Prijava
   

Nismo mi zajedno crkve palili

Odjeb jednog blek metalca upućen drugom koji je nedostojan martinke da mu maže imalinom s usana, a kamoli da uradi nešto drugo, recimo da ga pogleda u oči.

Lord Glodbrc: Des', Šagrš'kak, brate, 'oćemo na neki vops, a?
Grof Šagrš'kak: Ne bratimi me, balavanderu, nismo mi zajedno crkve palili! Za tebe sam... (dubok, hrapav glas od kog se hvata inje po prozorima) GROF ŠAGRŠ'KAK!

   

Mrčo

Ono što je lola u predelima ispod 150 metara nadmorske visine, to je ovaj delija preko 2000. Mrčo je visok, širokih ramena, dugih gornjih ekstremiteta, koji se završavaju šakama veličine grtalice za sneg. Od malena vaspitavan spartanski, on je savršen primerak kiborg ratnika. Gorštačkog temperamenta i hedonističkog duha, preke naravi i kleckavog hoda, on je nastavljač svoje poštene loze, čuvar duha predaka i lučonoša. Pije rakiju, isključivo prepečenicu i kida dimljeni pršut zubima. Voli masan kajmak i pije mleko direkt iz kravine sise. Prezire fit jogurt i neprženi kikiriki. Ustvari, nikad nije ni čuo za te pošasti. Obožava svoje komšije, takođe mrče, i redovno se dovikuje sa njima s jednog planinskog venca na drugi. Katkad siđe u neko selo i šmeka pičke, ne bi li ih privoleo da se popnu s njim u katune. Ako li koju privoli, veže joj povez preko očiju i jebe je 3 dana. Posle 9 meseci dobija ćerku. Ako se desi da sistem (čitaj: muškarac-žena) zajebe i treći put, te mrčo dobije i trećeg naslednika bez kurca (čitaj: žensko dete), dešava se takozvano pročišćavanje jalovine. Pošto ne mogu da utvrde ko je "krivac" zbog kog ne mogu dobiti željenog naslednika s močugom, izvlače čačkalice. Ako mrčo izvuče kraću, besi se o krivu šljivu, ako pak mrčovica izvuče ovu koja nije duža, dobija malj od 60 kila po vugli. Poslednji mrčo je otišao sa lica zemlje pre oko 150 godina. Sticajem okolnosti, dobio je treću ćerku, ali je ispao kavaljer i pružio svojoj ljubi dve čačkalice iste dužine. Od tad pa do danas ostade samo maglovito sećanje na ovu čudnu sortu koja je kurac mesto kaiša koristila.

   

Psihološka vezanost za poslednji ispit

Gotovo je. Dan koji sanjaš od sedme godine svog života, i trenutka kada si shvatio da su roditelji i nasmejane karikature u školskim knjigama prećutali činjenicu da škola nije samo druženje i zajebancija, već i dranje dupeta u školskim klupama od ponedeljka do petka, izuzev raspusta. Gotovo je. Polovinom osnovne te već smaralo, u srednjoj slabo zanimalo, a nakon srednje su te odrali - školski sistemi, stanarine, računi, zakevljene devojke ako si jebo a nisi pazio. Popele su ti se na kurac roditeljske besparice, preživljavački nestalni poslovi sa smradovima na mestu poslodavca, selidbe, depoziti, punjenje džepova zaposlenih na tvom na pare ni malo gadljivom fakultetu..Gotovo je. Ali to "GOTOVO" nekako ipak ne dolazi sa uzvičnikom kako si očekivao da će biti. Odjednom shvataš da ti u stvari i ne želiš da završiš sa studiranjem.

