Ne bojim se smrti jer je to kraj postojanja. To niko nije utvrdio.
Valjda je to prirodni strah od nepoznatog, kao kad klinac prvi put ide sam autobusom.
Konačno suočavanje sa strahom, koje nam se uvek činilo tako daleko. jebemliga
Они који су изгубили највољеније се не боје, могу само да маштају да ће се поново срести на оној страни. Они који нису изгубили, боје се. Ја не.
бојим се смрти најближих... своје не
Djenerale,bojis li se cega?
Samo Boga i vise nikoga!
ne.
Zašto bi se iko plašio smrti? Toliko ljudi je od postanja sveta umrlo, i? Šta im fali?
Zavisi. . .Bojim se načina na koji ću umreti a smrti ne
Fali im perspektiva za boljitak i mogućnost izbora.
Мртав не прди, што би реко наш народ. Не плашим се смрти, али бих волио да умрем у сну.
Овако... Прво, морам да карам једну црнкињу из Нигерије, тамо су најцрње и то у рч наравно...да десетак дана кулирам у неком племену у Камбоџи и да пређем Сахару на камили (сам) и после могу думрем, заболе ме...значи не плашим се, али ово морам да одрадим...
@Valdemar, perspektiva za boljitak i mogućnost izbora su precenjene stvari, ono-kao, totalno...
A gibanica? Rakija? Seks, droga, ljubav, umetnost, sankanje, plivanje, trešnje, jagode... Nema ništa od toga kad umreš? Ne sviđa mi se, ja volim te stvari. Neko bi rekao: pa nema ni tebe, pa ti je onda svejedno za rakiju i gibanicu. Ali stvar je u tome što volim i sebe.
Nego, ovi što se kao ne boje smrti... Neka mi neko kaže kad pred njega iskoči lav, da se u stvari plaši lava, a ne smrti! Kurac! Usere se u gaće i pobegne, što se ne dešava kad na njega rikne lav, ali iza rešetaka. Znači, boji se smrti. Neko će da kaže sad: a ne, on se boji bola, kidanja, kasapljenja zverskim čeljustima... E, jes... Kad bi čovek znao da će lav da mu otkine glavu jednim udarcem šape, bezbolno, opet bi bežao, i bio veoma uplašen takve fine i bezbolne smrti.
Pa jestee Valdemar, svaka ti je na mestu, međuutimm... Ljudi se boje bola i toga što neće više postojati i sve je to ok, ali nema potrebe bojati se jer to nije nešto na šta možeš da utičeš... Mislim, ko kad bi se ja plašio da li će sutra pasti kiša... A kiša će pasti svakako, ali šta ja tu mogu?
Nego, imao sam tu sjajnu priliku da već umrem jednom... U snu... xD Dobro, svi smo umirali po par puta u snovima, ali fora je što kad sam u tom snu saznao da ću umreti (to je valjda bio onaj momenat od prestanka rada funkcija ili saopštavanja bola organizmu do suštinskog prestanka rada mozga i ostalog bitnog), imao sam neki neverovatan osećaj koji nikad pre niti posle toga nisam imao i osetio, i koji svakako nije nešto što se može opisati... Da li mislite da je moguće da sam zapravo "osetio smrt"??
E ovo si dobro rekao.
I ja isto razmišljam.
Edit: rekoh Valdemaru
To mi izgleda situacija kao da si vezan i obešen naglavačke u podrumu poremećenog sadiste. Otišao je negde, u drugu sobu, i odatle čuješ zvuke motorne testere. Možeš li da utičeš? Situacija je ista, samo što u stvarnosti imaš malo više vremena. Što je viša perspektiva iz koje gledaš na svet, toliko te više ranjava činjenica tvoje gmizave neznatnosti. Naravno, što manje iskoračuješ van pragova svog neposrednog, čulnog postojanja, manje će te tištati pomisao na smrt.
To se i meni jednom desilo u snu. Pojma nemam, mislim da je smrt van svakog iskustva, pa da je to neka konstrukcija mozga da liči na tvoju predstavu koju imaš o smrti.
Ништа ми логично не пада на памет у вези тога, нити ми се то десило. Свакако, наиђе период када се не бојиш односно бојиш, тако то бива. У сваком случаји смрт не треба чекати али да не залазим у офпотичарење :)
Едит - Валдеамре, ако могу да те питам, чиме се бавиш, која ти је струка?
Bazično, da sam dovoljno lud, radio bih kao profesor srpskog, a ovako radim kao lektor, leksikograf, i na polju računarske lingvistike.
Nemam frku od smrti, ali bih voleo da umrem u nekim "lakšim okolnostima".
Opstanak je po definiciji biološki imperativ, hteli vi ili ne, organizam sam počinje da se bori da preživi. Svaki nerv igra u želji da preživi. Loš osećaj. Više imam strah od takvog šoka, nego od smrti i gubitka ne-znam-čega.
A na pitanje da li je tu kraj? Pogledajte ovog gospodina:
Мене је некад било јако стра` од смрта. И данас ме је стра`, али испланирао сам да мрем на ногама, у раду и у неком врту са цвећем и птицама, окружен унуцима и природом - дакле, кад будем стар. За мене смрт није толико страшна, иако верујем у Бога и у вечни живот. Е, тог вечног живота је мене веома стра`. Хоће ли ми се допасти? Хоћу ли имати шта да радим тамо? За мене је смрт не радити и досађивати се. Тако видим и пакао. Мени је то исто. Мислим да за живота сада и овде, живимо вечно и да ћемо кроз смрт само коракнути у вечност у којој неће више бити тог стресног тренутка. Смрт... то је када изгубиш моћ да ствараш, јер стварати значи отеловљавати љубав, а то значи живети. Докле год то будем могао, биће ми свеједно јесам ли жив или мртав. Јер, има људи који су мртви и пре него што умру.
Kao rođaci sa sela koje nisi video ceo život pa ti se iznenada najave jer im je najstarije dete upisalo srednju školu u velikom gradu, a ne ume da vrati prekidač za svetlo kad ga jednom stisne. Ne možeš da odbiješ njihov dolazak, možeš samo malo da ga odložiš dok ne stasa sledeće...
Ne bojim se vlastite smrti, stekao sam prvi uslov za porodičnu penziju ženi i deci, imaju svoju veliku kuću i podršku deka i baka. Ne prizivam baš da dođe, ali neću je ni oterati sa praga...