Mesto u koje žensko biće ulazi isključivo službeno.
Objekti u kojima nivo testosterona dominira nad svim ostalim nivoima.
Igraonica, kladža, pa i neka birtija u kraju za koju samo drugari znaju. To su ta mesta.
Odatle se ne izlazi ni u ludilu. Osim ako je zabranjeno buksnanje unutra. Onda mora da se izboksuje sklanjanje zabrane pa može i da se vari unutra.
Sediš, igraš, pušiš, kockaš, radiš šta god radiš ali ne izlaziš.
Tako i ostatak ekipe. I tako napunite prostoriju odvratnim smradovima čija simbioza vašu prostoriju pretvara u - buvaru.
-Brate, dođi do buvare, Mare tri dana igra Dotu bez prestanka.
Umire večeras u najavi kao onaj batica što je overio od kantera.
_______________________________________________________________
-Dođi do buvare, slavim osamn'esti večeras. Biće dve ribe.
Kao dete biti mršav ili relativno niskog rasta, kasnije nabaciti masu i izdžikljati.
Izvukao sam se u vojsci.
Fraza koja se koristi kada nešto jednostavno moraš da uradiš. Da, jeste teško, i da, možda se graniči sa glupošću, ali da bi sutra mogao da se osmehneš sebi u ogledalu, ipak ćeš to da uradiš.
- Brate, pogledaj kako devojka prelepo izgleda!
- U jebote, ubacujem je u drk memoriju.
- Odoh, ja moram da joj priđem.
- Čekaj čoveče, pogledaj koliki je onaj lik pored nje.
- Tebra, možda joj je drug, a ja ako joj ne priđem neću da poštujem sebe ujutru.
- Ej, u pravu si, boli te kurac!
Najzanimljivija stvar u univerzumu.
ON sadrži odgovore.
Toliko dobra stvar da se voditelji vesti na ovoj televiziji jako ljute što moraju zapravo da vode vesti. Namršteni, govore oštrim glasom i čim završe svoj monolog okreću se njemu! Samo njemu. Normalan čovek bi otišao da protegne noge, popije kafu, smota pljugu, udene malo 'zduha u pluća... Ali svima je jasno da taj laptop krije nešto posebno.
- Ja sam Šarulja Čepulja Milić, ovo su bile vesti.
:Kamera se udaljava:
- Usrane vesti, vidi koliko mi je otišlo vremena na Majnsviperu!
Za većinu tinejdžera, a boga mi i odraslih najpoznatiji umjetnici renesanse su naravno čuvena četvorka nindža kornjača. Jer da nije bilo nindža kornjača prosječan stanovnik naše zemlje (a i svijeta), vjerovatno da ne bi poznavao Donatela, Rafaela Santija, Mikelanđela, dok bi za Da Vinčija vjerovatno čuli iz Da Vinčijevog koda.
Jer iskreno malo ko je od nas čuo za Bruneleskog ili Albertija, Mazača, ili Verokia. Jebi ga bilo je samo četiri kornjače. Ali hvala im, jer današnja djeca vjerovatno neće ni to znati, ali će znati ko je pikaću, jugi, ben deset,...
-Ko ti je omiljeni umjetnik?
-Moj omiljeni umjetnik je Splinter, jer da nije bilo njega ona četvorica ništa ne bi uradili.
Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.
Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.
Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.
Šta trażi čovek u Češkoj?
Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.
U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.
Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.
Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.
Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...
Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.
Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.
Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.
Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...
Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.
Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...
U ovoj zemlji, jako apstraktan pojam. Recimo, neko nije mrtav dok ga penziono ne otpiše. Stagniranje konačne administrativne potvrde može biti usled neke greške ili jer mu porodica krije telo u podrumu, dok neko može biti mrtav, a i dalje živ, takođe zbog neke administrativne greške, nastale usled otkazivanja sistema.
- Vidi, evo ga Toma u crnoj hronici. Piše: "iznenada preminuo"
- Iznenada?
- Da.
- Znači niko se nije nad'o?
- Kobajagi. A poštar mi pričao da su ga sa'ran'li još prošle godine, a njemu uz svaku penziju davali za gajbu piva.
- Auf. Kada ti je to rekao?
- Kad sam bio kod njega prošlog meseca na gajbi piva.
__________________________________- Izvolite?
- Dobar dan, ouvaj, meni poslednja penzija nije stigla jer mi je neko greškom napisao u izveštaju da sam pokojan.
- Ne gospodine, ovde piše da ste umrli pre dva dana, ništa ja tu ne mogu.
- Ali evo me, živ sam!
- Eh, da vi znate čega sam se ja sve nagledala za ovih 20 godina šalterisanja, duhovi nisu ništa novo.
Sportska veština u kojoj su Srbi svetski prvaci i koja u svakom sportu u kom se takmiče zamenjuje znanje, veštinu, fizičku spremu, taktiku i borbenost.
