Osoba koja nije lukava, već je rođena dva dana prije lisice i naučila je tu lisicu lukavosti.
Ima adute koje vadi iz naftalina, ima informacije koje niko nema... Odakle? Pheh, ko će ga znati, uglavnom ih ima.
Prevodi žedne preko vode dok na leđima nose burad iste, prodaje muda za bubrege na veliko po skupljoj cijeni.
Džaba vi znate da je mlijeko bijelo, ona će vas ubijediti da je boje zastave za gej paradu.
Ne postoji način da se toj osobi nešto sakrije, ma kako pokušali, ona će to izvući iz vas, a da vi to i ne osjetite.
A: Sine, bije li ti majka tatu?
B: Ne n'o tata majku bogomi.
A: Dobro, sine, dobro...
Nećemo više tako. Sad ćemo da promenimo metode, a nadamo se i rezultate. Promeniti pristup nekom problemu ili pak samo planirati promenu pristupa. Najčešće se i završi upravo na tim planovima.
1 - Šta je, koji kurac, šta si euforičan?
2 - Ma rešio sam da okrenem list, promenim ploču. Sutra je prvi dan ostatka mog života, ako me razumeš.
1 - Šta si rešio da menjaš, majke ti?
2 - Pa recimo, ima dučim redovno, krećem sa trčanjem, da konačno normalizujem svoj bioritam i tako te pičke materine.
1 - A kad ćeš da počneš da jebeš?
2 - A?
1 - E matori, džaba ti sve to kad nisi umočio još od pada Kartagine. Si razmišljao da se zamonašiš?
2 - Prećera ga malo drugar, pa nisam baš toliko zagoreo.
1 - Jok ja sam. To jest i ja sam, ali to ne menja stvar. Pazi, ako ne povališ nešto pod hitno mož dođe do začepljenja kanala, pa samim tim i do gangrene, pa ono pazi se. Bolje da odeš na dijetu nego što ćeš na trčanje. Možda uštekaš za neku ravu.
Suptilna operacija.
Sve što je potrebno je jedan čovek. Smestimo ga u fotelju naspram kutije koja ispušta kič i šund u akustično-vizuelnom obliku, transformišimo esencijalne egzistencijalne probleme u imaginarne, dajmo mu hleba, igara i slike drugih ljudi koji grcaju u sopstvenoj nemaštini na mulju staleške lestvice.
Sad malo muzike, zurle i kobaje. Soft pornografiju u tri časa popodne. Scenu ljudi koji se greju paleći knjige.
Mobilni telefoni, plazma televizori, vile, Dedinje. Modni žiri koji javno ponižava sveže lobotomisanu devojku iz provincije. Parče raznetog uda američkog vojnika. Kosovo, jednoličnu hordu parlamentarnih zombija ogrezlih o novčanice, belog okovratnika.
Podignimo ga iz fotelje. Napolje da vidi. Da, neka vidi da mu se ne isplati biti drugačiji. Nepregledna ravnica istovetne, žigosane marve, koja klati svojim obešenim zvoncetom, obučena po najnovijoj modi, prikačena na infuziju isprepletenu hiljadama kablova.
Posao, neka radi. Za minimalac. Novac znači komfor.
Nazad u fotelju. Neka odmara od rada, pa opet nazad.
Jebeni slavuj se cvrkutavo posrao na prozor, lepršajući krilima i pevušeći Mocartov nedovršeni rekvijem, dok je iza njega sunce pomešalo svoju krvavu boju sa plavetnilom večernjeg neba prividno se komešajući sa krošnjama zanesenog drveća. Ugledao je čoveka koji se omamljeno drao u drvenu kutiju i uplašeno odleteo.
Zemljuša, prašinarka. Okoreli vid ljane, u osnovi obična krezava brašnjara, namazana zlatnim nijansama koje dodatno ruže njenu primitivnu pojavu. Odlikuju je nišanjenje u pravcu najzajebanih meta i nerealno mišljenje o sopstvenom postojanju.
Tupog pogleda, kmetovskih crta lica i poganog jezika. Kćer nju primitivsa, ili plod odnosa između priplodnog vepra i kasirke iz samoposluge "Gorica", smrad i trulež koji se krije ispod njene školjke, ne uspevaju da uguše ni svi ti parfemi, đinđuve i mirišljave amajlije. Svakim gestom i udisajem sere enormnu količinu najštrokavijih govana po idealu žene.
Sve da nikada nisi imao devojku, ukoliko te primeti sa takvom, majka bi ti najradije gnevom nadahnutim šamarom preko face odradila vazektomiju i izazvala karcinom testisa, dok bi te ćale izbacio napolje, tako mu ciganske krune iz Barija.
E, kevo, Marija i ja završili sa jebačinom pa sad idemo da sunemo šinu dsa i neku flajku Međeđe krvi.
- Okej, samo obuci tu debelu jaknu, hladno je, i nemoj više da si mi dovodio u kuću ovakve raštimovane ljančesterke, da ti ne bih počupala sva ona govna oko kompjutera i skotrljala ih u Rakovicu.
