Devojke iz škole koje misle da su obožavane, a u stvari ih niko ne voli. Sve uvek prve saznaju, upućene su u svaki događaj, znaju ko je sa kim raskinuo, ko se smuvao, šta je ko radio sinoć na žurci. Postoji više grupica takvih u školi (obično jedna po odeljenju) koje prenose jedne drugima najnovije tračeve.

Ili: što više pokušavaš, veća je šansa da uspeš. Iako logički perfektna, ova formula je u stvarnosti omanula više puta od Marka Pantelića, a strahovit poraz doživela je kada je svaka polupismena ljudska jedinka dobila pristup internetu. Neopozivo je dokazano da majmuni nikada ne mogu da napišu Šekspirova sabrana dela, pa makar njih milijardu to pokušavalo. Ipak, sa matematikom se nije zezati, sa statistikom još manje. Pokušaji i pogreške su majka uspeha.

Što se tiče tvojih roditelja i onih starijih, vrlo logično i sasvim dovoljno objašnjenje za tvoja dokona pitanja, na koja ni sami nemaju odgovore. Inače, pitanja su u vezi radnji koje obavljate iz godine u godinu, a za koje se veruje da imaju verska i mistična značenja.

Mlađi brat glagola biće. Sofisticirani otpišaj ka sagovorniku čiji predlog ne želimo da uzmemo u razmatranje. Biznis skauti često koriste ovu krilaticu.

Ljudina. Jednostavno čovjek koji može da svari bilo koji zadatak koji mu neko "zada" ili bilo kakvu situaciju u kojoj se nađe. Kome god je potrebna neka pomoć ili nešto, on im uvijek stoji na brzom biranju ako im za nešto zatreba. Ali pod uslovom da na vrijeme pripremite pivo ili novac.
U nekim drugim slučajevima stalna potražnja svakog ćaleta jer za svoju ćerku želi nekog snagatora da je štiti i čuva, a ne nekog mekušca i kukavicu. Mada u 95% slučajeva ih baš takvi i "zapadnu", odnosno zapadnu njihovu miljenicu.

Vrlo dobra riba ili tip! Onaj s kojim ili kojom bi se rado množio u cilju proširenja populacije a sa dobrim šansama da rezultat tog množenja bude isto tako kvalitet u budućnosti. Postoje bar dve situacije kad se može koristiti, kada posmatramo nekoga i kada neko sa strane komentarise par zaljubljenih!

Ubedljivo najdosadniji, najbljutaviji i najbezobrazniji način reklamiranja. Zaživeo u zemlji zvanoj Srbija krajem 90ih i održao se do dana današnjeg. Za cilj ima da uzme pare od naroda koji je bez njih odavno ostao. A da bi se u toj nemogućoj misiji uspelo, mora se malo i potruditi. Najbolje efekte postiže kada se pusti između dve jednočasovne epizode neke megapopularne španske serije, jer je upravo tada najpoželjnija klijentela uz TV. Efekat je utoliko veći, ukoliko se baš tada potrefi neka reklama za ženski deo populacije. Svi ostali vidovi reklamiranja su koliko toliko suptilini, traju desetak sekundi, imaju nešto novo da kažu i naravno nigde eksplicitno ne pomiju cenu proizvoda. Ne, Top-Shop je pametniji od svih njih. On direktno kaže: sve što od vas tražimo je da kupujete u što većim količinama budalaštine kojih su nam prepuni hangari i ne znamo šta ćemo sa njima. I što je najgore, ljudi kupuju. Zaboravih da napomenem, nijedan njihov reklamni spot ne traje kraće od 10 minuta!

