Najluđi lik u kasarni. On je na kraju karijere, vidi na šta je straćio život, zna da je kasno, prošao voz, to što nije hteo da se guziči još četiri godine po Vojnoj akademiji ga je koštalo dve i po sobe pri dodeli stana, upola manje plate, a za godinu-dve i penzije, i konstantnog zajebavanja od strane oficira koji bi mogli da mu budu sinovi. Doživljena spoznaja izaziva različite psihičke poremećaje.
Za dozvolu za izlazak, najbolje je ipak pitati baš zastavnika...
Zastavnik A, Smederevska Palanka - Turetov sindrom ograničen na reč "kurac":
- I šta kurac, ti meni kurac, po petnaesti put uvaljuješ dežurstvo, kurac, na KPS-u kurac. A ti kurac, misliš da ja nisam video, kako ti i onaj kurac Kole kradete benzin iz Pinca kurac?
- Gospodine Zastavniče...
- Šta je koji kurac!?
- Je l' možemo da izađemo u grad?
- Terajte se u kurac!!!Zastavnik M, Senta - delta alkoholičar, zadnji stadijum:
- A za Lađom, tudom tudom... Mađarica mlaaaada... De ste jebači...
- Gospodine Zastavniče, je l' možemo u grad?
- Samo ako će da jebete pičke. Je l' oćete?
- Hoćemo, gospodine Zastavniče!
- Dooobro! Al' dooobro da ih jebete da vas zapamte! Ništa nisi uradio ako te HIK, ne zapamte. U dupe je jebi, o zavesu ga briši i isteraj je napolje GOLU hehe...
- Razumemo, gospodine zastavniče!!!
- Aj Mađarice svršim ti na lice, oj Zoro Zoriceee...Zastavnik Ž, Niš - Diogenov sindrom:
- I tako ja otišo na odmor i oni zamenili fekalnu pumpu, a staru BACILI! A reko sam onom pederu da mi takva treba za navodnjavanje na placu! Šta 'oćete vas dvojica? U grad možda?
- Pa je l' možemo Gospodine Zastavniče?
- Možete, samo prvo imate jednu gomilu crepova i one stare oluke što su menjali da mi utovarite u Ladu, pitao sam komandanta da uzmem. I kad se vraćate, neko je ostavio bojler pored kontejnera na raskrsnici, pa mi i to ponesite.
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju.
Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje!
Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne?
Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi.
Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko!
Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
A zemaljski dani teku...
Ne jedem hleb od juče, jedem prženice. Od dve poluprazne čaše pravim jednu punu. Nemam za autobus, stopiram, nemam za net, kradem ga od komšije, nemam za meso, postao sam vegetarijanac. Slabiji sam, varam. Ledena kiša me udara po licu, idem unatraške.
- 'De si ti? Nisam te video sto godina.
- Evo već dva meseca sam na terenu. Od šest do šest svaki dan. Nemam ni nedelju slobodnu.
- Kako to izdržavaš? Ne vidi se uopšte po tebi. Izgledaš još i bolje nego ranije.
- Jebiga, ne dam se!
Nađe se tako, u našim brdovitim selima pokoji lik koji, kada sumirate njegove psihofizičke karakteristike, zaslužuje titulu, u najmanju ruku, Fergusona IMT 539 De Luxe.
Naime, pošto osobine ljudske jedinke predstavljaju kombinaciju genotipa i fenotipa, tu nema mnogo toga da se pojašnjava.
Deda mu je dugi niz godina bio neprikosnoveni vladar u disciplini ''Bacanje kamena s ramena'', a ćale čuveni Steva Hidraulik, koji je dobio nadimak podižući prikolice na traktorsku kuku, onda kad se klin zaglavi. Priča se da je i svoju izabranicu tako digao iza plasta sena, dok je još bila mlada, naivna i nevina, pa u trenutku nepažnje iscurelo ulje iz creva i tu je započeta biografija našeg junaka.
Taj se hrani ''zdravo''. Popio je više mleka nego što su Imlek i Somboled uspeli da otmu od seljaka za buđavih 17 dinara, pasterizuju i prodaju po sedmostruko višoj ceni.
