Lenčuga nad lečnugama. Njemu nije fer da se poštuju samo crvena slova i da se tad ne radi, on poštuje i ona tamna i ona siva, sve za religiju i odlazak u raj.
-Sine molim te raspremi sobu, ko da su ti preneli Libiju ovde.
-Kevo, danas je :lista kalendar: sveti Ignjatije bogonosac, a takav svetac se mora poštovati. Više sreće drugi put.
Prelazak iz dečaštva u višu fazu postojanja, koju će obeležiti bezglava jurnjava za suknjom, susret sa alkoholom, i neurastenija nategnutih odnosa sa roditeljima. U pauzama između jedne i druge ženske od kojih ti svaka popije odredjenu količinu krvi, a i ti njoj jer to je obostrani proces, i jedne i druge satiruće žurke na kojima se trudiš da pojebeš sve žensko a na kraju sam daviš majmuna u WC-u... sve ti se idiličnijim čine te godine nevinosti, kad Vrhovni Procenitelji Tvog Života, roditelji koji će potom ostareti, nisu imali hrabrosti da te samog puste na more, već su ti dodeljivali delegata u vidu babe koja te pratila na obećane plaže, heklajući sa drugim babama u hladu smokve malih primorskih mesta, dok ti sam skačeš na glavu sa šiljatih stena.
- Duksi, gde ćemo ove godine na more, a, š'a misliš?
- Ne znam, Bleksi, nemam ideju...
- Nemam ni ja... ajde da uzmemo šator, pa polako, odozdo, u Reževićima imamo Radicu i onu njenu drvenu kućicu, pa dokle nas noge i autobusi donesu na gore... u Dubrovniku imamo Vlahu i njegovu kamenu kuću...
- U Puli imamo Maru...
- To TI imaš Maru, a ja ga uvek šiljim...
- Pa naći ćemo ove godine nešto i za tebe... oćemo da svratimo u Selce, smešno mesto?
- Može... kad si ti poslednji put bio tamo?
- 73-će, sa babom...
- Aha, znam, mene su roditelji te godine vukli u Petrovac, pokrljasmo se na gradskoj plaži sa milion i po duša na malo prostora...
- Baba Magdalena i ja smo uveče jeli sladoled i onda je ona sedela na klupi i gledala u more, dok sam ja malo bazao po rivi, pa smo išli na spavanje. I svaki dan je za plažu pravila salatu od cepkanih pečenih paprika i paradajza, posle sam čuo da je to jedina prava srpska salata, a ne ono što ti uvaljuju u restoranima...
- Nemaju ti kafanjerosi pojma sa salatama... sećam se Magdalene, volela je sve nas...
- Jeste, beše dobra baba...
- Kad je ono umrla?
- Pre osam godina.
- Već toliko?! Pu, mamu ti, kako vreme leti...
- Leti, Bleksi, leti... Znači: Reževići?
- Neka bude tako, Duksi. I da paziš šta vataš za brisanje kite ako ne bude zavese u hotelu, mojne da zaključavam peškir u sef!
- Dobro, bre, ne možeš da zaboraviš taj peškir, jebo te peškir...
Nadimak koji nas je fascinirao kad smo bili deca. Inspirisan predratnim hajdukom Jovom Stanisavljevićem Čarugom. "Operisao" je između dva rata po Slavoniji, pod parolom borbe protiv kapitalizma, koja se ogledala u tome da se otme od bogatih i sve zadrži za sebe. Može se povući paralela sa nekim današnjim ministrima i tajkunima, koji otimaju sa istim žarom u očima, kao i Čaruga, samo od sirotinje. Jovo je imao milosti prema sirotinji, i sam je rano ostao siroče bez majke. Ova nova hajdučija milosti nema.
