Prijava
   

Celivanje tapacirunga

Ono što vam se dogodi kada, dok se skuterom provlačite između automobila na semaforu, vozač automobila ispred iznenada otvori vrata jer nema klimu.

- Kume, gde si se tako unakazio?
- Celivao sam tapacirung.
- Šta, bre?
- Ma, poljubio sam vrata jugića sa unutrašnje strane.

   

Tri devojke u kabrioletu čekaju zeleno na semaforu ili "Aspekti izlaska jednog golje"

Leto je, Beograd, devetnaest časova i tridesetosam minuta. Vrućinčina koja je tokom celog dana pekla gradske ulice konačno se spustila ispod granica izdržljivosti i izvukla ljude iz klimatizovanosti stambenih objekata.

A i subota je, pa nema "Slagalice" da možeš kvalitetno provesti veče unutra.

I dok oni stariji sugrađani mahom koračaju pored dveju reka tragajući za tim neuhvatljivim večernjim daškom svežeg vazduha koji bi im doneo olakšanje i iznivelisao pritisak, u glavama mlađih populacija pulsira jedna singularna misao umotana u rešenost levela Hilari Klinton da postane predsednicom - IZAĆI. Bilo gde, bilo kako, bilo s kim, samo izaći i iskoristiti noć. Jer leto je prilika da se ona tokom godine zapostavljena kolona muvanja, petinga i koitusa statistički popravi...ili barem vrati na pozitivnu nulu tj. ako si student Građevine ili Muzike, stvarno je svejedno.

Među tim optimističnim življem si i ti, tvoj seksualni život željan lajka neke blagonaklone devojčice i hiljadutristapedeset dingera sa kojih si ojadio lokalnu kladionicu, u četvrtak. Stojiš na pešačkom kod Trga Republike i prepipavaš svoje bušne džepove u nadi da ćeš odatle iskopati još pola flaše malog "Zaječarca" i dva griza pice kod "Bucka", ali ta potraga je osuđena na neuspeh k'o pokušaj novopečene mlade da animira olešenog đuvegiju prve bračne noći.

I dok se spremaš da konstatuješ kako je, jebiga, verovatno bilo bolje da si turio još jedan par sa 1,34 kvotom na tvoj dobitni tiket od pre neki dan, komentar "Izvali ove ljankese..." tvog ortaka-sekundanta ti skreće pažnju na obližnji kabriolet marke Mercedes-Benz i tri ribića od 18-ak leta u njemu. Egzaltirani osmeh, majičica na bretele i naočare za nepostojeće Sunce na svakoj od njih, neki lagani haus piči sa CD plejera - ceo pejzaž neodoljivo evocirajući na scenu sa snimanja reklamnog spota o nečem tako urbanom da mu Ašok Murti tepa "Urbano moje" pre nego ga spava u plinaru na svom vodenom krevetu od eukaliptusa. Ono što gospodin Murti, pak, ne može nikako da zna jeste da u tom trenutku i ti nekome želiš da frkneš u dvojku a u vezi sa pomenutim fensimobilom renomiranog nemačkog proizvođača. Ipak, tvoj gornji mozak preuzima proces racionalizacije - jer nešto ipak mora da stane u odbranu toga što si sirotinja i studentsko govno - i ti gotovo u sekundi nalaziš 108 validnih razloga zašto ni mrtav ne bi eksploatisao međunožja u tom kabrioletu (što će kasnije iskoristiti kreativni tim na Tarzanija.com, ali to je neka druga priča). Tako jedna od njih dobija ćelavog tatu biznismena-sponzora narečenog četvorotočkaša, druga dečka-sitnog krimosa iz Blokova po imenu Žarko (zvanog Kiza...i kojem guta), a treća kupljenu diplomu na Bokoniju za godinu, dve. Nju, fazon, ni govnjivom motkom karao ne bi.

I dok ti se faca oblikuje u ciničan osmeh a usne u rendom pogrdnu reč za žene, iz kabria počinju da biju prvi taktovi "Beograda" Svetlane Ražnjatović, pali se zeleno i tri devojke u kabrioletu cičeći proleću pored tebe i tvog ortaka, ostavljajući vas da se kiselite u jari letnje večeri.

Upućuješ zahvalan pogled u ciklama nebo nad Beogradom i prelaziš ulicu pun nekog novostečenog samopouzdanja. Samopouzdanja koje, bajdvej, neće umanjiti ni kasnije krljanje sa članicom srpske juniorske reprezentacije u šahu...

Naravoučenije: koliko god se nekad osetio bedno povodom svoje sirotinjske situacije, ne očajavaj preterano već oslušni malo oko sebe. Možda oni kojima zavidiš baš u tom trenutku pevaju "Beograd" srpske Velikomučenice, a toliko sirot ti ipak nikad nećeš biti.

