Kraljica majka svih eufemizama, kruna oratorske veštine Dobrosava Gajića i njegovih istomišljenika, lepršavi poetski opis masnokosih zadriglih bajkera odranije poznatih policiji.
- Crni Dobrosave, šta ti se desilo?
- Ne pitaj me ništa, izabranice mog srca. Vraćam se ja sa radnog mesta i na raskrsnici gde sam imao prvenstvo prolaza, zastanem da propustim nekog visokog predstavnika našeg društveno-političkog života u vozilu pod pratnjom, kada se oko mene stvori grupa mladih na popularnim dvotočkašima, ljutih što sam naglo zakočio. Ja izađem iz vozila da im objasnim, a jedan se sagne ispred mene. Ja pomislio da je zastao da dovede u red svoju sportsku opremu, a on, onako sagnut, izvi se pa me pogodi aperkatom u stilu majstora kakav je bio Mate Parlov, a zatim me rezantnim udarcem pogodi u prepone. Nego, molim te, javi u redakciju da ću neko vreme biti van stroja pa mi donesi neko okrepljenje i ukaži mi pomoć.
Individua iz podskupa ženskog roda pod nazivom "daj šta daš". Izbila je iz začelja probivši se kroz gomilu, s desne strane obišla smrznutog četnika i zakoračila preko linije koja odvaja bi i ne bi, mada tu liniju i dalje gazi kurijim okom. Kao alternativa probijanju rupe bludišom kroz kaubojsku tavu, u dugim zimskim noćima nejebice postaje - prihvatljiva.
Jedinica na skali do deset, ali je makar na skali.
- Kad si ti ono keco zadnji put?
- Pomnoži vrijeme sa beskonačnošću i odnesi u najveće dubine vječnosti i tek onda ćeš imati samo mali dio predstave o periodu o kome ti govorim.
- Shvatam. E, pa, tvom čekanju je došao kraj! Imam jednu ribu za tebe. Čuj mene, gabora - ribu!
- Gdjejegdjejegdjejegdjeje???
- Eno je za šankom. Briše brkove rukavom.
- Pa, dobro... Samo da popijem još jednu čašu. Čuj mene, flašu - čašu!
Cena, u dinarima.
- Pošto vam ova alpska s belim lukom?
- Hiljadu i petsto dinara kilogram.
- Ma hiljadu i petsto vam majki jebem!
- Nisam razumela, koliko da vam nasečem?
- Za 500 dinara.-------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Zamisli, opet poskupele pljuge. Vučiću pederu!
- Koliko traže za lakija?
- 300.
- PU, trista im majki jebem!
Doslovno prevedeno: moraš da imaš. Danas označava posedovanje brendiranih proizvoda i praćenje modnih trendova, nekada je značenje bilo sasvim drugo.
Srbija, 2015.
- Jao, Cakana, je l' ti to selfi stik?
- Jeste, Cico, morala sam da ga uzmem, znaš, to je sad mast hev.Nemačka, 1936.
- Arone, je l' ti to traka sa Davidovom zvezdom oko mišice?
- Jeste, Davide, dali su mi ga u policiji, znaš, to je sad mast hev.
Poseban slučaj, van svih kategorija. Toliko odskače od okoline nekom karakteristikom da jednostavno čini vrstu za sebe. Kontekst je, fala Bogu, gotovo uvek negativan.
- Avokado, zelena salata, peršun, luk, celer, karfiol... Gde je meso, vrag te odn'o?
- Pa mislio sam da mu ga ove nedelje malo damo po zdravlju, ono zeleniš, gluten fri i te fore.
- E jesi goveče svoje vrste.
__________________________________________________________________________
- Darije, čoveče, koji moj si pustio Aleksandra da nam otme pola carstva pre nego što si digao ozbiljnu vojsku?
- Pa mislio sam da će se smoriti kad vidi koliku pustaru ima da pređe.
- Stvarno si debil svoje vrste, vaše veličanstvo.
Standard očuvanosti i nearčenja.
- Burazeru, kola jesu 78-mo ali su pucka, skoro ganc nova, nisu prešla ni...
- A ovo ovde?
- Pa ništa to, flekica, jbg mora tako... pa ovo ti je prva farba.
--------------------------------------------------------------------------------------------
:Sine, malo je glupo što pitam... znaš sumnjiva mi je nekako... je l' poštena?
:Ma prva farba matori!