Svaki letnji raspust smo provodili na napuštenom salašu, pored sela. Igrali smo se Kola Gorskih Tića i čuvenog Čaruge. Počinjalo je izborom Čaruge (vođe hajdučije) za ove letnje ferije, jer se lanjski zamomčio i neće (pička) da se igra s nama. Čaruga si mogao biti samo ako si najjači, među drugarima. Išlo se pesnicama, pa kom opanci kom obojci. Nakon "izbora" kad masnice splasnu, polagala se Hajdučka zakletva na vernost Čarugi i Kolu gorskih Tića. Zatim se kretalo u akciju. "Žrtve" prepada ove hajdučke bratije je bio bostan, voće, u jednom navratu i jedno nesrećno jare, koje smo s teškom mukom zaklali i odrali, a kad je došlo vreme da se ispeče uvatio se mrak, pa smo gozbu morali odgoditi za sutra. Do sutra se jare usmrdilo, pa nismo omastili brke.
Kako se bližio kraj letnjih ferija, tako su se i Gorski Tići razilazili, do sledećih ferija.
Danas u mom rodnom selu nema dece kao nekada, ali i sad kad sa svojim podmlatkom odem na selo, da obiđem groblje i rodnu kuću, čujem seoske abrove o nekom novom Kolu Gorskih Tića, o novom Čarugi i njihovim poduhvatima. Obuzme me milina, kad vidim i svog sina kako trči za klinčadijom, da i on bude u Kolu Gorskih Tića. Ako, nek se kali i ja sam, ima nade dok je Tića i Čaruge!
Umetnost koju su negovali najveći umovi sveta.Počev od grčkih filozofa koji su naređivali svojim učenicima da ništa ne rade i tako od njih stvorili vredne i poštene ljude, preko Marka Tvena koji je to najbolje opisao u čuvenom romanu ''Tom Sojer'', pa do modernih političara koji savetuju ljude da ne rade po velikim vrućinama (al' proš'o je Srbin devedesete, zna da više vole čoveka bez posla nego 'leb na stolu).
Najkraće, ovo je pokušaj (u kojoj meri uspešan zavisi od našeg glumačkog talenta) da, nagovarajući druge ljude na nešto što ne želimo, oni, ako ne zbog nečeg drugog onda iz inata, urade nešto sasvim suprotno - ono čemu se nadamo i priželjkujemo.
Kako je ljudski mozak, pod utiskom laži i prevara, dosta napredovao i oguglao na ovakve pokušaje, pod obrnutom psihologijom se danas podrazumeva čitav jedan proces u kome se žrtva prvo navlači a tek onda iskoristi.
Ljudi koji danas preferiraju obrnutu psihologiju su uglavnom tinejdžeri sa skromnim željama: dobre ocene i koji dinar.
Oborio si sopstveni rekord.I dvadeset drugi dan za redom dolaziš na biologiju nespreman.Jedina ocena, petica koju ni sam ne znaš kako si dobio, neće te spasiti jer si propustio oba kontrolna.Sve što znaš o zglavkarima jeste nekakva kutikula, valjda zaštitni sloj.
:u sebi:
Prozvaće me, sigurno.Ne znam ništa, znači moram da se javim.Ah, koliko je samo velikih naučnika imalo slabe.Ajnštajn i Andrić samo su neki od mnogih.Šta ja kenjam, nisam ja Andrić nego nisam pipn'o knjigu.Došlo je dotle da moram da se javim, moram biti dovoljno glup da bi me smatrali pametnim.
:javio si se da odgovaraš:
Profesorka:'Ajde, samo si mi još ti ostao.Građa zglavkara.Izvoli.
Učenik:Zanimljivo je to.
Prof.:Šta to?
Uč.:Pa to, da zglavkari postoje već 400 miliona godina ako se u obzir uzmu amoniti.Oni su preživeli sve nedaće za razliku od recimo dinihtisa, oklopljenih riba koji su se njima hranili.
Prof.:U pravu si, ali odgovori na pitanje.
Uč.:Zglavkari su dakle građ...
