Automobil od 700 kubika. Ili 950. Može i 1.045. Tri cilindra. Mali, skladan, kompaktan. Nizak, aerodinamičan. Ali sa dovoljno prostora, iznenađujuće. Spolja ne izgleda tako...
Nečujan. Po drumu prosto klizi, uz minimum napora i isto toliko goriva. Rezervoar od 25 litara. Više mu i ne treba.
Poslednji prijatelj ove napaćene planete. Drug svih amazonskih prašuma, uzdanica svakog malog delfina, svakog slijepog miša, svih onih vrsta koje smo tako bezobzirno zgazili i doveli na prag opstanka.
To bi bilo to. Dovoljno. Treba biti svjestan, osviješćen, prosvijetljen. Realan.
A ja? Nemam ništa protiv, sve dok štedi u svoja četiri zida. Jer, ako se nađe meni na putu biće zgažen.
Osećaš da žena koju miluješ prelazi preko granice iza koje NE ne postoji. Nema više otpora, Uzmi Me postaje jedino ime ženke koju divlje ljubiš. Vrelo dahtanje koji sve ubrzanije stiže sa njenih usana dok joj sve dublje zavlačiš ruku pod suknju tera te da ubrzaš... Nestvarna lepota njene kože poklonjena jagodicama prstiju ruke kojom joj skidaš gaćice... Cunami strasti koji ti preplavljuje mozak dozvoljava ti da misliš samo kako da što brže otkopčaš kaiš. Skida ti košulju nestrpljivim pokretima. Potpuno gola, razmaknutih nogu, čeka dok skidaš pantalone. Prilaziš joj, konačno go, osećajući se kao vitez kome ništa od oklopa ne smeta da zarije svoje koplje...
I odjednom puf, magija nestaje – setiš se da moraš da staviš jebeni kurton i krećeš da ga tražiš po džepovima pantalona malopre bačenih jakim volejem kroz rašlje vrata na drugom kraju sobe na sredinu neosvetljenog hodnika...
Jebem te civilizacijo, sjebala si svaku lepotu.
Kurton. Mrzim ga bre. Za kurac pravljen, ni za kurac nije. I on ga mrzi. Ja još i više. Proklet da si od kurca omote.
Sve znam, neželjenje trudnoće, side, picajzle, gonoreje i druge boli mekurac pretnje, ali mrzim pa to ti je. Kao da se štitiš od gripa hodajući umotan u providni omotač. Kao da godinama kucaš po tastaturi koju nisi izvukao iz najlonske ambalaže.
Kad ti treba nisi ga poneo, kad ga poneseš izmalerišeš se. Ili mali ili preveliki. Il je preskup ili će ti pukne kad ga navlačiš. Jebeni banalni balončić. Neprirodan, iritirajući, imbecilan do nepopravljivosti. Sve kvari. Sve je drugačije. Ko tvrdi da nema razlike u seksu sa i bez kondoma, ili nikad nije umočio bez njega ili ni sa njim nikad nije jebo. Džabe mu ukus sveže ubrane papaje ili jagodice bobice, zalud mu izbor boja koga se ne bi postidela ni gej zastava. Ma nema leba od novih kompozitnih mikro fiber materijala koji će mi partnerku, povećajući voluminoznost kurca mojega, vinuti na sedma neba neslućenih orgazama... To bre nisam ja, to je moja Dureks šauma.
Nije slučajno ni to što je u prenesenom značenju Kurton drugo ime za govno od čoveka, ljudsku nulu i tragično izbegnuti abortus od insana. Bez para ni jebanja više nema, zbogom sirotinjska zabavo. Simbol straha od svega i svačega ubio je radost jebanja. Oduzimajući kurcu personaliti vlasnike im pretvara u uniformisano stado. Sprečavajući najpriprodniji mogući dodir kurca organskog i natur pičke postaje savršen simbol modernog otuđenja. Kondom alijenacija braćo po unesrećenom visuljku.
Sloboda kurcu, smrt kurtonima!
- Nađe li ga više?
- Nisam ga poneo majku mu jebem kurtonsku, al' ne brini, naš'o sam u kuhinji neku alu foliju. Ne zatvaraj rernu!
