Prijava
   

Sumrak idola

Crnilo stari moj, i nećeš se spasiti. Zapravo, to je ujedno i poslednji trenutak, jer život posle toga ne postoji. Čak i kada te ostavi savršena žena tvog života, i kada te ispuni najteža bol, to je nešto opet sa čim se živi. Budiš se jutrom sa njenim imenom i psovkom na usnama, ali živiš. A, ovo, matori, ovo je sasvim druga priča.

Ovo si živio, ovo si disao. Gledao u Boga nag i ti si postojao. A onda si čuo ciku stakla i sve je otišlo u kurac. Neko je izvukao svako sutra pod tvojim nogama.

Prvo saznaješ da ti otac nije svemoguć. I to potiho boli, ali samo tebe. Niko ne smije da zna. I taj rak kojim te izjeda raste. Onda vidiš da je i majka sasvim obična. U nekim trenucima dosadna čak. Ti je voliš i mrziš se zbog toga. Pa onda žena koju si volio. Još je tu pored tebe, budi se, ali drugačija. Vidiš u njoj mašinu za rađanje, dojenje... Ortaci imaju svrhu i ti je vidiš i to te opet razjeda. Spontanost je nestala i sa njom mističnost. Sada vidiš u zvijer i vidiš svoj poraz. To je sve što te okužuje.

U početku još pokušavaš da se otrgneš. Zvone ti riječi "vježbom do savršenstva", ali ti u svemu vidiš samo ponavljanje bez cilja. Ponekad se zapitaš da li si možda prešao igru, ali kako nema sretnog kraja, odnosno nema kraja uopšte. Samo u nekom momentu zaspiš i to bude to. Iako je sve davno zaspalo, samo je ovo zvanično.

Generacija rođena bez velikog Rata, sa dovoljno malih o kojima uporno slušamo sa teve ekrana, što nam je zapravo jedina bitka, izdržati dvadeset pet minuta dnevnika.

Kažu da revolucija jede svoju djecu. Šta smo onda mi? Nekako mi u ušima zvoni prežvakanost, ali jebeš mu majku, ne mogu staviti prst na to šta je tačno.

   

Stranac u Beogradu

Moj rođeni, bilo ti je to 'vako:

Krenem ti ja sa onim mojim malim rođakom, Milivojem, prošle godine da obiđem ćaću na VeMeA. Uvatili prevoz odavle, ženin ujak išo na nakav sajam, dovuko nas skroz do pred bolnicu. Ja da vidiš tamo čuda i uređaja! To su doktori, to su gospoda. A što su uljudni, to ti je tek za priču. Ovaj doktor što mi ćaću liječio, uze mi samo dvjesta evra. Kaeš ovi naši uzimaju pedeset? Uzimaju al' zato ništa i ne urade. Ne mereš ti to porediti. Ovaj je odradio svaki evro, ruke mu se pozlatile! Eno ćaće, kovrcnuo se, ko da nije onaj. Završi se posjeta, reko đe ćemo sad, Milivoje? Prvi autobus za Romaniju u tri sata po noći. Vidiš kako su se ljudi dosjetili da nam stave da ne moramo noćevati. Veli Milivoje - ajmo u nakav Čarli Braun, kae gledo na onim internatima, ima svakakog žemskinja. Šta ću, mali ga nije još umako, grota je da ga ne povedem.

Izišli mi na cestu da nađemo taksi, ne umijemo ti onim gradskim prevozom, ima onaj Pus-bus, kad ti priđe Milivoju nakav ćelo s plavim šalom, pita - Seljo, za kog navijaš? Čudim se ja kako mu pogodi prezime, kad veli Milivoje - Za Partizan! Jes vala, potvrđujem ja, đed mu je bio u četnicima, al' je i on navijo za Partizan. Tako svi u fameliji. Nasmija se ovaj, pa zovnu momke što su stajali malo poizdalje. Vidi se da je neki radan narod, svi sa lancima i sikirama. I kako prilaze, nama stade taksi, a oni ostaše pozdravljajući sa sikirama. Fina omladina. Jes da im ne valja što su ćelavi, al se vidi kućni odgoj.

