Прво што падне на памет искусним посматрачима који са мало веће удаљености гледају како непозната особа већ 15 минута са великом муком паркира аутомобил у простор величине голманског петерца.
...После 15 мин борбе.
-Чини ми се сад ће успети.
-Ма неће..
-Оп!За мало.Ај још једном.. тако,тако...
-Не ваља бре.Гледај под којим углом улази.
-Ццц.Жена сигурно.Ништа настављамо партију,неће овај још дуго..
-Жена,жена..Ај' може.Ф4.
-А7.Шах!
Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.
Multifunkcinalno biće, koje je u stanju da kuva, pegla, priča sa 3 drugarice, lakira nokte i uspavljuje dete, u istom trenutku, dok je pritiskanje kvačila, ubacivanje u brzinu i davanje gasa - viša matematika.
- Ženo? Zašto mi dvorište izgleda kao Aušvic pod punim kapacitetom?
- Pa znaš, krenula sam do centra autom, ali kada sam krenula, nešto je počelo da škripi i lupa. Pogledala sam i shvatila odmah da ručna nije podignuta. Ali nisam shvatila da je kapija zatvorena.
- Joj jebem ti... Dobro to, ali šta je onoliko krvi u dvorištu?
- Pa kada sam shvatila šta sam uradila, krenula sam napred i pogazila četiri mačeta...
- Kako si jebeno uspela da pokosiš četiri mačeta odjednom!?
- Pa bili su tako na gomili...
- Joj, jebem ti... Dobro, je l' to sve?
- Pa, ne baš...
- O bože.
- Onda sam uzela ona preostala četiri, da ne gledaju ove i ubacila ih kod krmače u obor...
- Joj bože, jebem li ti...
- ... i onda ih je krmača pojela.
- ... majku u pičku.
tri do osam
sunčica: šta misliš koliko ima žena na ovom sajtu?
surovi: mislim da je žena tačno tri do osam :D
Биће које слабо памти и нема поверења ни у кога.
Милинко и Добрила, иначе муж и жена, крећу на славу код њене другарице Лепосаве. Жена улази у кола:
- Јао Милинко, ај ме сачекај секунд само да проверим дал сам искључила пеглу, кад сам ти опеглала кошуљу.
- Пожури жено, нема смисла да закаснимо на ручак.
Жена улази у кућу и након краћег времена излази из ње, и таман да закључа врата, присећа се да није проверила шпорет:
- Мили заборавила сам да ли сам искључила шпорет, ево брзо ћу. Муж у колима већ мумла и дере се не би ли жена пожурила. Добрила улази у ауто и правда се како је боље што је проверила, него да је нешто остало укључено, па да се запали кућа... Излазе из дворишта, а муж у шали пита жену:
- Јеси закључала врата?
Жена се ту нађе замишљена и стварно се не сећа.
- У праву си, одох часком, брзо ћу...
Пође да изађе из кола, али Милинко опали по гасу.
Zaseban operativni sistem u svetu ljudi.
Poseban softver koji se ujutru aktivira- Gledanje pola sata u ogledalo.
Poseban kod u glavi- Voli sve što ona nema.
-Neće ona da ti budeš lep, ona hoće da ona bude lepa. I da troši tvoje pare.
-E, sad tebi trebaju pare. To drugo imaš he, he.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.