Smrad od čoveka još od kad se rodio. Genetski predodređen da uvek gleda svoje dupe prvo. Takva osoba ne zna šta znači ispoštovati ortaka, uraditi nešto za drugara. Možda zato što i nema prave ortake.
- Je l', si vido negde malog Mlađu? Duguje mi dve 'iljade još od septembra jebote a hitno mi treba ta kinta.
- E moj ti, pa ti ko da ne znaš da njega keva isprdela iz pičke kad se rodio, smrad bio i smrad ostao. Oprosti se ti od te kinte.
- Ma ću se oprostim od njegove mame ja, samo kad ga nahvatam.
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti.
I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
Kavijar radničke klase. Obično se nalazi u obliku podeblje salame ili kobasice. Najčešća upotreba je rano ujutru, odmah posle prve kafe. Puno dejstvo dobija u vozilima gradskog prevoza, kada zeludac konzumatora počne da vari. Primećeno je da u kombinaciji sa gaziranim napitkom, a posebno pivom Podriguša poprima i određeni audio oblik u vidu glasnog i svima sipatičnog podriga.
Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda.
Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.
Made in Germany - Odličnog kvaliteta, ali je zato skupo.
Made in China - Sumnjivog kvaliteta, ali je zato jeftino.
Made in Serbia - Lošeg kvaliteta, ali je zato skupo.
Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.
-Tata, što brišeš oči?
-Ma zaljutila mama ovu čorbu,razvalila je. Ajmo ja i ti malo napolje...
Sinonim za siledžiju i kontraša u svetu zemalja. On oko sebe uvek ima grupicu šlihtara koji će ga podržati u udaranju kontre i na kraju će svi stati na njegovu stranu. Kad Amerika nadje žrtvu i lupi mu kontru ceo se svet okrene protiv nje tako da žrtva postaje kontraš. Mada i kad je sam ako je u prilici podjebavaće dosta slabije od sebe.
Amerikanac ne voli ono što voli skoro ceo svet. Fudbal, njemačka auta, zdravu hranu, metrički sistem, frekvenciju od 50 Hz, višepartijski sistem i još mnogo toga. Ali, kao i svaki siledžija imaće podšku pojedinaca i šta god on uradio oni će to aminovati i aferimovati.
Belgija: Znači dogovorili smo se. Sutra roštilj.
Holandija: Može brat moj, ima da se odvalim od džidže.
Brazil, Španija, Portugal: Taman možemo i fudbalice da opičimo.
Rusija: Ne znam za vas al ja ću da ubijem od alkohola, nisam odavno.
Amerika (u sebi): Šta kenja ova Belgija, ona će kao nešto da organizuje.
Amerika: Ma jebo roštilj, ajmo u grad.
Engleska i Australija (istovremeno): I mi smo više za grada.
Italija: I ja sam za grada, taman da vidim kako mi čuči nova šulja uz padjoti.
Švajcarska: Ja sam neutralan, dje god oćete.
Grčka: Ja ne mogu nidje, nemam keša.
Njemačka: Aj daću ti ja, ako ideš u grad.
Grčka: To brate, idem. Vraćam čim pre.
Rusija: Mene bole kita, mogu i u gradu da se ubijem.
Belgija: Pa šta sad serete ? Znači ništa od roštilja.
Ekipa: Ma joooook.. Mrzi me.. Komarci..Bolje u grad..
Belgija: E jebem vam mame.
Amerika: Belgija decxhko, što si kontraš ?
-----------------------------------------
- Ajmo deco crta.
- Daj Žare pusti nas da završimo.
- Reko sam crta, oću da šutam, sad će i ovi moji da dodju.
- Pa sečekaj da završimo, teraš nas šestoricu sa našeg terena.
- Može mi se.
- Koji si amerikanac, agresor.. Pičko ljigava (penju se na bicikla)
- Alo gde ćete, dodjite da mi dobacujete loptu ha ha ha..
- Odosmo da ti jebemo mamu, sva šestorica (beže na bicikima)..
Mit, legenda ili tako neka pička materina koja se prepričavala davnih 80tih. Sem što je potvrđeno da je ima u beloj kući, priča se da je postojala policijska stanica u Srbiji koja je posedovala istu ali problem je bio što su svi pričali o njoj a niko nije mogao tačno da kaže gde je ona. Kažu da je ispitivanje u njoj bio fetiš svakog inspektora. Ispitivanje u njoj je bio luksuz koji su samo retki kriminalci mogli da priušte sebi jer je omogućavala praznik za sva čula.
Kako priča kaže, ceo enterijer se sadržao od jedne drvene stolice na koju bi srećnik sedao gde bi se uz pomoć enterijera i pomoćnih sredstava istina bila izvlačena iz njega. Kažu da je sam oblik sobe bio zaslužan za neverovatnu moć izvlačenja istine iz čoveka. Proces ispitivanja bi se sadržao u tome što posle dva-tri sata dobrog prebijanja, ispitanik bi bio upitan da stane u ćošak, kada bi ispitanik rekao da u sobi nema ćoška onda bi dobio jos jednu dozu lomljenja kostiju zato što zajebava službena lica u obavljanju dužnosti i ne izvršava zapovesti.