A, što smo ti tek naišli na finog taksistu! Svega nas je do tog Čarli Brauna vozio sat vremena. Jes da smo pored jedne zgrade prolazili triput, al' to valjda tako treba. Naplati nam jedva četres evra i još veli da će nas sačekati dok se vratimo. Ljudina jedna. Ispred ulaza cura - nemaš im šta skinuti. Taman mi tamo da uniđemo kad iziđe jedan grmalj, veli - De si pošo, Tebrinjo? Pitam ja Milivoja ko je taj, veli on - brazilski fuzbaler, nosaju ga đeca po Sokocu na leđima. Zakoračim - kad ovaj kae da se ne mere bez cipila unići. Šta ćemo, vratimo se do taksija. Vidim ja, Milivoje se pokunjio. Nado se siroma da će noćas da ga zada. Kaem ja taksisti - vozi nas u park. Pita - U koji? Reko - znaš ti dobro u koji.

Stigosmo ti mi, odma' priđe jena. Pita - Će da radimo? Reko - Kolko para? Sto evra. Daj bona kakog popusta, nisi taksista. Malom prvi put, valja se. Viče - Nemoj da ti zovem svoga čoveka da ti on da popust po glavi. Kakav ti je to čoek, bogati, kad te pušta da se kurvaš. Pogledam ti ja bolje - Jes to ti, Jelo? Juče sam ti oca sreo, fali se kako učiš nake visoke škole u Beogradu. Nisam ja -veli, okrenu se i zaplaka se. A bila je ona, na moju mi dušu, samo joj je kosa bila plava. Pošto viđesmo da nam nema tamo selameta, produžismo na stanicu.

Na stanici, dok smo čekali da nas upuste, priđe mi nakav mrčo, oće vjetar da ga odnese. Kae - Torimau, ciba neku dindžu, treba mi za mić da se sredim. Vidim, ne zna naški, nesretnik, ko zna odakle ga je voda donijela, podam mu malo, valjda išće da pojede nešta. U tom dođe vozač, upušća nas unutra, te ti se mi povaljamo ko janjad po sećiji. Jedva su nas na Romaniji probudili da iziđemo.

I da ti još ovo kažem, rođeni.

Nekaka me je tamo nelagoda pritiskala, baško da sam s neba pao. Osjećo sam se ko potpuni stranac, al' valjda to tako treba. Tamo su ti, meščini, i domaći jedni drugim stranci.

   

Rat svetova

U davna vremena dok je Perun skid'o junf Vesni istovremeno se podsmejavajući Odinu koji je bajdevej bio homoseksualac pošto je redovno drk'o na gluteus Amon Raa, isto furundžije iz područja donjeg toka Plavog Nila, na dnu neba, to jest zemlji, vodila se epska bitka za prevlast nad tim ko ima veći kurac. I tako je sve počelo...

S jedne strane je bila zla sila tame koju je predvodio Kapetan Amerika, a u ekipi su mu bili Hulk, Ajron Men, Robokap, Supermen, Betmen, Spajdermen, Himen, Helboj, Panišer, Dardevil i Nindža kornjače.

Na strani svetlosne pravde ujedinjenja srbskih zemalja stajali su sve junak do junaka Marko Kraljević, Sveti Savo, Petar Petrović Njegoš, Miloš Obilić, Gavrilo Princip, Car Lazar, Duh Stevana Nemanje, Vaslije Ostroški, Radmoir Putnik Prajm, Ratko Mladić, Novak Đoković, Rade Lacković i Boro Drljača.

Poredalo se 12 osovina zla, 12 demona, da napadnu svetu srbsku zemlju Kosovo.
S naše strane stalo 12 junaka neustaršivih nad kojima je lebdio Duh Stevana Nemanje.

Kapetan Amerika - Sravnimo ove Srbe sa zemljom, oću da idem da slavim dan nezavisnosti jebem ti krušnu mrvu đe me poslaše!
Ajron Men - Palim senzore! Krećem sam!
Betmen - Neeeeeee....
Himen - Ajronmeneeeeeeeee....
Supermen - Kakav individualac!
Hulk pojeo nindža kornjače i oće da odgrize helboju nogu dok ga Panišer, Dardevil i Spajdermen sprečavaju. Robokap zaboravio akmulator u Detoritu i našo nekog stojadina i izvadio polovan blek hors od 72 ampera i pokušava nekako da uturi u bulju.

