Najmanji, često i najprgaviji lik na igralištu.
- Alo kratki, donesi tu vodu.
- Kurac ti kratak, donesi je sam.
Zaraditi koji dinar. Paćenički doduše.
U najviše slučajeva radom na dnevnicu.
-E, ženo, zvao me komšija Jovo, da idem raditi sutra, zuar je ubiti koji paru.
Lik u ćošku kafane. Ili ne mora samo kafane, u uglu života. Prodavac lozova koji ne učestvuje u izvlačenju. Buljavih očiju, dugačkog nosa, ispijen, mršav, rakijaš. U nekom kaputu dva broja većem briše smrznut nos dužim rukavom pa onda stiska čokanj i liže polako svoju dozu rakijštine dok i ona ispija svoju malo veću dozu njega. Na slici nebeske kafane koja se skoro pojavila po fejsovima nema njega, jer naravno kad bi gore bila poseta svi bi navalili na Gidru, Paju i Zorana Radmilovića kao da su stari drugari, pri čemu bi ih ovaj zadnji terao slasno u kurac, al niko ne bi primetio Srdoča. Uostalom, i šta će mu sve to, on pijucka polako i čeka svoj ekvilibrijum, kad sve bude na svom mestu, u ravnoteži, rakija, kisela, kafa, prošlost, budućnost; a to nažalost ne traje zauvek, jer rakija ipak pretegne, pa smulja sve to u sebe, ko u crnu rupu slivnika.
- Jaooo ko je sad pa ovaj čiča, gleda na ovamo, samo da ne smara nešto...
- Ti ne znaš ko je to?
- Pojma nemam, alkos neki?
- To ti je Srdoč, budalo, glumčina, i nije alkos nego dođe da popije po jednu da se zagreje, čovek je bre u poslednjem trenutku vraćen sa streljanja, pa i nek popije, a ne ko ti, ližeš to pivo, kao teško ti u životu, fale ti pare za vikend u Pragu i smaraš me ovde jer nemaš za ajfon usrani il šta već.
Moderno doba pokazalo je da u okrilju kapitalističkog raja, u hladu barjaka zdrave konkurencije, propadaju samo oni koji nemaju konkurentan proizvod. Neki to postižu upotrebom jeftinih materijala i robovske radne snage, neki elegantnim dizajnom i kvalitetom papreno naplaćenim, a neki, opet, dodatnim funkcijama kojima se niko pre njin nije dosetio.
Te funkcije variraju spram proizvoda i ciljne grupe, ali sve imaju jednu zajedničku osobinu - na prvi pogled deluju neverovatno korisno.
... London, Februara 1940.
- Dame i gospodo, izuzetno smo ponosni što možemo da predstavimo najnoviji proboj na polju vojne tehonlogije, revoluciju kakvoj nije bilo ravne još od pronalaska baruta, genijalnu inovaciju koja će britanskom vojniku boravak na frontu učiniti prijatnim kao letovanje u Dorsetu... bez daljeg odlaganja, predstavljamo vam... čaj-o-matik M40! Multifunkcionalni gorionik koji će našim tenkovima dati dugo željenu funkciju kuvanja čaja, dosta je hrabri britanski vojnik kuvao čaj u rovovskom blatu na dimljivoj vatrici od lišća banane i kamilje balege dok na njega jurišaju jedva naoružani domoroci!
- Sjajno, Vilkinse, odista sjano. Nego, da li će taj dodatak uticati na borbene sposobnosti tenka?
- Nikako, gospodine ministre, uređaj je vrlo kompaktan a potrošnja goriva u odnosu na potrošnju samog tenka zanemarljiva.
- Onda imate moju dozvolu da uvedete ovu novinu u naše oružane snage. Neka britanski vojnik sa šoljicom vrelog čaja u ruci juriša u nove pobede!
#tako jee! #pljespljes! #aplauuuz!
_____________________________________________________________________... Negde na severozapadu Francuske, Maj 1944.
- Herr Unteroffizier, imam da prijavim sumnjive kretnje s protivničke strane.
- Govori, samo brzo, još malo pa će direktan prenos iz Rajhstaga.
