Izraz koji možda i nije nastao na našim prostorima, ali se na ovdje primio ko onomad pasulj i krompir kad su doneseni odnekud iz Amerike, pa su ga sportisti usvojili kao neizostavan dio svojih ultra-bogatih riječnika. Pretežno korišten od strane fudbalera, kao izraz skromnosti i želje da se u drugi plan stavi priča i verbalni dio fudbalske igre, već da se sve oči upru u zelenu travnatu površinu na kojoj će, tobože, oni da stvaraju umjetnost ravnu prozi Dostojevskog.
Oni će objašnjavati svojom igrom, razletjeti se po terenu ko onaj kurac što nosi vjetar (onaj neki maslačak, jebemliga kako se zove ta biljka nemam pojma, ono što djeca hvataju pa stavljaju u njedra da im se ispune želje), raditi ono za šta su plaćeni tojest jurcati za loptom, da ćeš ti toliko uživati i nećeš imati potrebu slušati dosadna proseravanja po konferencijama.
Jednostavno, oni će svojim majstorijama ispisivati nove, ljepše stranice fudbalske igre.
Malo morgen.
Žigara :....ahmmmm...auuu...ovaj šta da kažem ne znam stvarno šta da kažem što nije do sada rečeno, znate ja sam malo glup i imam koeficijent inteligencije manji od sobne temperature u Celzijusima, a i lopta me udarala u glavu dosta puta pa mi pomutila i ono malo mozga što sam imo nekad...tako da, ovaj...daćemo 120 posto svojih nemogućnosti. I ne znam šta više da kažem osim da ćemo pričati na terenu! Kad već ovdje ne znam.
