Još jedan radni dan na poslu završen. Pedeset godina života, još nekoliko godina koje nisu vredne pominjanja do penzije. Psuje sve po spisku dok se užurbano vozika do kuće. Žena odveć spremila ručak, rana se hladi.
Deca se razišla, starija se udala nuna dete, ova mlađa studira. Sati njegovog biološkog sata su ispunjeni, za druge se ne brine.
Iako mu je žena tu ne konstatuje je. Nemo gleda u TV kao da mu je mozak ispran. Opijen mirisom sopstvenog znoja dešava se to. Shut down, crnilo. Da li je umro? Nije. Sedi u kancelariji. Kuca poslednji predmet za danas. Kao manijak kada kuca poruke maloletnicama na sajtovima za upoznavanje. Tako on žestoko lupa tipke, računa, pičkara grafikone neprave.... Glasovi su svuda oko njega
- "Peroviću oćeš li više završiti?"
"Dokle si stigao!?"
"Zašto još nije gotovo!?"
"Peroviću stranke čekaju, nemoj da se šegačiš, radi!" -
>"Nanu vam onu nezasitu koliko ja od sebe treba da dajem?!"
"Na evo vam ga predmet pojedite u slašću pragnjetinu na moj račun!"
"Kad će plata jebena?"
"Godilo bi pecanje posle ovoga..."
Polako se utihnjuje sve, prašina se spušta, letnja kiša pada, Sunce mu sija u lice. Diže pogled, pokušava od silnog bljeska da pogleda preda se....
shvatio je da se budi zavaljen u fotelji pred televizorom....
"Snajka đe ga je Đuka a?!"
-Eno ga vratio se sa baliranja, pusti ga nek crkava-
Kad vlast uhapsi kriminalca, slika se sa njim za novine, poljubi ga i pusti opet natrag.
Prtljag.
Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći.
U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.
Da se ne vratiš.
- Kume, zvao sam te da se oprostimo.
- Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio?
- Bez mene kume. Odlazim.
- Gde?
- Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim.
- Kakav Frankfurt, koji ti je?
- Moram.
- Dobro, i kad se vraćaš?
- Ako Bog da, nikad.
- E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom.
- Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više.
- E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više.
- Nemoj kume, ne treba.
- Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.
Neuništiva. Nesalomiva. Nenadjebiva. Klasik. Oblikovano parče gume najčešće sa ponekim crnim petouglom ili deformisanim trouglom što bi trebalo da pretstavlja fudbalsku loptu. Šare su od najsocijalnije farbe na bazi katrana, garant. One daju čar ovom sportskom rekvizitu. Inače, iz jednog je dela tako da nikako ne može da se sjebe ili rašije, pošto i nema šavove. Ima neograničen vek trajanja, neskladno sa cenom. Kad te njom neko spiči u go' batak ostaju traume, a i fleke do kraja života. Ne d'o bog nikom. Ima primena i po kući.
- Aj na mali fudbal.
- Gde si ti čuo za mali fudbal, tijebemamu, a šta je onda ono na livadi, veliki fudbal, a? Futsal se kaže.
- Dobro, aj na fucu.
- Imaš loptu?
- Svratićemo do mene da je izvučem ispod komode, pa ćemo neke cigle umesto lopte metuti.Nekoliko sati kasnije
- Aj šutaj.
- Ček' samo da prospem krv iz patike.
Pitanje upućeno konobarici od strane pijane ekipe za šankom, pred fajront. Razlog pitanja leži u tome da li se može stići popiti još po jedna tura klipara.
Konobarica: 'Ajmo momci, fajront.
Ekipa: 'Aj Mažiću produži 7 minuta, i daj nam još po jednu, bilo je prekida.
Kraj još jednog vikenda, priprema za novu radnu nedelju.
