Radiš. Radiš, i to u nekoj osrednjoj privatnoj firmi 'de dobiješ dvesta jura na ruke mesečno. Nije nešto, al' dok izdržavaš samog sebe i dok si na već povijenoj grbači matorih nije strašno. Životariš. Imaš ucrtano radno vreme i šipčiš. Tri smene, tri smene. Podočnjaci, al' jebiga, bolje i to nego da slušaš kako si parazit koji crpi uzak penzioni fond svojih roditelja.
Pušiš, voliš i da popiješ. Nije strašno. Pluća već počinju da koroziraju od krdže koja te truje jer nemaš za bolje. Često držiš i polovnjake, jebaga. Nisi u prilici da tražiš više, a ni da koristiš. Što se tiče odeće, nema veze. Na žuraje polako zaboravljaš, al' bole te. Ili te ne boli, ali se samo praviš.
-Matori, aj na sket u šumicama, biće nas!
-Ne mogu tebra, odo da cepim jednu popodnevnu, sad sam došao s posla.
-Au, koja si treća smena, ne verujem!
To je ono, keša nemaš i život ti je sreća smena. Mnogo dobra pesma, dala mi ideju, peva Saban Bajramović s Viklerom!
Мој ђакро је тај тип уназад који мјесец. Нисмо поштено буксну спржили не памтим а тако ми то фали. Неко зезање, глупости. +