Svaka reklama počinje ovako:
- Kako ćete danas kupovati? Kupovaćete iz vaše fotelje – obraća nam se već dobro poznati muški glas, dok se na malom ekranu našeg TV prijemnika vrte sličice fantastično udobnih fotelja.
Zatim sledi niz crnobelih scena gde se domaćice muče u svojim kujnama, kupatilima, i sl, pokušavajući da skinu neku, kako to oni zovu, zagorelu masnoću, mrlju od kamenca, fleku na tepihu, da zakrpe skupocenu tkaninu, naprave sebi fensi frizuru, vežu maramu oko vrata (sećate se „fešn-kvid“ kopče), zatim ih muči džinovski usisivač koji neće da usisava, krevet na naduvavanje koji neće da se izduva (jes bezobrazan), rende koje neće da renda kad se okrene naopačke, i da ne nabrajam dalje, sigurno je još mnogo toga reklamirano. Dalje naravno sledi deo u koloru, ma u HD-u, kada izlazi onaj ćelavi čičica, baca sa nekog stola gomilu nekih flaša i samouvereno veli: od danas za pranje automobila, sudova, odela, pravljenje frizure, skidanje šminke, farbanje kose, i svega što vam može pasti na pamet koristićete samo ovu bočicu. Jes da košta 10.000 din, ali ako odmah pozovete, dobićete dve za neverovatnih (uvek koristi samo taj izraz) 19.999din, a ako budete toliko brzi da me ovog trenutka dobijete na mobilni, dobićete tri flašice i ovu lizalicu što držim za neverovatnih 29.999din.
Nakon ovoga sve se ponavlja bar još pet puta, cena se promeni triput do kraja reklame, a vaš želudac počne da reaguje (znate i kako).

Biće nastalo od majmuna duboko ubeđeno da ga je sam gospod Bog stvorio da jede, jebe i hedoniše se do smrti nakon koje ga čeka raj. Te da bi se ukorenilo to verovanje, stvori religiju, pa mrsne, posne slave, tovljenje u čast nekog lika koji je davno zakopan u zemlju.
Čovek je po predispozicijama jednostavna živuljka koja funkcioniše po principu svetog trojstva: u se, na se i poda se.
Čovek voli idole, klanja im se, podiže im spomenike, moli im se, ubija zbog njih druge ljude, jer je verovatno u biti nezadovoljan sobom i sebe ne vidi kao idealno biće, a delom i dovoljno glup da ne radi na sebi.
Čovek voli sigurnost, a voli i da ima vođu, a šta je lepše i sigurnije nego biti podređen sigurnoj luci koja održava njegovu srž postojanja: u se, na se, i poda se.
Čovek je biće koje će se zanesti nekom idejom, započeće je, ali joj neće ostati dosledan do kraja jer je ipak majmun u genima i voli da se majmuniše i nekontrolisano švrlja u granicama društvene mode.
Čovek je misaono biće, i tu sposobnost baca u blato besmisla te svoj mozak svečano predaje režimu socijalnog autopilota, te gradi, ne tako beskorisnu, masu sklonoj manipulaciji.
Čovek je biće od kulture, voli kulturu, čuva zaostavštinu svojih predaka, po neki put uništi neki spomenik, uništi neku državu i tako to, ali uglavnom voli kulturu. Ako već ne može kulturno da dokaže da je njegova kultura bolja, nema brige, tu je vojna tehnika koja će osigurati da tuđa kultura bude gora od njegove.
Čovek je biće koje voli da čita. Da ga jebeš al voli pisanu reč, uzdiže ga u raznim situacijama i različitim životnim okolnostima. Nekad i obriše dupe novinama koje je čitao dok je srao.
Čovek jako voli Sunce, pa do te mere da mu se opšti sa istom tom planetom sa koje ta toplota dolazi.
Čovek voli teorije zavere, voli da otkriva nepoznato, obožava da mu se golica mašta, iako dosta jedinki ne zna ni šta je H2O, oni vole misterije.
Čovek je društveno biće, voli društvo do neba, te voli i da manipuliše istim ako je u mogućnosti.
Čovek voli nadu, ona mu uliva borbenost svakoga dana da ide dalje, mnogi se nadaju a zaborave da deluju. Ali i to je za ljude.