A i zašto bi? Jebem mu majku, pa u stvari i nije bilo tako loše - kad pogledaš šta sve u uskoro dolazi, a od čega te deli još samo taj jedan, poslednji ispit, koji si ostavio za kraj jer je najteži, nakidao ti se šivaca i napio krvi..Ali biše ti i ne deluje tako strašno, tvoj poslednji ispit koji sad već počinješ da voliš. Doživljavaš štokholmski sindrom, zaljubljuješ se u kidnapera tvojih nerava - statistiku, statiku, turističku geografiju, betone, mehaniku..Šta ti je već ostalo na tom tvom šklju fakultetu. To je brana, slamka spasa, stena u koju si udario neposredno pre nego što ti se čamac survao niz vodopad, koji će te svejedno povući..No ti si zahvalan na još to malo vremena koje ti je dato.

Noževi su već spremni da te dočekaju. Završavaš fakultet i to je za porodicu, preživele babe i dede velika stvar. Postaješ svoj čovek, matorcima pada kamen sa srca jer sad si svoj, krojač sopstvene sudbine koji dalje u život kreće uglavnom sam, konačno će moći da se posvete sebi i svemu onome što im je falilo, čega su se odricali, čemu su se nadali..Nema više spavanja do dva, bančenja, orgijanja..Trpeće te koji mesec, a onda će početi da ti seru kako si neodgovoran, kako bi našao posao da želiš, svi su oćekivali više, svaki je posao dobar za početak..

Već vidiš sebe i svoju perspektivu, s jedne strane daleko od krampa i lopate, s druge daleko od direktorskih pozicija : u stvari si go kurac sa parčetom prreplaćenog nekvalitetnog papira, bez veza i bez love da podmazuješ gde treba. Pereš čaše govnima sa megatrenda koji voze pičke po džipovima, u lokalu koji iz dna duše prezireš, zajedno sa muzikom koja ti kida mozak, i sa svim onim što po klubu petkom i subotom gamiže. Dragi moj mehatroničare, menadžeru, diplomirani pravniče - kasno shvataš da te širom otvorena vrata nigde ne čekaju, da nisi gospodin čovek, ova zemlja nikada nije i nikada neće ceniti takve kao ti, sedi na dupe i isplači se pošteno, možda bude lakše, možda ne. Drugo ti i onako ne preostaje.

Ali ne! Tada shvataš da još uvek nije sve izgubljeno - još uvek imaš tog jednog dušmanina kog sad sve više grliš i stežeš. Nećeš ga dati o ne, nikako! A možda ni on tebe nije naročito voleo? svejedno, čuvaćeš ga dokle god moše, do samog kraja, dokle god ima smisla. Odugovlačićeš, i to pošteno!

Ne želiš da budeš odgovoran i samostalan diplomirani dr.mr.pr. Nije lako. Treba da se osamostališ, oženiš, izrodiš klince koji će posle tebi jahati po grbači, stiće te godine, umor, nećeš više uživati u dorsima, flojdima, cepelinima, pivu za 80 dinara po zavučenim kafanama, brucoškinjama..Neće ti dati, neće biti primereno, izgubićeš volju.

Zato izbegavaš, mesec za mesecom, rok za rokom, da otvoriš vrata diplomskom. Prijavljuješ ga i ne učiš, jer nemaš srca da lažeš svoje kako si izašao da polažeš - a nisi, a opet ne možeš da dozvoliš sebi ni grešku da položiš. Po prvi put u životu moliš Boga da te ne puste da prodješ, iz sažaljenja ili jer ti je poslednji, ko će ih i onako znati kad nikad ne puštaju. Trošiš sve otrcane fore da su te namerno srušili, da je profesor bio nervozan, da su svi popadali..Tvoji se već zabrinuto pitaju zašto padaš iznova i iznova, sedmi, osmi put. Shvataju da si neozbiljan, zavrću slavinu, primoravaju te da diplomiraš. Ali ti se ne daš!