Žuto svetlo sijalice od 40 vati. Dve sobe pod kiriju na kraju vagonske kuće u radničkom naselju. Kupatila nema, klozet je na samo 20-ak metara. Matorci šljakeri u industrijskom gradu. Banana-žuti kec sa talijanskim motorom. Crno-beli lampaš 'Rudi Čajevec'. Iskrin radio.
Kupaš se jednom nedeljno, jer tako si u mogućnosti. Daješ bakterijama vremena da se razviju u anti-tela. Navučeš ponekad prehladu ili bronhitis, ali to ti je od promaje. Ili ako nisi presvukao potkošulju posle fudbala.
Zauške i boginje preležiš sa pola odeljenja u isto vreme. Kolena već od srede poprimaju braonkastu teksturu. Grinje, polen, koštunjavo voće, jaja i mleko konzumiraš u enormnim količinima. Alergičan si jedino na vapaje da uđeš u kuću.
Ćale i ja stižemo iz sela. ''Vreme sporta i razonode'' se upravo završilo, piči neka džezijana. Zvezda tukla Veleža u Mostaru, Partizan uzeo bod na Kantridi, niški Radnički briljira. Keva odlaže sir i sveže povrće u Obodinov frižider.
- Ako misliš da gledaš Kalimera u 7:15, svlači se. Voda se ugrejala.
Stvarno, na Končarovom električnom šporetu se pušio lonac od 20 litara. Ćale namešta korito i uzima lonče za posipanje. Žmurim dok keva sapunja glavu.
Šampon od breze lepo miriše, ali ujeda za oči.
Evo, i sada...
Nenadjebivi, džiberski način završavanja svakog vida internet rasprave (namjerno pisano malim slovima, zbog potpune autentičnosti), a ujedno i krajnji argument u korist retoričara. Jednostavna, kratka i efektna fraza kojom se pavijan izdiže visoko iznad protivnika u svojoj prostodušnosti, nepokolebljivosti i samouvjerenosti. Ovim ti na kraju još imaginarno pruža ruku, kao znak pomirenja, jer je velikodušan u svojoj pobjedi i blagonaklon prema nemoćnom rivalu.
Jer on je sve svoje stavove iskazao, argumentovao i odbranio, i svaka dalja rasprava za njega bila bi bespotrebno i besciljno gubljenje vremena. To je kraj. Ende.
- Molim Vas ne pričajte gluposti, Aleksandar Makedonski Srbin? Šta sve ljudima neće pasti na pamet.
- Mali nemoj tako da pričaš samnom, ja sam stariji od tebe 30 godina. Aleksandrova majka je rodom iz sela pored Gackoga, od kuće Filipovića. Ali ne mogu ja to objasniti tebi kad još za tobom nosaju tutu da pišaš. pozz
----------------------------------------------------------------
- Alo mala, reći ću komšiji Gavrilu da tu kačiš gole slike, da te prebije ko vola u kupusu. Sram te i stid bilo.
- Dobro komšija, onda ću ja reći tati da ste mi slali slike svog kurca preko interneta. Haa!
- Ma nemoj mala, to se komšija Nedeljko samo šali. A dobre su ti slike, haha. pozz
Jebati, ali grubo, bez uvoda i predigre, i bez ljubljenja posle. Ništa romantika, i nikako na brzaka, nego dugo i temeljno, dok ne presuši.
E, onda možeš reći da si je odr'o od kurca.
-Matori moram ti nešto reći, al da ne pričaš da je od mene.
-Neću naravski.
-Onaj čika Mićin šegrt što popravlja veš mašine...
-Šta snjim?
-Priča okolo da ti dvaput nedeljno popravlja mašinu, i da ti svaki put oplete i ženu.
-A šta misliš, ko ga šalje?
-Ti?
-Naravno. Dok on dere onog mog međeda, ne moram ja, a i ne perem veš na ruke. I svi zadovoljni... Ali za to što laje ću ga ja oderati.
Jedna od naizgled žešćjih stvari kada se doseliš u nov kraj.
