Preko potrebna rubrika, koja pokazuje penzionerima vežbe koje više nikada neće moći da urade.

Ostali spavaju, ili se spremaju za posao.

Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.

Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.

Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.

'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...

Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...

Mitsko mesto koje se proteže od mesne zajednice, preko Balkana, do Srednje Evrope, a može po potrebi govornika da zahvati i Atlantski okean.

Oni čekaju u zasedama. Strpljivo, sa svojim malim karama. Natopiće svaki predmet koji dotakne tlo. Našao si loptu u parku? Ne, popišana je. Našao si hemijsku olovku na ulici? Zaboravi, popišana. Ispao ti je telefon? E pa, to pored tebe nije bio žbun već mali cigo i šora ti po Galaksiju caf caf caf!

Potvrda. Ali ne tipa "jašta" ili "to, pička ti materina". Ne, da bi ovo koristio, baba mora da ti je prisustvovala dočeku nove godine na Belom dvoru, dok je deda bio u kurvanju sa ministrom Pospišilovićem.

Jednom rečju, elitna izreka, ko je izgovara zna se da je neko mudo. Privilegija krotkih.

Онај кога ИМА. Дакле није дебео (дефинитивно није ни мршав, да не буде дилеме), али има га. Конституцијом подсећа на међеда, који је на око гломазан, али брже трчи, а богами и плива од тебе. А још се пење и на дрво. Попут свог крзнатог рођака, кадар је стићи* и на страшном месту постојати- а поготово ово друго, јер има circa два метра и стотинак кила.

У овом добу седења на фотељама, дркања телефона и свађања по форумима, права густина је реткост. Слабији међу густима поклекну, крену на фитнесе, почну да једу авокадо и постану Дарко Лазић-вонаби мршавци који ће вазда бити млохави, док јачи постану прегусти- дебеле слине које се једва сећају периода са пристојном количином триглицерида.

Они прави, међутим... Иако их има мало и раштркани су по белом свету, довољно је да један од последњих из реда Густих дође у неко друштво, да би људи кренули да се гурају лактовима, а да се у соби осети смрад (за неке мирис) страха.
Густи, имате мој наклон.

*Није кадар утећи- међеди не беже.

Definisati smisao života za sve je poprilično besmisleno, jer život postoji samo individualno. Tvoj smisao života ne može biti moj i obrnuto. Svi životni putevi vode u smrt i to je jedino sto je svima nama žajedničko. Sem toga, zasto praviti drugi korak pre prvog? Logičnije bi bilo pitanje o smislu dolaska na svet.

Ako znaš da je život bolest koja se prenosi seksualnim putem i od koje se 100% umire, biće ti lakše da shvatiš, da se smisao života tokom života kontinualno menja: što si bliže smti, smisao ti je jasniji. Smisao života po uputstvu i za sva vremena ne postoji. Kad dođe tvoje vreme shvatićeš.

U međuvremenu možeš pitati roditelje šta je njihov smisao života. Bićeš iznenađen kada čuješ, da si to upravo TI.

Moderna verzija goblena. Kupuješ ga kao krunu samačkog života, misleći u sebi "jebo te, kako sam kul, imam pikado tablu u svojoj kući". U tom momentu ti prolaze kroz glavu metroseksualne scene iz reklama za pivo/muških šampona i u tim scenama si ti sa mnogo kul ortacima kako pravite luđačke žurke tipa klabana i svi se kezite ko blentavi na brašno, mnogo ste čilovi dok igrate jebeni pikado. Zabavljate se, bole vas kurci, sve oko vas je stalo i surova stvarnost ne postoji. Zamišljaš kako vredno treniraš i vežbaš pikanje strelice i zveku stoosamdesetke, na vratima ti lupaju skauti i zovu te u pikado reprezentaciju Papue Nove Gvineje za predstojeće Olimpijske igre. Ali euforija kratko traje. Zamajavaš se njim desetak dana, do prve upale mišića. To dalje dovodi do intenzivnog odmaranja desne ruke dva ili tri dana, što je sasvim dovoljno da zaboraviš houm entertejnment sistem. S vremena na vreme provališ "u vidi, odakle ova tabla ovde" i "e stvarno moram nekada odigrati partiju, da se prašina ne skuplja." I tako ponavljaš dok se ne utopi u neprimetnu pozadinu.