Nalaziš vikend posao, pranja čaša u klubu koji prezireš, spalio bi rado sve što u njega navraća, ali sada ti je lakše, jer još uvek si student, ovo je samo privremeno, dok ne diplomiraš, lažeš sebe da će nešto već iskrsnuti, da će bolje vreme već nekako doći, da će kosmička pravda i tebe pogledati, i tako dan za danom..Neće. Čekaju te sve nedaće koje život nosi, a od jednog dobrog dela njih te još uvek, koliko toliko zaklanja taj jedan, dva, pet, dvanaest..Ispita koje imaš. Uživaj u njima pažljivo, propij ih i prokurvaj, gubi dane i nedelje iz sećanja i ne žuri..Čini se tako daleko, no taj poslednji će doći. Kad ga pogledaš izbliza, nateraće te da se okreneš i sagledaš sve ono iza tebe, 4, 5 godina koje su praćene svim mukama, strepnjama i natezanjima ipak bile nešto čega ćeš se za koju deceniju sa tužnim osmejkom setiti, kada tvoja deca podju u veliki grad da tamo postanu veliki, odgovorni ljudi. Sada sa njim, bar na još neko vreme otegni.

   

Nemoj da si Adem Ljajić

Zamerka ortaku koji ne peva sa društvom u kafani.

   

Kasni mi

Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.

- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?

Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!

- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.

I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.

   

Ženśćina

To jest – ženщina.

Nepatvorena žena, esencija ženskosti. Prava, iskonska, trve žena, ona za kojom si tragao, o kojoj si čitao onomad još kad si kao suvašni i idealima zapojeni pubertetlija tek počeo da istražuješ šta je to što odvaja „nas“ od „njih“ i šta su to „one“ i kakve treba da budu a kakvih ih sve ima.

Oličenje ženstvenosti kojoj, sve i da hoćeš, ne možeš da se odupreš, sublimacija ženskoće koju ne smatraš iritantnom i napornom nego prirodnom i naprosto neodoljivom, žensko u svom najčišćem obliku, platonovska ideja ženskoga. Žena koju moraš da imaš, žena koja, u stvari, ima tebe. Ženщina ne lovi jer je to muški posao – ona skuplja, kao u najranije doba ljudskog razvitka; ona je skupljačica muškog interesa, strasti, obožavanja i želje. Ženka, u svom najčistijem vidu. Ženщina je plodna i plodotvorna, primačica i davačica – naravno. Ali ona kad prima, ti si taj koji se primio, ona kad daje – ti si taj koji je poklonio. Čitavog sebe. Ženщina te voli onako kako je to (zamišljaš ti) u najsavršenijim načelima propisano, ženщinu ti voliš izvan i iznad svakih zakona i propisa. Po svojim moralnim osobinama, duhovnoj snazi i čvrstoći principa – ženetina. Od tebe traži da i ti budeš ljudina da bi je zaslužio i odužio joj se za njeno bivstvovanje u tvom životu, za njeno ženstvovanje sa tvojom muškosti.

Pa ti vidi je l' možeš i je l' znaš. Ako je ikad pronađeš, naravno.

Znaju bre Rusi šta je žena. To je ženщina.

   

Milutin Metoda

Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.

(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315))
Gospodar Boleslav ulazi na kapiju.
Boleslav: Di ga je Milutin?
Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir.
Boleslav ulazi u svečanu salu.
Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče.
Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more.
Milutin: Onda raznesi stenu.
Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem?
Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a?
Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao...
Milutin: OOOOJ HREEELJLJAAAAAAAA!
Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo.
Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno?
Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo.
Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa.
Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a?
Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa.
Ulazi čelnik Joakim.
Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili.
Milutin: I ko vodi?
Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme.
Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe.
Joakim: Recite, kralju.
Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe.
Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru?
Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš.
Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana...
Milutin: Dva dana.
Joakim: Ali...
Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama.
Joakim: Razumem, gospodaru.
Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put.
Joakim: A kako je on prošao, gospodaru?
Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu?
Joakim: Da
Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu.
Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker.
Joakim odlazi.
Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio?
Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju?
Milutin: Svadba!?
Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu.
Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan.
Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu.
Milutin: A jel bar neka pička?
Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima.
Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.

   

Boris Tadić

Poznati srpski pisac epske fantastike, čije ogromno književno delo „Srbija“ spada u sam vrh svetskog spisateljstva, rame uz rame sa Tolkinovim „Gospodarom Prstenova“ ili Martinovom „Igrom prestola“. Dobitnik je prestižne Noblicine nagrade za književnost, a jedinstven je po tome da je to uspeo da ostvari napisavši samo jednu jedinu knjigu.