Definicija je napisana za MizanTrophy
Kad zaguglate ovaj termin svemogući pretraživač vam kao prvi rezultat izbaci ovo. Ako vam na prvi pogled ne deluje sumnjivo treba da se zapitate da li možda i sami ne spadate među rajetine.
Rajetin čak nije ni čist turcizam, kako su nas učili naši vrli nastavnici jezika serbskoga. Ima ga i u arapskom i, gle čuda, raja označava stado.
Sledeća nelogičnost u objašnjenju pojma je – hrišćanin. Gluposti !
Rajetin nema veze ni sa verom ni sa nacijom na ovim našim prostorima. Rajetin ne možeš postati, rajetinom se rodiš. Ili jesi – ili nisi ...
Dokaz ?
Heh, osvrnite se oko sebe. Posmatrajte decu u igri. Oslušnite njihove razgovore. Male rajetine ćete odmah nepogrešivo prepoznati. Kinje slabiju decu od sebe, naročito kad su u čoporu, a kad se pojavi autoritet u vidu starijeg brata, oca ili bilo koga spremnog da zaštiti nejač, beže podvijena repa. U razgovoru su nadobudni i hvalisavi dozlaboga i uglavnom se hvale onim što im očevi IMAJU, a ne šta UMEJU. Mitomanija i idolopoklonstvo vladaju njihovim dušama.
Od malih rajetina nastaju veliki rajetini. Na spisak objekata idolopoklonstva iz dečjeg uzrasta (uglavnom estrada i sport) se dodaju novi (vlastodršci, političari i tajkuni). Osećanja su pomešana – od imbecilne opčinjenosti, preko strahopoštovanja do klice mržnje zakopane negde na dnu duše.
Rajetini i rajetinstvo, dakle, nije turcizam. Turci su samo kumovali.
„Dobar dan, došao sam da prijavim ispit ...“
„Dobro. Recite mi vaše ime ...“
„Vladilen Perić.“
„Kako ? ... Vladilen ? ... Ko ti dade takvo ime, dete drago ?“
„Pa znate, tata moj, on je veliki ...“
„Rajetin ...“
„Šta ? Ne, on je veliki komunista i obožavalac Lenjina, pa zato ...“
„Nije, sinko, ćaća ti je rajetin i to sa velikim R ... Da si ti, kojim slučajem, rođen osamstočetvrte, zvao bi se Đorđe, jer rajetin ne ume bez vođe ...“------------------------------------------------------------------
„Pajo, pogledaj ovog našeg predsednika ... Vidi kako je lep, a kako je samo pametan, ljubim ga ... Ovoliki govor, a sve iz glave, nikakav papir ne drži ... ahhhh ... Vidi taj pogled, te oči ...“
„Ženo gasi taj televizor, jebem li ti mater podaničku !!! ... Koje oči, koji pogled ? Ovaj će nas jebati u zdrav mozak, samo ako ga pustimo, slepice !!!“------------------------------------------------------------------
„Ne znam, jarane, ti kako 'oćeš ... Glasaj ti za tog tvog Lagumđiju, ali upamti: nema ni dan danas muslimanke u Bosni koja ne bi dala pićke Harisu Silajđiću“
„Tvoja nek' da pićke, a ja ću tebi dat'po pićki ako nastaviš ... Haj razguli !“Definicija je pisana za Mizan Trophy, 2. kolo
Basketaški sleng, odnosi se na poene čija je brojna vrednost veća od deset, kate mrzi da kažeš šesnes nego samo kažeš šes.
-Kolkoe?
-Sedašes.
-Na veliko?
-Kurac na veliko, de vi da date tolike poene?! Igrate tu pola sata, uspeli ste jedva neke zicere da ubacite. Jebem vas sakate.
Požutela fotografija sedam nasmejanih lica pored novog bunara. U pozadini sveži otkosi otave i kruška starija od sećanja. Tri pirgava pileta i petao strogog pogleda.
Hm. Nemoguće. GPS kaže da sam na dobrom mestu. Možda sam pogrešio sokak? Ne ipak je to to. Ovde je bio bunar, kruška se odavno osušila, ali ovi hrastovi imaju bar pedeset godina. Deda je otišao u Ameriku pre tačno.. hm, pa da. Šuma. Kaže deda da su imali pet stotina ovaca, vinograd, voćnjak, okućnicu sa palisadom. Vukovi od ovog domaćinstva nisu bili siti.
