Osoba koja jednostavno nije dovoljno evoluirala da kada vrata otvori i uđe/izađe posle ista i, zatvori.

Klasični app ubac za bubac. Nije legla na čupri, nije joj strujica prošla niz kičmu na draškanje uvceta, nije pišnula firnajz na zlatnu rajfajzen karticu - cura ima bag. Iz iksa u iks ribe padaju na te i samo te teške stvari. Moraš matori da se saviješ štiklu da joj ližeš. Sve se to sad strujom jebe, tečin kurac joj se ogadio još sa 14 dina. Nema se tu šta razmišljati, klizeći sa dve noge ili direktan crveni ili joj pete masiraš morskom zvezdom. Posle brt vodiš je na sutlijaš i dok šapućeš šta bi voleo da joj radiš svećom, gutaš ponos, tradiciju i vaspitanje sa lošim izgovorom za limunadu. Jbg tako stvari stoje, ne može ceo život da se jebu studentkinje iz Podrinja.

Imaginarna lokacija ka kojoj teži svaki rab božji od trenutka kada napusti majčinu utrobu i ugleda svetlost dana. Ne mora nužno da bude vezana za sunce i suncem obasjana mesta, za šta su nam najbolji dokaz oni koji su sreću našli u skandinavskim fjordovima, ali pod obavezno se odnosi na neku vrstu blagostanja. E sad to blagostanje se razlikuje od čoveka do čoveka. Na primer, ljudima kojima je porodica najveće bogatstvo mesto pod suncem će biti tamo gde će sviti porodično gnezdo i podići svoju decu, dok ga oni koji vole da žive život punim plućima zamišljaju na nekom karipskom ostrvu uz dve pičke i čašu nekog skupog pića.

Izuzetno bodljikava bobičasta biljka, u narodnom govoru služi za određivanje stepena bola ako ih mlatite tudjim polnim organima, kao sto mnogi vole da rade.

Dobra batina, toljaga ili kandžija.

Stan pun studentkinja.

Miriše na vosak, žut ko sveća, jednom nogom već u grobu, a drugu podigao za sledeći korak, mrtav čovek hoda.
Osoba koja je još uvek zakonski i tehnički živa ali joj preostaje manje od dva lista na kalendaru tekuće godine.

Opaska samo-sažaljenja kod žena koje dugo (ili nikad) nisu skrivale salamu ni sa kim.
Može se upotrebiti i suprotno sarkastično.

Malo nešto preuređeno kolko da živinče unutra nekako istera svoj bedni vek. Ni soba, ni grob, ni kelija, dva sa dva, nizak plafon, vlaga, prokišnjavanje, lavor, kofa, očukana vangla, kaplje iz slavine prljav život.
U njoj bedno jektičavo služinče obitava i sanja o svojoj kući i o tome kako iz nje tera svoju sadašnju gospođu. Mada, služinče često razvije stokholmski sindrom pa ustvari zavoli svog gospodara i dnevnu dozu suptilnog ponižavanja: ne sada posluženje Dragice, imam gosta u pičci, naučite se već jednom.
I ne sanja ništa, ništa.

Период у животу сваког младог птића кога родитељи избацују из гнезда, налик на оном кад ти први пут скину помоћне точкове са бајса, па те баба вошти јер јој је жао што си пао и разбио се. Лова коју имају родитељи је обрнуто сразмерна времену које им треба да ишутирају чељаде (које је спрцало 20 и кусур у гузицу и нарасло једно пар метара, али ипак чељаде). Трусно доба у коме само најхрабрији опстају, а они који то нису поклекну и ручају и перу веш код старамајке док јадна не крепа, или док ћале не добије нервни слом јер ни са својих седам банки не може да к'о сав крштен свет седи у гаћама по читав дан и чита Хало огласе.

Неки птићи, пак, једва дочекају да буду ишутирани у ново гнездо, међу нове коке и гуске, али други... Други љосну не прелетевши ни пар метара, међу гладне лије које их раскупусају.

Hiper veliki nerast, svinja u globalu, enormni svinjarluk, superlativ od nerast.

Fenserajsko-šabanski atribut koji se pripisuje najreprezentativnijem proizvodu neke kompanije kako bi time konkurenciji poručio marketingom uvijeno hajde da ga merimo, što ove vešto prenose i na upecanu ciljnu grupu.

