Ustaneš oko 11. Odeš i skuvaš kafu. Sam, dakako, jer su svi drugi ukućani na poslu.
Ti nemaš posao, jer ne možeš da radiš tek bilo šta, a za ono za šta jesi kvalifikovan treba veza ili pare. Kad nemaš matore koji imaju veze ko tvoj drug Stanko. Kreteni jedni! Ceo život se nešto kao bakću, a jedan pišljivi posao ne mogu da ti srede, da radiš ko čovek, da budeš svoj.
Srčeš kafu i polako se budiš. Razmišljaš da bi stvarno trebalo da sedneš već jednom da kreneš da učiš za taj ispit. Ipak imaš 28 godina, a ostalo ti je šest ispita do kraja fakulteta, treba i to dati, kad si već ovo do sada.
"Jeste, stvarno bi trebalo, i imam i volje da učim, ali meni nije dobro!"
Naravno da nije. Gledao si onaj sajt sa simptomima i dijagnozama, i, sudeći po svemu, imaš ili loše srce ili ti je kondicija slaba. Mogla bi da bude i kondicija kad po ceo dan sediš u kući, ali šta ako je srce? Kad malo brže hodaš ili kad malo duže hodaš, počinješ da gubiš dah i moraš da staneš, nije se sa tim zezati. Ipak ne bi trebalo da se naprežeš previše. Tebi je najteže.
Telefon zvoni, drug te zove. Našao je sezonski posao. Kaže da se rmbači, ali zato za par dana možeš da zaradiš stotinak evra.
"Pa jesi ti normalan?! Znaš da me kičma zeza bre! I ti me zezaš sa takvim stvarima, ko da ja ne bih voleo sto evra da imam sad u džepu! Ajde zdravo bre!"
Nerazumni skot! Kao da mu nisi pričao sto puta dok ste pili pivo po parkovima kako, sudeći po svemu što si video na Internetu, imaš kičmu koja je u procesu degenerativnih promena. A otkad je Đinđić naredio doktorima da stegnu zdravstveni fond, tebi neće da konstatuju da si bolestan. Svuda idu pare, političari imaju po petsto hiljada platu, al kad treba za nekoga ko je stvarno bolestan, onda nema, nek crkne.
Samo kada bi mogao da odeš iz ove smrdljive zemlje! Svi su korumpirani, niko se ne brine o tvojoj dobrobiti! A morao bi neko nešto da uradi, i da gleda tebe, ipak si ti građanin ove zemlje. Dužni su da se brinu o tebi, zato su tamo gde su. Stoka jedna!
Zove te majka, pita da li si seo da učiš. Izdereš se na nju. Dabome. Ko da ne zna da ti nije dobro. Ko da joj nisi sto puta objašnjavao koji posao treba da ti nađe. Ko da ti voliš da sediš u kući po ceo dan, da te oni maltretiraju po ceo dan i nipodaštavaju te. Ko da ti sad ne bi voleo da imaš platu od jedno četrdeset hiljada, pa da ti je sve potaman.
"Uhhh, što nemam neku šemu da odem iz ove smrdljive zemlje, da nađem neki dobar posao tamo gde će znati da me cene!"
Pališ TV. NA RTS stota repriza serije "Vruć Vetar".
Epizoda u kojoj Borivoje Šurdilović, lenji hipohondor u ranim tridesetim, koga od penzije izdržavaju baba i ujak, u potrazi za boljim i normalnijim poslom, gde će da poštuju i njega i njegovu ličnost i prava, ode u Nemačku gde mu se od poslova nudi da šiša kučiće ili da masira babe. Ili da jebe babe.
Smeješ se po stoti put, jer je serija odrađena fenomenalno, ne shvatajući suptilnu ironiju.