- Jawohl, Herr Unteroffizier. Evo pogledajte sami, čim je odzvonilo pet sati sve što nosi uniformu sjatilo se oko onih sumnjivih brdašaca iza prve linije.
- Hmm, biće da im je to menza, ali ko još stavlja menzu na prvu liniju tamo gde možemo da je gađamo. Možda je kakva Streich, podvala, šta ti veliš, Hans?
- Velim da im roknemo po Zwei Granaten iz haubice u svaku od tih gomilica, ko im jebe mater... Schweigen, počinje govor!
Australijsko vrapče. Najčešći kućni ljubimac ljubitelja ptica, vrsta papagaja dimenzija malo većeg domaćeg dživdžana, al' šareno i krešti malo drugačije. Ipak, od svih vrsta egzotičnih ptica, ova je najjeftinija i najpristupačnija, a samim tim i najrasprostranjenija, tako da više i nije tako egzotična. Kao i sve ptice, ne krasi ih neka inteligencija, kenjaju stalno (ali na sitno zbog vlastitih gabarita) ali su šareni i zabavni. Doduše, taj zabavni deo je manje zabavan kad se raskrešte rano ujutru, ali to se rešava zamračivanjem prostorije ili bacanjem neke krupnije tkanine preko kaveza.
Ime su verovatno dobili zbog prugastih šara na krilima, a pošto su sitni, moralo je u deminutivu. A za sličnost sa najopasnijom divljom mačkom u ženskom rodu možemo zahvaliti savršenosti našeg jezika.
- Dragi, vidi me. Kakva sam, a?
- Prava tigrica!
- Hihihi, hvala. Mrnjau!
- Ma, ne ta tigrica!
- Kako onda?!
- Pa lepo... Nabacila si to šareno perje što više nemamo gde da bacamo u ormar, a koje ja, uzgred budi rečeno, ne mogu da isplaćam, šetkaš mi i skakućeš svugde po kući iako ti je, realno, mesto u kavezu. A sve to uz obilno kreštanje, a i stalno sereš na sitno. Po meni, obično.
- MOLIM?! E, nećeš jebati!
- Hehehe, upravo jesam!
- Ne to, nećeš dobiti pičke!
- Eh, kad bih se i za to samo na tebe oslanjao...
- ŠTAS TO REKO!!!
Monoton život ili radnja. Štaviše toliko monoton i milionima puta ponavljan da osoba koja je upala u ovaj vrtlog bespuća dobija suicidalne misli svaki dan. Ali uvek ima "nešto" što tera mučenika da se bori svaki dan, nešto što tera Sizifa da gura kamen do vrha, iako zna da će pasti.
-E Đole, hoćeš sa nama u kafanu večeras? Okuplja se cela ekipa.
-Ne mogu.
-Pritegla lanac ona tvoja, a?
-Ne, ostavila me. A odlaskom u kafanu ću prekinuti sveto trojstvo mala nevesta-sulejman-bravo šou. Tako da ne, nikako.
-Kol'ko si ti ustvari puko jebote... Šta osta od onakvog čoveka.
Kapitulirajući vapaj nesrećnika, sa još po kojim promilom nade u zadovoljenje pravde i konačnog isplivavanja iz gmaza.
U zavisnosti od ličnih tendencija aluzija ''neko'' može da predstavlja višu silu, boga, kosmičku ravnotežu, zakone prirode… kako god, vremenom se dođe do zaključka da ipak predstavlja samo slepca.
- Kako si prošao na konkursu?
- Sranje, prvi ispod crte…
- Eee…do kurca! Treći put već prvi ispod crte.
- Ma dobro, neko sve gleda, nekada…
- Hmm.
Podvrsta socijalno naprednih insekata iz kategorije napasti koja obitava s druge strane zamišljenog rova društvene podele, grupiše tri ili više jedinki u svoju grupaciju i, logičnom hronologijom događaja, najčešći je uzrok tome što prva strana nema novčanih sredstava za 500 grama mortadele iz Roda marketa niti volje da drmne dupe za bolje prekosutra.
''Vaši su to uzrokovali, vaši su krivi, vaši su uzrok ovakvog stanja!''