Imaginarna lokacija ka kojoj teži svaki rab božji od trenutka kada napusti majčinu utrobu i ugleda svetlost dana. Ne mora nužno da bude vezana za sunce i suncem obasjana mesta, za šta su nam najbolji dokaz oni koji su sreću našli u skandinavskim fjordovima, ali pod obavezno se odnosi na neku vrstu blagostanja. E sad to blagostanje se razlikuje od čoveka do čoveka. Na primer, ljudima kojima je porodica najveće bogatstvo mesto pod suncem će biti tamo gde će sviti porodično gnezdo i podići svoju decu, dok ga oni koji vole da žive život punim plućima zamišljaju na nekom karipskom ostrvu uz dve pičke i čašu nekog skupog pića.
Dedal: Sine, konačno sam našao rešenje kako da pobegnemo sa ovog ostrva.
Ikar: Slušam vas, oče.
Dedal: U tajnosti sam skupljao i voskom od sveće povezao pera galebova u dva para krila koja bi bila dovoljno snažna da nas odvedu odavde.
Ikar: Sjajne vesti, oče! Krenimo odmah!
Dedal: Polako, sine. Moram te prvo upozoriti da ne letiš prenisko jer će voda natopiti krila ali takođe ni previsoko jer će sunce istopiti vosak i pašćeš u more.
Ikar: Ne beri brigu, oče. Konačno ćemo naći naše mesto pod suncem!Ikar 1917 p. n. e. - † 1897 p. n. e.
Eng. "crash test". Dolazak kod njenih, propitivanje njenog ćaleta o tebi i tvojima deset koljena unazad, te ispitivanje tvog potencijala za alkoholisanje od strane istog. Ako udariš glavom o sto, jebiga, ispao si iz užeg izbora za proizvodnju njegovih unučića sa njegovom ćerom. Lakši je prijemni za vojnu akademiju, sa sve nošenjem ormara i zamrzivača na leđima.
- Tata, večeras dovodim Nikolu da ga upoznate.
- Opa, Borka, ženo moja, dones' der onu rakiju što čuvam ispod rezervne gume u golfu, večeras će da bude veselo.
- Opet kreš test, a tata?
- Ćero, ako preživi prve dvije čašice, slobodan je do daljnjeg. Ako ne, pa... Ništa, nazad u fabriku na popravku.
Simbol odrastanja jednog muškarca. Nekada, dok je zemlja bila glavni izvor zarade, prva uzorana brazda smatrana za trenutak kad dečak postaje muškarac, čak i više od prve svile koja mu se javila na licu, grudima i oko prepona. Danas pored već dobro poznatog značenja skidanja mraka, prva brazda predstavlja svaki događaj koji od mlade (često i infantilne) osobe stvara odraslog čoveka.
- O, Đole, pa gde si ti? Kako je?
- Pa ne žalim se, Mićo. Ovaj moj je počeo konačno nešto da radi. Bio je pogubljen, ali našao neki posao i krenuo da zarađuje. Kad se setim da nije mogao da ustane pre 12, da je blejao u jednu tačku, da nije znao gde tera, kad se setim da mi je bilo muka da ga gledam kako se razvlači po kući, sada svako jutro ustaje pre mene. Koliko puta sam hteo da mu namerno skinem točkiće onako u besu, pa mi posle sve bude žao, mislim se, ne valja ni ovo vreme, opšta je ludnica. Odjednom, on ih je sam skinuo i nastavio da vozi. Donosi pare i još mene pita da li mi treba neki dinar.
- Prika moj, to je sasvim normalno. Pre ili kasnije je morao da uzore svoju prvu brazdu, Kad jednom ralom prevrneš malo zemlje, posle je sve lakše.
- Još da počne redovno da ore i onu brazdu, pa da mi kuća skroz propeva.
Samom sebi sužavati listu izbora za životni put. Bolje rečeno, samom sebi upropastiti život bez ikakve potrebe. Obično se ljudi nakon toga debelo pokaju, ali, posle jebanja nema kajanja.
-Šta je sa onim Radojem?
-Dobio otkaz po ko zna koji put i po četvrti put se razveo...
-Je li on pri zdravoj pameti?
-Pa vidiš da svuda redom zatvara vrata guzicom. Niko ne priča sa njim, jer, znaš, on sve hoće da bude po njegovom, i neće iz inata da se menja.
-Vidim...
Varijabilni vremenski interval kojim se garantuje trajanje statusa quo, potencirajući pritom egocentričnost i navodnu sopstvenu bitnost.
Najčešće se koristi kao garant bezbednosti ili uvod u pretnju i negaciju najradikalnijeg oblika, pri čemu je mogućnost skorije promene identična brzom oporavku jednog sajta slenga.
- Ali Radovane, pustimo decu nek' se...
- Kuš, more! Dok sam ja živ, neće se moja ćerka vući s Ciganima!
-----------------------------------------------------------------------------------------------
- Sigurno ti to nije cim?