Kad bi se završilo to lomljenje, ispitanik bi opet seo u stolicu (ako bi mu trenutno stanje dozvolilo) i posle par minuta bi opet bio upitan (pod uslovom da još nije progovorio o svojim zlodelima) da stane u ćošak. Pošto je znao šta ga čeka ako ne stane, on bi stao pored zida u nadi da će se spasiti. Posle takvog dela, opet bi bio upitan zašto zajebava službena lica u obaljanju dužnosti jer je očito da ta soba nema ćoškova. Posle toga bi sledila još jedna porcija po rebrima i kičmi a ako ni onda ne progovori proces bi se resetovao i krećao od početka sve dok ispitanik ne progovori i reši sebe ove bezizlazne situacije.
Kaže se za veoma ružnu osobu ženskog pola.
Na izlazu iz kasarne:
vojnik :Brate ja tebe znam sa regrutacije, da nisi ti iz Krnješevaca?
netaknuta:Mrš u pičku materinu!
Sport u kojem čekaš da se jedna od ekipa grupiše u sredini polja da bi znao ko je dobio poen.
Verbalni buldožer. Suptilan k'o kramp, pizdurina u muškim cipelama. Udara gde najviše boli, ali ne zato što može, već zato što drugačije ne zna. Dođe iznenada k' herpes, po žrtvi razmaže svoje prosto prošireno vnugo, pa ode. Šukno je frustraciju po nekom drugom, za danas je miran pa kući neće morati da žvaće kurton i drka na voditelja najslabije karike.
Njegov problem je nerešiv. Probala je već mama da ga dovede u red terapijama i ćale kablom od pegle. Ništa-ne vredi. Ulubi mu neko katkad lobanju i kaže nemoj da se ponovi, ali isto džaba. Ponoviće se.
Kramp je kramp. Slomiti ga ne možeš, neće biti elegantan čime god da ga okitiš. Ružan je i proizvodi tupe svuke. Sposoban za jednu jedinu svar, šta udari-to pukne.
-Ja mislim da bi' ja to bolje uradio. Ipak sam...
-Kako ti kepecu možeš to odraditi bolje. Toliko si nizak da ti je kosa počela opadati. Ne stojiš dobro sa dva slova azbuke, a kad se uzbudiš mucaš.
-Slušaj krampu zarđali. Kakve to ime veze sa farbanjem karoserije stojadina. Ja sam autolimar krv mu jebem-nisam voditelj drugog dnevnika.
-Muc-muc, muc-muc...
Osmišljeni da bi čoveku uništili život. Zbog njih gubiš posao. Zbog njih gubiš prijatelje. Zbog njih gubiš porodicu. Zbog njih gubiš voljene osobe. Zbog njih gubiš glavu.
Nemamo leba da jedemo, ali zato imamo principe. A oni koče napredak. Koče evoluciju. Principi se suprotstvaljaju opstanku najjačih. Principi se drže retardiranih ideja i ideologija i guše sreću. Ni jedan čovek koji se tvrdoglavo drži svojih principa nije srećan čovek. Gde počinju principi, tu se završava život. Na principima bujaju tuga, čemer i jad. Principi odvode u krajnost u kojem vlada mrak.
Kinezi su videli simboliku i životnu filozofiju u stabljici bambusa. Savitljiv, mudro dozvoljava vetru da ga povije čak do zemlje. Ali nikada se ne lomi. Zato će kinezi uskoro vladati svetom, a mi ćemo da pušimo kurac.
Omašeni šamar. Kad ćale krene da te opizdi al promaši i krne samo po kosi ili temenu.
Seja: Jel te opet zuno ćale što si jeo džema rukama iz tegle?
Bata: Jok, ovaj put bio nec!
Očuvana, negovana žena sa godinama iznad 40. Prava pravcata milfača. Izuzev podbradka i šaka, ni po čemu se ne razlikuje od dvadesetogodišnjakinja.
Kao prvo da kažem, žene, ovo nije Hladni rat! Nije Berlin 1967, a vi morate govorom tela da prenesete poruku o lokaciji sovjetskih raketa, zagorelom balvanu kojem taj trzaj vašeg ramena ama baš ništa ne znači.Najdvosmislenija stvar na svetu. Ne mora sve da bude toliko diskretno. Uzmite u obzir činjenicu mi NE UMEMO da čitamo između redova. Način na koji držite piće, sklanjate pogled, naginjete tela, naglašavate pojedine reči, naše sive ćelije ne nadražuje ni malo. Zaslepljeni smo picom. Koristite ili reči, ili gestikulaciju pariskih profesionalki. U suprotnom, od koitusa ništa.
-Ej nismo se videli,kolega, još od onog kongresa. Da budem iskrena bilo mi je krivo što mi niste prišli te večeri. Slala sam vam cele noći signale.
-Koji signal , cele večeri si pričala sa onim asistentom.
-Da, ali sam kružnim pokretima pomerala članak na nozi, i na 128-om stepenu okreta bili ste vi. To je jasan znak!
-Ja mislio da imate epi napad. Ništa, aj' se jebemo.
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
