Pesničko ćoše
Rekli o sajtu
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
И с бродом ка дну готов да кренем,
Ја зазвах: „Ђаволе, мој оче,
спаси и помилуј, ја тонем.
Не дај да умре пре свог рока
Моја душа препуна гнева –
Власти мрачнога пророка
Даћу остатак црних днева.“
Ђаво ме узе и баци јако
У натрулу, стару лађицу.
У њој пронађох весло лако,
И модро једро, и клупицу.
И изнесе ме опет на сушу,
У болни живот, зло трајање
Моју већ одбачену душу
И грешно, трошно тело моје.
И веран сам, Ђаволе оче,
Завету датом у зао час,
Кад на мору бура поче
И ти ми из пропасти пружи спас.
Тебе, мој оче, сада славим
Ко прекор неправедном дану,
Хулу над светом успостављам,
И, саблажњавајући, саблажњавам.
САМО РАД (песма о беспосличарењу)
Ала је леп
овај свет
онде пиво
овде кет
тамо њива
овде сад
напред Рад
напред Рад!
Тамо Дунав
злата пун
онде трава
овде жбун
пратим само
један клуб
за друго ме
боли муд
Ал’ је леп
овај свет:
Овде поток,
онде цвет,
овај закл’о,
онај црк’о,
дан тек поч’о,
већ се смрк’о...
Баш је леп овај овде свет!
А што ј’ леп
онај други свет:
на груди ти
метну људи цвет,
спусте сандук
тебе пун,
израсте над
тобом жбун...
Баш је леп и онај други свет...
Баш је онако сочно болесТно, баш је валдемарски.Свиђа ми се :)
Ај што је мајсторски, али кад пре стиже?
Pa imao napisano od ranije, pa sam samo pejstovao, ti me inpirisao da je stavim.
Ух, не волим кад офтопикујемо на овој теми.Дај докачим једну моју, скоро написану.
О, та грешна свјетлост
У ноћи је бивала све тања.
Благ и опојан
Мирис након кише,
Комад хаљине испод гомиле грања
И поглед један, млад и спокојан
Очију које не трепћу више.
Црвен је као језеро пакосне крвце,
Што уз бјелину младости к’о демон гмиже ,
Слично.
Поглед је девичанства зурио непомично.
Одједном хладноћа,
Пун Мјесец трепери полако,
Бијела сова у ноћи,
Изасланик смрти,
Нечујно се обрушила на плијен,
Зграбила га је јако.
Крик је одзвањао у даљинама бескраја и јада,
Орфејева харфа није могла да одпечати врата Хада.
Обично не пишем ове крваве, ал' јебаји га, читао сам Бодлера тих дана па ми дошла инспирација да напишем нешто овакво.
A bolja ti je ona na prethodnoj strani, više mi se sviđa, nekako je suptilnija.
Evo nešto ludo na brzinu:
Lepa kola ružni ljudi,
bureka pola vreme je da se budi,
Zuji osa, čupava kosa, žena se buni stigli računi.
Zasuci rukave, osu udri, popij pivo i rakiju drmni.
Cveće cveta, peče se prase, na ražnju zna se.
Odvali se malter, red za šalter, dete kmeči, vreme je da se kreči.
Слажем се, ја је лично готивим од већине мојих пјесама јер је релативно дугачка а написана је за мање од десет минута, једноставно сам доживио такав налет инспирације, као да се оловка сама кретала по хартији.Што се ове задње тиче, искрено, морао сам да размишљам, и ако је Буковски једном приликом написао:
bez obzira na sve…
i ne pokušavaj.
Ako se ne pojavi iz čista mira
iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta
iz tvog stomaka…
i ne pokušavaj.
Ako moraš da sjediš satima
buljeći u monitor
ili pogrbljen nad
pisaćom mašinom,
tražeći riječi…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš zbog novca
ili slave…
i ne pokušavaj.
Ал' ко му јебе матер, сваког понекад захвати стваралачка криза.
Podseti me malo na ovu jednu moju:
Неко те је убио, ножем у црној шуми:
ја рану да ти видим, крај тебе нисам био.
И твој се убица у шуми густој и црној затим сакрио,
те постао је као ветар што вреба из густих крошњи.
Убио те је неко, док нисам ја крај тебе био.
Ја нисам био крај тебе да ти заштитим тело,
а тек што ставио сам шаку на дрво голе коре длана,
угледао сам звук твог тела као тежак топот звона,
и тебе само тело испод топлог мога длана,
и повикао сам у суву грану изван себе као у опело:
Убио те је неко док сам о теби певао у песми!
А сада гледам јануар како ти клија из тела,
и оплакује се само твоје тело мирисом опојних јела,
И чини ми се, да сам те убио ножем сам у црној песми.