Ovi naši

Petar Petrović Njegoš - Viđu što ide neki limeni ološ od tice!
Sveti Savo - Marko reaguj!
Miloš Obilić - Ma ja ću ga sabljom po trbuu!
Gavrilo Princip :već puca svetleće metke, a ajron men pravi karafeke u vazduhu i izbegava:
Radomir Putnik Prajm - Ne pucaj Gavrilo jebem ti ženo majku!
:Novak pripremio reket:
: Ratko Mladić uključio helt što je ukro od majki Srebernice:
:Rade Lacković i Boro Drljača počeše da puštaju zvukove takve frekvencije da Ajron Menu pregori napajanje za letenje:
Vasilije Ostroški - Sad ga Markane!
:Marko Kraljević manu jednom topuzom: - Rsaaaaaaaaaaaa!!!!
Ajronmen se odbi Đokoviću na slajs i on ga posla ravno pred Kapetana Ameriku!
Car Lazar aplaudira!

Njiovi

Betmen - Esam reko da ne ideš!
Ajron Men -Ovo nie dobro prošlo!
Kapetan Amerika - Stoko jedna neotesana! Kuj reko dideš? Hulk povraćaj kornjače, napadamo!
Spajdermen -Ja sam spreman!
Dardevil - I ja sam!
Panišer - Ko vas jebe!
Helboj - Ajmo da sravnimo tu stoku!
Robokap pogrešno prespojio crnu na crvenu i pregorio!
Himen - Ja imam moćććć!!!!

Jurišom krenuše!

Naši!

Radomir putnik Prajm- U liniju! Polako! Polako! Polako! Sadddddd!
Sveti Savo dignu žezlo prve srpske patrijaršije! Nastade opšti metež! Panišer udari na Miloša Obilića! Ovaj mu zadade smrtni udarac! Helboj odbi ruku Njegošu. Radmir Putnik Prajm Uvati betmena za gumeni kožušak i otrese ga o zemlju! Spajdermen umota Rada Lackovića u svoju mrežu al' ga Boro Drljača ošinu sikirom! Vaslije Ostorški ide kroz masu i hiluje naše. Kapetan Amerika kad je vido žezlo Svetog Save upade na bulju i poče da se povlači! Supermen sa strane već puši kurac Marku Kraljeviću dok ga ovaj udara topuzom od kriptonita! Himen ubi Cara Lazara dok ovaj ne skide maicu i pokaza mu tetovažu Svetog Agatona i Himen se prepade i vrati se u obični oblik! Dardevil obori Novaka Đokovića karate potezom al' ga Gavrilo Princip ubi iz zasede dok ovaj nije gled'o. Tamo sa strane Radomir Putnik Prajm već uzo i siluje Ajronmena šlep štanglom. Nindža kornjače upoznaše pravu dobrotu i odoše da se zamonaše u manastir Visoki Dečani. Hulk ide kroz kamaru i razgrće inaaše i svoje, ote žezlo Svetom Savi, ali ga neka nevidljiva sila povuče gore - bijo je to Duh Svetog Nemanje! Dušmani se prepadoše i pobegoše i njiove tuđinnske zemlje vičući "Idemo po Gandalfa". Već pođe da pada noć! Naši junaci se sabraše! Kosovka devojka priši ruku Njegošu! Rade i Boro zapevaše! Zaori se Kosovom poljem!

   

Šošon

Pripadnik poludivljeg plemena balkanskog rodoslova. Šošon vodi dijalog ubedljivih argumenata tipa macola, šaketin, nožekanja. Šošon ima pravo u pošti ići preko reda zato što je Šošon. Šošon trese krpe posle jela drito s dvanaestog preko terase jer on je Šošon a on živi u dubokom skladu s prirodom. Šošon kad ode na more povede i druge Šošone, ponesu džak brašna i motaju pite deset dana. Mama Šošonka i ne vidi more jer valja nahraniti tolike Šošončiće. Habitat Šošona možete prepoznati po hektaru obuće ispred ulaznih vrata.
Šošon se ne ustručava grejati šošonske guzove na drva iako mu zgrada nema dimnjak.
Uglavnom od škole ima vozačku dozvolu. Ako nije u nekoj vladajućoj stranci. Tad ima i fakultet i master. Kartice.
Šošon voli da radi i na prvoj jutarnjoj kafi uz priču on zaradi milione i nema potrebu da plati tu kafu kad on zarađuje milione i cena kafe je za njega sitnica jer on nema sitno.
Šošon uči mladunca da piša gde mu dođe kurcu jer nije žensko pa može prisloniti ponos tatin čak ni na šta, samo vaditi i obaviti. Od stranih običaja prihvatio je onaj o prdežu i podrigivanju kao načina oslobađanja duha od tela.
A Šošon nesebično deli svoj duh s drugim ljudima.