Velika i Mala Kamenica su nekada imale osmoletku, manastir i crkvu brvnaru, četiri stotine domaćinstava i najbolji ovčiji sir u kraljevini. "Sedam dana i sedam noći su Bugari napadali klisuru i nisu napredovali ni sedam metara.", često bi mi deda to govorio kada je hteo da mi kaže koliko je stanovnika bilo pre velikog rata. A sada mahovina prekriva vlažne cigle šumom progutanog sela. Ovde više nema nikoga.
Prvo je došao radio. Celo selo je slušalo o poduhvatima omladine da se krvlju isprana zemlja izdigne iz pepela. Onda je došao put. A putem su otišli najpre mladi. Za njima ovce. Na posletku i svi ostali. Oni pod zavetom su ostali na dedovini. Rado ih je zemlja uzela sebi, najlepše ruže niču na groblju.
Kadar iz snova: širok put izbija iz tmine šume pravo na širok proplanak modro zelene trave, raštrkane ovce nehajno pasu a crni pulin lavežom upozorava mladu pastiricu da se hitro obuče i da pohita iz potoka jer njen voljeni joj donosi zagrljaj pun sigurnosti i tri reči ljubavi. Ali... Stranac i starica, proplanak i krava.
- Pomaže Bog majko!
- Bog ti pomog'o sine! 'e si ti od ovi' što kupuju vunu?
- Nisam, majko, ja sam od Leskića, zovem se Mark.
- Nemam sine vune ja. Nemam ovaca već treću godinu.
- Marko Leskić je moj deda.
- Nije sine, nije. Marko Leskić je pod onom tamo ružom, vidiš, ona bela. Suzama sam zalivala taj žbun više od pedeset godina
- Vratio sam se iz Amerike i podići ću ponovo domaćinstvo Leskića. Pogledajte sliku.
- Ali bunar se urušio.
- Iskopaću novi.
- Sine, u dva sela nema tri zuba. Nije ti ovo mesto za život više. Ovo je mesto da se umre, sam...
- Sve se menja, majko. Doći će drugo vreme.
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.Definicija je napisana za Mizantrophy.
Mitsko mesto zagrobnog života vlaške nacionalne manjine.
Ogromna kula čiji ulaz čuvaju dva gipsana lava koja je specijalno prevezao Grga transport iz Beča. Raskošna i puna luksuznog nameštaja sa kovanim gvožđem na balkonima i velikom podzemnom garažom popunjenom nemačkim automobilima. Sa zvučnika raspoređenim širom kule bije Radio Morava, naravno samo sa vlaškim hitovima tipa onaj "Ljulju ljulju ljulju ljuj" koji je standardno na top listi najpopularnijih numera.
U Vlahalu ne može svako ući. Za početak moraš dvajes godina da živiš u državi gde je jedan od zvaničnih jezika nemački. Kao drugo, nećeš jebati Rumunku na versaće posteljinama u odajama Vlahale ako za života nisi izgradio bar tri sprata visoku kuću u rodnom kraju i ako nisi imao bar četiri različite životinjske vrste na ogradi. I treće, najvažnije, moraš da izgineš da bi zaradio mesto međ besmrtnim vlaškim gastosima. Kao i oni bradati Šveđani sa svojom lošom kopijom. To najlakše postižeš ako umoran voziš petnaest sati iz Hamburga pa se zakucaš u kamion koji ti dolazi iz suprotnog smera, tako uspevši da se nađeš u dnevnom izveštaju Nade Macure.
Naravno, podrazumeva se da umeš da barataš crnim mađijama i da si bar dvojicu komšija zajebo poturivši im neki začarani artifakt u avliju.
Divno mesto.
-Dobro nam doš'o. Da čujem.
-'Vako, švajcarsko državljanstvo od '87-e, dva mercedesa i audi, dve kuće i novi ajfon. Skončao život sudarivši se sa autom punim Turaka na autoputu.
-Turaka? Alal vera. Evo ključ od sobe i sa srećom, sad šaljemo sms za čestitku na Moravi.
Držali kurac u ustima dabogda!
Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju.
Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje.
Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života...
Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – Mora da se drži i veliko pivo.
