Hahah Zapata, usro se veoma puno..
Napunio ja osamnajes', napravio zurku. Posto mi je rodj pocetkom godine, to je bila prva zurka u sezoni 18ih rodjendana, ljudi jos nisu znali da piju. Povraca gde ko stigne, od dve djus votke se pada u nesvest, ja padam u nesvest kada vidim da ovi povracaju gde stignu... Haos! U svakom slucaju, prikenja se meni oko jedan. Odem ja u WC a onooooo, do solje ne mogu da dodjem, morao bih da plivam kroz onu povracku, daska i solja ispovracane samo tako. Resim ja da trpim. Trpim ja tako, kontrakcije me jebu al musko sam, izdrzacu. Sramota da se userem kada sam postao konacno punoletan. 5 ujutru, svi otisli, ortaci iz kraja krecu poslednji sa mnom. Idemo mi polako ka nekoj ulici gde ide taksi, medjutim, ja idem veoma polako, ne smem da prdnem. Gegam se ko pingvin. Stignemo mi posle pola sata do taksija. E sad, nas je petorica, a jedan ortak je debeooooo... Medjutim gde cu ja pozadi da se guram sa ovima, da me neko mune u stomak pa da nas taksista upuca. Isteram svoje da sednem napred. Ovu kukaju pozadi, ko sardine su bili napakovani. Ja menjam boje lica kao semafor. Stignemo, do naseg coska, ja umirem, kaze taksista 1300, ja mu dajem dva Vajferta, dovikujem ovima \vidimo se sutra' istrcavam iz kola preko ulice, e onda kada sam stigao do vrata postaje najgore. Drhtim kolko se suzdrzavam da se ne userem u gace, a pijan ne mogu bravu da ubodem kljucem... Umirem! Kenjao bih tu ispred ali ne smem u dvoriste da serem, ubice me moji. Jedva otkljucam i prdnem od radosti. Kao da sam dobio trece mudo. E takav mi je bio osecaj. Utrcavam u vece, sedam na solju bez daske, jg nisam ni imao prilike da vidim. Istovarim se, i onako olaksan, primecujem da nisam spustio dasku. Mislim se dobro sam i gace spustio, pogledam dole, ka d u gacama.... Govnic me mali gleda, velicine najveceg klikera, ali onaj alkoholni, ko plastelin. Skidam gace, ne mogu da ga istresem u solju, uzimam cetkicu za zube, sastruzem ga, cetkicu bacam u kantu i gace operem u lavabou. Sva sreca pa je keva sutradan samo zahvatila ves i gurnula u masinu. Umro bih da je videla.
To je bilo u godini kulture, 1996. Smuvaju nas u srednjoj da idemo be za Niš. Kao ima tamo sajam elektronike, pa mi idemo da se oduševimo. Juga 10 godina u sankcijama, leme se još samo oluci, a kao u Niš sajam elektronike. I spakuju nas u nekakav buđav autobus severtransa i vozaju nas jedno 6 sati od uveče u 11 do ujutro u 5. Februar mesec bio, kotlina Nišave osvanula na -20. Maglu možeš na leba da mažeš. Istovari nas bus ispred elektronske industrije (Ei). Levo škola, na njoj satelitska antena, mamicu im imaju internu televiziju, a kod nas dežurni šuta metalnu kantu, jer nemamo zvonce razvučeno. Desno elektronska industrija. Iza nas Medijana, uz put niška banja, a na drugu stranu ćelekula i iza nje Niš. Nigde rođaci, istovario nas je nigde. Ja sam bio u Nišu 94te, pa sam znao lokalnu geografiju. Elem, kaže nama profa, kao, doćiće u 6 naše kolege, đaci iz niške elektronske, pa će da nas uvedu unutra, pokažu nam školu, da se ugrejemo. Sa tom idejom smo se smrzavali jedno sat i po. Elem, Nišlije nisu budale i do 7 se nije niko pojavio. Videli medijanu barem. U 8 izjutro, zajebi naše kolege iz niša, diži sidro, idemo u centar. Da sam bar znao, mogli smo peške do ćelekule. Diže se naglo magla, ugledasmo tablu Medijana i tablu Ei niš. Iskipuju nas u centru Niša, kod podzenmong prolaza. Međutim, temperatura je skočila na +20 i ceo grad pliva u bljuzgavici. Nema čiste sneg. jok. Povedem masu do tvrđave i one pijace. Opšte oduševljenje. Radnici Ei prodaju na džakove elektronske komponente. Ovi moji elektropioniri kupuju ko blesavi. Oduševljenje nbr2, pljeskavica je 4 puta jefinija, nego na severu države. Svako je izeo po 5 komada, teški nam stomaci. E a sad, da se oletvimo od dva piva. Sednemo u kafanu u centru "Nempojmakakosezove". Tu negde kod one česme, kod mosta preko Nišave. Ona česma, što zimi, kada duva vetar zapišava prolaznike.
