Jedan od načina da svoje hiperaktivno i istraživanjem pobuđeno dete zadržite u dvorištu zgrade. Otuda valjda i mržnja prema ciganima, kasnije, kada dete odraste.
- Milane! Nemoj da izlaziš iz dvorišta! Igraj se tu kao i svaka deca! - Mama! Hoću da vidim tu-tu! - Nema sada tu-tu! Tu-tu je otišao da spava! - A tu-tu isto spava ceo dan kao tata? Oni rade u istu radnju? - Ne izlazi napolje bez mene! Ukrašće te cigani!
20 godina kasnije
Milan gleda cigana prolaznika i u njemu se javi mržnja. podsvest: "On je zao! On će da te ukrade!"
Kao što su pravi karipski pirati imali svoje zlatno doba krajem XVII veka, tako su i srpski pirati imali zlatno doba krajem XX, u periodu poznatom i kao „ispred SKC-a".
I dok „zlatno“ u dobu Crnobradog potiče od silnog blaga zveknutog od mučenih Inka i Acteka, za SKC je zlatna bila boja diskova koji su se u stotinama hiljada rojili po kutijama i štandovima od raskrsnice do ulaza u parkić. Kao jedini razuman izbor za sve Beograđane željne muzike tokom buđavih devedesetih, te stoga prećutno tolerisan od strane snaga reda i mira, SKC je u doba pre neta i MPtrojki bio naizgled nepresušan izvor svakolikih žanrova i tipova izvođača, od Džeja pa do Napalm Deatha.
U delovanju ove beogradske Tortuge jasno se mogu izdvojiti dva perioda: prvi, duži, kada friteze za diskove nije mogao da ima baš svaki mulac pa su dominirali uvozni pirati, pre svega „bugari“, a onda sve masovnije i „kinezi“; i drugi, koji se protegao i u XXI vek, kada je zahvaljujući ranom netu počelo da se pojavljuje sve više domaće „produkcije“.
Ipak, kao pravo zlatno doba uvek će ostati upamćene one rane godine, kada su Bugari kapirali engleski otprilike koliko i Kinezi, što je rezultiralo u hilerijas misspelinzima izvođača, naziva albuma i pesama na omotima ili na samim diskovima. Tako je tada sluđeni ljubitelj muzike ispred SKC-a mogao da nađe neprocenjiva kolekcionarska blaga kao što su:
PEABL JAM, „Ten“ – kapiram da je to zbog šaka koje na omotu delimično zaklanjaju R u PEARL, ali je objektivno i zato što Kineze toliko savršeno zabole kurac za ta naša slova, pa ima ih samo tridesetak, normalno da sva liče jedno na drugo.
Guys N Roses – a plus je na „Use Your Illusion II“ jedna od pesama bila „You Could be Nine“. E, mogla si, al nisi...
Eric Clayton - ne znam šta im je toliko zapinjalo s tim Y, ali jebiga, Kinezi. A zipa ovo – „Sayla“!
Bad Religion – „Suffer“ je u ingenioznoj dekonstrukciji bugarske škole postao „Supper“. A jebiga, nije da nije tačno: Masses of humanity have always had to SUPPER!
ON X, prvi album jebemliga kako se zvao – ovome se mora priznati određena aura kuloće, mada nikada nisam kapirao da li je ovo bio prost propust jednog slova ili nešto drugo, u svakom slučaju rezultat je prilikom čitanja isti kao pravi naziv grupe Onyx.
Soundgarden: „SUPERNIKIOMI“ – ahahaha UNKNOWN piše naopako ahahaha NIKIOMI uhuhu nije mi dobro arghahaha zovite hitnu
ŠIKIN PARK – opet zbun sirotog pirata pred ortografskom pošalicom dizajnera omota, ali za ove mi je uvek bilo krivo što se ne zovu tako. Šikin Park! Nekako je ono, boli nas kurac, mi smo Šikin Park, možda smo Koreanac, možda smo narodnjaci, možda novi projekat Trenta Reznora.