Aj pa živeli i živa nam bila vel'ka piva!
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Primer sva tri izgovora koji se koriste na našim prostorima.
Crno nam je svima isto.
U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...
Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.
Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.
Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.
A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa ...Eh, avaj!
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Jebeno jeziv prikaz.
Prošao sam desetak različitih lokala u poslednjih nedelju dana. Popijem koje pivo i protera. Uđem u wc i u svakom imam šta da vidim. Rađe bi mi bilo da sam banuo dok se tinejdžeri gaze u kabini. Daske popišne samo tako. Kao da se ljudi trude da svu tečnost iz sebe istresu na nju, a da ništa ne upadne u šolju. Ulepljeno, smrdi jebote! Ne dao ti Bog da sedneš na ono. Dobiješ osip, a da ti dupe ni ne dođe u kontakt sa daskom.
Zašto neko jednostavno ne može obrisati šoraću sa usrane wc šolje? To je bar lako.
Popišao si se po njoj. Pa, majku mu, uzmi papir i ukloni zaostavštinu. Moraš imat' u vidu da će onaj koji dođe sledeći sesti na to tvoje sranje ili će jednostavno skontati da si ti ta stoka koja piša po dasci nemajući ni trunku razumevanja. Sin, ćerka, žena, ortak... na kraju krajeva, sam ćeš sesti kad budeš otišao da sereš za pola sata. (govorim o kućnoj varijanti, jer ima i toga dosta)
Najgore od svega je to što je ta nemarnost prema sređivanju svojih sranja prelazna. Uđe čovek u wc da šora, vidi popišanu dasku, omakne mu se, popiša je i on malo. Zašto da briše kad je neka stoka pre njega napravila isto sranje. U glavi mu- Ajd' ostaviću, sledeći će rešiti probem. Hoće kurac! Uradiće isto što i ti, to će srediti čistačica na početku smene, a sutra će opet biti ista priča.
Da nije takvih ljudi, u svaki toalet bi mogli da uđemo bez imalo gađenja, pa bio on u kafiću, restoranu, školi i slično. Ukoliko ste osoba ženskog pola, eto još većeg problema.
Kažu, to rade ljudi kad su pijani. Nije to nikakvo opravdanje. Ako si u kafiću pijan k'o dupe i možeš da odšetaš do toaleta i popišaš dasku, možeš isto tako da izađeš iz lokala, i popišaš drvo, isti je osećaj.
Ukoliko si baš ti taj koji popišava dasku i ne mari za to, moj ti je savet da probaš da uradiš isto to al' sa velikom nuždom, verovatno ćeš se mnogo bolje osećati posle toga, kao i ostali koji posete istu prostoriju, pičko prljava!
Ukoliko nisi, izvini na ružnim rečima.
Definicija napisana za Mizantrophy.
Ili se može nazvati pokušaj spavanja. Šatro spavanje. Radnja koja je u 99,9% slučajeva neuspešna i na kraju završi neobavljena. Al jebiga brale, sam si kriv što nisi učio škole i zaposlio se u gradskoj čitoći.
Dolaziš kući, 7 sati ujutru. Žena na poslu, deca otišla u školu. Jedva ulaziš u stan. Em si umoran ko pas, em pijan jer si malo navratio do kafane na povratku kući. Nekako uspevaš da se dovučeš do kreveta i nadaš se odmoru. Zasluženom odmoru. Ali... Uvek to „ALI“ mora sve da usere. Nećeš se naspavati druže.
Zuuuuuuuuu! Zuuuuuuu! Zuuuuuuuu! Skačeš iz kreveta na koji si legao pre 2 minuta i krećeš u lov na komarce. A njih ko za inat nigde. Tražiš ih 20 minuta, lupaš peškirima po zidovima, ali kurac, nema ih. Jebeš im mamu i sve redom ali ih ne pronalaziš. Jebeš i sebi sve redom zato što nisi kupio mrežice za prozore da ta gamad ne ulazi. Al ipak nekako batališ komarce i odlaziš u krevet jer si sad još umorniji.