Učiteljica: -Deco, ovo je vaš novi drug, Nenad Antić. Nešo, da li imaš neki nadimak ili da te svi zovemo Neša?
Klempa: -Pa znate kako, učiteljice? U principu su me zvali: Prenadrkani Zmaj CR69, ali vi možete i samo Zmaj69.
Učiteljica: -Mnogo je to dugo, zvaćemo te Klempa, jer si klempav.
"Dozvolite nam da vam veštim korporativnim jezikom nabijemo smrdljiv ukiseljen kurac toliko duboko u usta da se nećete izlečiti od gastritisa do kraja života!"
Motivaciona idiotarija novog doba koja, van gore navedenog iskrenog prevoda, znači "potrebni radnici" i ništa više. Koriste je firme željne jahanja mahom mladih mozgova, zatupljenih sintagmom "volontiraj, do jaja je, upoznaćeš mnogo kul ljudi uz nezaboravan provod".
Najkorisniji proizvod kapitalizma za šišanje ovaca još od nazivanja čistačica "menadžerima za patos" (floor manager) da bi se i pored plate od 50-80 evra osećale bitnim za opstanak firme.
-Ćale, vidi šta sam smislio za kafanu, postavio sam jutros na grupi, čitaj!
"KAFANA "RILE I LUDA MEČKA" JE ZRELA ZA POJAČANJE! TRAŽE SE MLADE I ATRAKTIVNE RADNE SNAGE NA POZICIJAMA KELNERICA, ŠANKER, VOKALNA SOLISTKINJA I KORG OPERATER, PORUKE ZAINTERESOVANIH UZ FOTOGRAFIJU CELE FIGURE SAMO NA INBOKS, POSTANITE DEO NAŠEG TIMA!!!"
-Sine, niko neće tamo da radi. Pacovi su veliki kao mačke, klozeti su izlomljeni, zidovi premazani govnima i ko zna čime još, a strikova domaća rakija od ambijenta pravi Ragnarok sat i po od otvaranja.
-Jesi lud ćale bre, pa pogledaj koliko mi je poruka stiglo!
-Jebote bog. Daj ovu sisatu dovedi kol'ko popodne!
Oseti se deda u prevozu. Oseti se limuzina u garaži. Khm khm.
Ali, oseti se još jedna stvar. Stvar koja smrdi više nego deda. Smrdi moralno. Golica nozdrve ponosa izazivajući sramno kijanje i lupanje glave o zid sa teškim dokle-smo-došli pitanjima. Oseti se razlika u ceni.
Cene upravljaju našim životima. Posebno razlike u njima. Jer to nisu samo razlike u cenama, to su i razlike u staležima. Život nam lupi šamar kad god obučemo i obujemo nešto što je jeftinije od odela nekog buržuja.
Oseti se razlika i u manjim cenama.
Kupujemo pileću posebnu salametinu umesto fine čajne kobaje. Možda se ne razlikuje mnogo na sto grama, ali na kili se već oseti.
Samo jedan dinar po kili lubenica može dovesti do osetne razlike ako se kupuje par tona.
Ljudi u velikoj meri misle o tome. Jer zaboga, nismo mi u Švici, Njemačkoj il' Čikagu. Svaka para je bitna, svaki minus se oseti. Svaka kupovina se proračunava.
Možda su to i jedine stvari koje se osete ovde. Gde su oni iskonski nosećaji karakteristični za našu vrstu?
Nema, izgleda, nikakvog osećaja sem onog da se sačuva sopstveno dupe, i čičak na novčaniku. Da se ne izliže od otvaranja. (Važi za oba pojma)
Mali debeli vodoinstalater sa đilkoški brčić , koji stalno pokušava da spase neku princezu . Pošto se bije sa kornjače u pratnji nekog tamo guštera , koristeći samo nekakve buljave " čurke " , može se reći i da je u pitanju neki narkić . Tu jebenu princezu zatvorenu uvek drži neka jebena spodoba mešavina kornjače , zmaja i pojedinih umetnika sa Srpske estrade .