   

Bela košulja

Simbol bogatstva prošlog veka. Nosili su je samo pravi domaćini kao po pravilu. Niko ostalom svetu nije branio da ih nosi ali nisu imali osnova a nekad se znao red. Ni danas ne vozi svako Mercedesa. I da vozi ima kome ne liči. Sada bele košulje imaju neku drugu ulogu. Džep na grudima je služio da se u njega stavi svežanj para sa najvećom novčanicom spolja ali to su radili skorojevići koji su bili nesigurni u sebe pošto je dokazivanje bogatstva odlika siromašnih.

- Idemo na fudbal danas?
- Nema trika!
- Što koj kurac, sve je dogovoreno?!
- Ne idem jer sam svinja i degenerik. Sinoć sam mislio da popijem svu rakiju koju je kum ispekao i sad se raspadam i rastajem sa dušom.
- Pa kad si debil kome su uvek gladne oči.
- Realno jesam. Krivo mi je što ću da umrem a nikad neću naučiti da pijem ko moj pokojni deda.
- Šta je sa njim? On nije pio na usta?
- Jeste ali je pio pametno brate, kao pravi gospodin. Ustajao je svako jutro u pola šest, i uz kafu pio dve rakije. Onda namiri stoku, obuče belu košulju i izađe u selo. U kafani pod lipom udari tačno 4 stomaklije i dođe kući, jede i legne da odmori sat i po. Ponovno ustajanje, presvlačenje, kafa i dve rakije, namirivanje marve, ponovo bela košulja i pod lipu na 4 stomaklije. I pedeset godina tako. E onda nas je Tito oprcao, uzeo četres 'ektara zemlje tako da ja sad nosim karirane umesto belih. Možda zato i pijem ko nezdrav.
- Nije ti ni lako. Jebeš fudbal daj da se prekrstimo.

   

Mene je na Kosovu nosila rečica

Šok izjava čiji je cilj da preseče priču neke grupe ljudi o dogodovštinama u kojima su učestvovali, jer morate priznati da čim bi čuli nekoga kako to izgovara, u vama bi se odmah rodila želja da saznate šta se tu tačno dogodilo.

Rečica, pa još na Kosovu. Nosila. Nema šanse iskulirati tako nešto. Može bilo šta da se prekine time. Utakmicu da gledaš, na sred tribine, u sred bakljade, opet bi zastao da odslušaš. Da jebeš, skroz onako u zanosu, neko čuješ napolju to izgovara. Stao bi. Da čuješ šta je bilo.

- Jebote svi pričaju u isto vreme.
- Stvarno bre, alo ljudi, može tiše malo.
- Ne jebu te dva posto.
- Brate ne nožemo ovako da se dogovaramo. ALO LJUDI MOŽE TIŠE MALO!
- Ništa ne pomaže.
- Ovo me podseća jednom na Kosovu kada me je nosila rečica...
- Ček malo, stani. Ućutaše svi. Ljudi, skupili smo se ovde da se dogovorimo oko humanitarne pomoći koju moramo.....
- Ma bre jeb'la te humanitarna pomoć. Daj da čujemo ovog, što ga nosila rečica. Na Kosovu.

   

Biljana Jevtić, sa suprugom

Proglašeni od Mesama, Bitefa i Subnora za najsmaračkiji par godine 92, 93, 94. i uostalom svake godine do sad. Stvarno, čovek bi reko: pevačica i pevač – tu sve pršti, ludilo, alkohol, droga, jebanje u trojci sa Natalijom trik-ef-iks, umetnički život, a ono prc – neverovatno pogođena prosečnost, 3, 00 prosek, Cukon Emilija od oca Milivoja, službenika i majke Dragice, službenice. Aranđel i Riska jebeni: Biljana kuva pasulj kupušnjak tetovac proevolušn a Aca oblači prsluk na romboide iz trećeg puta opet naopako, brkovi mu se naelektrisali: ksksksksssss

Iz Ilustorvane politike, jun 1995:

Zaljubljeni par zatekli smo na selu Acince u vikendici Acinog teče Zahara Pašutina. Naišli smo baš kada je Bilja Aci gurala kobasicu iz pasulja u usta i tapkala ga po nušci: sve da se pojede no no da se baca. Pitali smo ih šta je recept za ljubav, koji oni, posle osamsto godina braka, svakako imaju.

Aca – (smeh) Znate kako, bitno je poverenje. Ja Bilji sve verujem, pustio sam je i na eskurziju kad ih je Sale vodio u Temišvar da kupuju fasone za lustere Lepe Brene... A jednom sam pojeo i tri kila muhara jer je Bilja rekla da nisu otrovne... Bilo mi je zlo, ali ljubav pobeđuje svako zlo (smeh, zaljubljeni pogled)
Bilja – (smeje se) Haha Aleksandre, šeri, sećam se, sva sreća bio je tu i debeli Medeni Mesec, koji je bio godinu dana na veterini, pa ti ispraznio odmah stomak ko Bora Drljača pokvareni zamrzivač...