Šaljiv po prirodi, a opet pun mašte, Boris je uspeo u knjigu da ubaci oba elementa, pa se čitalac ponekad od srca nasmeje dogodovštinama njegovih junaka, a ponekad samo zastane sa čitanjem, potpuno zabezeknut maštovitim događajima iz knjige ili maštovitim predelima i prelepim životom ljudi divne zemlje o kojoj upravo čita.

Plejada heroja i anti-heroja koje je stvorio u svom delu, preti da pomrači slavu čak i jednog Hari Potera, Džedaja ili Tolkinovih junaka, a najpoznatiji među njima su Žumance, upravnik izmišljenog grada Beograda, General vojske Srbije Šuntanovac, Komadant Kraljeve Garde Slobica (oko koga se vrti najviše onih komičnih događaja), upravnik trezora poznat po imenu Region, dok se vrhunskim spisateljskim potezom smatra ubacivanje Deda Mraza u priču i to na funkciju Visokog Sveštenika srpskog Velikog Veća.

Knjiga je postala čuvena i po tome što je Boris prvi pisac koji je ubacio sebe u knjigu, tačnije lik baziran na samom sebi, a to je Kralj Licko, najlepši čovek u Kraljevini koji jaše zmaja po imenu Čeda.

Zaplet se dešava u izmišljenoj zemlji Srbiji deceniju nakon pobede nad Onim Čije Se Ime Ne Spominje, u kojoj narod živi divnim i bogatim životom zahvaljujući vladavini Kralja Licka i njegovih prijatelja, ali sile mraka predvođene divljim poglavicom Gladnim Tomom i njegovim zlim ratnicima Neobaveštenim Različkom, Pičkoustim i samoproklamovanim poglavicom plemena Čačak zvanim Udaren s Leđa u Lice, pokušavaju da svrgnu Licka s vlasti i zemlju uvedu u vekove haosa, bezumlja, siromaštva i smrti.

Naravno Licko i prijatelji uspevaju da spasu narod posle obilja smešnih i opasnih zgoda i nezgoda, epskih bitaka i velikih ličnih iskušenja, ali uspevaju i da sačuvaju međusobno prijateljstvo kojim žele da narod svoje zemlje uvedu u novu eru blagostanja, većeg i od onog u kom se sada nalazi.

Ali zlo ne spava…

- Johnny Kurajber: Buksno, ajde uzmi koji vops, pa da se zabodemo kod mene i gledamo TV duel Tadića i NIkolića.
- Buksnetina: Ajde, evo me za petnajs minuta.
.
.
.

- Boris Tadić Mi danas živimo u zemlji koja je u svetu sinonim za demokratiju i poštenje. Ulažemo veliki novac u sve bitne sfere društva. Školstvo, zdravstvo, socijalna pomoć, velike strane investicije. Sve smo to mi doneli. Zato je danas Srbija zemlja koja se smatra liderom regiona i zemlja koja je okarakterisana kao zemlja najubrzanijeg razvoja u jugoistočnoj Evropi.
- Tomislav Nikolić: To možete da pričate nekom drugom. Nekome ko ne živi u ovoj zemlji. Građani jasno vide kuda nas vodi vaša politika. Mi ćemo sve da pohapsimo, uložimo osamstopedeset miliona u poljoprivredu, milijardu u industriju i razvoj malih i srednjih preduzeća, a naša zemlja se neće klanjati nikome u svetu.
- Boris Tadić E pa mi ćemo da uložimo duplo više, sada kada smo kandidat za prijem u Evropsku Uniju, a usput ne damo Kosovo, pripojićemo Republiku Srpsku Srbiji i nastavićemo trend povratka mladih ljudi koji su otišli devedesetih iz naše zemlje nazad, pošto smo već vratili oko četrdesetpet posto, a inače da naglasim, postali smo i svetski lider u borbi protiv organizovanog kriminala. Naravno podigli smo i MOST za osam godina.
- Tomislav Nikolić: Vi vratili ljude? Pa Srbija je danas zemlja sa najstarijim stanovništvom, dva miliona nezaposlenih, koje ćemo mi onim malim i srednjim preduzećima zaposliti, kao i dovođenjem Ruskog kapitala u zemlju jer naša stranka ima isključivu tapiju na saradnju sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom. A što se tiče Kosova, mi ćemo da insistiramo na rezoluciji 1244, koju ste skroz zaboravili i vratićemo našu vojsku i policiju dole, naravno uz saglasnost Evropske Unije kojoj svi težimo i koja bi nas raširenih ruku dočekala kada bi mi došli na vlast.
.
.
.

