Ja te čekam tamo ZEKO!!!!!!!!!! :))))
Ma bojim se, kako se neću bojati. Ne volim ovakve teme, ali reko, ajd da i ja odgovorim.
Sad necu moci da zaspim 3 sata... kud i pogledah glupu temu
Valsinarb90 ne postoje glupa pitanja,samo glupi odgovori
a ima i glupih ljudi....
Bojao sam se kao klinac. Cesto sam o tome razmisljao pred spavanje. Pa kako ce da izgleda pa hoce li da boli itd. Sada, kada sam stariji, shvatio sam da sam besmrtan i ne bojim se.
Šta je to?
Si, signore.
Ја.. што да с' плашим? Па ја их мртвога једем, 'ебем те у..плашим..кога.. стани, шта да се плашим бре? Шта је свама госпоџо, еууу!
Uopste se ne plasim smrti, ali se toliko plasim starosti da je to grrrrrrr.
Plasim se i bolesti i osakacenosti, i smrti clanova uze porodice.
bas si ovo dobro rekao. iscekivanje smrti je gore od nje same...
Izgleda da sam ja poremećena.
Koliko god fizički bol i bolest bili strašni, najviše me plaši prestanak postojanja.
Gašenje, nestajanje, jednostavno da te više nema.
Ili postojanje u nekom drugom obliku bez emocija i uspomena koje sad imam.
Plašim se da nemam svijest.
E tooo.
А ти си прошао кроз оба, па знаш?
Не постоја страшнија ствар за човека од смерти. Сваки наш страх има непосредни узрок у страху од смрти. Сви је се боје, питање је глупо, ко каже да се не боји сере.
anabel li, sad ne razmisljas o tome previse, jer si mlada. sto vise staris, sve vise pocinjes. u starosti ti jedino to bude na umu. zato se plasim starosti vise nego same smrti, smrt je trenutak, ovo je proces.
smrt bliznjeg, recimo.
znam za ovo jos iz srednje, nikad mi se nije svidjala tvrdnja. Da covjeku na njegove oci neko pobije porodicu, njega osakati, mislim da bi mu nakon toga pucao kurac da l' je ziv ili mrtav. najveci strahovi su mu se vec ostvarili.
Pa jeste to sve strašno. Užasno.
Ali opet, kažeš smrt je trenutak u poređenju sa životom, a život je trenutak u poređenju sa vječnošću.
Ja bih mogla sad da umrem, samo da postojim nakon toga, da imam svijest i da drugi ljudi na neki način nastave da postoje isti onakvi kakvi su sad.
Prilično je to iščašeno al' eto.
Као клинац сам сваки други-трећи дан пре спавања скако по кући, схвативши да је све ово пролазно, да не постоји даље после оног тренутка када умреш. Да ће једног дана, шта год ти радио, ко год да био све ово нестати заувек. То ме је ужасавало. Онда себе натерам да мислим да има много горих ствари и разне лажи себи причам да бих се смирио. Видим написасте пар пута да страх од смрти постаје већи годинама. Ја мислим да је баш супротно. Много ће ми бити лакше да умрем када будем имао 70-80 година, унуке, жену, кућу своју. Тада ћу можда отићи у миру и без страха. И сада, како пролази време мој страх је све мањи, колико год то било нелогично.
Има она дефка... блажено незнање.
Видим људе који су оставили постове на фазон: Ма боли ме курац за смрт бла, бла, бла, јер себи избаце из главе ту коначност. У једном трeнутку живота су је схватили, и онда је избацили. Држе је у глави као чињеницу. Као, небо је плаво. Као људи су сисари. И помирили су се са тиме. Једноставно без таквог става се не може живети нормално. Кад бисмо ми све време били потпуно свесни наше коначности, то би била катастрофа.
je l' da da je jebeno to, sve sto radis, uzalud je, svakako ces da umres bio ti majka tereza ili hitler :)
Jebena stvar, ta smrt.
pa ja sam onda mentalno izazvana :)
ne bojim se uopšte. čega da se bojim kad ne znam ni šta me čeka posle i da li me uopšte čeka.