Situacija kad u trenutku nerazmišljanja napraviš neku notornu glupost i još pritom veruješ da je to što si uradio do jaja, samo zato što ti je bilo gotivno u datom trenutku. E, a onda prođe izvesno vreme i ti skontaš da si napravio neko teško sranje i onda se do kraja života češeš iza uveta i pitaš: ''Da mi je znati šta li mi je ovo trebalo kog mog?''
Umesto primera scena iz filma ''Mi nismo anđeli'':
Đavo: Jel' se sećaš Barbare Sidni pre nego što je postala poznata?
Anđeo: :facepalm: Mislim da to sebi nikada neću oprostiti...
Đavo: Što si je izvukao iz onog bordela? Ni ja ti to ne mogu oprostiti.