Pitamo ih dalje da li je tačno da se bračne cipele razgaze posle tolikih godina i da li se Aci noge i dalje osećaju?

Bilja – (smeje se) Ja volim da spremam a Aca i deca vole da jedu, a kada sam na putu Acu i decu spakujem u torbu i nosim ih sa sobom. Aca kaže da ga žulja malo u prtljažniku autobusa i da ga zajebavaju stalno druge torbe, a jednom sam mu uhvatila brkove u rajsferšlus pa je morao da se obrije (smeh)
Aca – (smeh) Da, tako je bilo... Bilja je pomalo vrag, a ja sam više okrenut deci, kao kengur torbar, stalno njuškam po zemlji i jurim da ih hranim i pipam dal su znojava. Inače, deca su nam zlatna, sin trenira košarku, Muta reko da će biti novi Dača Mijatović a ćerku zasada nemamo, ali i ona je odličan đak, na diktatu iz engleskog dobila je plus sa dva minusa...

U tom trenutku pridružio nam se, izlazeći iz poljskog vecea i Igor Lugonjić. Pitamo ga: Igore otkud vi ovde i gde ste bili ustvari poslednjih deceniju i po?

Igor – (tužni smeh) Meni je Aco kao stric, mnogo ga volim i poštujem, ovom prilikom bih da mu se zahvalim što me je spasio iz kandži lizanja vanilinog šećera. Hvala Aco, hvala Biljo, dogodine u diskoteci Felna Brunclik, pozdrav svima koji me znaju, i samo još da poručim: Žare, ne brini za ono, strugaćemo piškote.

Eto, to je bio jedan vikend sa Ilićima, a u sledećem broju pročitajte šta smo radili dva sata sa Acom u buretu i eksluzivni uporedni test: sve intimne Biljine frizure vs šare na kuhinjskim krpama od pedestreće na ovamo.

   

Rano ustajanje

Merna jedinica sela u krvi.
Samo poljoprivrednici, šljakeri i psihički poremećeni ljudi ustaju rano.

Zlaćani krug se diže ka horizontu, umilni hor ptičica objavljuje da će taj dan da isere trijes tona tiči govana, a ti treba da otkineš krmelj, jer je neka iskompleksirana pederčina rekla kako treba da se ustane sobajle, kaže to valja, lepo je da se ustane rano. Jeste kurac. Izađeš napolje, narod ide na kurčevi poso, ono sve zarozano, sve neki pogužvani ljudi, komšija iz ulaza Miljko Moron bi reko "ubijte me" samo da može, ali ne može, moron je. Oćeš da kupiš cigare na trafici, nema cigare, nije stiglo, rano je, dođite drugi dan u normalno vreme, a što ti sredovečna ženo radiš u nenormalno vreme samo da bi mogla to da kažeš, kaže ona puši kurac, pijem bensedine od ranog ustajanja, tačno ću danas da se razvedem koliko sam poludela, reko nemoj zbog dece, kaže nemam decu, reko u čemu li tebi život prođe. Pa onda prevoz jebeni, ljudi smrde, kiselilo se to po mekim dušecima, sve se onaj pac navatao po mudištu, noge se usirile, gleda ko da će da ubije, jedino penzioneri čili majku im jebem, nema obaveza pa se potkuvetilo, iz besa to ustaje rano, treba svaki leb da se opipa, podobijalo to stanove pa sad prducka, probudio ih Tito u grobu kurcem u uvo dabogda. Pa onda taj poso, jedeš govna a dođe gazdin sin prestolonaslednik Stefan Lav Car Dušan Dimčeski oko podne audijem, pa isuče kurac i udri pišaj po nama sirotinji i poštenim privređivačima dinara za sto grama koteks pacovske specijal i pola kurve. Pa onda kući, a tamo ne možeš da se razabereš, treba život da imaš a tebi se spava, otac ćuti majka lomi ruke i šapće ti tiho ko djetetu, kaćeš kaže snau da mi dovedeš, da mi potapa beli veš u biljanu a ja samo da pijem kafu i uživam, a tebe neće nijedna jer ti podočnjaci ko Nataši Ninković a i pičke žive samo noću, tad im je mrest, pa odeš da navataš na bućku, a ono trza trza pa otkine iljadu iz novčanika, pa ti em suva kurca, em kratak za crvenu, em ustaješ za tri sata, valja položaj za pišanje po tebi da zauzmeš.

Šta oću da kažem?