Nastalo je od engleske reči "flagship" koja se koristi za najveći, najpoznatiji i najbolje naoružani brod u floti sa kojeg započinje lanac komandi, a tu se i završava opravdanost ovakvog etiketiranja. Danas ga marketinški stručnjaci poznatih kompanija koriste kako bi označili model koji donosi inovacije i nudi najbolje mogućnosti. Mamac za naivčine spremne da sede celu noć ispred prodavnice kako bi pre ostalih kupili i imali poslednju reč tehnike i o tome posle tvitovali i kurčili se čitavih godinu dana do perioda kada im aparatura za merenje i poređenje sa ostalima biva sve sićušnija. Ali tada sledi izbacivanje novog, zategnutijeg i po svakoj karakteristici za čitavu decimalu istog... uh, greška - jačeg i dužeg modela.

U modernom govoru ne koristi se nužno za tehniku i nove gedžete, ali ni za najskuplji produkt iz asortimana. Na primer, domaće piar mađioničarke iz Bambija i Štarka maštovito ističu Plazmu, odnosno Bananicu kao svoje flegšip proizvode.

Nesvesno i bez predumišljaja verbalno bocnuti sagovornika u bolno mesto na duši. Podsetiti ga na problem koji mu već duže vremena stoji na grbači. Stati mu na žulj, što bi pros' narod rek'o.

Jeftin izgovor za sve šabansko na tebi, ukoliko se osobi sa kojom razgovaraš očigledno ne dopada. Izbor ljudi koji su ti poklonili je ogroman, a jedino isključuje očigledno nepostojeća bića poput letećeg špageti čudovišta, hali-gali bureta za kupus ili džinovske hobotnice koja priča madjarski.

Поштујем, просветлио си ме, можеш сада лепо да одјебеш у скоковима.

Američki komesar za proširenje.

Jašta, nego je loš lijepa moja bošnjačka omladino. Loš, alaha mi, na dunjaluku ga nema! Zamislite, molim vas, on osnivač nekih tamo "Gusala" u Mostaru, još sve sa prefiksom "srpski". Pa, kaže... "... i svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja...". Genocidaš, bolan! Od svega mu valja "Emina", a i ona je onako, srednja žalost. Ukinuti šantićeve večeri poezije! Što da veličate vlaha kad imate svoje pjesničke veličine kao što su... ovaj... na vrh mi jezika...

Loš je učena srpska kritiko, loš i nikakav. Pa, kakav je to pjesnik koji je razumljiv širokim narodnim masama? I dokle više ta ljubav prema otadžbini, pa ljubav prema otadžbini. To je tako passe. U poeziji treba da uživa i poeziju treba da razumje samo elita, sa minimum filozofskim fakultetom i doktoratom pride. Ostala žgadija neka čita Marinu Tucaković, za bolje i nisu.

Loš je Šantić, moja proevropska, liberalna inteligencijo! Otvoreno pozivanje na prkos i borbu, izostanak dekadencije, ljubav prema ženama... prosto neka paorština izbija iz svega toga. Eh, kad Rembo i Verlen urađeni opijumom jedan drugog naizmjenično natakare na neomašćen kurac... to lirika sama frca iz njih! Da je mjesto Anke, uhvatio pod ruku Ćorovića, pa bi ti vidio poezije! Ovako je ostao samo pokušaj od pjesnika.

Loš, da gori ne može biti.

Naizgled bezopasna obavezna stavka koju svaki učenik petog razreda mora da ima za kraj školske godine, ali nije baš tako.
Elem, osim što moraju da navedu vrstu i poreklo biljke kojima pripada, nastavnici očigledno nemaju predstavu da učenici zarad pozitivne ocene rizikuju i sopstveno zdravlje izbegavajući raznorazne prepreke poput stršljenova, šarki, poskoka, pa čak i vlasnika imanja koji misli da mu postavljate nagaznu minu u sred livade.

Povukao se. Nestao, tiho, bez glasa, bez traga.

Da se i ne primijeti. Možda neko, nekad, stane, pogleda, vidi da ga nema, slijegne ramenima i produži dalje. A možda i ne. Sve rjeđe i manje, uostalom.

Ostaće slika na banderi do prve kiše. Broj u imeniku do prve promjene telefona. Samo par slova u nekom tamo arhivu i uspomena. Dok ne izblijede.

Мрља на платну, круг радијуса 5 милиметара у којој је виртуоз са четкицом у рукама насликао неку тугу, срећу или сврху постојања коју само он може да види и схвати. Бела позадина са брабоњком у средини. К'о клот пасуљ.