Prof.:Ali amoniti su izumrli!
Uč.:Otkud danas zglavkara na Zemlji?Dvaput su evoulirali?
Prof.:Da, zanimljivo.Šta misliš?
Uč.:Nekako su preživeli i prilagodili se uslovima?
Prof.:Svakako.Šta sam te ono pitala?
Uč.:Kutikula.
Prof.:A, da.Izvoli.
Uč.:Zaštitni sloj kod današnjih zglavkara, ali čekajte amoniti je nisu imali!
Prof.:U redu je, pet.Sin: E, ćale odoh do grada.
Otac: Je l' ti treba neki dinar?
Sin: Ne moraš, znam da radiš za to, daj stotku za žvake samo.
Otac: Evo ti hiljadarka da ti se nađe.
Družina iz Cvijećare na 6. aveniji, kojom rukovodi metuzalem u kolicima poznat samo kao Broj Jedan, udarnu pesnicu joj čine dobroćudni Alan Ford i nadrkani Bob Rock, za logistiku su zaduženi Sir Oliver i Grunf, a za back office debeli Šef i usahli Jeremija. Svoj kultni status – a Alan Ford je zaista kult i mogu da mi se napasu čmarne travuljine PR punoglavci što lepe ovaj pridev na sve živo od jebenih Guano Ejpsa u Areni do nikad-jebene Trejsi Ševalije na sajmu knjiga – čitav strip ima da zahvali pre svega masonski prefrigano osmišljenim glavnim likovima koji savršeno otelotvoravaju nacionalne stereotipe. Ko najubervic svih vremena.
Alan Ford – naslovni lik, jer je najveća komercijala. Jedini pravi Amer u družini: lep koliko je glup, misli da ima dobre namere i služi da zasere stvar.
Bob Rock – Škot. Nizak, iskompleksiran, večito nadrkan, barjaktar za sve ugnjetane sveta i ogledalo u kome mogu da vide tačno zašto su zaslužili da budu ugnjetani. Najpopularniji lik, makar u našem parčetu prćije.
Sir Oliver Oliver – Englez. Nikad mu ne veruj, jer uvek traži kako da te zajebe i zaradi za sebe. Posebno ceni umjetnine, koje je mažnjavao po čitavoj kugli zemaljskoj. Scene u kojima guzi Boba Rocka su u jugoslovenskom izdanju bile cenzurisane od strane Vrhovnog komiteta KPJ.
Šef, Gervasius Twinkleminkleson – Čeh, dakle Sloven, dakle debeo, lenj i u večnom iščekivanju da legne leb i plata, što se naravno nikada ne događa. U mladosti bio sportista i majstor za kućne popravke. Dijagnoza: terminalno marginalan.
Jeremija Lešina – Žabar. Kukavac. Uvek ga nešto boli, nešto mu fali i zato se stalno žali. Jebiga, to je jedino što mu je ostalo, osim što ume da te taman toliko zajebe da ti proda zeleni limun umesto limete. Iako je hipohondar, činjenica je i da je mumija koja samo čeka da dune jači vetar pa da se raspadne na sastavne delove.
Otto Grunt - naturalizovani Nemac, iz korena promenio prezime u Grunf. Kreativnost ispoljena samo u inženjerskim stvarima, za sve ostalo postoji isključivo čist bandoglavi entuzijazam dobrog vojnika Rajha. Šlag na rektalni rempling od satire "Alana Forda" predstavlja to što Švaba bespogovorno sluša baš Broja Jedan.
Broj Jedan – očigledno Jevrejin, iako se to naravno nigde eksplicitno ne pominje. Mislim, ogroman nos? Štekanje keša? Uvek i svugde poznaje nekog i beleži sve u tefter? Majke mi, jedino bi očiglednije bilo da su na svakoj strani na kojoj se matori paralitik pojavljuje lepili one kurčić-bipere iz kineskih razglednica koji sviraju “Hava nagila”.