- Čekaj, ako mi pobedimo Hrvate, a Belgijanci igraju nerešeno sa Makedoncima, onda u sledećem kolu mi moramo da igramo barem nerešeno sa ....
- Ne, ne, ne, mi moramo da pobedimo Kroate sa bar 3 gola razlike, ali da damo ukupno 7, a u tom slučaju Belgijanci mogu i da tuku Makedonce, ali sa najviše jednim golom razlike i da ne daju više od 3.
- Stani, a ako mi igramo nerešeno sa ujacima?
- Onda Makedonci moraju da dobiju Belgiju sa 13 golova razlike, a mi onda moramo da tučemo Vels barem sa 5 golova.
- Momci, šta mislite da počnemo trening? Mislim, sutra igramo odlučujuću utakmicu, odraće nas ako prsnemo na Maksimiru.
- Čekaj, šefe, razrađujemo strategiju.
- Je li, šefe, je l` sam ja dobro shvatio ovo što mi pričaju? Ja, znači, sutra moram da primim 3 gola minimum, ali tek kad damo 12 komada?
- Jeste, ali samo ako Velšani izgube sa 4 razlike, ali ne brini, ja ti javljam sa klupe kad da počneš da primaš.
Odraditi neku stvar kojom zapravo prikrivate nameru da uradite nešto sasvim drugo. Fingirate jedan događaj, da bi vam drugi prošao bez ikakvih ometanja. Naravno, ne mora uvek da se podrazumeva da fingiranim događajem nešto zaista želite da sakrijete, već jednostavno postoji neki viši cilj koji biste da ispunite.
Izraz koji može da sasvim dobro da opiše čitav proces je kobajagi, iako kada ga izgovori odrasla osoba zvuči malo dečije, ali ubada suštinu.
- Čekaj bre malo Siki, kako si ti zamislio da nas trojica čuknemo tu banku? Matori ne budi lud, mnogo je prometna ta ulica. Ćapiće nas kerovi dok si trepnuo.
- E vidiš Gile, zbog toga si ti jedva završio i osnovnu školu, a ja sam došao do velike mature. Zato što ne razmišljaš. Nisi valjlda mislio da ćemo tek tako da ušetamo u tu banku, sve sam ja isplanirao.
- Ajde.
- Slušaj dobro. Ti, ja i Rile upadamo u pet sati, banka je tad pri kraju radnog vremena...
- Ali biće ljudi...
- Pa naravno da će biti ljudi, šta si mislio da će svi da nam se sklone da bi mogli to brzo da obavimo? Ne prekidaj me. Znači upadamo u pet sati i imaćemo nešto više vremena da obavimo posao, pošto će 15 mniuta ranije Gagec i Pile da ulete u prodavnicu par ulica dalje i da fingiraju pljačku. Čisto da malo zamajavaju pandure dok mi ne obavimo sve.
- Siki jesu oni dobri ortaci, ali nisu blesavi da zaglave mardelj da bi mi imali vremena za banku. Ne sviđa mi se ni to frilginanje, prvi put čujem za to.
- Kretenčino to ti je isto što i kobajagi, je l' sad razumeš? A Gagec i Pile neće stvarno opljačkati radnju. Uzeće možda par flaša viskija i to je to. Ne mogu ti ništa ako si maznuo robu do 15.000 dinara. Za to ne gone, može samo vlasnik radnje da ih tuži, a sa našim sudstvom nema čovek oko čega da brine.
- Pa što nisi odmah rekao tako. Sam si rekao da sam jedva završio osnovnu školu, pa nikad nisam došao do tih malo ozbiljnijih knjiga, a ti mi se tu razbacuješ sa komplikovanim rečima. Lepo reci kobajagi.
Uopšte nije malo. Štaviše, sasvim je dovoljno, ako ne i puno. Obično se koristi u pozitivnoj konotaciji, da se iskaže zadovoljstvo nečim što je postignuto.
Trista definicija za dvije i po godine, đavolu malo.
Dete nije dete, igračka za strine i tete, rekao je jednom čika-Ršum. E pa, malo morgen, brkati pesniče. Na koji način ćete, moliću lepo, drugačije da ostvarite sebe i svoje nikad ispunjene želje, ako ne kroz - dete? (Ako izuzmemo karmu, dakako. - prim. aut.) Kako da se nadoknadi obrazovanje i kultura? Kako da se bude uspešan?
Projekat-dete je dakle izvanredna prilika da se kreira sopstvena ekstenzija, potomak izverziran za sve moguće i nemoguće veštine i znanja i odgaji mali genije, pravi plavi zec, ljubi ga majka, te kompenzuje sve što je mami i tati falilo u životu.
Kao i svaki projekat, zahteva određene faze.
