Razvojni put košarkaša Đorđa Gagića

Деси се сваком, јебига. Омакне се случајно. Свима, па и господину Гагићу сениору. Да је знао какав ће мешанац сировог, нојевског мозга и антимаштовитости бити његов син, са великом сигурношћу тврдим да би уместо јајне ћелије своје супруге појурио први ентеријерски детаљ који је у том тренутку могао да затекне у својој спаваћој соби.

Као мали, Ђорђе је показивао таленат за специјалну школу али његов отац није имао жељу да му син иде тамо пошто ни ову обичну не мош да заврши, јелте. Уместо тога, уписао га је да тренира баскет у локалном клубу и већ на првом тренингу, Ђорђе показује да ће "само снажно и без иђе везе" бити мото који ће га пратити кроз живот. Чак постоје гласине да је скаут Мега Визуре дошао на други тренинг само због Ђорђа. Овај се онда унервозио па је у петоминутној паузи између две серије слободњака отишао да купи чоко смоки и кесицу семенки у Рода Маркету преко пута хале.

Никада га није красила игра леђима, односно ситуација када сам себи треба да намести кош. Боље од њега је шутирала бака Рада у 91-ој години живота, иако се мучила са Паркинсоном. Ретко кад је умео да дода лопту без да страхује да ли ће настрадати кровни прозор или неко у осмом реду публике, али на крају је завршио код Вујошевића (?!). Па и у репрезентацији (?!).

Аналогно томе, Ђорђе Гагић представља синоним за човека који је пуком срећом дошао до одређеног ступња на лествици која не показује стварност, а што је најгоре од свега, тенденција раста и даље прети. Можда већ наредне сезоне, Ђорђе потпише уговор са Жалгирисом из Каунаса. За почетак. Па онда оде у ЦСКА јер је Москва одувек била српска муза, а кад је већ могао Мицов да поједе мало тог лубенчета зашто не би и Гагић. Нимало нећу да се зачудим ако га једног дана драфтују као "ху" пика на драфту у НБА.