- Alo Šošon, kud upireš?
- Ja sam tebi mala mušterija dobra ho ho hroke ho.
- Ajd ti u šumu, da vidiš što je lepo tamo.

   

Antifa

UPOZORENJE!!!
Usled nabreklosti kurca kao posledice čitanja ovog teksta naćićete se u zabludi zašto ste istukli kera.

Izgovara se brzo, moderno, bez akcenta i sa blagom dozom blama, onako kao blickrig gluposti, morate baš tu reč da upotrebite pa je ispaljujete antifa. Uf! Sad je lakše. Sad priča može da se nastavi:
Nema ni metar dana kako si se zagrcnuo sarmom kad ti se u udarnom terminu na 22 inča svetinje pojavio taj prodidži. Taj spoj nespojivog. Pedeset kila jada u kožnoj jaši sa nitnama, hipsetrskoj crvenoj ešarpi i ciklama čirokani, Čeova lobanja se kezi sa znojnice, fleke od danonea na visoko podignutoj levoj pesnici. Gutalj ladne pivčuge te vraća u život samo da izustiš: “Šta koji kurac!?”. Odgovor je stigao nedugo zatim ono je progovorilo, izustilo seven dejs bljuvotinu od koje ti se čak i tvoj srpski želudac okrenuo. Gasiš teve ali tebi u glavi odjekuje #anarhija #ateista #boškobuha #decaratnici. Milan iz penala vodi 1:0, ide tiket, do jaja #anti #fa. “Miči mi se iz glave pogani!”. Ne znaš? Pitaj brata gugla!
Anti – (lat.) protiv. Okej
Fa – dezedorans. A?!
Aj opet:
Antifa – Ideologija koja ujedinjuje modernu levicu u borbi protiv fašizma.
Protiv čega? Fašizma? Pa to ne postoji. Šta je pričalo još? Plee
Ako su na dnevniku znači da su se nakotili, a ako su se nakotili deliće ih na ulici za džabe. I zaista u kasnim večernjim časovima na trgu oni su tu sede u kutiji, neki matori komunista ih deli na usvajanje. Prilaziš, opušten rč na licu grč.