- Buksnetina: Au brate. Gde ova dvojica žive? Voleo bih u toj zemlji i ja da živim, majke mi.
- Johnny Kurajber: Ma idi bre, kada ih slušaš Švica je kurac za nas. Nego da menjam ja kanal?
- Buksnetina: Ma da bre. Ne mogu da ih slušam više kako seru. I crtać je realniji. Nego sve mi je privlačnija ona tvoja ideja da osnujemo stranku. Ako ovi budu na vlasti i ovi sa njima u talu u opoziciji još deset godina živećemo u šatorima.
- Johnny Kurajber: Može. Vreme je za promene. Prvo i osnovno, kako ćemo je nazvati?
- Buksnetina: Nemam pojma. Ajde da otvorimo temu na forumu pa izaberemo najbolji predlog.
- Johnny Kurajber: Odlična ideja.

   

Nastanak filozofije

Filozofija je jedna od najkompleksnijih nauka današnjice, a tako će i ostati. Jer sve dok je ljudi kojima 'leba uvek pada na stranu zdžemom (Marfijev zakon) i koji bi pritom da shvate zašto je to tako, biće i filozofije.

Tradicija filozofiranja (lelemudovanja) se proteže čak od 500 godina pre Džizsa Krajsta, što će reći od dve 'iljade i po od danas. I sve se to ne bi desilo da nije bilo dokonih Grka koji su se po ceo dan smarali, cirkali vopsa ispred trafike i varili, umesto da kao Egipćani vuku cigle i prave piramide. Zato su danas pred bankrotom.

Dvojica najzaslužnijih za stvaranje filozofije su bili Sokrat i Platon. Bili su veći kuleri od Sajlent Boba i Džeja sve dok ih mešavina jeftinog piva i gudrovina prskana heroinom nije spičila po malom mozgu. Nakon toga je, štono kažu, istorija.

380. godina p. n. e.

Sokrat: Platone, kurvo moja nedojebana, ala radi ovaj tši! Tripujem da ovoj maloj Hermesovoj porasle dojke.
Platon: Lolololo, brate puk'o si. Gde više da rastu u pičku materinu. Po mojoj profesionalnoj opservaciji rekao bih da ima dobru prirodnu četvorku!
Sokrat: Hahahaha, ljaljane mali. Šta bre prirodno, dišvi valjda ožiljke od ugradnje silikona?
Platon: Da bree. Nisam izvalio. No svejedno, dobre su.
Sokrat: Realno jesu. Ladno joj se vidi bradaja. Kao kompakt disk jebote!
Platon: Ma k'o točak za rulet. Nego kapiram da ovo namerno radi. Hoće da nam pokaže ono što nikad nećemo sišemo iako to želimo. Jebote to nije humano, to nije...
Sokrat: Po načelima etike!
Platon: Škk? Tebe baš radi ovo sranje.
Sokrat: Jebote, ovo je bingo! Pazi ovako, imaš zadatak da smišljaš što zajebanije nazive, nebitno šta oni značili. Bitno je da u sebi imaju ono logos. To narod voli! Voli da govori o nauci, iako nema gram mozga. Dragi moj Platone, mislim da znam kako ćemo usrati život čovečanstvu narednih par milenijuma.

   

Heron iz Aleksandrije

Na listi najzajebanijih faca u istoriji čovek dovoljno visoko kotiran da može bez ustručavanja da pošalje Korteza i Vespučija po dva masna sa sirom.

