Večiti izgovor kukavice za izbegavanje života.

Термин који потиче из покера.
Одомаћио се у свакодневном животу и задржао је исти смисао.
Уложити лову у и за нешто. Приложити извесну суму, па ко шта из тога извуче.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Osoba bez osećanja. Ne poznaje značenje reči emocija. Stena na kub. Taština duša je za njega topla i čedna.

Zašto babasera? Zato što ona radi usran posao. Ceo dan sedi u smrdljivom ćumezu, naplaćuje pišanje i sranje i deli toalet papir. Jedini kontakt sa mušterijama ostvaruje samo-probaj-da-zasereš-sve-ili-pišaš-pored-šolje-jebaću-ti-majku pogledom. Hladan i prodoran. Pun besa i nezadovoljstva. Čini da ti se urinarni trakt zaledi, i da govno više ni ne pomisli da izađe.

Svi oni koji misle da postoje samo crni i žuti sok, grdno se varaju.

Egzotik je bilo nezaobilazno piće na svim proslavama devedesetih godina. Nosi to ime jer ima jako egzotičan ukus, odnosno ukus koji ne podseća ni na šta što ste dotad probali u životu. (Ovo zato što se pravi kao nusproizvod pri preradi nafte i naftnih derivata.)

Иронични израз који је упућен сину који ће се удати. Не мора нужно бити да се баш уда, али ће доста тога бити по њеном. А ако ће већ пре брака жени да попушта зна се ко ће бити глава породице.

Зашто баш да пере ноге? Па зато што је стари српски обичај био да млада када се уда и дође да живи код младожење, опере поред његових ногу и ноге његових родитеља. Па кад ће већ да се уда, нека све иде по реду како требује и како обичаји налажу.

Девојка коју нећеш јебати.
Пут до кубних сантима њене румене слузокоже зајебанији је чак и од осме мисије са Зерговима у Старкрафт кецу (ако знаш о чему је реч, наду овде остави). Микроскопске су шансе чак и да дођеш до нивоа на коме биваш баждарен од стране аристократског оца јој њеног. Ако ли доспеш дотле, господин Мићаловић, са својим медивл-византијским именом за чије изговарање твоје паорске чељусти немају одговарајућу анатомију, поставиће ти следећи рафал услова које мораш испунити, како би утврдио твоју достојност своје шћери-мезимице:

Preko potrebna rubrika, koja pokazuje penzionerima vežbe koje više nikada neće moći da urade.

Ostali spavaju, ili se spremaju za posao.

Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.

Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.

Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.

'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...

Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...

Mitsko mesto koje se proteže od mesne zajednice, preko Balkana, do Srednje Evrope, a može po potrebi govornika da zahvati i Atlantski okean.

Oni čekaju u zasedama. Strpljivo, sa svojim malim karama. Natopiće svaki predmet koji dotakne tlo. Našao si loptu u parku? Ne, popišana je. Našao si hemijsku olovku na ulici? Zaboravi, popišana. Ispao ti je telefon? E pa, to pored tebe nije bio žbun već mali cigo i šora ti po Galaksiju caf caf caf!

Potvrda. Ali ne tipa "jašta" ili "to, pička ti materina". Ne, da bi ovo koristio, baba mora da ti je prisustvovala dočeku nove godine na Belom dvoru, dok je deda bio u kurvanju sa ministrom Pospišilovićem.

Jednom rečju, elitna izreka, ko je izgovara zna se da je neko mudo. Privilegija krotkih.

Онај кога ИМА. Дакле није дебео (дефинитивно није ни мршав, да не буде дилеме), али има га. Конституцијом подсећа на међеда, који је на око гломазан, али брже трчи, а богами и плива од тебе. А још се пење и на дрво. Попут свог крзнатог рођака, кадар је стићи* и на страшном месту постојати- а поготово ово друго, јер има circa два метра и стотинак кила.