Po nekima nepravilna varijanta od "hvala".
- Izvoli.
- Fala.
- Kaže se "hvala"!
- A da se ne kaže možda i hvakultet, hvalanga, hvakir, hvabrika, hvantom???
Nije uspeo u inostranstvu.
-Vratio se Šomi iz Beča.
-Jel dovezao neku limuzinu?
-Ma znaš koliki je on neradnik, kaže nema posla - vratio se autobusom.
Procenat pokrivenosti signalom mobilne telefonije u Srbiji.
Onih 2% su podeljeni na 200 lokacija od po 0,01% koji je dovoljan da ti se izgubi signal bar toliko da u momentu kad ti je mobilni najpotrebniji, možeš da se slikaš.
Ibarska magistrala na deonici između Rušnja i Lipovice, na samo 8 km od Beograda. Zvoni mobilni.
-Alo?
-E sine gde si?
-Evo me kod Rušnja.
-E svr..ko Zdr.. da..meš ...e
-Alo, ne čujem? bip,bip...nakon 10ak km zvoni mobilni
Alo?
Jesi uzeo pare?
Nisam, kakve pare? evo me ispred kuće...
Onaj lik koji u stvari ne navija ni za koga, nego prati ono što je u trendu da bi zadovoljio svoje duševne praznine. On je navijao za Volfsburg kad je osvojio titulu u Nemačkoj, lajkovao je stranicu Rosola posle pobede nad Nadalom. Njegovi omiljeni timovi su oni nastali preko noći kad se bušačima nafte iz tri lepe ili ruskim tajkunima digo tukson i da iz čiste zajebancije od FK Deronja naprave tim koji će lomiti noge Kristijanu Ronaldu u grupnoj fazi Lige šampiona i nedeljno zarađivati kao godišnji bruto nacionalni dohodak Papua Nove Gvineje. Licimerno ponašanje ovih ljudi proističe iz toga da ne mogu podneti poraz kao pravi ljudi, već to popunjavaju okretanjem na drugu stranu koliko god ona štrokava i ogavna bila. Oni nisu takvi samo u praćenju sporta i navijanju, oni su takvi u svim sferama života. Pola ljudi, pola Mlađa Dinkić.
- Kakav je to nakardni dres, u pičku materinu?
- Brate, dres Anžija, šta hoćeš.
- A ti kao navijaš za njih?
- Da, još od malena. I moje dete će navijati za Anži! Osim ako Putin ne kupi Kamaz Čelni i dovede Balotelija u napad.
Vrhunac slobodnog umetničkog izraza. Nadrealni spoj boja i linija da ga je kojim slučajem Endi Vorhol imao priliku kad videti, okačio bi sve kistove i fotoaparate o klin, kupio kartu put bivše Juge i zaposlio se na pilani u Mrkonjić Gradu, rešen da naprasno okonča svoju karijeru umetnika, priznavajući kako je kao nadrealni i avangardni umetnik poražen od strane samoukih romskih likovnih majstora koje kao medijum za iskazivanje svoje kreativnosti i umetničkih sloboda koriste tetovažu.
Za spravljanje tetovaže se koristi igla od skopčanice ili Singerice nađene u prikupljenom metalnom otpadu, najjeftinije mastilo koje se može kupiti od pijačnog prodavca školskog pribora kao i litra špirtovače rakije, za inspiraciju umetnika, tattoo majstora, za anesteziju i oraspoloženje mušterije kojoj se radi tetovaža i za dezinfekciju rane.
- Đamile, otkad ti postade četnik, kad si to nabacio tetovažu kokarde?
- Abebate, vidiš da je tarantula, moderan sam ko Spajdermen.
Čarobno mesto gde se i ljubitelji kafanskog života osećaju kao u Diznilendu. Poslednja stanica životne kozije staze ako ste negde gadno promašili skretanje. Neiskusni bi to poredili da sa dnom života, a žilaviji provod tamo nazivaju zulum i veselje.
