Pored stvarnosti koja je oko nas, svakodnevno se borimo sa stvarnošću koja je u nama. Od nje ne možemo da pobegnemo, pa se svim silama borimo da je potisnemo u našu, bedom izmučenu dušu. Biće sve u redu, nije sve tako kako izgleda...
I nije. Gore je. Mehanizmi odbrane su čudo. Čovek može preko svega da pređe, sve da preboli. Nadu koju ima u bolje sutra čuvaće do kraja, i ako zna da od toga nema ništa. Sa onim šta ima, srećan je. Ima se za leba i masti, proje i mleka. Sad, kao i pre petsto godina, a čini mi se i kao za petsto godina. Navikli smo da živimo tako. Srpče nikad neće plakati za kinder jajetom. Onako malecko, zna da ne može da ga priušti. I sa tom dozom skromnosti će živeti.
Najskromniji često znaju da budu i najbolji ljudi.
Zato, možda samo zato mi je drago što je ovako. Što se još uvek u našem društvu nazire plemenitost i pravda.
Imam platu, minimalac, ali kakav je - takav je. Garsonjera i Ford fiesta iz '95. Stil pisanja, malo šarma, i Joma patike za fucu. Drugovi su mi likovi, roditelji uvek tu za mene. Šta mi više treba...