Kritika majke koja želi da izazove grižu savesti kod svog potomka i da glorifikuje svoju brižnost. Natucajući kako je legla u po deset pa se prevrtala po krevetu sve do sabajle kad je čula da se potomak dovukao iz bančenja.

Opšte je poznato da u životu svakog Romulanca postoje samo 3 stvari: krađa sekundarnih sirovina, tuča i fudbal. Ovo treće nekako posebno vole.

Pošto od ponedeljka do nedelje u faveli nema škole, mladi fergani, a i oni stariji, uvek nađu vremena za fucu. Ali to nije bilo to. Falilo je nešto da taj osećaj zadovoljstva bude još bolji. Falio je stadion. Ne gradski, neg' favelski.

I tako je posle mnogo godina, na intervenciju Coe Čićvua i ostalih političara, sagrađen prvi istorijski stadion u faveli. Glavni matorci u faveli, predsednik Enver i potpredsednik Demir odlučuju da daju ime stadionu. Tako nastaje naziv "Sveti Ramiz II", kao sećanje na starog pretka fergana koji je živeo pre nove ere i koji je predvodio "Seobu Romulanaca" iz Indije davne 69. godine, kao što rekoh, pre nove ere.

A stadion. Normalno lep, čim su ga investirali političari. Nigde trave, nigde zemlje, samo beton po kom ne moš stajati leti kad upekne Sunce. Plava ograda ima dvostruku ulogu. Em što je granica stadiona em što štiti ostatak favele od rušenja. Ranije, dok nije bilo stadiona česti su bili slučaji da neki Romulanac šutem Roberta Karlosa sjebe drugom pola kuće. Nego da se vratim na teren. Nema šta još puno, nisu se baš potrudili političari. Samo golovi i tribine. Golovi, onako kvalitetni, rukometni, crveno-beli s' nekim polu pocepanim mrežicama, a tribine ništa manje kvalitetne. Ima ih 2 komada, sa istočne i zapadne strane terena. Navijanje na njima je k'o na kupu nacija. Ali fergani nebi bili fergani da......

Dođe nedelja i počeše oni na stadionu da prave pijacu. Klasična ciganska posla. Ne običnu pijacu neg' buvljak. Glavna face-prodavci piratskih igrica i Đani Buvljani. I tako svake nedelje.

Stadion je počeo da gubi svoj nekadašnji sjaj (da ne kažem "smrad"). Sve je više bilo ostataka sa pijace, praznih limenki koka-kole, papirića, cd-ova "Američko rvanje 2008" i ostataka cigareta. A u pozadini, iza tog smeća, još uvek neki momci, na čelu sa Enverom i Demirom, cepaju fudbal, u čast velikog romulanskog sveca Svetog Ramiza II.

Čovjek koji je otvoren prema drugim ljudima i spreman da pomogne svima.

Razvijanje teza, tema, dogmi i demagogija ispod najčešće odlične definicije, s tim da nemaju nikakve semantičke veze sa istom.

Izraz kojim navodimo svog druga da je uradio nešto jadno ili izmislio toplu vodu.

Prototip mentalnog prosvetiteljskog dilda. Lični frizer božije brade.
Jebeni narodni učitelj.

