Neminovan proces, jedan sasvim običan događaj koji te natera da shvatiš
da više nisi dete, da polako ulaziš u taj dosadan svet odraslih.
Ljudi u autobusu ti umesto smeškanja i štipkanja za obraze poklanjaju smorene poglede ili ti se obrate samo kada žele da im ustaneš (nađe se tu i poneko štipkanje, ali za guzu).
Kad si bila klinka želela si da odrasteš da bi imala pare da pokupuješ celu prodavnicu slatkiša, da se završi ta jebena agonija biranja između "Seke", "Najlepše želje" i kinder jajeta. Sada kada imaš tu priliku, suzdržavaš se od slatkiša, kao i od gomile druge hrane za koju misliš da stvara neki gram više.
Samo jedan pogled na nekog hiperaktivnog klinca koji je obučen u odrpanu majicu i blatnjave pantalone dok trči ka drugovima, i tebe koja si utegnuta u korset dok pokušavaš da prekrstiš noge tako da ti minić ne otkrije previše...toga.

Dešavanje koje se, shodno svojim komercijalnim posledicama, širi po dijahronijskoj osi našeg obrazovnog sistema.. Počelo je sa čuvenim maturskim večerima a la Lajanje na zvezde i apsolventskim masovnim kontuzovanjem. Polako se uvlačilo u osnovne škole u vidu male mature, sve više uzimajući maha i novaca iz proverbijalnog buđelara.. Tokom svoje nekolikogodišnje evolucije mala matura je prešla iz onog "ništa posebno" ranga u drugu krajnjost (OMG DOLCE GABANA HALJINA SO MUCH WANT!!1!) ali tu se prica ne završava.. Po nekoj logici događaja, zli pipci mature su se pružili još dalje.. Pojavile su se mini-mature i bejbi mature i ko zna šta.. Neretko se mogu videti proslave završena prva četiri razreda, čak i završenog zabavišta. God have mercy on our souls.

Ona situacija, kada ujutro niti žurim na posao, niti iman nekih neodložnih obaveza, tako da mogu da ga organizujem onako kako ja želim. Još petnaest minuta dremam, kafu mogu da popijem sam ili mogu još nekog da zovem, nema brzinskog umivanja, oblačenja i doručka - sve polako i na tenane. Na tv - u u jutarnjem programu puste uvek crtani, ja pogledam 3-4 po izboru na netu, da mi dan počne opušteno i uz osmeh. A ako je napolju lepo jutro, prošetam, pa svratim do drugara, i kafu popijemo ili kod njega, ili negde u gradu. Najbolje od svega je ipak to što mogu i da se okrenem na drugu stranu, i odspavam još dva sata, ako mi se tako hoće.

Formula koju izgovoriš dok na minus 7 prolaziš autom zaleđenim ulicama pored bine na kojoj skočanjeni radnici postavljaju svetla za novogodišnji doček na otvorenom, a ti znaš da nećeš biti tu, gurajući se uz neku polupijanu devojčicu koju merkaš od jesenas, gledajući kako da joj doliješ još koji gutljaj ruma u grkljan pa da je možda mazneš za mindžu i odvedeš na kresanje u park uz zaleđenu koru smreke, a na kraju te ona ipak ispali i upadne u taksi sa nekim likom kog prvi put vidiš a ti ostaneš ko govance na ledini, sa izrazom "Koj sam se kurac smrzavao?!" i onda polako odeš kući da uz mlak radijator i omlitavele pihtije, dok ćale hrče u fotelji a jelka bolesno žmirka na tebe, otkravljuješ odumrlo telo.

Bicikl na koji su otkidali svi klinci iz doba mog detinjstva. Luksuzni model sa duguljastim sicem u obliku banane koji je imao čak i naslon za leđa. Imao je i menjač postavljen na ram, tačno između kolena i imao je tri brzine. Ali u ovom slučaju sve tri brzine su bile upotrebljive.
Prva kad navataš neku devojčicu da je provozaš. Staviš je iza jer sic je bio dovoljno dugačak za dvoje, ubaciš u prvu tzv. krstareću pa polako po kraju.

Drug brzina je bila taman da se opušteno voziš kad si sam.

Treća isključivo za trku, i morao si ustati da bi uopšte okrenuo pedale. Ali zato kad ih pokreneš, letiš sa vetrom u kosi.

Čovek koji je uvek tu. U početku ti ostavlja komentare na sajtu od zajedničkog interesa, tipa Vukajlija. Zatim to polako pređe na druge sajtove od, kako on tvrdi, zajedničkog interesa (Da, on voli golf,kineske porno sajtove i džez isto kao i ti). Potom te na neki misteriozan način pronađe na fejsbuku, i krene da ti komentariše slike, linkove, statuse. Pronađe te na drugim socijalnim mrežama...A ti stojiš nemoćan. I sve tako dok jednog jutra na frižideru ne pronađeš komentar na poruku koju si ostavio kevi na frižideru. Onda počneš da nosiš sataru u džepu, a on i dalje komentariše. Počne i na uvo da ti šapuće. Džabe tablete i beli zidovi, on i dalje komentariše, sada u tvojoj glavi.

Isto ko' i svaka druga : jasno ograničena, postoje pravila ponašanja unutar i van teritorije.

Razlike su po pitanju čuvanja:

1. Brisan prostor. Brak koji nema "čuvara" jer se vremenom odustalo od pravila. Tu svako može da ušeta, razgleda ili uzme ono što mu se dopadne; odluta...