Уууууу, значи победа "крваве поезије" на вукајлији, и свиђа ми се прожимање мјесеца Јануара, сјајно, и ја то понекад проспем мјесеце по строфама:
На свједока вјечности с вјетровитим плаштом,
Ружичасти зраци су зашивали пукотине у ваздуху,
Као мртви пјесник истетовиро сам те маштом.
Da, ovde mu januar dođe kao mesec kad ništa ne klija, jer je najhladniji, pa kad "januar klija iz tela" to mu dođe taj trenutak kad se ladi i koči.
Izvini na pitanju, koliko imaš godina?
Ево, једну синоћ написах, објавио бих је одмах ал' имао сам проблема са усраним интернетом.
Бацам клетву на те, одвратна бјелино,
Проклињем тај свод бездушног папира,
Те линије празне, те линије свете,
У поноре тамне, у мрачна узглавља,
Шаљеш душе сањара,
Те душе поете,
Ти милости немаш,
Ти не знаш за светост.
О , ти сјенко ноћи, заборава, таме,
Невидљиви слоје папирнатог свода,
Ти немаш топлину, у пороке бацаш,
Маштовите душе пјесничкога рода.
А ипак , по теби, као без питања,
Моја машта плови , моја рука крене,
Немојте зе заваравати о славним боемима,
Ни вино,
Ни дрога,
Пјесницима мастило, пролази кроз вене.
17.
Verujem da ćeš do 27. biti neko, mislim povodom pisanja.
Evo od mene nešto novije.
Da si barem srećna
i prija li ti kotrljati kamen uzbrdo,
osećaš li taj ustajali, ljudski smrad,
rutina te kolje, i sivilo što zrači grad.
Ma sve bi to bilo tako nebitno,
kao ružan san, samo bi prošao,
još jedan crni dan, doš'o i o'šao,
suviše je boja da bih samo s' crnom plesao.
Da si barem srećna.
Kad u krvotok udje otrov stvarnosti,
crv sumnje nagriza sve tvoje slabosti,
odupri se, znam da možeš,
bori se, znam da smeš.
Kada sklopiš sve, mi parazitiramo,
sisajući zdravlje, pare i srca ljudi,
prečesto lenji da poslušamo i pomognemo,
al' sve bih to mog'o da prećutim i zažmurim.
Samo da si srećna.
Ubedjujem sebe da ću pobeći negde,
gde ne trebaju one pilule za spavanje,
i da ću povesti tebe, druge ko jebe,
nikom neću biti dužan pravdanje.
Bićeš valjda srećna u prostom zagrljaju,
kad tvoje svilene ruke zaleče moj obraz,
kad kleknu demoni jer istinu znaju,
tvoj osmeh biće njihov finalni poraz.
Па, хвала, и ја се надам, говорили су ми и раније, само не знам колико је свијетла будућност од писања...
Chavez,još muziku i na yubetube
Снивах сан, једном давно.
Замишљах фаланге мојих ријечи,
Замишљах оштрице мојих пјесама,
Убијеђан да могу да се боре,
Обасјане свјетлима славе,
Прочитане од стране очију свих.
И снивао сам сан, некада давно,
О треперавој коси у магли,
Што као вјетар мирише на јесен.
Снивао дјевојку малу,
У црној ганс енд роузес мајици,
Како заједно пркосимо свима,
Заједно им показујемо средњи прст.
Али у истој тој магли,
Ношени истим тим вјетром
Нестали су и снови моји.
Као небеске птице ,
Одлутилаи са витезом вихора.
И поново сам,
Као ратник поноћног сјаја,
Лутам улицама сивим,
Гледам како асфалт кида и пара
Ђонове мојих старих патика.
А и лице поете,
Унакажено је болом.
Годинама ударано истим песницама,
Песницама неразумних душа.
Ал' усправне главе, чврстог стаса,
С великом модрицом крај стакленог ока.
Испод капуљаче поноћног спаса,
Корача пјесник гласнији од грома.
Свеже написано, још увијек без наслова.
Јеби га, мало сам био љут зато што сам добио тројку из матерњег само због тога што одбијам да пишем непостојећим језиком па сам имао налет инспирације у том силном бијесу да напишем ово, такође још не знам наслов:
Видим искру истине у грому заклету,
Погила ме норма измишљеног тока,
К'о што Парис Ахилеја погоди у пету.
Чврсто држим гвожђе те капије црне,
Из све снаге стискам, хоћу да отворим.
Ал' узалуд снага, узалуд писање,
Катанци су јаки, узалуд се борим.
Скидам крв са сабље, поново је оштрим,
Ока стакленога сад у души венем,
Спремао се дуго, ал' узалуд сам спреман,
Немам дозволу ефора да у борбу кренем.