- Dobro veče.
- Dobro veče prijatelju.
- Prijatelju? Mene si našao da troluješ? Nismo mi nikavi prijatelji, slušaj belo odelo mojne njaške nego daj mi reci je l’ jede ovo puno, čuvao bi jedno.
- Ne, ali ume da se uneredi žiletom po podlaktici i da češe rektum od saksiju filadendrona.
- Nemam filadendron, više sam sanseverija tip.
- Imaš internet?
- Imam. Je l’ troši puno?
- Samo ju tjub, mora da se hrani novim informacijama i da ga drvi na anonimuse i postere na demotivaciji.
- Au! Nema veze daj mi jedno.
- Evo ti ovo, zove se Dario.
--------------------------------------------------------------------------------------------
- Hoćeš da hasaš nešto? Imam neke sarme od juče?
- Imaš neki celer?
- Celer? Ne, šta je to? Kapirao sam da vi mladi ne jedete sarmu, više ono kao mek kaefce i to.
- Ne jedem ta kapitalistička govna! Ja sam vegan.
- A sarmu?
- Nisam nikada probao.
- Probaj, to ti je staro tradicionalno jelo, nema slave bez sarme i tamjana hehehe
- Ne slavim, ja ne verujem u Boga.
- Naravno da veruješ. Dario? Dobro, katolik si?
- Nisam, ja sam ateista, vera navode ljude da postaju zveri i…
- Ali tvoji su Hrvati, katolici, to je okej, hrišćani ste, tako si vaspitan.
- Nisam Hrvat, ja sam kosmopolitan.
- ŠTA!? Slušaj, ja jesam Srbin i imam kolekciju VHS-a Šešeljevog rijalitija holandske produkcije, ali nemam ništa protiv Hrvata, opušteno.
- Kosmopolitan sam. Hrvatska je ustaško fašistička tvorevina stvorena na krvlju još fašističkijih srpskih homofobičnih četnika.
- Nisam ovo hteo da radim ali stavi ovu ogrlicu. Tako. Vidi, kad počneš da kenjaš mnogo malo ću te rokam strujom. Okej? Super je i kao pomagalo u seksu hehe
- Seks je precenjen ja zadovoljstvo pronalazim u AAAAA!
- Hehehe samo da proverim kako radi. Šta si ono pričao?
- Zadovoljstvo pronalazim u rušenju sistema.
- Nije to loše, znam, meni se petog oktobra digao kad sam video Džoa kad razgrće ULT-om.
- Doveli ste tad na vlast kapitalizam i proevropske snage koje su razorile zemlju.
- Mislio sam da si protiv fašizma. Upoznat si sa činjenicom da je EU stvorena kao unija Francuske i Nemačke kako bi se sputala svaka ideja nacionalnog socijalizma u Nemačkoj?
- Ja sam gledao klip gde kažu da je EU porobila mnoge zemlje bukagijama kapitalizma.
- Znači ti si u principu samo anti? Ono šta god čuješ ti si protiv?
- Pa ne mi jesmo za socijalizam, komunizam, levicu.
- Znači ti si komunista?
- Ne ja sam antifaAAAAA!
- Hehehe nisi se nadao a? Jebe ova stuja, rekoh ti ja.
- Pogledaj klip videćeš i ti kako je anarhija rešenje za sve naše probleAAAAA!
- Ups, šta si rekao?
- Da pogledaš klip na ju tjubu.
- I šta ima tu da se vidi? Ima neke pičokare kako igraju odbojku na pesku?
- Ne, ima objašnjeno kako je prisustvo interesa nacije put u smrt a politikAAAA!
- Nemoj da pričaš, nisam te ništa pitao. Glup si, znaš? Zaveden, jer si sisa mala neizvučena koja leluja kao prut na jugovini. Ima vas više a? Vi ste snop pruća a? Jaki ste zajedno? Interesanto.
- AlAAAAAAAAAAA!
- Ne upadaj mi u reč. Dizao ti se na drugare u svlačionici pa si odlučio da ih zadiviš kvazi pank fazonom, svojim interesovanjem za politiku i spašavanje sveta od tirana? Znaš da sad njihove kurčine blajvaju antifa kučke koje su sa ukusom jarčevine došle do spoznaje istine da su u zabludi. Ti si antifa kučka, shvataš? Samo lajete i kevćete i kad vam dođe alfa pokunjite se i pobegnete u kućicu. Shvataš da si na kraju lanca ishrane? Shvataš da si štene iz kutije, ne napušteno nego odbeglo iz društva koje sam usvojio i imam nameru da te prevaspitam a za propagadnu neću koristiti video klip nego kukuruzni. Ti si anarhista i ateista a do jutra ćeš moliti Boga da ima zakona za mene. Ali sutra ćeš mi biti zahvalan. Znam. Možda ćeš da jebeš, sklepaćeš kopile, jer ne znaš da ga izvadiš, jer se iskustvo ne stiče iz video klipa. Iskustvo se stiče preko grbine a ti preko svoje nisi puno prevallio, zato počnimo. Šta si ti?
- AntiAAAAA!
- Kako?
- AnAAAAAAAA!
- Ne čujem?!
- AAAAAAAAAA!
- Biće ovo duga noć...

   

Knjaz Miloš i Karađorđe

Srpski junaci, koji su, dok su bili u čvrstom agregatnom stanju, bili strah i trepet za sve turke a bogami i u okolini.
Danas u pakovanjima od 0,5l i 1,5l čuvaju red i mir po frižiderima.

Karađorđe: Kume, će jebemo Ivu i Janu, a? Pogledaj ih bre, same odvrću čepove.
Knjaz Miloš: Ma ja se razmišljam da skoknem malo do mlečnih proizvoda da otrsimo kravicu.
Karađorđe: Ajde bre ne lupaj, ona je naša.
Knjaz Miloš: I to što kažeš, kume. Jebi hrvate! TUŠEJ AVEJ!

   

Hića

Nadimak koji je naš narod iz potpuno nepoznatih razloga dodelio Adolfu Hitleru, s obzirom da zvuči izuzetno umilno, a mi nismo baš imali neke do jaja odnose sa njim.

- Brate je l' gotiviš ti da praviš face u ogledalu kad si sam u liftu?
- Pa naravno. To svi gotive. To i ono kada se brijem da zaližem kosu na dole i na stranu, ostavim brčiće k'o Hića i držim par minuta govor na izmišljenom nemačkom pred ogledalom.
- U da, i to je do jaja.
-----------------------------------------------------------------------------------
- Ahtung, dihtung habe ajne gevezen, konen zih mi....
- Leptejebo davaj pušku! DA-VAJ PU-ŠKUUUUU!
- Drži ga sine. VE-ZUJ!
- Šta je dedi ćale, što se dere?
- Nemoj da mi se praviš lud. Lepo sam ti rekao da promeniš to sranje kada ti stiže poruka. Znaš da deda poludi kada čuje Hiću.