Vrdati, mutiti, bariti samo da bismo izvukli sopstvenu bulju iz problema i istu sačuvali u dosadašnjem položaju ili je čak smestili u udobniju fotelju. Veoma koristan postupak kojem pribegavaju ako ne svi, onda velika većina, lišava vas glavobolje i neutrališe skoro sve vrste sranja koja smo napravili. Čudo pa ga još ne izreklamiraše na Top Šopu.
Igra koja je obilježila rani period naših djetinjstva. Koliko god sada smiješno zvučao ovaj izraz - nije bilo veće radosti nego kada dobijemo dozvolu izadjemo napolje da 'igramo lopte'. Kameni su bili stative, put je služio kao gol, dok su zidići i međe pored puta korišćene za tribine. Izašli bi napolje, šutirali loptu kako kome dodje. Kasnije bi se posvadjali oko pobjednika, zbog čega se nerjetko i potukli. Potom, zbog tih svadja dobijali kazne i zabrane izlaska. Onda bi isti ti drugovi sa kojima si se pofajtao dolazili da mole tvoje roditelje da te puste napolje.
Sranje Od Sporta. Banatska beton liga - sever, derbi donjeg dela tabele! Igraju Melenci - Kumani. Utakmica prvobitno odložena jer su u Kumanima gostovale Zvezde Granda, pa je pola tima išlo na to. Melenci oslabljeni za igrača sredine terena koga je mama kaznila jer je krao komšikin donji veš. Posetioci se ne listaju u brojevima nego imenima. A oni to puštaju ceeeeeli dan!
Otac Luka Skajvokera koji voli da se oblači kao svetleća kanta za djubre, priča kao pokvaren telefon i diše kao prehladjena hemijska olovka. U svakom slučaju, sva je sreća da je dotični serijal snimljen na engleskom, jer bi Vejder zauvek ostao upamćen mesto po: ''Luke, I am your father'' po srpskoj verziji:
...iskrivljeni društveni moral današnjeg čovjekovog sociološkog habitusa, kazuje da se ove tri notorne vrline mogu dokazati samo na "junačkim megdanima", "zaostalim viteškim dvobojima", "muškim ponosom", tj-"borbom za ispravnu stvar"... ...ali čojstvo, junaštvo i čast se nikada nisu dokazivali na megdanima, dvobojima ili ponosom, već brigom, nježnošću, pomaganjem, saradnjom i prije svega saosjećajnošću i saživljenjem...
npr:
Nije častan onaj koji se bori za svoju zemlju na bojištu, i ima pregršt odlikovanja,znački i znamenja ali u svom "drugom životu" kod kuće, ženu ponekad iz "samo dobre namjere"-šibne, sa djecom se ne bakće, vodeći se mišlju-"ženo tvoje je da vaspitavaš"...
No častan je onaj koji nema niti jednog odlikovanja iz rata, a prošao je što i ovaj gore pomenuti, samo se nikada nije trpao u prvi red, a kada dođe kući svoju ženu prvo zagrli, i jedva čeka ćerku u krilo da stavi, a sina da pomiluje po glavi...
Praporci i zvona su samo vanjski izgled, perije koje služi samo za pokazivanje...
Čojstvo i junaštvo nije kada se znaš dobro potući, za drugove daješ sve a kući majka ti radi deset poslova, otac iako je u penziji i dalje zarađuje za tvoje hirove, a ti dođeš domu svome i niti pereš sudove, niti usisavaš, niti hoćeš da prašinu pobrišeš, jer se vodiš mišlju-"sramota me je da radim ženske poslove"...
Čojstvo i junaštvo je kada si tu uvijek za drugove, ali prvo kući da odradiš poslove, nebitno da li majci, ženi ili djevojci...
Ne mjeri se čojstvo razbijenim glavama, već koliko si ih uspio sačuvati od razbijanja... Ne mjeri se junaštvo sa tim koliko si spreman sebe dati, već koliko si spreman razumijeti druge...
Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.
Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.
Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.
Situacija koja se dešava onda kada keva iz kuhinje uđe u sobu i zatraži da odigra koju partiju pasijansa, a ti ustaneš i odeš u kuhinju da rovariš po frižideru.
Kod male rokade keva seda za komp, a ti na krevet iza nje.
