U jednom lokalnom dalmatinskom predanju pominje se moj panđupan il beše sukurdov Petar, zvani Pekota zbog visokog rasta i neobične snage. Za sajamske dane putovao je u bosnu i tamo se za opkladu rvao s turcima a jednom posle niza pobeda jedva glavu izvukao. Elem, bio je pastir što beše časno i pošteno zanimanje, posedovao je nešto kuće i okućnice, tridesetak vunjači, ženu i petoro dece. Tako, jednog leta dok su bile velike vrućine, saterao je stado u neku pećinu na litici iznad sela pa i sam legao da prispava. U neko doba probudi ga komešanje među ovcama i onako bunovan ustade i na svoj užas na ulazu u pećinu spazi ogromnu zmiju kako spava na suncu. Tamo kojekavih zmija ima ali on takvu nikada nije video, nako što je bila toliko ogromna da je komotno mogla magare progutati nego je imala i široku izraslinu na vrh glave, nalik na disk. Nema šta da se krije, noge su mu se odsekle ali je nekako smogao snage da odigne najveći stenu koju je našao u pećini i usnulu neman poklopi po onom disku na glavi svom svojom snagom. Zmija se tu probudila i smrtno ranjena počela da se grči i mlati repom tako da je svod pećine počeo da se obrušava i ubio nekoliko ovaca. U ropcu, zmija se najzad zanese i pade s litice nakon čega mog pretka obuze silna slabost tako da je jedva na nogama stajao. Pronašli su ga na putu iznad sela nesvesnog a da ni sam nije znao kako je tamo dospeo, nakon čega je bolovao dugo i teško. Kad je najzad ustao iz postelje ne beše ni polovina nekadašnjeg čoveka, i u duši kažu da nije bio onaj isti, ranije druželjubiv i veseo postade ćutljiv i povučen. Leš zmije seljani su našli u podnožju litice i spalili nakon čega se nad selom nadvio gust smrdljiv dim čiji se miris teško isterivao iz kuće i odeće. Petar je umro nekoliko godina nakon toga i kažu da je na samrti rekao kako se boji da je učinio veliko zlo. Nakon njegove smrti narod je primetio da kraj lagano postaje sve neplodniji, kiša je ređe padala, sunce jače sijalo a letnji požari učestaše, oni najstariji su se kleli da to ranije nije bilo tako.
rešiće to Rade Lacković, samo mu pošaljite pismo žalbe na
Srpskih heroja 125
53600 Frankfurt, Deutchland
Prvu ženu mog čukundede ujelo besno kuče od čega je ona umrla kasnije. Moj pradeda je dotrčao kad ju je čuo da viče i uhvatio psa za vilice i rasčerečio ga. Posle toga mu se osula koža na rukama i počela da se ljušti, ali je preživeo.
Сестрић моје прабабе је измислио Светски рат...
ЛОЛ, Лоле! Па каже! Увјек кад дође јесен, сјетим се Грахова, сјетим се Градине, Принципа Гаврила! Гаврило из мога краја ПОНОСУ ЗАВИЧАЈА!
Ђед се вратијо пешке из Сибира '48, три године ишао. Онда га је, за једно 3-4 године, Моша Пијаде оћер'о у Њемачку.
NARAVNO DA JE ZLO, ĐE ĆEŠ ZMIJU UBIJATI, SAČUVAJ BOŽE!
Čuveni vojvoda Petar Bojović bio rođeni stric mom dedi po ocu. Dečko vodio Cersku bitku, jebo kevu turcima, a ja izrod u LDPu podržavam gej parade i ulazak u EU. Vojvodo oprosti!
Да није човек убио змаја?
Moj đed ima istetoviranog tenaka i JNA ispod tenaka, kao i datum tetoviranja. JNA tetovaže jebu!!3
Bljuvao vatru nije, al opet ko će ga znati, možda naši zmajevi prvo dave pa tek onda peku.
Moje pradede učestvolale u Maršu na Drini.
Moj deda je , izeđu ostalog, prodavao povrće na pijaci.
Odžepari ga neka budala, on to provali, pojuri ga, stigne i ščepa za gušu.
Toliko se pogubio da ga je, dok ga je stiskao za vrat, gurao ispred sebe. U magnovenju je opazio banderu sa ekserom i zacrtao da ga nabije na isti.
Njegov drugar je to provalio, sprečio ga, prestrašeni lopina je vratio sve pare....
Moj deda (po mami) je nakon pogobije poručnika (ili takonešto) Misite je umesto njega predvodio borbe protiv Nemaca. Oslobodili su Loznicu i to je prva slobodna teritoriji na teritoriji naše bivše za vreme 2. Svetskog rata.
STIVEN OBJASNIO I MOJ SLUČAJ...
HAHAHHA BOJANBOJ NAJVEĆI CAR MEĐU IZDAJNICIMA RODA...
Мој чукундеда је дошао из Лике у тадашњу војну испоставу аустроугарске и ја сам ето четврта генерација Земунаца. Његова тетка је ваљда била мајка Тесли и тако...
Родоначелник моје фамилије се звао исто као ја. Ето.