Mi smo jedan seljački narod. To naviklo da ustaje rano, da uvati da odradi za dana, pa kad namiri i obavi, da dođe kući a tamo popara sa govnima vruća i brkata žena drlja rutavu pičku da joj surdukneš naslednika pa da i on obavlja i namiruje. Pa onda to preselilo u grad masovno i odmaklo od domaćih životinja, al geni su čudo što reko naš napaćeni narod, pa to ukorenilo u mozak, seljački instinkt, ko insekti i onaj kljunar iz Australije što automatski menja boju kad se približi koala, a u stvari mu neće ona ništa, samo da se poigraju. I tako prva generacija ustaj rano al šta: nigde ratluka, nigde bunarske vode ladne sa ešerihijom od sengrupa, nigde rosa po travuljini mrtvoj, nema krava da se muzu, nema njive da se ore pa prva brazda da se izvede Miona da plače - znači nešto ne valja. Pa ti prva generacija grackog čoveka oseti tu neku prazninu, ustaje rano, naučio ga đed Svinjo, a nema zašto, pa onda udri kukaj u sebi: eeeeeeee, lep li je život ono onda bio, sve priroda pa zeleno, zdravo bre bilo a ne ko ovo danas, sve nezdravo a ne zdravo ko onda. Pa onda udri slušaj Zoricu Brunclik, i vetar se u propast sprema a tebe nema, konkretno stihovi o seoskoj idili, pa se saživljuj, pa kukaj za detinjstvom ko Krajišnik. E onda odredi da se ustaje rano - tako radio đed Svinjo, tako i otac Pizdo, pa šta im falilo, a bili pametniji nego mi danas bez obzira što nisu imali dva dana škole i preturali autobus da vide jel žensko, može li da oautobusi mlade. Jašta nego tako, ustaj sobajle, nije bitno što to veze nema sa sadašnjim životom i što se ne bi snašo na selendri da se vratiš slučajno - drkaj kurac na detinjstvo ceo život.

   

Verglanje

Zagrevanje za plač kod jako male dece. Klinci do četvrte godine imaju taj karakterističan poluplač, koji se razvije u pravo kmečanje brzinom kojom Jovan Memedović obrsti seljacima zimnicu, ako to već mama i tajo ne spreče mekom rukom i umirujućim rečima. Neophodno je vergl sprečiti dok ne ukreše, jer ako ukreše ugasio si ga. Dakle, potomak je pao i lupio koleno o stepenik? Uzimaj u ruke i udri zli stepenik, ako nećeš da pusti sirenu.*

*Ako si trve old skul roditelj, onda pusti đubre da plače, ili mu zapuši usta poparom.

A: Ljubo, 'ajde uzmi malog u ruke malo, počeo je da vergla.
B: Nije, ne čuj... Aha, evo ga.
A: Majčinski instinkt, šta da ti kažem.
B: Pa šta sad vergla koji kurac, niti je pao, niti je bolestan, niti mu šta fali? Lepo je Ljubomir govorio da dete treba da se bije od šes' meseci do tri godine, posle nema reč da ti kaže dok ne krene u vojsku, ali neeee, nemoj Ljubo po glavi nije srasla fontanela, nemoj Ljubo krivično delo nasilja u porodici, nemoj Ljubo vratiću se kod mojih MRRRRRRŠ JEBEM TI MAJČINSKI INSTINKT DA TI JEBEM!

   

Zašto je dobro biti ćale?

Ovo neko trik pitanje, a?
Zar nije očigledno? Ono - mitoza, mejoza, nastavljanje loze, ognjište, sećanje na pradedinu spomenicu, patrijotizam, nebeski narod, penzioni fond, još malo ognjišta? Dobro to, to je po difoltu, majka mu stara. Ali, ima još tako puno "za", manje sakralnog karaktera, da čovek prosto poželi da zalihu kondoma napuni vodom i promptno pofrlja na prolaznike. I baci se na posao. Kako koji posao? Eee, ovo je poslednji put da ti pokazujem.

- Sam naziv (tata, ćale, otac, ćaća) jebe mame. Bukvalno, figurativno, kako god. Moćno je. Plodni pape, mašina za proizvodnju potomstva. Ćale si. Legenda si. Roditelj. Tata-mata. Tvorac. Bogotac! Maćori. Autor.

- Možeš da nemilosrdno patišpanjišeš uokolo i izigravaš facu, naročito ako nisi mator. Kao: "Jebote, što je skočio pedeve. A baš mi ćera jutros kaže 'Tata, možemo li da kupimo hrčka'". I onda svi kao "Imaš dete?" "Ma, da" - odgovaraš na kulijanskom narečju, "ja to onako usput, to ti je ništa. A vozim i golfa trojku, tjunovan, šampanj boja".

- Pred ženskim svetom si car. Padaju na to: pažljiv si, roditelj taaako swatkog detenceta. Vidi mu saaamo raspar čarapice... Upamti: "bući-bući dete" lako prelazi u "bući-bući vršnjak". Obavezno opet pomeni golfa.(Ženo, ako čitaš ovo, ne nastavljaj, šalio sam se... Jeste, glupo je, da žao mi je, znam - na kauču... E, pazi sad, čitaoče, 'nači sve je suva istina! Nastavljaj.)