Često ga brkaju sa onim crnjom iz Italijanske fudbalske reprezentacije
Esi vid'o novu frizuru super Maria ?
Ne seri da su mu promenili izgled nakon tol'ko godina ?
" Toliko godina ? " Brate , on menja frizuru na svakih 10 dana .
Čekaj , jel ti pričaš o onom crnji iz Milana ?
Ma neee , već o onom debelom malom iz one igrice ...
I dalje genijalan način da se objasni bilo koji požar za kog se ne zna, ili ne sme da se zna, kako je izbio.
Iako postaje kliše, široku masu ni ne zanima pravi razlog. Umorni su od traženja istine, jer je beznadežno kao proigravanje Šćepovića.
Ne samo da prihvataju svaki požar koji je tako okarakterisan, već i sami, pre nego što se objavi kako je izbio požar, govore kako je verovatno problem bio u zastareloj instalaciji. Ko ga jebe, zgrada ko zgrada. I onako štekere nisu menjali od kad su Krkobabiću izrasli prvi mlečni sekutići.
Zastarele instalacije su i dokaz koliko padamo moralno i fizički. Znatiželju nam kidaju parče po parče mediji koji nam u vene ubrizgavaju klišee koje su dorasli onim debelim glupim murjacima iz američkih filmova. Ponestaje nam i strpljenja, snage i volje da se uopšte bavimo pitanjima koja se tiču naše egzistencije.
Propadamo, tako je. Zastarele instalacije nikad neće zastariti.
Jer to je naš izlaz u bolje sutra.
Ono što ne želimo da znamo, pokrivamo tamnim velom tajne.
Istim tim velom pokrivamo i istinske počinioce zločina koji vatrom pale naš razum, i mozak nam pretvaraju u pepeo.
Jer je, izgleda, samo naš mozak prostorija sa zastarelim instalacijama...
Old skul džentlmenski poziv da drugi organizam, potencijalno lepo građena humanoidna jedinka tzv. prepička, boravi skupa s tobom pod tom portabl zonom privatnosti, zvanom kišobran. U stvari, to je možda i najbolja funkcija ove sprave koja po svojoj nezgrapnosti i nepraktičnosti ulazi u samu završnicu izbora najapsurdnijih izuma.
Tek, piša Svevišnji, a njoj se žuri, cupka u mestu, oklevajući da se otisne kroz pljusak. Ti imaš amrel, ona jok i tu se trivijalna situacija pretvara u priliku, a trenutak nakislog popodneva u blesak proviđenja. Podići ćeš nadlakticu galantno pružajući oslonac, onda ćete se pribiti ne biste li oboje stali pod kupolu kineske šklopocije. Dalje ćeš se već snaći, nije dobro mnogo planirati, bolje ovako, improvizuj, snifaj joj šaumu, bleni u sisiće i ogrebi se makar za telefon.
To, dodole, u gujcu vas ljubim!
- Hej, nećeš valjda po ovoj kiši u toj tankoj majičici? Mislim, lepo bi izgledalo, ali prehladićeš plućo. Hoćeš pod moj kišobran?
- Super, hvala ti, baš si ljubazan. Daniel beše?
- Simeun. Možda bismo mogli i da…
- Samo do preko puta, eno mi ga dečko u Audiju, onom crnom.
- More šupičkumaterinu, kupi si kišobran, stipso!!
Superlativ dobrog poznavanja. Znati žicu.
Bez mudrovanja, samohvalisanja i potrebe da objasniš celom svetu da si bogotac, jer drugi to sami vide.
- Ščuo da je Miha poteg'o pištolj na Baneta sinoć u kafani, sad mi reče Dragan. A i nisu se nikad trpeli.
- A i ti veruješ svakome. Znam Mihu u prste, nikad ne bi tako nap'o čoveka ko sisica. Pesnice, pa udri do zore ako treba!