Vonabi konobar u seoskoj varijanti. Bez njega ne prolazi nijedno šatorsko veselje ili grobljanski ivent. Ugostiteljski vid mobe.
Ali, poslušnik je više od konobora. To je onaj tip što motkom gura nakupljenu kišnicu sa šatora, iznalazi najladnije pivo, iznese pred ortaka tanjir sa krtinom namenjen za kuma.
Stavi na astal celu flašu žutog soka za staru majku što voli nerandže, no trpi. Da više ne trpi.
Časna funkcija rezervisana za najcenjenije i najpoštenije od svih rođaka i komšija, koja se preniosi s kolena na koleno.
- I samo za najbolju poslugu, od domaćina: ''Lopov lopova uvek osetiiii...''
- Brate, misliš da je provalio da smo odneli celo jagnje i karton belog?
Savet koji bi itekako trebalo poslušati i primeniti, jer će vam gotovo sigurno vrata na koja planirate da pokucate biti otvorena.
- Komšo, koji je razlog za ovoliku zakusku večeras?
- Moj Mićko završio fakultet, sve u roku.
- Oo, svaka čast, Mićko, sad konačno možeš malo da odmoriš.
- Hvala, čika Jovo. Ma nema odmora, trebalo bi da nađem neki posao, zbog toga sam i išao na fakultet.
- Ti se dobro razumeš u ove kompjutere?
- To mi je struka, čika Jovo.
- Odlično. Spremi dokumenta i idi ujutru odmah da predaš za posao, evo ti adresa. Samo reci da sam te ja poslao i nema nikakvih problema. Direktor mi duguje uslugu.Kuc kuc
- Napred!
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Poslao me čika Jova u vezi posla.
- Ko?
- Čika Jova, tako je rekao da Vam prenesem.
- Aha. Sedite, mladi gospodine. Jeste li poneli sve što treba?
- Jesam, izvolite.
- Zahvaljujem. Da vidimoo... prosečna ocena 10. Pa svaka čast, ovo se jako retko viđa. Zorane, pogledj ovo, molim te! Primamo samo jednog radniika, a Vi ste ušli u najuži izbor. Budite u pripravnosti, bićete obavešteni u roku od tri dana da li ste dobili posao.
- Hvala puno. Prijatno!- Koji mu je pa taj Jova?
- Da nije onaj što ti je dva dana unosio ugalj za dž?
- Jao, sto posto. Garant je on, nema ko drugi.Kuc kuc
- Napred!
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Ja se javljam po oglasu za posao.
- Izvolite, sedite. Jeste li poneli sve što treba?
- Jesam. Izvolite.
- Zahvaljujem. Da vidimoo... prosečna ocena 7,12. Žao mi je, mladi gospodine, ali u našoj firmi ne primamo radnike sa prosečnom ocenom manjom od 9. Pokušajte negde drugde.
- Poslao me Vučić.
- Khm... čestitam, gospodine, nadam se da ćete se lepo uklopiti u našoj firmi.
Klasičan spust kompleksašima koji se zgražavaju nad pojedinim poštenim da ne kažem ''prljavim'' poslovima. Probirači, lenje bube ili ponosna goveda, mada ni nema neke razlike. Ne može svuda biti ko u apoteci a i da je svuda kao oko guzice gde bi nam kraj bio.
- Joj pa kako ću da njim, pa znaš bre da ima farmu svinja?! To smrdi ubija! Da su bilo koje druge živuljke pa izvetri, svinjski smrad ulazi pod kožu...
- A pare mu ne smrde? Ajde, ajde, zapuši nos! Mogla si da zagreješ stolicu pa bi upala na budžet, ovako ti je samo to ostalo!
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
- U bre kume, odakle ideš živa ti majka? Ne mogu nikako, smrdi bre. Gle uhvatila se i ona jarčevina...
- A pare ti ne smrde!? Ajde kaži a...
Poprckujući komentar kojim ispraćamo nečiji pad, ispuštanje dobara i uopšte iznenadne fejlove, sa kojima u suštini nemamo veze. Reakcije žrtve mogu biti raznovrsne: od lajk a bos odgovora "ma u redu je", preko majndfakovanog pogleda istrolovanog teleta, pa sve do srdačnog opštenja s roditeljima.