- Opušteno! Dok sam ja živ, niko neće reketirati mog burazera!
Repovi iz prošlosti koji se i dan danas vuku za nekom osobom. Pod ovim se misli na veze, pijanstva, tuče, pa čak i na neke teže krivične prekršaje.
- Brate, dobra ti je ona komšinica. Mogao bi da središ bratiću...
- Beži od nje, brate. Veruj mi da ti ne treba.
- Aha... Pa kaži lepo da si bacio oko na nju i nema problema.
- Daj ne smaraj... Riba ima istoriju, išla sa ciganima.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
- I? Tata, kako ti se sviđa Bojan?
- On beše Rankov i Maričin sin?
- Čuo sam loše stvari o njemu. Dečko ima istoriju i bilo bi bolje da raskinete.
- Kakvu istoriju?
- Pa vidiš...
- Dragane, nemoj da sereš kad te molim... Ćero, tata hoće da kaže da on ima istoriju sa njegovom mama Maricom i da bi mu bilo jako neprijatno da ih sutradan zove za Mitrovdan.
Dobronamerna kritika sagovorniku da zalud troši vreme i snagu na nekog ko to ne zaslužuje radeći nešto što će mu doneti više štete nego koristi.
- Mile, šta radiš to iza mesne zajednice?
- Vidiš da krčim ovaj bagrenjar da liči na nešto, sve uraslo k'o džungla.
- Vidim, i to našom testerom, a pretpostavljam da ti ni gorivo nisu kupili. E, moj Mile, neko će sutra hvala da ti kaže što lomiš kičmu za neke tamo lezileboviće.
To vam je, dragi moji, kad se upustite u nešto za šta ste sigurni da nema šanse da izmakne kontroli, zato što vi, pobogu, mislite svojom glavom i znate šta želite u životu. Lupate se u prsa i glasno govorite kao neku mantru "Ja sam homo sapiens, svesno sam biće, emocije su za slabiće! Uuuaaa osećanja i slična sranja!” Naravno, želite da sve konce držite u svojim rukama, zar ne? E pa, u ovom slučaju pravila igre se menjaju…
Pojavi se tako neko u vašem životu bez ikakvog smisla. Neko ko vam, sasvim neprimetno uđe u svakodnevnicu krajnje nepristojno, bez pozivnice! Kakva drskost! ALI! Vreme čini svoje… Od ponekog osmeha, bezazlene šale, nenamernih uvreda (naravno ne primamo to previše k srcu, jer ipak smo mi, da vas podsetim, odrasle zdravorazumne jedinke). Polako shvatate da vam prija što ste napokon našli dostojnog sagovornika, nekog ko razume vaš taaako avangardan pogled na svet. Neko ko voli slične stvari kao vi, ili još bolje, mrzi iste stvari kao i vi pa do sitnih sati raspravljate o nekim, zapravo zaista nebitnim stvarima.
Ali vama su te stvari bitne, ili bolje reći, bitan je taj osmeh koji izmami neka izvaljena glupost, neka izrečena sitnica. Čavrljanje postaje sve češće i duže, smisao je sve dublji i značajniji. Bitan je taj sjaj iz oka koji nekako prija, baš prokleto prija! Počinjete da zapažate svaku sitnicu na licu te osobe. Pamtite kako blago razvuče usne u poluosmeh kada ste srećni, kako upitno izvije obrve kada ste tužni i kako upija svaki vaš pogled i osmeh kao sunđer. Počinjete da prepoznajete i najsitniju mimiku na njenom licu tako da vas ne može slagati sve i da poželi! Ali to primećuje svaki dobar prijatelj, zar ne?!
I tup! Lupi vas nešto po glavi, ne znate šta, ali se osećate pomalo ošamućeno. Uhvatite sebe kako, ceo dan sa osmehom na licu u glavi vrtite film od sinoć kada ste, kao i obično raspravljali o nekim nebulozama. Ili to već beše jutro?!
I tako iz dana u dan, sve više gubite pravila igre iz vida, sve se manje čuje dobošanje pesnica o grudi, sve je tiši i umilniji glas koji počinje da peva drugu pesmu… I onda, kada glasić napokon utihne, zavese se razmaknu, pozorišne daske zaškripe i eto… Tu ste, na pozorju života, sami i napokon shvatate… Niste vi kontrolisali igru… Ona je kontrolisala vas! A vi ste se samo malo… zaigrali.