---------------------------
- Ti ćeš meni da objašnjavaš šta je muzika, internet kvočko! Ja pop muziku znam u prste, a ta govna što ti slušaš nisu p od popa!
- Uvalim ti topa, OPAAA, asam te sjeb'o, ahahah.
Nalickani fensi homoseksualni retardirani mlađi brat govnar kafane.
Zna se šta je kafana: malo mezetluka, rakija, vinjak ili pivo, eventualno špricer, ima i sa roštilja ponegde i a u kurac više. Cene sindikalne, sve blago štrokavo, dvojka ili eventualno sedam osmina sa zvučnika, frigijska lestvica. Popiješ pa se usereš, a ne primeti ti se jer si usran i došo u kafanu, nije bitno šta si obuko. Od riba debela konobarica Sinđa u pedesetim; sve je videla i sve zna. Uglavnom, sve kako Bog miluje i zapoveda.
Ali kurac.
Vaskoliki pederluk što čupa obrve, ima tviter i oblači se kežual ko pazarski šofer za sunet pre nekog vremena je počeo da se loži na ćirilicu: kao, to je ono naše, time mi jebemo, time smo mi tako urbani a opet tako svoji, SERBIA BRE! I onda je rešilo da potkreše urođeni praziluk iz guzice, ne da ga čupa ko do sada, nego nako da ga fazonira mašinicom na dvojku, da to izgleda svecki a naše. I onda je stvorilo klabane.
Klabana je dakle geačka fuzija KLABINGA i kafane. Nedovoljno hardkor za kafanu, nedovoljno urbana za KLABING. Metiljava kao i gosti koji dolaze u nju, što citiraju samoniklog kantautora, sina Titovog ambasadora Jovana Balaševića i slušaju Frajle ili ova govna. Ime joj je obavezno šaljivi citat iz neke pesme ili vragolasta igra reči ("Ona moja", "Moja bivša"). Piće skupo ko otrov, ako naručiš rakiju pitaće te oćeš li od borovnice. Muzika takođe metiljava, jer zvuci Nina ili Šemse gostima izazivaju osip. Razbiješ li čašu, odma stiže obezbeđenje da ti fizičkom snagom pokaže da je čaša kupljena kod Vicka. Sve sređeno i čisto. Pičke sređene i čiste. Muškarci koji bi se nežno voleli sa drugim muškarcima sređeni i čisti. Stolnjaci takođe sređeni i čisti.
NE SME BRE TO DA BUDE SREĐENO I ČISTO MAJKU VAM JEBEM U PIČKU!
- Gde izlaziš, preskupa pičko koju muvam?
- Ahahahahahahahaha, idem u kafanu "Čamcem plovim sam po Tisi"!
- UMRI, POJELA TI MAJKA GOVNO OD MUFLONA MESTO ŽITA DABOGDA, FUKSEŽDIJO!
Mrčo koji obavlja prljave poslove.
Mujo iz vica čiji je zadatak da nahrani pse i ne dira ništa.
Igrač sa jednodimenzionalnim talentom - dobar je šuter, al' ima spore noge i ne zna da kreira, ili, nema tehniku, nema šut, al' kida u odbrani. Pauniću, sjedi dole! Upravo ta ograničenja odrediće njegov put. Ubaciće ga da napravi faul i ekspresno vratiti na klupu.
Može on da bude srčan, može biti čak i ljubimac navijača, ali onog momenta kad se svjetla pozornice pogase i padne zavjesa na njegovu karijeru, zaboraviće ga kao da nije ni postojao. Slavu će uvijek da prigrabi neko drugi.
Igrač zadatka se neko vrijeme uživi u svoju ulogu, ali vrlo brzo počinje da sanja o mjestu nosioca igre. Predložiće treneru ili saigraču promjenu svoje uloge, ali sve što će da dobije biće podrugljiv smjeh.