- Možeš da se pod plaštom deteta provučeš za milion stvari.
Klopaš sve redom, šatro da probaš, pa da proveriš rok, pa ne može ono, boleće ga tiiiiba. Legitimni Čokolešnik, alo! Prvi novogodišnji paket je tvoj, naročito ako je beba rođena krajem godine! Jer tada ne može iz njega ništa da hasa (eventualno mu daj da glođe kutije, zgodno je za prve zube). A i kasnije se ugrađuješ onako momački, ko Đinkić u privatizaciju.

- Igrice, crtani. To je poseban odeljak. Ti im samo pomažeš. Ti isprobavaš. Ti samo prelaziš neki težak nivo, skenjavaš bosa, jer mora da se iskombinuje pet raštrkanih tastera plus skrol na mišu. I igraš, žrtvuješ se - šta ko može da ti kaže. Isto i za crtane. Sad možeš do mile volje da turiraš sve: od Blufonaca do Betmena. Glumi tu kolateralnu štetu, a ovamo puca ti stojan.

Ima još toga onoliko, ali skontao si valjda srž, nosaču mošnica, sapatniče po polu. Zajebavaj se dok možeš, a posle... Pa, nastavićeš da se zajebavaš, dakako. Ćale.

- Tata, jesi završio sa tim primerom?
- Evo, upravo završavam. ’Oćemo Lego Star Vorsa?
- Toooo!

   

Prodati prase

A brate izdati prase, šta kurac, on ti kaže da mu kupiš dva,tri kukuruza, ti mu tipa kupiš kesicu koncentrata. Izd'o si ga jednostavno. Ti si Juda.

-Prodo si me, prodo si me, siso, jebote koncentrat usta!

   

Japanci

Zajebana nacija.
U obdaništu sviraju klavir, violinu i nosnu flautu. U pubertetu sklapaju superkompjuter od digitrona, kvake i ruske salate. Kad dobiju 10 na ispitu poništavaju i traže komisiju. Ako ne ispune očekivanja direktora Đunićira, samoubijaju se jer su osramotili pretke do Kosova.
Profesionalci do koske. Njihova alternativa izvršenom zadatku je još bolje izvršen zadatak.
Ne jedu mnogo i mogu da stanu u kredenac.
To svaka kuća treba da ima.

- Sve ti je čisto, odličan ti je taj tvoj Japanac, samo kao da je propustio ovu fleku na mušemi?
- Nemojte tako glasno, oče Najdane, on živi tu u kuhinjskom elementu, čuće pa će da izvrši sudoku.

   

Đonara

Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.

Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu čistilica kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.

A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.

Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!

Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.

Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.

Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)

Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.

Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.

Đonara je prečista, nečista savest svih.

Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.

Alfa - Ogrešismo se o dete...
Beta - Ko se, bre, ogrešio?! Pa, kako si ti zamišljao to da uradimo?
Gama - 'Ajde, bre ,znaš ti koliko ja usta 'ranim?
Delta - Meni se položaj drmao položaj. bre!
Epsilon - To je tako moralo...
Zeta - Ma. preterujete ništa mu neće biti. je l' da?
Eta - Ja ne znam zašto uopšte pričamo o tome...
...
Omega - Dosta više. Ništa, u stvari, i nije bilo. O kakvom detetu vi govorite? O kom svetu? Je l' ste sanjali nešto? 'Ajde - kraj.

   

Bugarska škola

Bugari su oduvek bili poznati u svetu po svojoj lojalnosti, časti i poštenju tako da se već par vekova unazad u svim poznatijim priručnicima fer pleja globalno odomaćio termin takozvane bugarske škole.

Princip je jednostavan: čim okreneš glavu bugarin ti mune nož u leđa.
Tada se smatra kulturnim gestom osloviti dotičnog praktikanta bugarske tehnike Bugarinom.

Klasičan primer bugarske škole je recimo u klinačko-džukačko-uličnom basketu bez pravila, kada izvedete loptu ispod koša i odmah poentirate zicer, izvođenje slobodnog udarca pre nekog fiktivnog vremena predviđenog za nepostojeći zvižduk imaginarnog sudije u fudbalu, dupli servis dok protivnik vezuje pertle u stonom tenisu, trpanje ćevapa u tanjir za ručkom kako bi ti uzeo najviše, guranje i preskakanje mesta u redu (ovo su srbi posebno uvežbali), uvaljivanje felerične robe, naročito prijateljima itd.
--

Bugarin i ti kupite čokoladu na kiosku. Ti plaćaš, daješ čokoladu Bugarinu i čekaš kusur. Okrećeš se prema Bugarinu i vidiš da je strpao celu čokoladu u usta, sa sve folijom. Tada je sasvim dozovoljeno reći:
'E jebote, ne mogu da verujem koji si Bugarin.'

   

Prvoborci '41

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.

Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“

Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.

Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“

Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.

GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.

Definicija je napisana za Mizantrophy.

