Radno breme

1. Detinjstvo

Prvi put se susrećeš sa pojmom "rada" pošto te roditelji ostave kod babe i dede, upišu u vrtić ili - daleko najgora eventualnost - daju komšinici Milici ( koja, btw, ima jebeno stakleno oko ) na čuvanje, jerbo moraju didu na pos'o. Epilog: već kao dete doživljavaš frustracije svojih matoraca nakon što se mrtvi umorni u neko doba dana vrate sa istog i ne možeš da dočekaš letnju tj. zimsku pauzu kada ćete moći provoditi više vremena zajedno.

2. Pubertet

Počinju prve turbulencije vezane za tvoje dalje obrazovanje po završenoj osnovnoj školi. U zavisnosti od kakvoće tvog uspeha u istoj, traži se najbolje rešenje za "životni poziv" kojim bi se bavio. To čini cela porodica, osim, razume se, tebe. Tematske lekcije sa tako maštovitim naslovima kao što su "Znaš li ti kako se danas teško živi?" ili "Ja sam u tvojim godinama uveliko pomagao ocu i sl." počinju da budu svakodnevne ubice tvog apetita i u glavi polako počinje da ti se razvija najtvrdokorniji oblik gađenja prema bilo kakvoj vrsti posla...ili pomeranja uopšte.

3. Stručna škola, Faks ili nešto gore

Lekcije su već prevazišle svaku meru. Vremenom postaju sve kraće i kraće, sve iritantnije i iritantnije dok se na kraju ne pretvore u apsolutno retoričko pitanje "Hoćeš li ti više nešto da radiš u svom životu, konju jedan?!"...ili neku od sočnijih varijanti istog. Ti bi, normalno, da jebeš ili ( ukoliko krvariš ) dimaš dečka koji, pak, ima kola, ali graktanje koje iz dana u dan slušaš indoktrinira tvoje biće silinom koju ćeš, nažalost, spoznati tek godinama kasnije. Utehu nalaziš u izlaženju, zajebanciji, epskim intervalima vremena provedenim za kompjuterom ali reč RAD ti visi iznad glave kao mač dželata koji bi da ti odafikari glavu iz samo njemu znanih razloga.

4. Zrelo doba

Završio si mrtvi fakultet, široko ti polje. Ponosni roditelji, međutim, ne ostaju predugo zadovoljeni tom činjenicom. "Treba mali neđe da se zaposli" veli dobronamerna tetka iz okoline Valjeva. Najposle, simpatični kum Ratko ti nalazi pos'o u svom preduzeću kojem, pak, upravo treba "neko k'o što si ti" - mlad, sposoban i željan napredovanja. Istina je, doduše, nešto drugačije jednačine: preduzeće je jebeno propalo, plata je misaona imenica i treba im zapravo neko ko je - mlad, lud i kumče direktora te se žaliti neće. Imaš neku devojku, volite se, kažeš sebi "Pa, i nije ovo tako loše..." Optimistično razmišljaš o sopstvenoj/vašoj budućnosti i nakon par sporadičnih ideja o kakvom alternativnom pravcu svog života, postaješ zadovoljni ZAPOSLENIK sa kompletnom dokumentacijom koja to i dokazuje.

5. Porodica, odgovornost i drugi zločini

Video si da je drugi imaju pa bi i ti hteo. Ništa lakše. Sada moraš da rintaš kao dva konja, ako već ranije nisi. U zavisnosti od toga kog si pola, imaš različite zanimljive situacije na mestu zaposlenja: kao muškarca te upozoravaju da častiš kada bude vreme, kao ženu - na karijeru. Iz sećanja polako počinju da izbijaju umorne slike sada već penzionisanih sopstvenih roditelja koji, sa druge strane, zadovoljno trljaju ruke. Da li zato što će dobiti unuke ili što će se kosmička pravda konačno ostvariti - cenim da ni sami nisu sigurni. Epilog: krug života se ponavlja kao kiša koja se u obliku vodene pare vraća u oblake iz kojih je došla.

6. Pemzija ( ako je doživiš lolololo )

Ako si bilo šta naučio/la tokom radnog perioda - radićeš i dalje. Ta smešna svota novca kojom te država iz meseca u mesec podseća koliko joj značiš definitivno nije dovoljna za pristojan život, a kamoli za eventualnu (is)pomoć sopstvenoj deci koja su, hvala Bogu, već uveliko u dugovima do guše, da ne kažem, "do očiju". I konačno, nekoliko godina pre nego što ćeš umreti od nasumične bolesti koja te je uzela na zub, dolaziš do epohalne ultimativne spoznaje da RAD jeste stvorio ČOVEKA, ali da ga je isto tako i uništio. Možeš mirno umreti. To, barem, ne zahteva nikakav trud...