Lik koji postaje odeljenski higijeničar kada ga klinci ne izglasaju za predsednika. Crno pod noktima im traži da ih učitelju tuži. Pizda sa maskom dobronamernog ortaka.
Samozvani kolovođa koji pomno podučava malo levo pa desno opa cupa i poletno viče Ajč dok kolo klizi u klanicu. Sorabski Noje koji putnike na svojoj bušnoj barci tera u vozić jer je fiskultura zdrava. Sere kako pre i posle jela treba ruke prati da krivicom potre narodni bunt prema onima zbog kojih nema leba da jede jer mu oteše svu letinu. Hrana za mačke servirana narodu kome je vuk totem. Crno belo izdanje Crven bana.
Ciklon u čaši seoske mrtvaje, čovek sa misijom da Pelagićevo postane globalno selo. Vlasnik šinjela iz koga su izmilele kolone crvenih buba komesara. Investicioni savetnik sirotih malih crkvenih miševa.
Pogrešno istorijsko skretanje koje nepogrešivo od Svetog Save vodi do vanbračnog čeda Mirka Alvirovića i Zaharija Trnavčevića. Vlažni san Dobrice Ćosića koji se rado maštao kako je salama u sendviču između njega i Tolstoja, drugog ko panja tipa. Vučića preveo u protestantizam, Đinđića u pravoslavlje. Srbe u titoizam.
Sa nepogrešivom talentom da prava znanja prostituiše prenoseći ih pogrešnim ljudima na pogrešnom mestu, Čučuk Stanu bi učio da hekla, Gavrila Principa kako preći ulicu...
Seks pominje samo u lekciji opasnosti od bolesti polnih. Preporuka koju uz šamanski mir daje bračnim parovima je da se ne odupru životinji u sebi onoliko puta koliko dece žele da imaju, plus jednom. Hoćete sina i ćerku? Može, tri puta je imaj mužu, jednom za naslednika, jednom za domaćicu kuće prijateljeve a ono treći put je da te opominje kako se lasno človek polakomiti dade.
Iritatno uveren da će svaka fekalija koju sočini naporom crevnim i umnim pravilnim biti fluoroscentni putokaz u bolju budućnost savremenika i budućih naraštaja . Ostavlja autoportret i savete kako ozidati postament za one koje mu spomenik namerili budu vozdići.
Sve svetlost znanja šireći i život slaveći istinski mrači i kastrira. Veliki plemenski mrač!

I tako, slepe srpske mačiće još dugo mračiće metastazirani naslednici vasićipelagići.

Sve dok im se ne zahvalimo, jednom zauvek, na svemu što učiniše za nas taljigujuće i tavoreće.

Al, onako baš od srca.

Prezime Rašovica bijaše poznato vazda u Crnu Goru iz sela Fundina, inače poznato po tome što su sjebali Turke davno, ali baš! Ugazili ih prebrutalno! E, tu se rodio Pero Mijajlov.

Od malena se viđe da je Pero prezgodan lik, ali ono baš prezgodan! Kad je iša u školu djevojčice su mu radile domaći svaki dan i davale pare za užinu, znači toliko je bio presladak, majka mu je pricala da će da ide u manekene, ali đe Rašovic da bude maneken?! Peškuljan Miajlo to nikako nije dava, a Pera realno bolio kurac. Bio prezgodan mišljase sve dokle ima takvo lice sve će bit u redu.

Dođe ta neka srednja, neki pubertet, svi sad mišljase biće tu bubuljice, đavoli, uništice se lice Perovo, ali ne druže, on nekako jos ljepši postade! Znaći, srednja pakao pakleni! Pričalo se da u Rašovica se nije rađalo takvoga jebača! Svaku noć druga. Svaka se lijepila za njega. Bila je neka nasavnica poluđela za njim, pa je jadni Miajlo mora da uskače da mu kaže: "Jesi u goru udario sine? Ne možes da uništavaš ljudima brak i posa!", a Pera realno bolio kurac ka i vazda.

I tako, pojeba je što se može pojebat, ali kako to obično biva kad si neđe dobar jako, ova druga strana ispašta. Naime, Pero nije učio nikako, i pane treći razred srednje. Obali ga jedna nastavnica što nije htio da je isklepinja i to Petra. Tu baš ono udari mu u psihu. Neka depresija ga ufati, nije želio u školu vise da ide, no fino natrag u Fundinu i ne izlazi iz kuće. Tu se zabrine selo za njega. Kako najljepši Rašovic bez škole? Muka, bruka! Te što ce Miajlo kukavac, idi zidaj, idi radi, idi kod nastavnika, da'ko ga vrate.