Idoli su mu bili Švarceneger i vo Rudonja, jer je uvek mogao jače da povuče od Sivonje.
Visok dva metra, a s jednog ramena ne možeš drugo da mu dogledaš - radi vidikova linija.
Jes' da nije neki šmeker, ali domaće daću-ti-al-da-ne-kažeš-nikom-ubiće-me-tajo devojke se lože na njega k'o lokomotiva na ugalj, jer on pogonsku gumu od traktora napumpava ručnom pumpom, pa, zamišljajući kako bi tek njih pumpao, međ' nogama im more Jadransko.
Može da baci dvometarsku ćuskiju dalje nego ja olovku kojom sam ovo napisao.
Kad pijan u neznanju smuvaš neku rođaku koju do tada nikad nisi video.
-E sine jesi upoznao malu Tamaru, ona ti dođe neka dalja sestra al opet rod je rod.
-Jesam, kurcem u čmoor sam je upoznao
Izraz korišćen nakon što iz aparata izađe beli dim, tj. kad isti ispusti dušu i začuje se poslednja reč tehnike.
-"Milivoje, nešto se desilo s televizorom danas, počeo da zuji, onda mu samo poplavela slika i nest'o ton. Da zovemo majstora?"
-"Ma kakav majstor, ta nova sranja prave tako da traju dok im ne istekne garancija. Sad možeš da se slikaš sa njim".
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬-"'de si bre Milivoje jebolitepas! Dolazi mi majka danas, treba neko kuću da usisa! Uzmi taj usisivač tamo i počni! 'ajmooooooo Milivojeeeeee!"
-"Jebemlititrunje, ženturačo, pa je l' crklo govno pre pešes dana? Jes' da je Slobodin, al' što bi rekla Generacija, znaj da znaj, svemu dođe kraj. Sad možeš da se slikaš sa njim. Il' da ga koristimo kao minobacač".
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬-"Milivoje, 'ajde slikaj mi ovo, jednom se udaje ćerka jedinica!"
-"Jebem ti udaju takvu, ne udaje se ona nego se ženi, vidiš da ovaj ima u planu da se prizeti... Daj taj fotoaparat...:kvrc:... E kurac, crk''o! Sad možeš da se slikaš sa njim!"
Kada kreneš da je pomaziš dole u toku onih dana.
- Što mi ne reče?!
- Kako da ti kažem kad si mi odmah nabio jezik u grlo!
Jedno od najčešće upotrebljavanih retoričkih pitanja. Ultimativno odbijanje i samog pokušaja da shvatiš i prihvatiš nečije mišljenje. Ma koliko to mišljenje imalo smisla, postavljajući ovo pitanje ti ga obesnažuješ i činiš ga besmislenim. Ili barem ti tako misliš.
''Čujte, Trojanci i vi Dardanci i pomoćnici,
jasno je da je Menelaj hrabri pobedu stek'o;
Argejku Helenu, dakle, i celokupno blago
vratite s njome i naknadu dajte, kako je pravo,
i u potomstvu o tom da može ostati spomen.''
- Šta sere ovaj Agamemnon? Ko ga jebe, šta nam mogu Grci? Da neće da nas uhvate na spavanju? Oće to.
_______________________________________________________________________
''Empty spaces - what are we living for?
Abandoned places - I guess we know the score..
On and on!
Does anybody know what we are looking for?''
- Šta sere ovaj brkati? Pusti Šemsu da izginemo!