   

Ostoja

Poznatiji kao "Onaj što prevozi klavire". Preko dana, Ostoja je tihi čukarički preduzetnik. Noću, postaje dobrodušna zver, koja se bori protiv kriminala na ulicama Beograda.

Ostoja zapravo nije čovek, on je ideal, on je heroj kakvog Beograd zaslužuje, ali koji nam sada nije potreban. I zato ćemo ga loviti, jer on to može da podnese. On nije heroj, on je tihi branilac, bdijući zaštitnik. Klavirski vitez. Snovidjenje koje ti kaže - "Raduj se".

Misterija ovog heroja decenijama muči Beograđane: Zašto Ostoja ne prevozi trombone, sofe ili aligatore, nego baš klavire?

-Dobar dan Ostoja, da li biste mogli da povezete moj Harpsichord ISX-720 do Palilule?
-Ne mogu, to je čembalo a ja prevozim klavire.

   

Nova Godina

Jedina koja uvek dođe, tačno u minut. Nikad nije zajebala. Nikad nije izneverila. Lepo se unapred najavi, ti se obriješ, okupaš, spremiš, čekaš i ona dođe. U sekund, u tačno dogovoreno vreme.
S njom imaš velike planove. Velika nadanja. Ispratiš staru na vrata i od ove nove očekuješ nešto bolje, nešto što će ti promeniti život, nešto što će uneti radost u tvoje postojanje. Nadaš se da je Ona ta, ta s kojom će sve krenuti nabolje. Da s njom i u njoj nećeš biti sam, bez para, bez šanse, da će ta jebena sreća zakucati i na tvoja vrata. Da ćeš se sve češće smejati a manje plakati. Da će neke kockice da se naslože jedanput kako tebi odgovara. Da će se nešto desiti.
U ponoć kad stigne osećaš se zadovoljno i srećno. Pored toliko razočaranja u staroj, Nova je došla. Ej bre, stigla, održala reč. Ipak nekom nešto značiš, nekom je stalo da te ne povredi, da te ne ostavi kao kera da čekaš u nedogled. A desilo ti se masa puta. Neko obeća i slaže. Bez blama. A ti čekaš.
Neki od onih koji su oko tebe u ponoć shvataju koliko ti to znači, i koliko ti oni znače. Poljubi ih iskreno, zagrli ih onako od srca, čvrsto.
Neki od njih će biti tu i kad Nova Godina ne bude više nova, kad bude stara, kad pomisliš da si se uzalud nadao i da se ništa nije promenilo. Tada treba da znaš da se nešto ipak promenilo. Da su oni, ti ljudi još tu, da su i dalje tvoji prijatelji ali vaše prijateljstvo je još čvršće i duže.

   

Pobediti Palmu u Jagodini

Uraditi malo očekivanu stvar; onu za koju ni sam nisi pomislio da se ikad može ostvariti a kamoli imao viziju da će se tako nešto stvarno i dogoditi.

Za Palmu se na domaćem terenu smatralo da je poput Titanika "potpuno nepotopiva figura kojoj ni Bog ne može ništa", ali uvek postoji onaj jedan procenat mišljenja koji se suprostavlja zakonima verovatnoće. Tako da ponekad prevagne na njegovu stranu; ne tako često, ali se ipak i to događa.

-Batko, nisam ti rek'o da počinjem sa radom od prvog.
-A nemo' da govoriš, bre? De, Devla da govoriš čačipe!
-Familije mi moje, evo ako lažem, da Bog da mi Adil bio zet.
-A gde si se zaposlio, crni Envere?
-Državni pos'o. Vodovod i kanalizacija.
-Znači, pobedio si Palmu.
___________________________________________________
___________________________________________
:zvrrrr: :zvrrrr: :zvrrrr:

-Halo?!
-Dobrый denь.
-Dobro to Bog dao. Štaš?
-Эto Milovan Petrovič?
-Petrović...Ć kao ćuran!
-Turciя petuh?
-Je l' me ti jebeš? Ko si ti, čoveče?
-Menя zovut Vladimir Vladimirovič Putin.
-Putine, Srbine, otkud ti, jebote?! Odakle ti broj?
-Я brine za Serbov bratьev. Ako vam je hladno, da pojačam gas?
-Cvokoćem, leptejebo, već par dana, pojačavaj to, živela Moskva!
-Dobro. Do svidaniя.
-Čujemo se. E okreni ponek... :tuuuu, tuuuu: :tuuuu, tuuuu:
_____________________________________________________
________________________________________________
-Stigli su preliminarni rezultati glasanja u Jagodini i možemo reći da se desilo veliko iznenađenje, s obzirom da Dragan Marković nije uzeo većinu. Sa ulica Jagodine se javlja naša dopisnica Sanja. Sanja, da li se čujemo?

