Finalni proizvod dugotrajnog procesa inplementacije vlastitih snova u podsvest sopstvene dece. Poslednji pokušaj posrnule ambicije da stigne gde joj nikada ni nije bilo mesto.
Voz za prošlost. Poslednji peron.
Potomak u staklenom zvonu, zaštićen kao himen ćerke jedinice šefa turske narko-mafije. Uposlen k'o mladi Kurdi na bauštleli nadomak Menhengladbaha. Nema prostora za zajebanciju.
Biće od tebe sine nešto -pijani ćale kad ti kaže. Učićeš jezike koji te ne zanimaju, sviraćeš instrumente za koje nisi talentovan, bavićeš se sportom iako imaš dve leve i što je najvažnije -završićeš škole iako si glup k'o kurac. Na silu, ako nikako drugačije. Destilovaće tebi ćale krv, neće biti štrokava k'o moja.
Problemi nastaju kada proces destilacije ne ide željenim tokom. Potomak prsne k'o rumunski kurton i otera sve u pizdu materinu. Počne da glođe čaše po kafanama i gasi cigare pevaljkama o sise, da se bode prekrštenom pajom i umače palamar u podgrejan pinđur dok zamišlja brata Marije Šerifović. Noćima.
Jebiga krv nije voda, -teže se destiluje. Šta'š?!
-Dokle ti je mali stig'o sa čkolama?
-Četvrti srednje.
-Gde'š ga dati na fakulteta?
-Nigde, neće da studira.
-Mora bre da studira, ti nisi pa vidi kako se mučiš.
-Neće jebiga da uči...otvoriću mu neku kafanu, pilanu, salon za pedikir-manikir noktiju za kerine...štagod. Pa nek radi, šta sad?!
-Nije ti to dobro, nisi uopšte ambiciozan. Šta želiš da ti sin bude u životu?
-Ja?! Želim da bude...srećan.