У овом добу седења на фотељама, дркања телефона и свађања по форумима, права густина је реткост. Слабији међу густима поклекну, крену на фитнесе, почну да једу авокадо и постану Дарко Лазић-вонаби мршавци који ће вазда бити млохави, док јачи постану прегусти- дебеле слине које се једва сећају периода са пристојном количином триглицерида.

Они прави, међутим... Иако их има мало и раштркани су по белом свету, довољно је да један од последњих из реда Густих дође у неко друштво, да би људи кренули да се гурају лактовима, а да се у соби осети смрад (за неке мирис) страха.
Густи, имате мој наклон.

*Није кадар утећи- међеди не беже.

Definisati smisao života za sve je poprilično besmisleno, jer život postoji samo individualno. Tvoj smisao života ne može biti moj i obrnuto. Svi životni putevi vode u smrt i to je jedino sto je svima nama žajedničko. Sem toga, zasto praviti drugi korak pre prvog? Logičnije bi bilo pitanje o smislu dolaska na svet.

Ako znaš da je život bolest koja se prenosi seksualnim putem i od koje se 100% umire, biće ti lakše da shvatiš, da se smisao života tokom života kontinualno menja: što si bliže smti, smisao ti je jasniji. Smisao života po uputstvu i za sva vremena ne postoji. Kad dođe tvoje vreme shvatićeš.

U međuvremenu možeš pitati roditelje šta je njihov smisao života. Bićeš iznenađen kada čuješ, da si to upravo TI.

Moderna verzija goblena. Kupuješ ga kao krunu samačkog života, misleći u sebi "jebo te, kako sam kul, imam pikado tablu u svojoj kući". U tom momentu ti prolaze kroz glavu metroseksualne scene iz reklama za pivo/muških šampona i u tim scenama si ti sa mnogo kul ortacima kako pravite luđačke žurke tipa klabana i svi se kezite ko blentavi na brašno, mnogo ste čilovi dok igrate jebeni pikado. Zabavljate se, bole vas kurci, sve oko vas je stalo i surova stvarnost ne postoji. Zamišljaš kako vredno treniraš i vežbaš pikanje strelice i zveku stoosamdesetke, na vratima ti lupaju skauti i zovu te u pikado reprezentaciju Papue Nove Gvineje za predstojeće Olimpijske igre. Ali euforija kratko traje. Zamajavaš se njim desetak dana, do prve upale mišića. To dalje dovodi do intenzivnog odmaranja desne ruke dva ili tri dana, što je sasvim dovoljno da zaboraviš houm entertejnment sistem. S vremena na vreme provališ "u vidi, odakle ova tabla ovde" i "e stvarno moram nekada odigrati partiju, da se prašina ne skuplja." I tako ponavljaš dok se ne utopi u neprimetnu pozadinu.

Lento. Laganeze i bez ikakve žurbe, sasvim usporeno i mirno obavljati neki posao. Osobe koje posao obavljaju penzionerski stres, jurcanje i žurbu prepuštaju nekom drugom, a omiljena krilatica im je "Gde gori".

Еуфемизам за водим те у неку уличицу да те кокнем.
Кад год неки ултра мега гига 'талијански бос батица 'оће неког да убије, неће он ваљда то лично да уради, јок. Не прља руке, то није за господу. У том случају, на сцену ступају његове гориле које одређеног господина воде на "вожњу".
Тја, сам је крив што је продавао мафијашке тајне Русима и Кинезима.

Ispušiti za radno mesto u gradu. Vratiti se na dedovinu kad sve lađe potonu i kad je to jedina i zadnja opcija da se preživi. Bukvalno zadnja, u pravom smislu te reči. Naravno uz ovakav postupak ide priča kako se voli selo, kućni prag, mir, čist vazduh i ispijanje piva ispred prodavnice. Što mora svet da zna da smo mi propali i da zapravo to moramo. Ko ih jebe!

Kad u znak zahvalnosti poljubiš devojku nakon što ti ga je blajvala.

Preleteo iz jedne stranke u drugu.