S: Čujemo se. Evo upravo sada su stigli rezultati u kojima na prvom mestu nema gospodina Palme, što je ogromno iznenađenje. Ulice su pune naroda, pokušaćemo da pitamo nekoga za mišljenje i tumačenje ovakvog scenarija. Dobar dan, momci.

Dobar dan, lolololololo.
S: Kako se zoveš?
G: Moje ime je Gugi.
S: Čudno ime. A ti?
R: Padre... Roki Padre.
S: Nego, da vas pitam: Kako komentarišete Palmin poraz?
G: Poooooooooooojzeeeeeen. Molim, šta ste mi pitali?
R: Šta ti je, Gugi, koncentriši se.
S: Rekoh, kako... Stani bre. Vi ste oni sa Kuvajlije?
G: Nije Kuvajlija, ali suština je tu.
R: Gugi, 'ladno smo pobedili Palmu. Ova riba nas zna, jebote!
G: Ma tebe ne zna. Ti si 250 mesta ispod mene.
S: Pusti dečka na mi...
G: OĆEŠ DA TI POKAŽEM KUJ NAJLUĐI U SELO!!!

   

Što su poskupele mekike na 30?

Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.

Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:

-Zato što sam glup ko kurac.
Moj burazer završio fakultet otišo u Ameriku decu napravio vozi nova kola a ja ovde dođem svako jutro pečem palačinke, pretvorio sam se u palačinku, jebu me neka deca, budem dobar hiljadu na dan odem uveče sve spičim na aparate pa sutra opet isto. A u srednjoj sam razbijao matematiku, dodatni časovi, odem u subotu kod profesora, pa mi smo jeli zbirke, to su ruske zbirke.

   

Šone Lijaga

Ime kojim se Neša Galija predstavlja kad ide uveče među pičke. U šuškavcu.
Preko dana snima vokalno-instrumentalne solo i refren deonice, bavi se ženom i sitnim decama, jede pečen krompir sa kajmakom, al kad se pojavi u klubu tamo oko ponoći sa svojim pajtosima, u samom jeku ekstatične žuraje, svaka pička ovlaži i šutira se u dupe od uzbuđenja.
Šone kad se namerači, ne možeš da ga odbiješ, pa nek si i Slavica Đukić Dejanović.

-Ćao, mačko, ja sam Šone Lijaga, al pošto si tako mazna i avionski skladna, možeš da me zoveš i Šone Lijaga. Neću mnogo da te brstim, nego popij to govno, pa se uputi k mojemu spačeku kabriju.

   

Antifa

UPOZORENJE!!!
Usled nabreklosti kurca kao posledice čitanja ovog teksta naćićete se u zabludi zašto ste istukli kera.

Izgovara se brzo, moderno, bez akcenta i sa blagom dozom blama, onako kao blickrig gluposti, morate baš tu reč da upotrebite pa je ispaljujete antifa. Uf! Sad je lakše. Sad priča može da se nastavi:
Nema ni metar dana kako si se zagrcnuo sarmom kad ti se u udarnom terminu na 22 inča svetinje pojavio taj prodidži. Taj spoj nespojivog. Pedeset kila jada u kožnoj jaši sa nitnama, hipsetrskoj crvenoj ešarpi i ciklama čirokani, Čeova lobanja se kezi sa znojnice, fleke od danonea na visoko podignutoj levoj pesnici. Gutalj ladne pivčuge te vraća u život samo da izustiš: “Šta koji kurac!?”. Odgovor je stigao nedugo zatim ono je progovorilo, izustilo seven dejs bljuvotinu od koje ti se čak i tvoj srpski želudac okrenuo. Gasiš teve ali tebi u glavi odjekuje #anarhija #ateista #boškobuha #decaratnici. Milan iz penala vodi 1:0, ide tiket, do jaja #anti #fa. “Miči mi se iz glave pogani!”. Ne znaš? Pitaj brata gugla!
Anti – (lat.) protiv. Okej
Fa – dezedorans. A?!
Aj opet:
Antifa – Ideologija koja ujedinjuje modernu levicu u borbi protiv fašizma.
Protiv čega? Fašizma? Pa to ne postoji. Šta je pričalo još? Plee
Ako su na dnevniku znači da su se nakotili, a ako su se nakotili deliće ih na ulici za džabe. I zaista u kasnim večernjim časovima na trgu oni su tu sede u kutiji, neki matori komunista ih deli na usvajanje. Prilaziš, opušten rč na licu grč.