Ahhhhhh konačno mir. U vidi Lisa Ann pored bazena i to gola. Blago meni. Saću da te karam Lisa! DING DONGGGGGGGGG!!!!! Kurac ustaješ iz sna u koji si upao pre 5 minuta jer neki majmun zvoni u pola 9 ujutru na vrata. Otvaraš, a ono tvoji "najbolji prijatelji" Jehovini Svedoci. Kulturno im se najebeš mile majke i zalupiš im vrata. Misliš u sebi „konačno mir i mogu da spavam“. Ležeš.
Posle 15 minuta osetiš nešto smrdi. To te digne iz kreveta. Osećaš da nešto gori, miris nekog dima, neke paljevine. ID’ BRE ŽENO U TRI LEPE, NISI ISKLJUČILA ŠPORET!!! Nekako ugasiš tu vatru sam jer ti bilo glupo da za to malo zoveš vatrogasce. I sad još umorniji od svog tog trčanja levo-desno padaš u krevet.
Ležiš tako al kurac.......... sad ne možeš da zaspiš. I taman krenu oči da ti se sklapaju kad ono napolju čuješ neki udes. Kola se skucala u banderu. Sirene policijskih i kola hitne pomoći na sve strane. TINU-NINU! JEBEM LI TI MATER SAD SI NAŠO DA SE SKUCAŠ, I TO BAŠ PRED MOJOM ZGRADOM!- psuješ ga sa terase. I odeš da spavaš. Sad ti je već jasno da nećeš ni spavati jer je već 12 sati. Krećeš u poslednji pokušaj.
Ležeš i kroz glavu ti prolaze sve slike ovih jutarnjih dešavanja. Psuješ ih sve redom. Al odjednom ih više ne vidiš. Zasp’o si. Bum! Otvaraju se vrata i deca banjavaju u stan, kao lopovi u banku u holivudskim filmovima. Gotova škola tata!!! Sav nervozan lupaš se u glavu jer nećeš da se dereš na decu i ustaješ iz kreveta. Ništa od spavanja, sad je definitivno.
Deca odlaze u svoju sobu da rade domaći i igraju kompjuter, a ti izlaziš na terasu i urlikom Tarzana progovaraš: JEBEM TI TREĆU SMENU!!!
Definicija za Mizantrophy
E ovako... Pre n'o počnem da serem, čisto da spomenem jednu staru poslovicu... „U kafani radi il' lud il' pijan“. Asocijacija slična psihijatriji. Kao što psihijatri vremenom sliče na svoje pacijente tako i ugostitelji na svoje goste. Il' pak obrnuto. Dakle...
Kafana! Jebeno tesna rupa bez dna. Đavolja varoš prepuna neograničenih resursa koji produktuju more poroka i čak više od toga...
Jedan od mogućih resursa, jeste „rakija“. Ne šljivovica, ne loza.. Već prava grehovača. Ispečena isključivo u đavoljem kazanu. Servirana u maloj crnoj piratskoj bočici sa etiketom mrtvačke lobanje. Poseduje osobine posvađuše i pri tom uneređuje svoje žrtve.
E sad... Njene sluge su Konobari, u ovom slučaju - demoni, legalni lopovi -, koji ti, svojim kombinovanim tehnikama, izvlače zadnji dinar iz džepa, koji si možda namenio za bolesnu babu, opravku juga il' za verenički prsten. Ne matori, boli njih kurac, oni će i to uzeti...
Možeš li se suprotstaviti? Pa ne možeš prika, nemaš ti muda koliko oni imaju aduta. Jedan od ponuđenih jeste adut ispod šanka u obliku bejzbolke, namenjen za krivljenje vilice i prebijanje bubrega. Potencijalni razarač kamenja u istim za šta bi insistirali da im budeš zahvalan, ako naravno dođe do toga. I sve to radi naplate duga il' pak falširanja neke pesme koja im para uši. N'o, da krenem dalje...
Najzajebaniji od svih – Gazda. Poznatiji kao „Lucifer“, šef đavolje varoši. Vlasnik nekolicine demona kojima lično upravlja vezanim koncima kao Đepeto Pinokijom. On je taj baja, koji krije svoje rogove k'o zmija noge, bičuje radnike zarad veće dobiti, maltretira goste jer su ružni i odvratni i nemaju novca koliko njemu treba, pojebe svaku drugu ženu koja se nađe na njegovoj teritoriji, ima para i može mu se...