Važi, ako budeš išla do Maksija kupi mi onaj pikant senf, znaš da samo u njega umačem viršlu. Ćao!
- Ćao pile majkino!
To znači da ste uspeli u životu. Prešli ste u privatno preduzetništvo sa stalnim izvorom prihoda. Niste čekali da vam nešto padne s' neba, već ste sami uzeli stvar u svoje ruke kako bi sebi i svojoj porodici nešto obezbedili i iščupali se iz bede.
- Je li b'e, Mico, ava kari. Šta radi onaj tvoj muž Rama u Italiju? Kako mu ide?
- Fala, komšijo, šukar, otvorio bumtik tamo.
- Svaki ćast, šukar, šukar, za tako kratko vreme da ode iz našu Liciku i već tako... Kako uspeo?
- Sa pajser. Nego, majke mu ga Ciganjske, usnimilo ga ono čudo k'o u Veliki brat, pa ga sad juru oni karabumnjeri Talijanski, 'oće da ga 'apsu!
- Pu, majku gim džandarsku, koske gim mrtve, ne mož' pošteno ni da zaradiš, a da te ne juru!
Pojačavanje zvučnika na maksimum kao odgovor na komšijsko gledanje “Talenata” “Operacija” i ostalih “Glasova” sa televizorima otpanjenim do daske.
- Suuutraaa siii uuvelaaaa ruuuuužaaa…
- Dušo, gde sam stavio onaj Hitlerov govor?
- Jao Branko nemoj molim te..
- Šta nemoj. Aha, evo ga.
- Ziken Klok Ajnc Cu Firen Unzere Jugend….
Po ovome možete prepoznati radnicu u butiku koja radi na procenat. One koje rade za fiksnu platu baš zabole dal ćete da kupite ili ne njoj je svejedno a one koje rade na procenat se ubiše da nahvale kako vam to lepo stoji samo da bi uzele neku kintu.
- Stoji vam savršeno
- Stvarno??? :trep trep:
- Ajde bre kevo šta se ložiš viš kake su ti te helanke sa cvetnim dezenom, ko to još nosi
- Šta bre to pričaš? jel čuješ ti šta kaže devojka?
- Kevo ALI , CVETNE HELANKE !?!?!?!?!?!?!
- Ćuti bre tu, vi muškarci se ne razumete u modu
- Kevo ako kupiš to odreći ću te se preko novina, OZBILJAN SAM
Direktno pokazivanje nepoverenja u nečiji stav.
-Pokazao bih vam ja pornić sa tom besnom kučkom što sam snimao, imao sam na kaseti. Al' jebi ga! Upada mi brate golub kroz prozor i pritiska edžekt! Ja da ga uhvatim, al' ne ide. Uze mi kasetu i odlete...
-Ti bre Mrvo stvarno nisi normalan! Golub je bar 3x lakši od kasete...
-Jeeesteee pričale babe na zadušnice. Ako mi vrati kopiju ortak i L.A.-a pokazaću vam baš!
Ime kojim se Neša Galija predstavlja kad ide uveče među pičke. U šuškavcu.
Preko dana snima vokalno-instrumentalne solo i refren deonice, bavi se ženom i sitnim decama, jede pečen krompir sa kajmakom, al kad se pojavi u klubu tamo oko ponoći sa svojim pajtosima, u samom jeku ekstatične žuraje, svaka pička ovlaži i šutira se u dupe od uzbuđenja.
Šone kad se namerači, ne možeš da ga odbiješ, pa nek si i Slavica Đukić Dejanović.
-Ćao, mačko, ja sam Šone Lijaga, al pošto si tako mazna i avionski skladna, možeš da me zoveš i Šone Lijaga. Neću mnogo da te brstim, nego popij to govno, pa se uputi k mojemu spačeku kabriju.
Siromašni su.
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
Komercijalizacijo bola, i oče i majko.
Još jedna iz mora ironičnih doskočica koje se svakodnevno koriste u dragoj nam majčici Srbiji. Bilo da je u pitanju strah, reakcija tela na veoma nisku temperaturu ili nešto treće, floskula iz naslova je efikasno primenjljiva u gomili različitih životnih situacija. Od veštine pojedinca, naravno, zavisi kako će, kada i gde istu upotrebiti. Ne brinem se, doduše. Ako bar nešto znamo, znamo da podjebavamo.
Verona, 1546 god.
- O, Romeo, zašto si Romeo?
O zataji oca svog,
Odbaci ime to – il ako ne ćeš,
Prisegni da me ljubiš, pa ću ja
Poreći da se zovem Kapuleti!
- E, Juliška, aj' ne seri, keve ti, nego spušćaj neke merdevine dole - tresem se k'o FAP u leru od hladnoće, jebote!
Izraz se koristi za karakterizaciju likova koji ne odiru od stila. Kojima je omiljeni alat lopata a ne kašičica ili pinceta. Koji cveće beru sekirom.