   

Prvoborci '41

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.

Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“

Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.

Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“

Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.

GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.

Definicija je napisana za Mizantrophy.

   

Bijeda

Ne sinko, nije ti to isto kao siromaštvo. Siromaštvo je samo finansijsko stanje koje može biti prouzrokovano raznim faktorima na koje čovjek ne može uticati. Čist deficit novca, bez koga u današnje vrijeme ne možeš. Nešto iz čega se možeš izvući radom, upornim trudom i jakom voljom. Ne moraš se nikada potpuno izvući ali bitno je da se boriš, i svejedno ćeš ga pobijediti.

Bijeda, to ti je nešto drugo. To ti je ono hronično odsustvo duha, poletnosti i mentalne snage koje obuzima čovjeka. To ti je porok, baš kao i ova rakija. Jednom kada ti se uvuče u kosti i potekne krvotokom, gotovo ga je nemoće izbaciti. Parazit koji se hrani tvojom energijom i tvojom dušom, bolno je unakažava. Znam, ljudi ga mješaju sa siromaštvom jer najčešće dolaze pod ruku, pa te zajedno, onako neimunog shrvaju i unište.

Na bijedu se jednostavno navikneš. Predaš se ništavilu oko sebe, dopustiš životu da se igra ringišpila sa tobom, nikada ne ulazeći u otvorenu borbu sa svojim demonima. Povučeš se bez otpora, kriviš zle ljude i goru sudbini, kriviš život. Tada te obhrva i siromaštvo, tuga, nesreća.Tako sinko, samo uništiš najfinije djelove sebe, pretvoriš se u onog vječitog nezadovoljnika koga si do skora prezirao. Dođe starost, a ti jadniji nego ikad, sa vagonom neispunjenih snova. Naravno da onda svi žele da se vrate u prošlost, da život skrenu drugim tokom. Ali malo morgen, onda to nije život već naučna fantastika...

Zato sinko, ustani sada i poleti u život, bori se do poslednje kapi damra i ne dozvoli da te obuzme bijeda. Nikada ne ustukni ni pred čim, obuhvati život objema rukama i nauči da pobjeđuješ sam sebe...

   

Barokna psovka

Ona koju ispovrtiš iz atavističkog sloja malog mozga u kom obitavaju arhetipske stvari, psovka koja se ne koristi u svakodnevnom životu, koju jednog prepodneva, na turističkom brodiću kojim na seminaru obilaziš Azurnu obalu, citiraš na pitanje uglađenog Šveđanina koji tako putujući po svetu prikuplja sočne psovke, i koji, kad mu izgovoriš pa prevedeš na engleski "Krv ti jebem", odmahne rukom i kaže "Da, to je kežual... imaš li nešto jače?" Onda staneš, prebaciš program na arhetipski mod, i izgovoriš psovku. On trepće okicama. Prevedeš psovku. A onda on razrogači oči, pokrije lice rukama i počne da vrišti: "Oh my God, this is fucking unbeleavable!!!"

"Jebem ti trulu sisu mrtve majke na 'rapavoj dasci".

   

Promoterke

Alkoholičari ranoranioci koji džedže ispred svoje omiljene radnje i cirkaju pivo, vrlo su odani svojom odredištu i daju mu poseban šmek.

Dragstor kod Radiše:
- Čika Radiša pa di su vam promoterke?
- Saće samo da mraz popusti!

   

Plavi zec

Radnik zaposlen kod privatnika i nema odgovarajuću stručnu spremu da pobegne odatle, a ima potrebu da po svaku cenu zadrži posao. Vlasnik firme to prepoznaje i koristi ga za sve moguće poslove koji se u firmi pojave. Tako on šije, pije, kroji, broji, plete, mete, kuva, čuva, peva, šara i francuski razgovara. I u međuvremenu završava fakultet vanredno.

Pustih zeca iz torbaka
al' se zec ne oceslja,
al' se zec ne umi,
nit' isece nokte,
nit' ispravi stas,
nit' dotera glas.
Vec pobeze, oj, nesreco,
na kraj sveta, oj, nevoljo.