A žrtve.. Žrtva si ti! Žrtve su nesrećni, pijani boemi prerezanih vena starim, kuhinjskim, tupim, reckavim nožem. Jeboteee,.. Ala to boli! Ma i treba da ga boli jebem li mu nanu, šta seče vene koje pičke materine? N'o, da se vratim na temu.
Oni su zaluđeni tipovi, zaluđeni od abnormalne količine alkohola koju su uneli u svoj organizam, umesto narodnjaka koji trešte iz dana u dan, oni haluciniraju eho razbijene čaše, 'mesto babe od pedes' i pet godina vide mladu konobaricu od sedamnes' leta, koju neprestano štipkaju za guzu. Ako i pojebu nešto ne ginu im bar picajzle il' sifilis. U najgorem mogućem slučaju pada i alimentacija...
I zato brale, pamet u glavu. Ako zagrizeš ovakav mamac, rđava udica ti ne gine. Udica koja se ne skida tako lako...
Definicija napisana za Mizantrophy.
Da su ostale u Amerikama, sve bi bilo OK, ali nisu, jebi ga.
Prvo su bacali bombe na nas, a sada su počeli preko svojih kanala da bombarduju umove naše dece svakojakim retardirano-mongolidnim sadržajem, koji će ostaviti duboko veće posledice po nas od bombardovanja. Finansirane od gej-biber lobija, ove serije imaju za cilj da u umove dece usade dve ideje:
1. Gej je ok. Ako niste gej, budite barem metro, kao Džastin, što u prevodu znači:
gej. Ovo se odnosi na mušku populaciju.
2. Idiotizam koji je svojstven samo Amerikancima. Oba pola.
Serija k'o serija, pomisliće čovek, ali nije tako. Ove serije su karakteristične po odsustvu bilo kakvog smisla za humor, a nazivaju se humorističkim. Povrh svega pokušaji humora su sve samo ne komični, a prirodnija je koalicija Srpske Napredne Stranke i Demokratske Stranke, od njihovog osećaja za prirodnost u glumi.
Glumi se bez osećaja, bez stila, na halabuku. Ponavljamo jedan isti fazon milion puta, kao što su radili Englezi u svojim serijama. Niste vi Englezi, pa da može da vam prođe Gud Mouning, i da svaki put bude podjenako simpatično i smešno, kao prvi put kad si ga čuo.
Najiritantnija od svega jeste ta neka rasna ravnopravnost, pa se u seriji mora naći jedno crnče, pardon, afroamerikanče, jedno indiče, jedno japanče. A ovi beli su svi isti, Džastini u pokušaju, (da ne kažem vonabi, pu pu pomeri se sa mesta).
Posledice koje će se videti u budućnosti... Ma u kakvoj crnoj budućnosti, pre neki dan su su u Beogradu okupili fanovi Džastina. Eto vam ih posledice, a biće samo gore, jer bolje ne može da bude. Samo vi dajte deci da gledaju ove gluposti, i daleko ćemo dogurati sigurno.
- Tata vidi!
- Stani sine! Ne bacaj govna u ventilator!
- Ali to rade Amerikanci na TV-u, kada sin baci govno u ventilator cela porodica se smeje i kaže sada smo Afroamerikanci. Hahahahaha. :baca:Definicija je napisana za MizanTrofy!
Ležiš kao zadnja krmača od 200 kila koja se tek porodila, jedeš sendvič pun salamčure i bajatog kečapa i šaltaš kanale...
Miči politiku, to su sve lopovi, napunili su se para, debilčine jedne mrtve.
Gle' ovog Đokovića kako igra, pa sve mu jebem mutavo, ne umije loptu čo'ek da strefi, pu, jebem mu familiju bogaljsku, ja da sam tamo, borio bih se, vratio bih svaku loptu makar, sve bih stizao, a ne kao on, jebem mu pleme da mu jebem, pojma nema!
Kako je moguće da igra uopšte, ne kapiram ovo, debil.
Šaltaj kanal, ne mogu da se nerviram...
Ma daj, ovaj Mesi je prda obična, nema veze s mozgom, daj bre gore vidiš li da ti Neimar utrčava, pa kakvo magare, majko moja rođena, ne mogu da vjerujem da ovakav debil igra, koji mu je kurac?!