2. Utvrđen prostor. Ni makac, nema "napolje", nema nikoga ni da proviri. Snaga čuvara je usmerena na strogu kontrolu. Iscrpljivanje je besmisleno i bespotrebno i brak se polako udaljava od svoje suštine.

3. Posvećenost bračnoj teritoriji. Brak se čuva "iznutra". Ako se neguje, ako postoji harmonija jer je unutrašnja teritorija prijatna za sva čula, ako se pravila podrazumevaju jer su bazirana na lojalnosti..to obećava.

Fraza koju koristimo kada naš sagovornik toliko zabode u razgovru da bukvalno počne da trokira!

Iskusnija i razrađena ženska koja uči mladog trsitelja neophodnim postupcima u toku samog prvog umakanja.

Činjenično stanje.

Pas i poštar.

Često se sreću. A samo jedan od njih se iskreno obraduje svakom novom susretu.

Opšte je poznato da se poštari plaše pasa, a sa druge strane psi obožavaju poštare. Posebno njihove torbe (u bezazlenim slučajevima), zatim pantalone, rukave, noge, ruke i sve čega se dohvate zubima u cilju održavanja istih u dobroj kondiciji. Poštarima ostaje da održavaju dobru kondiciju u bežanju ka kapiji, preskakanju komšijske ograde, penjanju na balkon, uz oluk i tome slično.Sa godinama i iskustvom, strah polako nestaje, ljubav počne da se uzvraća...

Penzionisani, a samim tim i preživeli poštari ne igraju šah sa ostalim penzionerima. Dresiraju raznorazne zveri, neki po cirkusima, neki iz hobija, neki iz navike.

Jedna lasta možda ne čini proleće, ali tačno dve tvoje posete lokalnoj centrali ishrane nedvosmislen su pokazatelj tvog pripadanja na staležnoj lestvici razvijenog nam društva. Ne razumeš? Ni ja bracki, ali polako, nije ti ovo Zapad; U suženom izboru staleža, svaka poštena baka-komšinica, ono božanstvo mačkama iz kraja, napraviće jasnu i tačnu analizu upravo tvog stanja u novčaniku i postarati se da ne budeš nepravedno pozicioniran na gorepomenutoj lestvici. Javne informacije moraju biti tačne, baka-komšinica to zna. E sad, gde je sve počelo, tu će se i nastaviti. Pekarka te zna, i ona matora i ona slatka, ali - tebe je stid pred obe, a bez hleba ne ide.

Prirodna nepogoda.
A u nas, bogami, društvena.
Zanemoćala kolektivna svest odavno je postala đubrivo i pogodno tlo za otrovne žaoke izuzetno trnovite crne ruže koja širi miris truleži u ovo malo čojstva što je ostalo.
I ova poplava, kao si svaka druga, rasla je polako, sve dok nije postala bujica. A bujica nosi, uništava, pritom ostavljajući talog blata, mulja, zaraze, nesnosnog smrada. I tako ova poplava koja traje godinama i donosi nam ono najgore radi šta 'oće. I nije ni čudo, kad nasipa nema, kad nema k'o da postavlja džakove. Jedino je problem što nam treba i ova prirodna polava da bi zastali i videli čime smo mi sve poplavljeni. Jebiga.

Klasičan primer većine onih koji kupe kokice negde na nekoj tezgi u gradu i to one velike.

Prosečan ljudski vek traje oko sedamdeset, do sedamdeset pet godina, i većina ljudi traži razne načine da živi što je moguće duže preko te granice. Svestan sam da svako voli da živi, ali to je ipak nerazumljivo iz jednog prostog razloga : ako produžiš sebi život za petnaest godina, to je petnaest godina provedenih u starosti, a ne u mladosti. A starost je teška i mučna : postaješ sve bolesniji i nesposobniji, čula polako otupe, i čini ti se da na tebe niko ne misli i da su te svi zaboravili. Sve više dragih ljudi umire, ostaješ sam, i postoji realna šansa da ćeš završiti u krevetu i da nećeš moći da brineš o sebi. Postaješ teret, i svakog dana moliš Boga da te primi da ne mučiš i sebe i druge..

Najbolji nacin da vas zavole (pojedinci).

Izuzetno efikasno sredstvo za mlaćenje kopriva.

Halapljiv čovek. Kad se nekim slučajem nađe mufte u kafani jede k'o da je preležao žuticu. Neretko ostatke spakuje "za kući".

Neistina izgovorena pacijentu na zubarskoj stolici od strane stomatologa.

Živ se čovjek na sve navikne, tako kažu, bilo loše bilo dobre stvari, u saradnji sa vremenom sve se polako upije i jednostavno sraste sa tobom, kao neki tumorčić sa kojim živiš dalje. Prepustiš se vremenu da te oblikuje tako da budeš knap za šablon, i pičiš. Otupiš, osjećaš prazninu u stomaku, blijed pogled i hladna duša, ziviš kao u komi, na aparatima, jer je neko drugi mislio da treba da živiš tako, da je tako bolje.
I navikao si se. Navikao si se da nije savršeno, vjerovatno ne mora da bude, navikao si se da se ne smiješ, jer nema razloga za smijeh, navikao si da sekunde, minuti, dani prolaze i da te apsolutno boli kurac za to.
Klik.