   

Masa

Masa je skup ljudi bez lica i mišljenja, primitivna bića koja forsiraju jednoličnost i stapaju se u tipičan stereotip. Gomila začarane mase koju privlače svetlucavi izlozi i prazna obećanja.
Nijedan čovek ne misli da pripada masi, ali čini se da su svi ljudi isti.
Da li uopšte možemo da pobegnemo od talasa koji nas sve pokopava i utapa u zemlju?
Verovatno ne.
Svakodnevnica je tako išematizovana. Naše ljubavi su kliše, naši razgovori su šeme.
Posebnost jednog čoveka se ne meri njegovom pojavom, iako svi to rade misleći da su patike pokazatelj nečijeg stanja uma.
Obuća i odeća ne pokazuju koliko znamo i umemo, već kojoj vrsti mase pripadamo i koji šablon smo spremni slepo da pratimo.
Što više se boriš protiv mase, sve više si deo mase.
Boriš se dok ne odustaneš, a kad odustaneš postaješ ono što si oduvek trebao da budeš, telo kojem drugi upravljaju. Ista osećanja, ista razmišljanja, cigareta posle buđenja i pre spavanja, isti redovi za hleb. Gomila beznačajnih sitnica.

   

Apsolvent

Lik koji je odslušao sva moguća trabunjanja ribe, a još je nije opalio.

   

Jovan Memedović

Čovek koji je išao do kraja sveta... Čak i dalje - do Kirgizije... Dao je terminima ''nepoznato'' i ''neistraženo'' potpuno novo značenje... Obišao je mesta, toliko daleka i nepristupačna, na dalekom Istoku, Severu, i kod nas, da ih je dosad skoro niko nikad nije obilazio... I uspešno nam prikazao način života ljudi u najsurovijim delovima planete... I to stavljajući se u njihovu kožu, objektivno, otvoreno i sa entuzijazmom, bez drame, lažnog pizdenja, slinavljenja i patetičnih, sažaljivih kukumavčenja nad njihovom sudbinom,( tako svojstvenim britanskim novinarima i putopiscima na koje smo navikli)... Ako ništa drugo, bar nam je pokazao da divlje životinje ne žive samo u Africi, i da netaknuta, divlja priroda nije isključivo samo na Aljasci i u Kanadi kao što nam to poručuje VVS, već da je ovaj svet mnogo duži i širi, mnogo suroviji i divniji, mnogo uzbudljiviji i raznovrsniji... Kako bi smo mi inače mogli da vidimo i doživimo sve one nepistupačne i surove predele centralne Azije ili zaleđene tundre Skandinavije i Sibira da nam nije bilo Jove?.....

   

Mister Dno

Popularan strip u Brazilu, o srpskom heroju koji ima sliku Đokovića u WC-u.

Slično junaku iz brazilskog grada Manausa, učestvovao je u ratu, ali ovom našem početkom devedesetih, prekinuvši perspektivnu fudbalsku karijeru, kako bi pomogao raznim činovnicima da se nakradu tuđe imovine, dok su njegovi suveniri bila svega tri šrapnela u guzici.

Danas ne leti Pajperom iznad Amazonije kao ovaj prvi, ali dobro ide i Golf Dvojka kroz ovu gradsku džunglu, mada je trenutno na servisu, neće dupali. Takođe poseduje zavidne zavodničke sposobnosti uz pomoć kojih uvek zamalo šarmira lepši pol, pa po pravilu petkom nakon posla pijan završi sa radodajkom iz kafane na Starom sajmištu, onom toliko brkatom da kasirke u prodavnicama za socijalno ugrožene strepe za posao kad ova dođe u nabavku.

Zbog ona tri šrapnela iz rata, ne može da radi posao ekonomiste u udobnoj fotelji, za šta se i školovao, ali je ipak stalno zaposlen u Delta Holdingu i to u Maksijevoj mesari u Leštanima. Uspeo je tako da digne neku pišljivu kredu za stan, pa sada otplaćuje garsonjeru u kojoj po ceo dan leži i sa setom gleda u poster Bari '91. zalepljen na plafonu, bez volje i bez love da krene bilo kuda i bude u situaciji dostojnoj bilo kakvog stripskog izdanja, osim prve epizode, zbog čega je stekao kultni, nebeski status.

- Gospodine, izvinite, evo vraćam vam vaša dokumenta.
- Vraćaš mi... šta?!? Čekaj, jesi li ti mene upravo odžepario?!?
- Ma da, ali ste jebeni Mister Dno, žao mi vas je. Šupalj vam je novčanik, a na mestu za kreditne stoje tri nepersonalizovane busplus kartice. I to, cenim, prazne.