Heron je izmislio parnu mašinu soma i po godina pre nego što su se britanski pozerčić Vat potpisao na njegov izum. Inače je generalno imao talenat da izmišlja stvari koje će neko tek za hiljadu i po godina opet da izmisli i da se proslavi, napravio je i neku vrstu orgulja i vending aparat (ono za sokove). Prva pumpa? Heron. Fermatov princip iz 17-og veka? Heron. Injekcija? Heron. Onaj imaginarni broj "i" što se pojavljuje u drugom srednje? Isto Heron. Kada su smorile takve marginalne stvari kojima je promenio pola sveta, čovek je napravio mehaničku pozorišnu predstavu od 10 minuta, sa sistemom kanapa, čvorova i jednostavnijih mašina. Imati na umu da je u toj eri ljude bilo dovoljno impresionirati i samo kanapom.

Naravno, svi ti izumi su izgledali drvenije i sranjkastije nego što zvuče, ta injekcija je za korišćenje verovatno zahtevala četiri čoveka i devet kilometara creva, a pumpu su verovatno držali u hangaru za trireme, ali čovek je to izmislio u 1. veku, u eri kada su u Kini otprilike izmislili papir i kada su vladari mislili da je strašno dobra fora da zapališ svoj glavni grad ili da pališ Hrišćane u dvorištu da bi ti glumili lampu. Da se rodio pre 200 godina verovatno bi dobio šansu da se Edison kurči njegovim idejama za par dolara mesečno a danas bi bez sumnje dane provodio razbijajući glavu da li je bolje da CERN-ovu platu spička na Ferari Enco ili dve nove Karere GT.

I pored svega toga, Heronovo ime je ostalo upamćeno po nekakvoj geometrijskoj formuli, za koju generalnu populaciju opšteprihvaćeno i jednoglasno zabole kurac. S obirom na to da je i pored čudovišne genijalnosti propustio da se proslavi, možemo samo da zamislimo koliko je to zajeban i nafuran Majkl-Medsen kuler bio.

-Herone, poslat sam iz Antijuma da ti prenesem vest sa dvora. Neron je čuo za tvoja dostignuća i spreman je da ti sredi dvospratnu gajbu u okolini dvora, nedeljne zalihe nekrštenog kata i najbolje carske konkubine, ako si spreman da za ime dvora pružaš svoje izumiteljske usluge i eventualni povremeni peting sa vladarem.

-Zabole me baš kurac da idem u Antijum, imam masažu u 5. Ae pali.

   

Čiji si ti?

Jedan od onih prelomnih trenutaka u životu. Sekunda u kojoj nesvesno postavljate to pitanje nekom nepoznatom klincu iz okoline se pretvara u momenat kada shvatate da ste doslovno matori, da vas verovatno više niko neće pitati isto i da zub vremena polako pokazuje svoje lice i vama.

10. 05. 1986.
Neki lik: Mali, čiji si ti?
Vi: Ja sam Kirov.
Neki lik: Aaaa, ti si znači Kirovac!

10. 05. 2010.
Vi, vidite nekog klinca kako trčkara po ulici. Veze nemate ko je, a znate otprilike ko bi mogao biti. Nesvesno se upuštate u konverzaciju s njim.
Vi: Mali, čiji si ti? (počinje da vam se okreće kosmos oko glave, matori ste)
Mali: Ja? Ja sam Milov.
Vi: A, Milovac, je li... dobro, idem ja da popijem jedan trodon... ili bensedin... videću već...

   

Zvezdana

Rođaka srpskog sina Fudbala. Razlog je mnogih presečenih vena, prodatih kuća i automobila, kao i ostavljenih žena.

Kad se rodila, bila je lepa beba. Kao i njena sestra Partizanka. U početku su bile u odličnim odnosima, čak su i delile momke, ali vremenom, kako to obično biva u tinejdžerskim danima, su se udaljile i postale suparnice. Ali o Partizanki nekom drugom prilikom.