Pitanje koje uglavnom inicira brakorazvodnu parnicu. Ne postavlja se u klinačkoj ili neobaveznoj vezi. Ne, ovo je pitanje koje stavlja prst na čelo i podstiče razmišljanja tipa: ''Šta radim ja u ovom braku?'' i ''Kako smo uopšte stigli do ovde?''. Pazi, dao si sve od sebe da bi bio dobar muž i stub porodice: nisi izlazio sa ortacima, prljave čarape si uredno odlagao u veš za pranje, dizao si dasku pri mokrenju kad god si imao vremena, izuvao si se već ispred ulaznih vrata, ne pamtiš kad si se zadnji put pošteno napio, majstor ti nije ušao u kuću godinama jer sve sam popravljaš, kusao si njene obroke koji su više ličili na pomije, radio domaći sa decom i razvozio ih po treninzima i probama, uspevao da celu porodicu odvedeš na more, a klince pošalješ sa školom na Kopaonik svake godine, trpeo njene roditelje i rođake iako 'dva ste sveta različita'... Ortaci te javno prozivaju da si papučar, dok se ti mud(r)o smeškaš i govoriš da je brak odricanje, fleksibilnost, ravnopravnost, prilagođavanje i razumevanje na više nivoa, alo!
A za sve to vreme si slušao jedno te isto: kako ona nije ničiji rob da samo pere, pegla, kuva i čisti, ako ti nešto ne valja da se obratiš mami, pa ne može ti ona biti i majka, i žena, i domaćica, i kurva, i prijatelj, i roditelj tvoje dece u isto vreme! Kad si mislio da popraviš onaj šteker u špajzu, zašto samo vi vozite poluraspadnut auto i znaš li ti da se njoj plače kad otvori orman i pogleda njenu garderobu? I da li vidiš svoj pivski stomak, i kako možeš da spavaš popodne, i kako ti ne dosade tolike utakmice, i znaš li koliko hrčeš i kakve gasove ispuštaš noću, pa njoj treba dati benificirani bračni staž!
I sećaš li se da je ona ostavila perspektivnog tipa, danas primarijusa i direktora Ortopedske klinike na Banjici, zbog tebe, klošara sa Mašinstva? I kako su njoj lepo govorili i majka i otac, da ti nisi prilika za nju, i da su deca povukla velike uši na tvoju familiju, i kako postaješ isti svoj otac, zadrigli, flegmatični starac bez igde ičega. I kako ona ne može više, ne zna kako je ni do sada izdržavala, kad su joj sve drugarice godinama govorile da treba da ostavi skota i počne svoj život ispočetka, pa nije ona toliko matora, samo da se malo dotegne i dotera, izgledaće bolje nego većina tinejdžerki, pa ona već ima važeći indeks i data 2 i po ispita na Ekonomskom, kada si se pojavio ti i uništio njenu svetlu budućnost. Ali neka, nije sve gotovo, ona to može, samo da nije dece, ali šta fali, nije kasno ni za karijeru, pa onaj tatin mladi kolega prosto traži nekoga sa njenim karakteristikama, poslovnim naravno...
"You can have anything you want
You can drift, you can dream, even walk on water
Anything you wantYou can own everything you see
Sell your soul for complete control
Is that really what you needYou can lose yourself this night
See inside there is nothing to hide
Turn and face the lightWhat do you want from me???"
Čovek koji je davno video da je umerenost go kurac, i da su to sve izmislile neoliberalne LDP seronje sa ciljem da nas omekomude. Radi i misli samo na veliko i gadi se onih što sve mere i pažljivo odsecaju.
-Kupuje akumulator za Golfa-
-Gospodine po ovom katalogu za vaš auto ide ovaj od 55 ampera...
-Ti će mi kažeš... Od sto ampera mi daj!
-Ali nema potrebe, i skuplji je...
-E moj ti, pa taj kad bude crko na 10% kapaciteta ima da vergla i pali, a kad je nov sa njim pređem 10 km na struju. Prethodni mi je trajao deset godina, nego ga sjebaše na mangalo kad su pekli prase pa eksplodirao... AKUMULATOR nikad nije preveliki.-U lovu-
-(Pucanj ravan NATO bombardovanju Lađevaca, ptice u krugu od 100m padaju mrtve, kerovi beže u rupe kod lisica, a gost iz Italije se userava u gaće)...
-Hehe, ti si mislio čiči da pobegneš!
-Pa jebeš mi sve ako si ti normalan, ko još gađa zeca sa 10/89 , samo uši su ostale od njega!?! Koji kurac vučeš taj top?!