- Aaaar, uf, neeee.
- Izvini, deda!
- Ma nisi ti kriv, šinko, ispala štaka sama... Aaa, zajebavaš dedu, a?
- Malo, valja se, hehe.
- Šta kaeš? Priđi malo, ne čuje deda.
- Reko valja se… Aaa bre, nemoj, deda, po glavi, bre, ubi slepo oko!
- Šala, komika, blago dedi.
Inicijalna kapisla koja iz malog mozga povuče neka davno zaboravljena i uredno uskladištena osećanja, mirise i slike.
Pokreću ga potpuno indirektne asocijacije, slučajni susreti i neočekivani događaji, a u stanju je da u momentu pokrene lavinu misli koje razbucaju telo, uskomešaju vihore i na površini duše naprave dar mar, pravolinijskom putanjom pustošeći prolaz po sred mozga i ako je sreće, ponovo neprimetno kako su stigle, šušnu, nestanu, i za sobom, kao magijom, zatvore načinjenu štetu.
Da se razumemo, nisam romantičan uopšte, ali, jutros je, pravo niotkuda, na moje rame ateriralo perce neke ptičurine, gadljivim pokretom sam pokušao da ga stresem sa ramena, a ono se uskovitlalo i pravo meni pod nos, zagolicalo me i odjednom osetim dodir onog čuperka...i ukapiram da miris njene kose, kao eho odzvanja u meni već godinama, a nisam siguran osećam li ga u nozdrvama i nosim svuda sa sobom, pa je možda to razlog zašto odavno sebi nisam kupio parfem ili ga, da zvuči još luđe, čujem kao šuštanje jesenjeg lišća pod đonovima..Ih, mirise čujem? Biće da ludim..ne, ipak čujem njen glas, ali, zaboravio sam njegovu boju, zaboravio sam te površne stvari, ali znam da je boje maslačka, golica me njen pogled dok joj objašnjavam stvari koje zna, ali uživa u tome da joj ipak pričam, smeškam se, jer je skoro već deceniju nosim na ramenu iako ona to ne zna, sve što radim, radim posmatrajući se njenim pogledom i...
Molim? Da, četvrt praznog i jogurt, molim Vas.
Tucana. Paprika.
- Lepi, šta ćeš od priloga?
- Kečap, pavlaku i luk.
- 'Oš i onu bezobraznu? Sveža, juče stigla?
- Znam, jeo sam je sinoć i NEĆU! Imao sam električnu stolicu jutros, sačekaću do prekosutra da malo izlapi.
Usmeni prigovor na povredu fer pleja.
- Op op op! Prvi. Svršijo. He he he.
- Alo lima, koji su to fazoni? Diži se, seks nije gotov dok Radivojka ne kaže.+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
- E ma daj bre, pa koji su vam to fazoni, Šikija iz ČSK Pivare ste zvali u ekipu. Trči brat za četvoricu.
- :krljk: Prjaaouuušbemtisunbljceee.
- El bolje sad? S jednom nogom trči za dvojicu.
- Izbacite još jednog ili napustite livadu.
Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.
Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu čistilica kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.
A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.
Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!
Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.
Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.
Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)
Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.
Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.
Đonara je prečista, nečista savest svih.
Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.
Alfa - Ogrešismo se o dete...
Beta - Ko se, bre, ogrešio?! Pa, kako si ti zamišljao to da uradimo?
Gama - 'Ajde, bre ,znaš ti koliko ja usta 'ranim?
Delta - Meni se položaj drmao položaj. bre!
Epsilon - To je tako moralo...
Zeta - Ma. preterujete ništa mu neće biti. je l' da?
Eta - Ja ne znam zašto uopšte pričamo o tome...
...
Omega - Dosta više. Ništa, u stvari, i nije bilo. O kakvom detetu vi govorite? O kom svetu? Je l' ste sanjali nešto? 'Ajde - kraj.