Poslije nekog vremena, odluče da ga ubače na vanredno, da Miajlo odradi koje kupatilo, izida nešto, samo da se Petar pojavi pred komisiju i reče koju riječ i pustiće ga. Znači, Miajlo to podmaza. To baš sve lagano. Ali! Petar ka petar... Na dan polaganja uzima đedovu frulu za pas i zaputi se put škole. Na putu sreće neku đevojku. Jebe je na brzinu i produžuje dalje. Dolazi pred komisiju i ovi mu vele kao "Rašovicu, ajde ti sad da vidimo što si naučio?", a Petar ni pet ni šes', nego fino vadi frulu, staje pred njih i veli "Ja sam ođe doša da sviram!". Počinje da svira nešto! Ahahahahahah! Kakav pakao živi!

Ovi u čudo! "Što je ova muka! Što se radi ovo ođe? Sprda li se neko sa nama?!" Zove ovaj jedan professor Miajla. Veli mu: "Ovaj mali ti se pomamio totalno!", ali Miajlo prekumi da ga pušte nekako, te ovi popuštiše, i eto, završi Petar nekako školu. Završi se i ta muka nekako, ali što će sad Pele dragi? Što da radi sad u život? Ali, ka što biva to u život, obično se bitne stvari dešavaju u san, te Petar jednu noć sanja opet onu đedovu frulu.

Sanja je nešto kako mu đed sa frulom dolazi i veli: "Petre, ovamo gore nema ovih ljekova, pa ti provjeri ima li ih dolje. Ako ih ima dobaci mi ih." I Petar taman da počne da traži, probudi se, i kad se probudi viđe da je sav u znoj nekakvi ledni. To mu je bio znak!

Sjutri dan uzima frulu. Bježi od kuće i kreće na putovanje. Silazi dolje u Podgoricu na stanicu. Imade neki dinar kod sebe i veli ovome što vozi autobus: "Vozi me dokle možes za ovo.". te ga ovaj pogleda i reče: "Druže, idi kupi kartu," ali to Petar ne šće da čuje, no mu odsvira nešto na frulu, a ovaj vozać samo da prestane rece mu: "Aj ulazi. Vozim te, samo prestani molim te." Ovaj sav srećan uđe, sjede pored neke male i sa njom u priču. Čuo sam da je jeba u autobus, ali to sad nezz koliko je tačno, mada znajuci Petra sve je moguće.

Kad ga je izvoza ovaj sa autobusom, silazi neđe u Pipere. Dotle je ima para. Sad petar nikad nije bio u Pipere, ali mišljaše: "Sigurno je sudbina što sam ođe doša." Uze onu frulu i opet poče da svira. Svira on pola sata, ono nista. Svira još pola sata, ono baš opet ništa. "Što je ova muka?" pita se on: "Aj još jedanput da sviram. Možda treća sreća." Kad on poče, kad odjednom, dva metka prozujaše pored njega. Ovaj ne znade što bi, samo se bači ulijevo, kad ono opet još dva metka. Ovaj kukavac zajauka: "Što je muka?! Druže! Ko puca?!" Kad ovamo samo čuje glas nekoga: "A ŠTO SVIRAŠ TO, JADAN! ZNAŠ LI DA SJUTRA MORAM NA RABOTU RAK TE RAZIO?!", te se tu Petar pridrža, i izvinu se čoeku sa prozora. Ovaj kad ga viđe koliko je lijep, zamalo ga šok ne strefi, te se samo povuče u kuću. Petar tu malo šokiran svime ovime pomisli da nije možda sudbina da se probije na scenu sa frulom i u tom trenutku dokle to razmišljaše udari ga pijani taksista.

Tuga, nevjerica. Petar sav izlomljen, kukavac crni. Faca nagrđena, pakao pakleni.
Budi se u bolnicu. Ne zna đe je. Ne zna što je. Kukavac crni...