   

Borivoje Šurdilović sindrom

Ustaneš oko 11. Odeš i skuvaš kafu. Sam, dakako, jer su svi drugi ukućani na poslu.

Ti nemaš posao, jer ne možeš da radiš tek bilo šta, a za ono za šta jesi kvalifikovan treba veza ili pare. Kad nemaš matore koji imaju veze ko tvoj drug Stanko. Kreteni jedni! Ceo život se nešto kao bakću, a jedan pišljivi posao ne mogu da ti srede, da radiš ko čovek, da budeš svoj.

Srčeš kafu i polako se budiš. Razmišljaš da bi stvarno trebalo da sedneš već jednom da kreneš da učiš za taj ispit. Ipak imaš 28 godina, a ostalo ti je šest ispita do kraja fakulteta, treba i to dati, kad si već ovo do sada.

"Jeste, stvarno bi trebalo, i imam i volje da učim, ali meni nije dobro!"

Naravno da nije. Gledao si onaj sajt sa simptomima i dijagnozama, i, sudeći po svemu, imaš ili loše srce ili ti je kondicija slaba. Mogla bi da bude i kondicija kad po ceo dan sediš u kući, ali šta ako je srce? Kad malo brže hodaš ili kad malo duže hodaš, počinješ da gubiš dah i moraš da staneš, nije se sa tim zezati. Ipak ne bi trebalo da se naprežeš previše. Tebi je najteže.

Telefon zvoni, drug te zove. Našao je sezonski posao. Kaže da se rmbači, ali zato za par dana možeš da zaradiš stotinak evra.

"Pa jesi ti normalan?! Znaš da me kičma zeza bre! I ti me zezaš sa takvim stvarima, ko da ja ne bih voleo sto evra da imam sad u džepu! Ajde zdravo bre!"

Nerazumni skot! Kao da mu nisi pričao sto puta dok ste pili pivo po parkovima kako, sudeći po svemu što si video na Internetu, imaš kičmu koja je u procesu degenerativnih promena. A otkad je Đinđić naredio doktorima da stegnu zdravstveni fond, tebi neće da konstatuju da si bolestan. Svuda idu pare, političari imaju po petsto hiljada platu, al kad treba za nekoga ko je stvarno bolestan, onda nema, nek crkne.

Samo kada bi mogao da odeš iz ove smrdljive zemlje! Svi su korumpirani, niko se ne brine o tvojoj dobrobiti! A morao bi neko nešto da uradi, i da gleda tebe, ipak si ti građanin ove zemlje. Dužni su da se brinu o tebi, zato su tamo gde su. Stoka jedna!

Zove te majka, pita da li si seo da učiš. Izdereš se na nju. Dabome. Ko da ne zna da ti nije dobro. Ko da joj nisi sto puta objašnjavao koji posao treba da ti nađe. Ko da ti voliš da sediš u kući po ceo dan, da te oni maltretiraju po ceo dan i nipodaštavaju te. Ko da ti sad ne bi voleo da imaš platu od jedno četrdeset hiljada, pa da ti je sve potaman.

"Uhhh, što nemam neku šemu da odem iz ove smrdljive zemlje, da nađem neki dobar posao tamo gde će znati da me cene!"

Pališ TV. NA RTS stota repriza serije "Vruć Vetar".

Epizoda u kojoj Borivoje Šurdilović, lenji hipohondor u ranim tridesetim, koga od penzije izdržavaju baba i ujak, u potrazi za boljim i normalnijim poslom, gde će da poštuju i njega i njegovu ličnost i prava, ode u Nemačku gde mu se od poslova nudi da šiša kučiće ili da masira babe. Ili da jebe babe.

Smeješ se po stoti put, jer je serija odrađena fenomenalno, ne shvatajući suptilnu ironiju.

   

Istorija Srbije

Knjiga o cikličnom pretvaranju ognjišta u zgarišta u blizini žarišta.

   

Homo pasiens

Biće sa razumom razvijenim taman toliko da bude u stanju povazdan slagati pasians na računaru. Najčešće je nastanjeno po javnim sektorima, zadimljenim kancelarijama, šalterima i ostalim radnim sredinama gde se nikako ili vrlo malo radi.

   

Ekolog

Izdajnik. Onaj koji je u ratu između čoveka i prirode, prešao na neprijateljsku stranu.

#754
+3782
79
definicija