Gle', nevjerovatno glup čo'ek, nemoguće šta gledam, kako bre ovo plaćaju da igra, kunem ti se, ja bih srce na teren ostavio, ne bih igrao ovako kao baba!
Miči ovo sranje, pih, babuskere raspale gledam tu...
Čujem da je Mile istrč'o maraton, koja je to degenčina, zamisli na šta on gubi vrijeme... Ja bih to mogao i bez spremanja da istrčim, ma daj, smiješno, eto spremao bih se pet, šest dana i laganice, čuš toliko se spremao tip, budaletina bre...
Nego aj' da vidimo šta ima na...
Ahaaa, gle' ga ovaj peder Gejts, pa bre mamu mu jebem, tolike pare kao daje u dobrotvorne svrhe, lako mu je kad prima toliko, što ja ne primam, pa bi vidio kako se daje... Stoka bre bogata, pa se bahati tuda, on kao daje siromašnima, daj bre....
Hah, eeee Mitroviću, neka ti ga, kupio si sinu kola od sto 'iljada da se bahati, neka mu ga, neka, bije narod po ulicama. Ja bre da imam milione, sinu ne bih kupio to nego golfa dvojku, TDI i to obični, ni I crveno ne bi imao!
Ooooo, evo ih hemičari na Eurosport. Stvarno bre, pogledaj kako se raspadaju, napumpali se od hemije, ne znaju đe udaraju, hah, mogao bih i ja tako, samo da oću, ali ja neću sebi da uništim život sa hemijom, nisam šašav, ja živim zdravo. Koji će mi kurac mišići koji su se naduvali kao balon od hemije i čim prestaneš da piješ i kad ostaraš ima sve da splasne i koža da ti visi... Ionako nemaju snage.
Sinko, najveće dostignuće u životu ti je prvo polugođe srednje mašinske škole iz koje si izbačen jer si mongoloidni moron, najveći fizički napor ti je što si privukao kauč i TV što bliže kuhinji da ne bi išao mnogo dalje da napraviš bajati sendvič koji ti kupuju majka i ćaća pošto si nesposoban i do prodavnice da odeš, a ne da zaradiš za isti, ali si rekorder po broju govana koje izustiš po jedinici vremena. Na stranu to što si nesposoban i što si bolid, ali to što je neko rmbačio godinama i što je izgubio dosta vremena, truda i prijatelja da bi postigao, a ti osporavaš, a i mogao bi to da postigneš bez i najmanjeg napora, to zaslužuje da te objese za muda i naguraju ti kolac u šupak, jebem te glupa u vr' glavudže raspale.
Definicija za Mizantrophy.
Sve češće pojava u modernom fudbalu, kada igrač koji izvodi korner stavlja loptu van prostora koji je za to predviđen. Centimetar - dva...kao da to znači nešto. Sitan lopovluk. Nema ništa gore od sitnog lopovluka. Ako kradeš, kradi na veliko, ko čovek. Al da, nisi čovek, ti si gnjida. Nemaš muda da budeš loš pa se kriješ iza malih krađa i sitnih pakosti.
To su ljudi koji ne plaćaju kartu u autobusu, ali su najglasniji kad treba prokomentarisati krntiju u kojoj se voze. To su ljudi koji su pravi navijači i vole svoj klub, ali nikad ne plaćaju kartu na utakmici. To su ljudi koji se ubacuju u red, jer oni jedini žure. To je policajac koji prima mito. To je komšija koji ti ukrade 3 cm. dvorišta dok podiže zidinu, a onda ti otruje psa jer laje u tri popodne. Klinci koji kradu biciklove i presreću bakice na ulici. To su ljudi koji na 20. poenu udaraju po rukama ko da si im majku njima ubio. Mangupi koji ti prodaju balvan. Nepismena bagra koja NEDA KOSOVO, i koja ne zna bolji fazon od DŽABA STE KREČILI. To je lik koji je faks završio na puškicu, član je stranke i našao je posao odmah posle faksa.
Pretvorili su nas u sitne lopove. Jedini način da preživimo je da zakidamo, krademo, lažemo. Da se ponižavamo do krajnjih granica.
Nema više fer - pleja, najbitnije je pobediti, pa makar i po cenu sopstvenog dostojanstva.
Definicija je napisana za Mizantrophy