-AKUMULATOR I PUŠKA nikad nisu preveliki...-Ženidba-
-Slušaj, znam da si kreten, ali razmisli još jednom, ova Rajka ima bre preko 100 kila, mislim i da je jača od tebe, a ona Jasminka se još nije skroz oladila...
-Rajka ima jednu sisu kao dve tvoje glave, a Jasminka je daščara.
-Pa to ti i kažem, prevelike su, ne može ni da ide normalno...
-AKUMULATOR, PUŠKA i SISE nikad nisu preveliki...
-Ti si bre megaloman...
-A ti si pičkica...
Najgore moguće stanje pijanstva. Gore i od pola-pola. Tačnije, faza između pola-pola i totalnog pijanstva. Moć rasuđivanja svedena na minimum, a motorne funkcije još u normali.
U toj fazi se čine najveće budaleštine, pazari robija, zaprosi šoder, posvađa sa naj ortakom, pljuju panduri, piješ bez kinte, a i boli te kurac šta piješ ili čije piće si uzeo.
''Na tričetvrt'' je stanje koje će te sprečiti da uradiš nešto normalno, a na glupost uvek i bez blama podstaknuti.
-Au mamicu ti tvoju, pa kako si uspeo da onako razbucaš auto?
-Jebi ga ćale, popilo se, i šta da ti kažem...
-Pa mrtav pijan si vraćao auto čitav kući. Kake si droguštine pio sinoć?
-Ma špricer ćale, i poneko pivce, al su me ubedilili da krenemo kući kad sam bio na tričetvrt.
-Uf, pa kud na tričetvrt? Jesi ubio nekog usput?
-Nem pojma, sa'ću zvati ove moje. Možda se neko seća. Mada sumnjam...
-E sine moj, sve najveće gluposti u životu sam naradio u tričetvrt fazi. Na 3/4 sam tvoju mamu zaprosio, tebe naprcao, vratio se na po puta iz Nemačke... Jebo me pas, kud se nisam bar jednom naroljo ko čo'ek!
Jedan trenutak u životu u kome se sve promeni, na gore. Onaj trenutak kad završiš u govnima pa još i pustiš vodu u nadi da će se govna sprati, da ćeš nastaviti svoj život, drugačiji, ali se nadaš boljem. U najgorem slučaju nadaš se da će biti samo drugačiji. U tom trenutku završiš u mešavini pišaće, govana i vode koja se kreće neverovatnom brzinom, brzinom koja dodatno otežava beg iz te smese. Uporno se trudiš da se držiš onog najmanjeg zla, vode. Voda je onaj tračak nade u toj bezizlaznoj situaciji u koju si sebe uvalio, ali govna i pišaća dominiraju u smesi...
(sreda, Milutin seda da gleda utakmicu, prenos iz studija, Strajnić jede govna...)
Žena: Ljubavi, donesi mi teglu krastavaca.
Milutin: Ženo, jel' vidiš da je počela utakmica?
Žena: Ja vidim da ovde pričaju neka dva ružna čoveka i onaj fudbaler što ima onu stranicu na fejsbuku.
Milutin: Pa žen... Dobro, idem!
(ide do podruma, vraća se sa krastavcima)
Milutin: Evo t... Koji je ovo kurac?!
Žena: Pa Ezel.
Milutin: Koji kurčev Ezel, mamu li mu jebem osmanlijsku?! Daj na prvi, ionako nas je Tijanić pokr'o za utorak, bar u sredu 'oću da gledam Ligu Šampiona, pošto mi Arenu ne pada na pamet da plaćam!
Žena: Pa Milut...
(par minuta otimanja oko daljinskog, krhka je žena, Milutin izlazi kao pobednik)
Milutin: Diž' se iz fotelje!
Žena: I kako ja sad da gledam Ezela? A sad je baš zanimljivo!
Milutin: Boli me kurac! Imaš internet pa gledaj! Ionako plaćam ADSL da bi se ti dopisivala s' Brankicom, a po ceo dan sedite ovde i pijete kafu koju ja kupujem, krvavo zarađenim parama!