Lento. Laganeze i bez ikakve žurbe, sasvim usporeno i mirno obavljati neki posao. Osobe koje posao obavljaju penzionerski stres, jurcanje i žurbu prepuštaju nekom drugom, a omiljena krilatica im je "Gde gori".

Еуфемизам за водим те у неку уличицу да те кокнем.
Кад год неки ултра мега гига 'талијански бос батица 'оће неког да убије, неће он ваљда то лично да уради, јок. Не прља руке, то није за господу. У том случају, на сцену ступају његове гориле које одређеног господина воде на "вожњу".
Тја, сам је крив што је продавао мафијашке тајне Русима и Кинезима.

Ispušiti za radno mesto u gradu. Vratiti se na dedovinu kad sve lađe potonu i kad je to jedina i zadnja opcija da se preživi. Bukvalno zadnja, u pravom smislu te reči. Naravno uz ovakav postupak ide priča kako se voli selo, kućni prag, mir, čist vazduh i ispijanje piva ispred prodavnice. Što mora svet da zna da smo mi propali i da zapravo to moramo. Ko ih jebe!

Kad u znak zahvalnosti poljubiš devojku nakon što ti ga je blajvala.

Preleteo iz jedne stranke u drugu.

Ima svaka sise, nije da nema, osim ako ih baš nije zaboravila kod kuće, ali je ovaj izraz u svakodnevnom govoru rezervisan isključivo za ponosne vlasnice dojkara teške kategorije, koje zasenjuju eventualnu lepotu ostalih delova tela. Veličina ovih sifona je takva da je dovoljno konstatovati samo jednu, bilo levu, bilo desnu, pa ih otud u naslovu primećujemo u jednini.

Једна од ретких позитивних ствари у глави манијака/шизофреничара, која искључиво служи за сузбијање негативних мисли које претходе поступцима. Нажалост, не успева увек да преовлада у глави дотичног.

Još jedna nova i trendi reč u srpskom jeziku. Zloupotrebljena do maksimuma.
Studio bi trebalo biti radno mesto nekog umetnika.
To mu je bar osnovna forma, a to što smo eksperti da sve izdegeničimo dalo mu je sasvim drugu notu. Hoću reći, svi smo u svom poslu umetnici, nemamo konkurenciju, a i ako je imamo, to su levati i botine koji nam nisu ni do kolena.
Ja držim studiJo, eeej bre!

Knjigu piše jarče durmitorski
Knjigu piše gorke suze roni
Pogleduje kroz prozore svoje
Dok prolaze svati u koloni

Gleda svate podno svojih dvora
Sve birani jarac do jarice
Bijele se brade i guzice
Šćerku kozu udavati mora

No ga jedna strašna muka mori
Crne misli prolaze kroz glavu
Po bradi se jarče dodiruje
Što mu šćerka ukaljala slavu

Po starome običaju, nevinost se kozi ište
Prve noći u dvorima, krvav čaršav da se vije
Sazna li se drugačije
Za ženidbe ona nije

No zna jarče jednu tajnu strašnu
Silan junak dvore pohodio
Pohodio, noći provodio
Sa njegovom najmilijom šćeri

Taj je junak sa Cetinja rodom
Na ime se Pani odaziva
Za njeg' nema ni suda ni Boga
Niti koze da ga odbit mogla

Mladu kozu junak zaveo je
Čast joj uze u njenome toru
Ostavi je samu u suzama
I odperja svome bjelom dvoru

Stari jarac gladi se po rogu
Dok na vrata kucaju mu svati
I razmišlja da će pući bruka
Kako li će šćer jebanu dati

Uto začu glas ljutog motora
Pod gumama živa vatra bije
Da l su munje ili su mađije
Ili nešto gore od obije

Blistav osmjeh obasja mu lice
Kad no viđe silna Paninara
Kako vrata probija od tora
Sabljom ćera svatove od dvora

Pak uzima u naručje kozu
Vrati sablju i korakom krenu
Milim glasom šapuće joj tiho
Ja sam sebe pronašao ženu.

Političar koji je ostao bez funkcije.

Soba, totalni mrak, riba ispred tebe. Niz prst je u toj situaciji jedini način da ubodeš, a da ne zaboli ni tebe ni nju.

Nastavnica iz čijeg predmeta imaš manje od 3 :)