Nikad nećeš odrasti mali veseljače...
- Udaješ se??? Kako to, odjednom...
- Eto tako. Došlo mi.
- Udaj se za mene!
- Ma, daj...
- Što, šta mi fali? Mlad, lijep, zdrav, volim te k'o boga, u krevetu nenadmašan, znaš i sama koliko si mi samo puta svraćala!
- Živiš na selu i voziš jugu, a nisi Batistuta. Najbolje da ostane kako jeste, a ja ću te zvati da mi povremeno utrčiš sa klupe. Ako ti ne odgovara uloga koju sam ti namjenila, ima kome odgovara.
- E, dođi sad 'vamo da ti utrčim ružno!
Savremena srpska bajka - Zver i zver.
Sasvim realan sudar titana srpske sportsko-muzičke estrade, a i kontam nešto da bi mogli zajedno. Ono tipa, ona Bobiju može da poduva stopalo kad zine otprilike (ko ne veruje nek pogleda tv duga samo jednom i shvatiće o čemu pričam), Bobi nju ogrne ušima ko iz pičke, jer, kad može dve tribine Pionira, mora moći i gorostasnu lepoticu iz Sanskog Mosta. Jedino bi morali naći novi standard za gradnju stanova pošto u normalne građevine moraš ih unositi na kant. Nameštaj po narudžbi se podrazumeva, a kapu za Bobija ćemo potražiti u Ginisovoj knjizi rekorda jer ima uši fazon čuje te pre nego što si mu nešto rekao.
Bobi - De pičke!
Ćana - Jebo ti ćaću svog, uze me u dvije riječi.
Kusanje. Popiti ogromnu količinu batina od koje se na kratko ukazuje sveti Petar. Ili je to možda zbog kontuzije. Elem, u trenutku zobanja, iliti kusanja pojavljuje se vantjelesno iskustvo u kome može da se dogodi da vidiš svoje sklupčano tijelo isturenih rebara i sa rukama koje pokrivaju lice dok nad njim iks rmpalija igraju kolo ko da žene sina. Bol naglo utihne i počneš onda da se pitaš neke stvari, kako je sve dovelo do toga, kuda će stvari da idu dalje, da li će neko plakati za tobom, ili se smijati. Pitaš se i da li bi svijet bio bolje mjesto da te nema. Sjećaš se nekih lijepih trenutaka, pa onda nekih ružnih trenutaka. Nižeš stvari, događaje, sabireš nekom višom matematikom kako je sve vodilo do baš ovog trenutka. Oko tebe tišina, kao u centru Univerzuma. Nešto počinje lagano da zuji. Onda u fejd autu stvari počinju da isčezavaju. Osjetiš samo poslednji ćaos mućaćos upućen bubrezima i tu nastaju prekidi stvarnosti. Dok se ne probudiš u urgentnom, ili ako baš nemaš sreće, u kontejneru. U drugom slučaju se možda ni ne probudiš.
Ne može i jare i pare.
Ali ljudi hoće i jare i pare, a i jaretinu na stolu. Pa tako uzmeš avans za jare, uzmeš drugo na ler i ispečeš ga i pojedeš, tvoje ti mekeće po toru, a pare u džepu.
Da li smo takvu ideologiju usvojili od naših političara ili smo jednostavni takvi, a oni su samo reprezenti nas kao takvih? Nažalost ovo drugo.
Presipujemo iz polupunog u poluprazno, a pri presipanju nam uvek neka kap završi na podu, pa nam je sve manje u lončićima.
Naš nam je mršavi ker na izdisaju, a vode u lončiću nema ni za večeras, ako se neko ne sažali i dosipe mu. Opet prosimo, dok nam gliste jedu i ovo malo hrane iz creva.
Lako je njima da hrane nas, kad imaju. Slali smo im već naše gliste. Bolje nama, bolje glistama, njima skoro svejedno. Ali dokle više, dokle ćemo biti ovakvi slepci?