Razvijala se u pravom smeru. Bila je dama, svi su je voleli i poštovali. Gde god se pojavi svi bi gledali u nju. Sijala je. A što je tek plesala... Igrala je kao niko. U svojim najboljim danima je tako vezla da su mnogo stariji plesači i igrači samo mogli da gledaju i da se pitaju kako to može. Kako jedna Srpkinja može da pleše kao da je sa Kopakabane.

Privukla je na sebe pažnju, slavu i novac. I najveći uspeh je ostvarila 91. kada je postala mis sveta, a pre toga i Evrope.

A onda... Rat. Nije joj lako pao. Bila je uzdrmana. Odlazili su prosci, gledaoci, a sa njima i njena igra i talenat. Nije imao ko da je gleda. Stare cipele su se izlizale, od plesne kraljice ostala je samo priča. Uspela je uz pomoć njenih vernih fanova da se više veštački održi na sceni. Kao na aparatima. Trudila se, nije joj bilo lako. Imala je srce. Znala je ponekad da pokaže onaj stari sjaj. Ali nikada to više nije bilo to.

Mnogo puta se poslednjih godina udavala i razvodila. Pala je na niske grane. Ostalo je samo sećanje i uspomena na neka lepa vremena. A sada... Nadaju se svi, da će jednog dana opet zasijati, uzeti one prašnjave zlatne cipele sa kraja prošlog veka, obuti ih i zaplesati. Baš kao nekada. I da će je opet svi gledati.

Jednog dana...

   

Autentični srpski seljak i EU

Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.

- Dobar dan.
- Dobar dan. Rakija?
- Ne, ne. Hvala. Radimo istraživanje o priviknutosti seljaka na proevrposke uslove.
- Da.
- Nekoliko prostih pitanja za vas. Kada ste već spomenuli rakiju, znate da je zabranjeno praviti jaču od 55 procenata alkohola?
- Znam.
- Na ovoj flaši piše da ima 65 posto!
- Štamparska greška.
- Ali pisano je olovkom!
- Ženo, daj hemijsku! :žvrlj: :žvrlj: Eto. 55.
- Da li stvarno ima toliko?
- Piše da ima.
- Ali...
- Piše!
- Dobro. Imali ste skoro najezdu bubamara. Šta ste uradili?
- Ma sve sam ih potamanio!
- Znate da je to kažnjivo zakonom?!
- Izvinite, pijan sam. Ne znam šta pričam. Lepo sam ih zamolio da odu kod komšije. Pitajte njega šta je bilo.
- Ali...
- Komšija je ubica!
- Ok. Da li znate da svinja mora da se uspava?
- Znam.
- Pa kako to radite?
- Pa malo joj pričam, tepam. Mazim je. I tako.
- I ona zaspe?
- Da. Čim je odvalim sekirom.
- Gospodine!
- Šalim se.
- Dobro je.
- Satarom to radim.

   

Martinke

Cipele koje se koriste za izuvanje iz patika.

-Kad sam ga nab'o Martinom, iz'o sam ga iz patika!

   

Lupiti Šakom o sto

Oduzeti svom klincu najnoviji CD Šake Polumente i olupati ga o astal, a malom zabraniti da sluša takvu muziku. Potom otići, naći Šaku i njega olupati o astal. I Dadu, ako slučajno naiđe. I sve u pičku materinu.

- Jesi ti Šako?
- Jašta.
- Ti pevaš ono Dišem za tebe?
- Pa dobro, i'am ja još mnogo drugih pesama koje...
- Imaš još pesama??? :majgerijem katapultira Šaku međ' stolove i stolice:
Pa majku ti jebem, da li si ti normalan? Zašto bre truješ ovu omladinu? Sklapam oči jasno vidim kao da si tu?! Šta koji kurac??? Pa saću ja tebi da sklopim oči, dodži amo!