Nešto maglovito, nešto sitno i skoro pa nevažno, često zanemareno, u prolazu spomenuto, nešto nedovoljno. Kučina je neka blijeda riječ, od onih što same ne dolaze. Upari se sa tricom, tim još jednim nedostatkom mase, zauzme položaj u uglu sobe. Tamo nastavi da gleda u te i teži nuli. Kučina je talog vremena, ono što se izmigoljilo njegovom zelenom zubu, nešto toliko nevažno da ni vrijeme neće da ga pregazi. Nešto što mi niko ne uze i ne traži.
Kontriram, kontriram: te nevažno, te nestvarno, te ovakvo i onakvo, a kakvo god da je, i dalje nešto je. I ne samo to: to je nešto jako lično, jedan dio mene koji niko neće. Te kučine sa zida, što ni ja ne znam šta su.
Ako nečim pozitivnim hoću da je opišem, rekao bih da je kučina ono što je ostalo iza. Iza, da budem tako neduhovit, pučine i kurčine. Pučine koju sam možda htio, koja je metafora za štagod, neću da pričam o tome, i kurčine koju sam dobio, i o kojoj sve znate, ista je kao ta vaša i nema svrhe pričati ni o tome. Kad se sve slegne, i šteta i prašina po njoj, sve se i vidi, sve je jadno i javno.
Dobro, ne baš sve. Ostane nešto lijepo što sačuvam za sebe, što je oduvijek bilo tu, ali ga tek sad cijenim kad je to sve što mi je ostalo, što nije ni javno ni jadno. To već nikad nećete saznati, a pokušavaćete, samo da me raskrinkate.
Ali ima nešto još tu. Ta kučina, ne znam da li je moja, ne želim je sigurno, ali nema čija biti bez moja. Ne znam je li javna - svi je vide, niko ne primijećuje. Ne znam od čega je, od kakvog se dima naoblačila. Konoplja, kudelja, lan, paukova svila, ostaci ostataka, nemoguće ih reciklirati, upotrijebiti, uništiti. Sjede, vise, ničiji.
Piknik za obolelog. Podušje za života.
Samo tako se može okarakterisati količina đakonija koja se nosi u bolnicu, nevezano za dijetu kojoj jadnik može biti izložen ili stanje u kome se trenutno nalazi.
Bez južnog voća i soka od borovnice se ne ide. I 200 grama kafe za sestru u smeni, naravno.
- Ne može poseta bako, zbog ebole.
- More, eboli ti pas mater, pušćaj da prođem, 'ladi mi se sarma za mojega čo'eka!
Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.
-Nacrtaj mi jednu ovcu.
-Eeeee, znaš kako sam razmišljao da batalim ovo pilotiranje, odem tako na pašnjak i uživaaaaaam... Nabavim jednu keru i zabole me za birokratiju, ratove, kraljove, careve, tiranine, precednike i ostala govna...
-Au, kako nemaš pojma sa životom, ovo što si nacrtao je koza, ne ovca! Nacrtaj drugu!
-I ono, ceo dan si napolju, u prirodi... Posle odeš u kućicu, spavaš kao top, čekaš sunce i ptice da te probude...
-Ova izgleda kao da je slomila nogu, kakav si retard, ne umeš ni na papiru da ih čuvaš. Nacrtaj drugu!
-Mali Prinče, evo ti kutija i da se nosiš u tri pičke materine!
Akt skidanja košulje, pantalona, suknje, haljine, sakoa, čarapa i drugih odevnih predmeta koji na bilo koji način guše, stežu krvne sudove, izazivaju svrab, pritiskaju polne i druge organe ili se na njih mora paziti zbog gužvanja, prljanja, cepanja i istezanja, te izazivaju mentalni umor. Ovim aktom, ozbiljan, delatan, svrsishodan i planiran deo dana odlazi u istoriju, a počinje deo dana koji nikad neće postati deo bilo kakve istorije.
Razgaćivanje je gotovo uvek praćeno luftiranjem međunožja, podpazušja, nožnih prstiju i raznih dlakom-obraslih delova tela, najčešće brzom šetnjom po kući radi stvaranja optimalnog vazdušnog strujanja. U zavisnosti od godišnjeg doba, ritual se završava zavaljivanjem u komad udobnog nameštaja - u toplim mesecima, ili oblačenje apa drapa u hladnijim mesecima.