Žena: Milutine nemoj tako za Brankicu! I dođi ovamo nađi mi ovo.
(Strajnić: ...za dva minuta se uključujemo uživo na Alijanc Arenu...)
Milutin: (nalazi Ezela na internetu) Evo ti sad gledaj. (vraća se u fotelju) Pa smanji to ženo! Jaooooo!
Žena: Pa kako da gledam?
Milutin: Pa isključi jebeni ton, ionako Turke ne razumeš, jebem mu mater!
Žena: Pa ne mogu bez tona...
Milutin: Uf! Čekaj! (trči do komšije, donosi slušalice) Evo ti, slušaj sad!
Žena: Pa kako ovo?
Milutin: Lepo, utakneš ovde. Jel' može?
(žena ne odgovara)
Milutin: Pitam, jel' može?!
(žena ne odgovara, Milutin se sa pobedničkim osmehom na licu vraća u fotelju)
Žena: (iz sveg glasa, pod uticajem slušalica) Milutine! Milutine, dođi da vidiš ovo!
Milutin: (trgnu se kao da bombarduju ponovo) Pu sve ti jebem! Šta se dereš koji kurac?!
Žena: (i dalje iz sveg glasa) Da vidiš Ezela!
Milutin: Skini jebene slušalice ženska glavo! I boli me kurac za Ezela i Turke! Jedini Turci koji me interesuju se zovu Fenerbahče, igrao sam keca na njih!
Žena: Milutine pa ti se kockaš!
Milutin: Ne koc...
Dete: Kmeeeeeee!
Žena: Eto! Sad si i malog probudio! Idi vidi, možda se ukakio, duša mamina.
Milutin: A što ti ne ideš? Počela mi je utakmica, ti onako ti možeš da staviš pauzu!
Žena: Pa ne mogu Milutine. Odmeni me jednom, vidiš da sam u sedmom mesecu.
Milutin: Pu jebem te Milutine, da te jebem!
(Milutin ustaje, oblači jaknu)
Žena: Pa gde ćeš Milutine?
Milutin: Idem u kladionicu da gledam utamicu!
Žena: Idi! Ja ionako nisam bitna! Idi kockaj se! (seda u fotelju) Ej Milutine...
Milutin: Šta je sad?!
Žena: Nemoj da ideš kolima. Danas, kad sam išla kod Brankice, izlazio je neki beli dim ispod haube, zaboravila sam da ti kažem.
Milutin: Pu! Pu, jebem te živote! (pogled na gore, ruke na glavu, obraća se Bogu) Pa što me jebeš?! Slavim tri dana, preslavljujem, celu kuću sam ikonama oblepio, k'o u crkvi da živim, i zašto me i dalje jebeš?!
Žena: Zašto sad vičeš? Vidiš da dete plače!
Milutin: E moj Milutine, pomnožio si ti život sa nulom još kad si se oženio! Pu! Ma jeb... Ma boli me kurac za sve! Ionako ako potrčim stižem do petnaestog minuta!
Žena: Ali Milut...
Milutin: MRŠĆI!
Pomodarstvo globalizma manifestovano kroz najdebilnije moguće praznike kojim bi trebalo da se obeleže stvari i pojave koje inače ne bi primetili ni da skinu gaće i mlataraju vam pimpekom ispred nosa. Figurativnim pimpekom naravno.
- Kakva ovo sranja slušaš, leba ti?
- Brate, pokaži malo poštovanja, danas je svetski dan Bajage.**
- Ma nema seksa večeras, u 11 si tek stigao kući, ispao si džukela i ćao!
- Ali draga, danas je svetski dan analnog seksa!
- Danas je svetski dan borbe protiv pušenja!
- Ma dobro, usta, pička, rč, ne biram ja.
Kliker koji je naprs'o na jednom ili nekoliko mesta, zbog čega se klinci uglavnom bune kad je u igri.
- E, vidi što sam našao porculanca, jeeej!
- Ma, vidi na šta ti liči to, bre. Baci, ne valja - krnjotka !