U profil gostiju spadaju sredovečni vozači autobusa, koji su sa namerom zanoćili u velikom gradu, i njihove dame noći sa masnom kosom, tigrastim dezenom koji se preliva preko struka i jarko crvenim karminom na opušcima slims cigareta. Ostalim gostima, čije rane na duši još uvek zjape od biča lokalnih vetrova i tornada, obavezno fali neki integralni deo tela- ud, red zuba ili oko. Nađe se i pokoji boem u svečanom odelu, sa crvenom ružom na stolu i setom u očima, koji uzaludno čeka svoju nikad prežaljenu ljubav iz studentskih dana i ispija rujna vina, tugaljivo i prezrivo u isto vreme.
Muzika, ako se tako nazvati može, probija bubne opne, puza kroz srednje uho, dolazi do mozga i zagađuje nervne ćelije. Nepovratno. Pevaljka, sa nezaobilaznim šiškama ispod miške i celulitom na nadlakticama, se uvija, rek'o bi čovek svakog časa će da ispljune žabu krastaču što joj se učaurila u grlu, i čita tekst iz neke knjige ručno i brižljivo prepisanih pesama. Pesma po želji petsto dinara, ali dobiješ još dve gratis. Razdragani gosti je oslovljavaju sa "koleginice", tražeći sve pesme koje sadrže naziv reke Drine. Svi su zaboravili svoje brige, makar na jedno veče. Misliće se o tome sutra.
Novajlije i slučajni prolaznici se mogu prepoznati po mladosti, telesnoj kompaktnosti i zbunjenosti. Ovi zbunjeni se najčešće mogu videti u pozi fetusa u nekom ćošku, sa izrazom strave u očima, a oni otporniji su već za nekim stolom zauzeli pozu mislioca, pod naletom udara nekog lošeg vina.
I tako celu noć. Sa svitanjem magija nestaje, a gosti odlaze kućama snuždeni, jer su se ponovo setili ko su i kakva sve sranja treba da prežive sa novim danom.
Japanac je totalni perverznjak i u svakoj svojoj perverziji zamišlja ženu koja je obučena kao da je upravo pobegla iz škole ili neki porno crtać.
Vrsni je poznavalac borilačkih veština i prosto je rođen sa tim bez ikakvog treninga.
Jede samo živu ribu i pirinač od kog pravi i rakiju ali ta rakija je smešna za našu šljivovicu i zove se sake.
Svaki Japanac, kada ode na odmor non stop slika foto-aparatom marke "Sony" hiljade slika, smeška se i klanja čak iako ga psuješ.
Japanac ima kožu žute boje, jako je mali i mršav, a ima i veoma mali penis ali to nadoknađuje raznim pomagalima kojim arči Japanku.
Tehnički je daleko ispred nas i već uveliko vozi automobile koji nemaju točkove nego lebde malo iznad puta.
Japanac je jako častan čovek i ako slučajno radi na nekoj javnoj i bitnoj funkciji, on se i za najmanju grešku ubije.
Što se tiče odevanja, Japanac danju nosi odelo a uveče kada odmara u svojoj kući sa papirnim zidovima, nosi kimono.
Spavanje pod vedrim nebom.
- Jel ste uzeli hotel kad ste stigli na Exit?
- Jesmo, tata, sa bezbroj zvezdica.
- Tako i treba, sinko, na dobrom smeštaju se ne treba štedeti.
Onaj koji odvaja masno s' prasetine.
-Dečko je l' si ti peder?
-Nisam gospodjo, samo ne volim masno...
Prevedeno sa Ženskog: Nikako nije dobro, šupičku materinu, kretenu bezosećajni, skote, debilu...
- Ej Majo, dogovorio sam se sa društvom da idemo 10. na more!
- Dobro!