- Dobro veče.
- Dobro veče prijatelju.
- Prijatelju? Mene si našao da troluješ? Nismo mi nikavi prijatelji, slušaj belo odelo mojne njaške nego daj mi reci je l’ jede ovo puno, čuvao bi jedno.
- Ne, ali ume da se uneredi žiletom po podlaktici i da češe rektum od saksiju filadendrona.
- Nemam filadendron, više sam sanseverija tip.
- Imaš internet?
- Imam. Je l’ troši puno?
- Samo ju tjub, mora da se hrani novim informacijama i da ga drvi na anonimuse i postere na demotivaciji.
- Au! Nema veze daj mi jedno.
- Evo ti ovo, zove se Dario.
--------------------------------------------------------------------------------------------
- Hoćeš da hasaš nešto? Imam neke sarme od juče?
- Imaš neki celer?
- Celer? Ne, šta je to? Kapirao sam da vi mladi ne jedete sarmu, više ono kao mek kaefce i to.
- Ne jedem ta kapitalistička govna! Ja sam vegan.
- A sarmu?
- Nisam nikada probao.
- Probaj, to ti je staro tradicionalno jelo, nema slave bez sarme i tamjana hehehe
- Ne slavim, ja ne verujem u Boga.
- Naravno da veruješ. Dario? Dobro, katolik si?
- Nisam, ja sam ateista, vera navode ljude da postaju zveri i…
- Ali tvoji su Hrvati, katolici, to je okej, hrišćani ste, tako si vaspitan.
- Nisam Hrvat, ja sam kosmopolitan.
- ŠTA!? Slušaj, ja jesam Srbin i imam kolekciju VHS-a Šešeljevog rijalitija holandske produkcije, ali nemam ništa protiv Hrvata, opušteno.
- Kosmopolitan sam. Hrvatska je ustaško fašistička tvorevina stvorena na krvlju još fašističkijih srpskih homofobičnih četnika.
- Nisam ovo hteo da radim ali stavi ovu ogrlicu. Tako. Vidi, kad počneš da kenjaš mnogo malo ću te rokam strujom. Okej? Super je i kao pomagalo u seksu hehe
- Seks je precenjen ja zadovoljstvo pronalazim u AAAAA!
- Hehehe samo da proverim kako radi. Šta si ono pričao?
- Zadovoljstvo pronalazim u rušenju sistema.
- Nije to loše, znam, meni se petog oktobra digao kad sam video Džoa kad razgrće ULT-om.
- Doveli ste tad na vlast kapitalizam i proevropske snage koje su razorile zemlju.
- Mislio sam da si protiv fašizma. Upoznat si sa činjenicom da je EU stvorena kao unija Francuske i Nemačke kako bi se sputala svaka ideja nacionalnog socijalizma u Nemačkoj?
- Ja sam gledao klip gde kažu da je EU porobila mnoge zemlje bukagijama kapitalizma.
- Znači ti si u principu samo anti? Ono šta god čuješ ti si protiv?
- Pa ne mi jesmo za socijalizam, komunizam, levicu.
- Znači ti si komunista?
- Ne ja sam antifaAAAAA!
- Hehehe nisi se nadao a? Jebe ova stuja, rekoh ti ja.
- Pogledaj klip videćeš i ti kako je anarhija rešenje za sve naše probleAAAAA!
- Ups, šta si rekao?
- Da pogledaš klip na ju tjubu.
- I šta ima tu da se vidi? Ima neke pičokare kako igraju odbojku na pesku?
- Ne, ima objašnjeno kako je prisustvo interesa nacije put u smrt a politikAAAA!
- Nemoj da pričaš, nisam te ništa pitao. Glup si, znaš? Zaveden, jer si sisa mala neizvučena koja leluja kao prut na jugovini. Ima vas više a? Vi ste snop pruća a? Jaki ste zajedno? Interesanto.
- AlAAAAAAAAAAA!
- Ne upadaj mi u reč. Dizao ti se na drugare u svlačionici pa si odlučio da ih zadiviš kvazi pank fazonom, svojim interesovanjem za politiku i spašavanje sveta od tirana? Znaš da sad njihove kurčine blajvaju antifa kučke koje su sa ukusom jarčevine došle do spoznaje istine da su u zabludi. Ti si antifa kučka, shvataš? Samo lajete i kevćete i kad vam dođe alfa pokunjite se i pobegnete u kućicu. Shvataš da si na kraju lanca ishrane? Shvataš da si štene iz kutije, ne napušteno nego odbeglo iz društva koje sam usvojio i imam nameru da te prevaspitam a za propagadnu neću koristiti video klip nego kukuruzni. Ti si anarhista i ateista a do jutra ćeš moliti Boga da ima zakona za mene. Ali sutra ćeš mi biti zahvalan. Znam. Možda ćeš da jebeš, sklepaćeš kopile, jer ne znaš da ga izvadiš, jer se iskustvo ne stiče iz video klipa. Iskustvo se stiče preko grbine a ti preko svoje nisi puno prevallio, zato počnimo. Šta si ti?
- AntiAAAAA!
- Kako?
- AnAAAAAAAA!
- Ne čujem?!
- AAAAAAAAAA!
- Biće ovo duga noć...

   

Samo da prodje

Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje.
Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat.
Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet.
Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje.
Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima.
Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze "tata, ja tebe jojim".
Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc.
Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve.
Samo da prodje.

#217
+15992
265
definicija