeva, a bejahu prihvaćene bez ikakvih problema. Hrvati kao Hrvati, oduvek neki snobovi, mora da im to ostalo od Austro-Ugara, išli na neke emotivnije i kao urbanije pesme koje nisu za čobane iz ostalih bratskih republika. Šta reći za Makedonce... oni pevaše neke stare, pošto ništa skoro tad i ne stvoriše, i razvijaše svoju ljubav ka Aleksandru Makedonskom, ljubav koja je otišla toliko daleko da su čak preoteli velikog osvajača Grcima i dali mu ime njihovog Oca nacije. I tu dođosmo do Srba. Srbi k'o Srbi. Pošto je svaka muzika donekle išla u skladu sa temperamentom i mentalitetom nekog naroda, nije čudo što u Srba baš Miroslav Ilić bejaše pravi stub ondašnje muzike. Slavuj iz Mrčajevaca. Zar nije? A, pazi - Mrčajevci. Da su ponovo izmišljali, ne bi mogli naći seljačkije, srpskije, sve u svemu - više šumadijsko ime za neko selo. A o čemu je mrčajevački slavuj pevao? Čim je pevao za čobane, znalo se koji će to tekstovi biti - "Ja sam rođen u cveću livada" i "Devojka iz grada". U današnjoj retrospektivi te pesme imaju mnogo dublje značenje i pokazuju sam značaj davanja narodu ono što voli i što ga opisuje. Jer, nije besmislica ono "hleba i igara".
Odrastao si, završio neku školu i red bi bio da postaneš svoj čovek. Glavna preporuka u tvojom biografiji biće da si dete pomenutih poštenih roditelja i sve je spremno da ti postaneš nezavisni činilac u ovom samoregulišućem sistemu. Jedan životni ciklus je zatvoren, počinje novi u kom se sam boriš za ono što ti je sistemom dozvoljeno. Uloge se menjaju, život ide dalje, a socijalizam jača i nastavlja da živi.
Ali tog divnog majskog dana 1980. godine čusmo vest koja nam živote iz korena menja. Umro je drug Tito. Sve što smo godinama gradili srušilo se kao kula od karata i otvorilo vrata fašizmu da ponovo uđe na velika vrata. Plakalo se, najviše u Beogradu i Srbiji, neko će reći samo tamo, ali se plakalo. Život koji je da tada življen možda izgubi i smisao. Šta ćemo mi u ovom surovom kapitalističkom svetu, bez Njega da nas vodi i usmerava. Ne znam šta ćemo, ali znam da se tad mnogo bolje živelo nego danas.
Samo danas, neko to mora i da plati.
Izgovor ljudske podsvesti za mučenje životinja, u velikom broju slučajeva. U zavisnosti od stepena njihove društvenosti, toga koliko su slatki, koliko brzo rastu i koliko seru po kući, prestanu da budu zanimljivi pre ili kasnije (bar u meri u kojoj su na početku bili) i postanu obaveza koja mora da se hrani i koja grize kablove i sve ono što ne treba.
Tako će prosečan vlasnik jednog kućnog ljubimca, ako se zagledaš iz drugog ugla, podsvesno izbaciti iz sebe sve ono što je i njega mučilo kada je bio u situaciji da od nekoga zavisi. Uzmimo za primer neko stvorenje koje zahteva veću obavezu, na primer psa:
Pod izgovorom ljubavi, a u nameri da izdejstvuje seks i ko zna, možda i ručak, Šilja svojoj devojci Marini kupuje štene. Zlatnog retrivera naravno, jer oni su sada ipak in. To nevino i naizgled srećno stvorenje prolazi kroz niz nenamernih tortura, prouzrokovanih svime kroz šta je Marina preživljavala dok je još bila nejač, a šta je u sebe nesvesno potiskivala:
- Davanje imena - pas dobija ili ziljavo ili neko klasično ime, tipa Džesi, Reks, Alfa..I Marina je dobila jedno klasično ime od njene majke, koje joj se nikada nije dopalo (mama zašto nisam Barbara sindrom).
Napomena: pas je dobio ime protiv svoje volje.- Pokazivanje drugovima i drugaricama - uobičajena radnja pohvale novim kućnim ljubimcem. Implicira da je Marina u ranom detinjstvu mrzela da bude predmet pokazivanja babama, dedama, ujacima i ujnama koji bi je bacali u vis, grebali joj obraze brkovima i tepali joj ziljavim rečnikom. Kroz isto prolazi i pas koji vrti repom i pita se dokle će biti igračka.
Napomena: pas je eksponat protiv svoje volje i želi samo da ga Marina prošeta, nahrani ili ostavi na miru.- Dresura - pas nikada nije hteo da nauči da na komandu da šapu, sedne, legne, šeni..Isto kao što je Marina p rotiv svoje volje učila matematiku, išla na folklor i radila sve što mama kaže, jer je od nje zavisila.
Napomena: pas samo hoce da bude pas, i bice srecan.- Sterilisanje - pod izgovorom da je životni prostor ogranicen i u kuci ima mesta za samo jednog psa, i kako bi se izbegle neprijatnosti oko teranja, cviljenja, psece depresije..Marina steriliše svoju ženku retrivera i tako sebi olakša muke oko istog.
Napomena (apsolutno nepotrebna).- Zatvaranje u boks i vezivanje lancem - ovim postupkom Marina ponavlja postupke njene majke, koja bi je zatvarala u sobu i cvrsto držala uz sebe, pokušavajuci da je uvek ima tamo gde ova treba da bude.
Napomena: pas bi radije crkao od gladi nego da mu ograniciš kretanje.- Kažnjavanje - u zavisnosti od Marininog traumaticnog detinjstva, i pas biva grublje ili blaže kažnjavan. Tako, kao i mala Marina, pas trpi torturu jer nece da jede ono što je dobio za veceru, jer je nešto sjebao ili jer je grickao nameštaj, tepih, maltretira komšijsku macku. Biva zatvoren, išiban..
Napomena: pas je pas koliko je i Marina bila dete.- Ostala maltretiranja - korpica za njušku, odelo za psa, friziranje, farbanje - sve ono što pas mrzi da radi. Oseca se glupavo, i sve u cilju odlaska u šetnju, naravno na povodcu. Jednako kao što se Marina osecala glupavo dok ju je majka vodila za ruku ulicom, nakindjurenu i obucenu protiv njene volje i ukusa.
Napomena: ako si ti kreten, ne moraš i od psa da napraviš kretena.Posle godinu dana Marina i Šilja prestaju da funkcionišu zajedno - pas postaje teret koji se treba nahraniti i za kojim treba usisavati, i više nije sladak i meden kao što je bio dok je bio kuce. Raskidaju, i pas postaje još jedan razlog za svadju, jer treba utanaciti ko ce da ga dobije, bez obzira na to što on nece biti srecan da živi bez ovog drugog gazde.
Napomena: baš kao što je i Marina bila tužna kad je morala da odluci sa kojim od dva razvedena roditelja mora dalje da živi.