Nastao je po ugledu na litarske flaše od vinjaka bez etiketa, okrenute naopačke, iz kojih na kartonskim štandovima štrkljaste cave na ulici toče šatro živanši u manjerku koju im kupac podmetne.
- Sine, a da malo temeljnije očistiš to pseće govno sa cipele pre nego što dođemo kod Maje, umesto što samo udaraš nogom po asfaltu i psuješ kevu kučetu koje se pokenjalo pod tvoju nogu?
- Ma otpalo je, nema više ništa, ne seri i ti , keve ti...
- I takav ćeš da uđeš kod Maje? Pa još ti otpadaju krupni komadi sa đona, mentolu!
- Takav ću da uđem, š'a te boli kurac kakav ću da uđem! Maja mi je pa mnogo fina...
- Ona je fina. A ti si fin ko parfem na litar... s tim što sad bazdiš na govno.
Čovek za koga je formula 1 nedovoljno izazovna vozačka okolina, previše ograničena pravilima i "propisima". Gde je tu uzbuđenje ako dok voziš 100 na sat ne ideš Slavijom u suprotnom smeru, ideš kroz Kneza Miloša suprotnom trakom, ili koristiš trotoar kao legitimnu treću traku za preticanje?
Kao i sam posao, proces selekcije je brz, nasilan i na granici ludila:
Preliminarni test uključuje pisanje sa desna na levo, i proveru nepoznavanja saobraćajnih propisa.
Poželjno je biti daltonista na dijagonali crveno-zeleno.
Onda se potencijalnim kandidatima prezentuje slagalica, a prolaze oni koji zatraže pneumatski čekić da je reše.
Zatim se posluži šoder za užinu, a nastavljaju oni koji traže repete, ali i oni koji odbiju da čekaju u redu već preskoče šank u menzi.
Na kraju, praktični test:
Trka kolima iz Batajnice do Kliničkog centra u petak uveče na kišni dan, preko Gazele na kojoj je lančani sudar. Ko uopšte pokuša, a ne odustane kod Genexa - prošao je!
Kao i svaki uspešni organizam, i vozač hitne pomoći ima svog parazita. Dok vozač razdvaja saobraćaj kao Mojsije Crno more, ovaj kandidat za prestižno mesto najmanje poželjne vrste u univerzumu napada ga sa leđa, tako što se prikači za zadnji branik i time se brže probija kroz saobraćaj.
Količina mržnje generisana ovim činom dovoljna je da ispuni svaki nedeljni ručak sa taštom u Beogradu tog meseca.
Ljudi iza torenta. Održavaoci broda modernog piratstva. Skriveni heroji daunlouda. Oni koji ne stopiraju fajl posle 100% i zavale se u fotelju uz Betlfild ili krekovanu verziju Fotošopa, već ga vredno drže narednih nekoliko dana na aploudu, iako im je net slabiji od sadržaja alkohola u Meraku, i modem stariji i prašnjaviji od Merlinove brade.
Neki bi ih označili kao lude i stavili ih u karantin sa muzičkim plejerom na kojem je samo pesma Zombi od Krenberisa, i angažovali stručnjake da im govore kako će sve biti u redu. Ali, sidera je toliko malo da se mogu prebrojati na prste jedne ruke černobiljskog novorođenčeta. Imaju svoja verovanja i način razmišljanja koji se kosi sa razmišljanjem ličera. I nisu nimalo naivni, kol'ko bi se moglo pomisliti.
Ima ih raznih. Od dalekih predela istočne Rusije, gde je internet konekcija luksuz, a jedine torentovane pesme odišu votkom i ruskim naglaskom, preko jugo-zapadne Evrope, čiji adolescenti teraju i po nekoliko sati torentovanja dnevno, sa konekcijom koja ima više nula od složenog binarnog broja, pa do obala SAD, i vanzemaljskih mašina koje se kriju u četiri zida dvospratnice, sa houmpejdžom podešenim na 4chan.org, i skladištem od 80% pornjave, i 20% torenta te iste pornjave. I svi se čuju preko Skajpa.
-Roflsaurus nubaro, gasi to, viš da ti guta net k'o Neo tablete!
-Čekaj, da se skine ovo, da stavim na aploud...
-Jel me drkaš? Čekaj da proverim, ne, ne drkaš mi...Jel me drkaš?! Šta si naivan, koji kurac?
-A, ne, ne. Mora nešto da se vrati. E, evo ga. A sad, siding...Hm, 7 godina 4 meseca i 16 dana...Pa, imam vremena...
-Odo da skuvam kafu.
Kad na ETF-u nestane struje te nastava ne može biti održana jer nemaju agregat, a fakultet arhitekture i dalje nema svoju zgradu.
Splavarke koje su nastale kao posledica turbo folk kulture a čije je pravo lice nepoznato većini.
- Ej brate juče sam konačno upoznao onu malu što mi šalje poruke već 4 meseca. Dolazi mi večeras u gajbu.
- I kakva je brate?
- Matori nemam prestavu, imala je jako malo lica na šminki.