Prvo - isplanirati začeće. Pluton mora biti u Devici, a kukovi podignuti pod uglom od 15 stepeni ka sever-severoistoku uz normalan pH i frekvenciju penetracije do 5 herca.
U trudnoći puštati isključivo Šostakoviča danju i Sibelijusa noću radnim danima, a vikendom Hačaturijanovu sonatu za flautu i orkestar. Mazati trbuh uljem od paragvajske artičoke, a pre i posle jela treba latinski čitati, nemoj da te na to opominje mati.
Odmah po rođenju darivati bebu gumenim Mendeljejevim sistemom u boji i logaritmarom. Pred spavanje puštati CD sa engleskim jezikom parnim, a sa ruskim neparnim danima.
A igra? Tu su sudoku i enigmatika za školarce. Eventualno Zuma 3 Math Bugger (torent je zuma3math-lobotomy.torrent), ako bude vremena.
U školu se upisuje u ciljano elitno odeljenje, kod učiteljice koja je dvostruki dobitnik lokalne akademske nagrade Alempije Piščević Uča. Član gradske i prigradske biblioteke.
Druženje je dozvoljeno isključivo sa starijom decom, ali da im je prosek ocena bar 4,85 i da imaju makar treće mesto na okružnom takmičenju iz maternjeg jezika i/ili matematike.
Sedmični raspored se zna: solfeđo i španski ponedeljkom, sredom i petkom, crtanje i kaligrafija utorkom i četvrtkom, ritmička gimnastika i razigrana matematika vikendom. Dražesno!
- Šeri, dođi da teta-Maji izrecituješ onu pesmicu.
- Ui, maman. Hoćete li Puškina ili Majakovskog?
- U stvari, nemamo vremena sad, žuriš na balet, a posle te tata vodi na francuski. Hajde nešto na brzinu onda. Daj nam broj pi na dvadeset decimala, ali brzo!
- 3,14159 26535 89793 238... 4... ovaj...
- Hajde, hajde, nemoj da crvenim sad, učili smo juče celo prepodne.
- Ma nema veze, Goco, ja ne znam ni na dve. Dušo, uzmi čokoladu, za usput.
- No, no, no... Majo, ne jede ona slatko, znaš kako je šećer štetan. Nego, šta bi?
- Maman, žao mi je, ne mogu da se setim.
- Ništa od Muzeja nauke u utorak i zaboravi na 3D atlas mezozoika za rođendan! Hajde, kreći.
- Ui, maman. Orevuar.
- Nego, kako tvoj mali, jesi ga upisala na violinu?
- Nisam, hoće fudbal i bog, kaže smara ga ciguligu po žicama.
- Eeeh, pa dobro, šta ćeš, ne mogu svi biti talentovani.
Košarkaš (može i fudbaler, rukometaš ili hokejaš) koji je antitalenat za sport kojim se bavi, ali je ipak postao pro. Nema nikakvu tehniku, šut, pregled igre i obično služi za odbrambene zadatke. On zna da uvali lakat protivniku baš onako fino među rebra da boli dva-tri dana, u skoku je obavezno uvaljivanje kolena, često hvata za jaja, a kada napada, obično uvaljuje dupe i koristi lakat. Rođeni je provokator, što rečima što potezima. I ako uznapreduje, to je uz baš mnogo truda.
Takvi su među kolegama poznati kao prljavi igrači, ali ih naši cenjeni komentatori nazivaju borbenim.
Raško Katić, Pera Faul Božić, Gaj Pnini...
Marko Materaci, Pepe, Gatuzo...
Još jedan prepoznatljiv akt iz djetinjstva balkanske djece. Neizbježno je bilo prisustvovanje izljevanju ploče na novoj kući, ako ne sopstvenoj onda bar nekog od rodbine. Tu se morao ostaviti pečat za sva vremena. Oni nesretniji, koji nisu imali prilike pisati po betonu, utjehu su tražili u friško obnovljenoj česmi, ili betonskom trotoaru oko kuće.
Najbolje je bilo pisanje ekserom, što većim, da se urezani datum što bolje i jasnije vidi, mada u nedostatku eksera kao zamjena dobro posluži komad drveta. Uz datum je po pravilu trebalo biti i ime ili bar nadimak, da se zna ko je autor.
Nakon završenog umjetničkog natpisa u betonu preostaje molitva, kako bi tih dana bilo suho i vedro bez kiše , te da niko ne primjeti pa oskrnavi djelo.
I onda nakon nekoliko godina, obilazeći rodbinu ugledaš na dnu česme već pomalo uništen natpis "Fare 08.06.2003" pa odjednom osjetiš vremeplov u sebi i vratiš se nekoliko godina unazad u doba kad te bolila briga, da ne kažem kurac, za sve.
Korišćenje medicinske činjenice u cilju stavljanja do znanja sagovorniku da je ova soba suviše mala da bi u njoj bila dva muda istog ranga.