Pored njega majka spava, te je on rgnu i veli joj: "Alo! Što je ovo? Đe sam?!", ova se probudi pa se ozari: "O, sine moj! Sunce majkino! Sreco majkina! MIAJLO! MIAJLO, DOĐI OVAMO JADAN NE BIO! PETAR SE PROBUDIO!" Te uđe mu i otac, tu svi oko njega srećni, presrećni, te mu ispričaše što je bilo. Udario ga neki ajvan, slomio ga baš, i što je najteže, bilo da mu saopšte, lice mu nagrdio. Ali, na svačije iznenađenje, Petar ne bijaše šokiran, nego samo reče: "Hodevardi divlji paša, strašnom vojskom Kuče hara! Ilikova kula Raša, hoće Turčin da obara. Lete tuci niz orluje, Goga Rašov zaždi kulu, bježi paša jadikuje, ucvijeli mnogu bulu. Turske vojske poglavari u toj kuli izgorješe, ovakvi su za njih dari, neka Turci manje griješe!"

Bezuspešan pokušaj majstora da smiri uznemirenu mušteriju kojoj je negde na Ibarskoj zakucao volan baš u trenutku kada je u susret naišao Turčin sa skanijom. Dva kredita, auto na lizing, kamata probila plafon, rospija od žene i uterivači dugova koji su u stanju da ti zavrću jaja dok ne propevaš mađarsku himnu sasvim su dovoljan razlog da na odmor kreneš Lastom.

Način na koji mlađi deo populacije naziva klub ili kafić koji postoji u maltene svakom gradu.

To je mesto na kome se skupljaju osobe 30+, mesto gde žene tog doba takoreći traže priliku za udaju. Ne traže sve one, naravno, ali za klince koji samo što su položili malu maturu, ta mesta deluju isuviše ozbiljno, a i blam ih je da cevče jedno pivo dok dame u punoj snazi ispijaju vermut, martini ili koje drugo prefinjenije piće.

Spominjanje mesta koje je dobilo epitet "poslednja šansa" je među lokalnim opajdarama ujedno i šah-mah potez u ogovaranju neke ženske osobe koja je tamo nekada viđena.

Svi znamo da protivno svim zakonima fizike, logike i ostalih priznatih nauka i načela, u ona mala kinder jaja mogu da stanu igračke koje su jebeno ogromne! Ono, ne velike, nego dzinovske! Da ga jebeš, neam pojma kako samo smisle da ih uglave unutra, al kad uzmes da sklapaš delove, nemoj da te začudi da izvučeš bicikl sa pomoćnim točkićima, da počneš klinca da učiš da djira bajs!
Svaka im čast što se toga tiče..al to su neke magije, vradžbine, čitovi, rupe u zakonima relativiteta, zakrivljenje vreme-prostor ravni...ni sam ne znam, al poenta je da to nekako stane savršeno unutra!

Među ljudima preovlađuju dva glavna tipa ličnosti.
Postoje oni kojima je životni moto: Uvek može biti bolje.
Naravno postoje i oni kojima je životni moto: Uvek može biti gore.
Pravo da vam kažem ne znam koji je moto ispravniji jer oba imaju nedostatke.
Ako živete po prvom motu nikada niste zadovoljni postojećim stanjem i ne stižete da uživate u nekim sitnicama koje život znače, a ako ste pak pristalica drugog mota nikada nigde nećete stići jer nikuda se i ne krećete.
Možda nije Buda bio lud kada nam je savetovao srednji put.
P.S. Nisam budista.

Klinac iz kraja, mlađi brat najbolje ribe u kraju za koju su zainteresovani svi lokalni momci. Klinac uživa zaštitu svih onih zainteresovanih za njegovu seku koji se nadaju da će on reći sestri koju lepu reč o njima. Uvek mu se javljaju na ulici, nude mu zaštitu i svakojaki mito, a sve sa ciljem da bi ih on pohvalio kod seke. Ako se radi o pametnom klincu on može iz situacije u kojoj se nalazi višestruko da profitira.