   

Konfuzije

Kineski prodavac iz tržnog centra bloka 70, u retkoj pauzi meditacije, sa pogledom pritajenog tigra, uprtim ka još neosvojenim novobeogradskim prostranstvima, sa mislima - dubokim, transcendovanim u dimu jeftine ovdašnje krdže, sa ustima blago otvorenim iz kojih se nazire deo Velikog belog zida, sa rečima malobrojnim, ali mudrim, iskazanim kroz zmajev dah malopre pojedenog džukca...

- Izvinte, dal imate za broj manje pantalone od ovih?
- Pantalona... (izduvava dim)...hiljadu!
- ???

Sa azijskim osmehom se okreće zapadu, dok se dim njegove cigarete izdiže visoko iznad najviših lampiona, raspaljenih crvenilom popodnevnog sunca, koje za njega, negde tamo, kao da tek izlazi...

   

pravoslavni ključ

Kjuč za skidanje točkova koji je ime dobio zahvaljujući svom obliku. Popularnost kao ubedjivač je stekao zbog toga što uteruje strah u kosti ako se kao argument potegne u raspravi sa drugim vozačima. Teoretski gledano može da se koristi i za nameštanje rezervnog točka.

Ergonomski dizajan omogućuje zamahivanje ključem na različite načine i prav let ukoliko se koristi za gadjanje. Jedina mana ovog ključa je što je nezgodan za držanje ispod vozačevog sedišta pa je vreme koje protekne od nesporazuma u saobraćaju do naoružavanja vozača mnogo duže nego kod drugih sredstava za komunikaciju.

Najpoznatiji proizvodjač pravoslavnih ključeva je firma Unior ali su najbolji oni na kojima piše SDELANO V SSSR jer osim ruskog čelika imaju i pravoslavnu dušu.

Šrkip, tras, krc, kola se zaustavljaju na desetak metara daljine, vozači izlaze...

Opasan tip: Ajde, dodji ovamo da ti pokažem ko ima prednost (vadi bezbolnu palicu ispod sedišta)
Pravoslavac: Možemo sve ovo da rešimo mirno, bolje je (prilazi do gepeka)
Opasan tip: Šta bre mirno, noge ću da ti polomim!
Pravoslavac: Meni religija nalaže da se protivim nasilju, (vadi pravoslavni ključ iz gepeka) jebem li ti boga, da ti jebem boga, onog bezobraznog!
Opasan tip (ispušta palicu kad vidi odsjaj sunca na hromiranom čeliku): A da sve ipak rešimo tiho, mirno i potpuno bez incidenta?
Pravoslavac: Ne... ne bez incidenta.

   

Malo galsko selo

Srbija.

Okruženo neprijateljskim logorima (bazama); kolektivno pomahnitalo stanovništvo u tripu da je najjače na svetu; radi opstanka se konzumira čarobni napitak (na bazi šljive najčešće); svima je pečeni vepar (prase) ultimativno jelo; stanovništvo se leči kod travara; klesanje kamena (menhira) je jedini oblik privredne aktivnosti.

Jedina bitna razlika je što nema ko da veže usta bardovima Harmoniksima, koji se svaki dan deru po televiziji.

   

Putin

predsednik Rusije, premijer Rusije, bivsi KGBovac,KGB. Ne bas visok covek, ali opasan; ruski nindza. Za razliku od ostalih kilavo-smokljavih i mlitavo-tunjavih premijera i predsednika iz celoga sveta, Putin ume da vozi ratnicke avione, probija zvucne zidove i vlada borilackim vestinama.
Rus sa cijim "njet" nema zaebancije.

Sto je Bata Zivojinovic za Srbiju, Chuck Norris za Ameriku, to je Putin za Pyciя.

   

Buvljak

Mesto gde si pošao da kupiš cvikere, a vratio si se sa Sonijevim tranzistorom iz '87-e.

-Matori, šta ti to?
-Pauk na kompresovani vazduh.
-Jel Apatinska pivara promenila brend, pa im sad zaštitno lice pauk?! 'Esam ti dao pare da mi kupiš pivo, a ne to sranje?
-Ali viiidi gaaaa... (pritiska pumpicu i pauk skače)
-I pizda mu materina... daj meni malo...

?
+2089
48
definicija