Patetični pokušaj teenejdžera sakupljača salveta da se bar na kratko oseti kao zajebani dugokosi bajker iz holivudskih filmova. Ova fraza, praćena dubokim uzdahom i zgrčenim obrvama, istog trena ubrizgava neverovatnu dozu preko potrebne zajebanosti. Nakon melodramatičnog kraha nesuđene ljubavi devojka ostaje uplakana na kiši i pogledim prati nesuđenog izabranika srca njenog kako tiho nestaje u noći. On hrabro priznaje da je stoka kojoj plođenje jedne ženke nije dovoljno i da ne želi više da povređuje svoju dragu, te muški prekida sve i lišava je sigurne patnje. Ah, sudbino!
-Malena, nije mi lako dok ti ovo pišem, veruj mi. Samo nemoj plakati. Mnogo. Moram da raskinem. Ja sam jedan vuk samotnjak kojeg vodi tajanstvena mesečina dok bez saputnika luta po nepreglednim divljinama. Ne drži mesto ovog besnog pastuva. Mene nije lako voleti. Znam da sam bio ološ i svinja muška, ali ti želim sreću sa drugim, kad je sa mnom nisi imala...
-OK poyyy
Odjeb na prijedlog za nešto novo, moderno. Naravno, školovani među nama znaju da je to ljuta opaska kurve Kristine na novopredstavljenu tehniku ton filma, zbog koje ona postaje tehnički višak.
- E, vidiš deda, uzmeš, lizneš so, drmneš tu rakiju i onda sprašiš limun.
- Sere se tebi deda u ton film. Deder onu oktanušu iz kredenca.- Ovako srećice, ti moraš da se opustiš, ne smiješ da stišćeš već moraš da opustiš mišić i uz mnogo lubrikanta nećeš ni da osj...
- Sere ti se srećica u ton film. Zaori prvom, a čmarulju će da lizneš kad se nakupi.
Jašta, nego je loš lijepa moja bošnjačka omladino. Loš, alaha mi, na dunjaluku ga nema! Zamislite, molim vas, on osnivač nekih tamo "Gusala" u Mostaru, još sve sa prefiksom "srpski". Pa, kaže... "... i svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja...". Genocidaš, bolan! Od svega mu valja "Emina", a i ona je onako, srednja žalost. Ukinuti šantićeve večeri poezije! Što da veličate vlaha kad imate svoje pjesničke veličine kao što su... ovaj... na vrh mi jezika...
Loš je učena srpska kritiko, loš i nikakav. Pa, kakav je to pjesnik koji je razumljiv širokim narodnim masama? I dokle više ta ljubav prema otadžbini, pa ljubav prema otadžbini. To je tako passe. U poeziji treba da uživa i poeziju treba da razumje samo elita, sa minimum filozofskim fakultetom i doktoratom pride. Ostala žgadija neka čita Marinu Tucaković, za bolje i nisu.
Loš je Šantić, moja proevropska, liberalna inteligencijo! Otvoreno pozivanje na prkos i borbu, izostanak dekadencije, ljubav prema ženama... prosto neka paorština izbija iz svega toga. Eh, kad Rembo i Verlen urađeni opijumom jedan drugog naizmjenično natakare na neomašćen kurac... to lirika sama frca iz njih! Da je mjesto Anke, uhvatio pod ruku Ćorovića, pa bi ti vidio poezije! Ovako je ostao samo pokušaj od pjesnika.
Loš, da gori ne može biti.
Čitati glasom Milomira Marića.
http://vukajlija.com/forum/teme/68599-ja-u-skolu-idem-i-dobar-sam-djak-ko-od-skole-bezi
Templejt odgovor prosečnog stanovnika sa ovijeh prostora na neobjašnjivu promenu u dotadašnjem ponašanju i(li) delanju određene ljudske jednine, odnosno množine. Ad hok rešenje nepoznate, u trenutku kada se iscrpe svi logički pristupi rešavanja iste.
Ono - mora da rogati batica do jaja štuca tamo dole koliko ga spominjemo ovde gore...
- Kume, 'de ćeš, ja mislio još po jednu da zveknemo...?
- Ma, idem kući, kume, sumnjiva mi ova moja, već danima me ne zove da proveri 'de sam i s kim sam, odlazim i dolazim kući kad 'oću, jedem burek svaki dan za doručak...Uvuk'o se, bre, neki Đavo u nju, ne mogu uopšte da je prepoznam!
- Uvuk'o se, kume, neko drugi, ako me razumeš...Ček' samo pištolj duzmem iz kola.............................
- Ćale, šta je ovo s Partizanom u poslednje vreme?? Znači, ne pamtim koliko dugo nisu imali ovako očajnu sezonu...
- A ko će ga znati, sine...ušao neki Đavo u igrače, opremu, loptu, stadion, semafor...sudije.............................
- Premijer Vučić upozorava: "Narode, ne dozvoli da se Đavo uvuče u tebe, samo mi još to fali na spisku problema!"