E sednemo nas 20 na pivo, i tu mene uvati mučnina. Možda sam pijan od piva i cigare.
Izađem ja napolje, oć povraćam, neć povraćam. Onda mi se spava. Odem legnem na tu neku klupu ispred. Nije spavanje. A meni loše, od puta, od umora, od života. Kad od jednom, prosvetlenje. Pa to se meni samo kenja. Ekstra. Samo gde da kenjam. Pun grad ljudi, podne be, ja jedno 500 km od kuće.
Vratim se ja u kafanu, reko 96. je godina, čist javni WC je izumro davno u Jugi, sad ću da kenjam ko pauk odbočen od zidove. Ali moram da kenjam.
Dođem do šankera. Pitam ga, gde je vaš toalet. On mi ljubazno odgovori: "štakojkurac?" Reko vece. On kaže: aaaa, ene ga tamo iza. Ja pokažem rukom niz hodnik. Jel tamo. On mi kaže, samooo pravo, skroz do kraja. Stoji ispred njega jedno pola kubika salveta. Ja zgrabim jedno šaku i kažem, blagodarim. On me gleda, kao da sam obrisao kurac od zavesu. Ja se mislim, nema tamo wc papira, garant. Daj da prvo sjebem ove salvete, pa će posle da rade papirne maramice. Ne mislim usrano dupe voziti 7 sati, busom.
Odem ti ja do kraja, otvorim vrata, kad ono zadnje dvorište. Hmmm Pogledam dalje, ono neko odelenje za klanje. Ibemti južnjačko gostoprimstvo, i lokalne običaje. Vratim se nazad, kad, ono jedna vrata levo. I tu kaca za kupus. Velika, drvena, puna mirisnog kupusa. I iza kace za kupus, poljski wc. U jebo te, gledam ja ono, ovde garant niko nije ušao jedno godinu dana. Ni vece nemaju koljudi. sirotinja Složim ja one salvete, sednem i krenem da ozdravljam. Od jednom, nije mi više muka, osetim kako nisam ni pijan, ni umoran i malo mi je ladno, ipak je to napolju, a ja sam gole gujice.
Kanapiram ja tu jedno 30 minuta i u kafani se ovi moji zabrinu. Prvo sam izlatio napolje, naginjao se u žardinjeru, pa sam onda ležao na klupi, pa sam uleteo unutra. Da se nisam razboleo, tremperatura i tako to. I odu oni do kelnera, đe je čoek, on im kaže u klonji be. Uđu ti ovi moji u klonju, mešovita jedinica, muško žemska.
Viču oni: "Gde si brate? Jel ti dobro?" Ja vičem "Tu sam u klonji, kenjam samo" Oni stoje u klonji, otvorene kabine, prazne: "Nisi ti sine u klonji. Gde si ti?" Tanak onaj zid, od kace za kupus, do klonje, pa se sve lepo čuje, a miris kupusa se ne oseća. E sad se tu neko od njih, budala, našao pametan, pa jedan podiže poklopac od šolje, drugi poklopac od kante i krenu da se smeju kao nenormalni. Pa misssim, nisam pacov dupanem u šolju.
Vidim ja da je đava odno šalu. Briši bulju. Iskoristim pola salveta. Drugu polovinu ostavim sledećem nesretniku, koga muka zadesi. Uđem, nazad u kafanu, pogledam levo, kad ono vece sa pločicama. Unutra ovi moji. Sve čisto, vece papir uz šolje sa daskom.
Gledaju me ovi moji: "Gde si ti brate kenjo?" Vratimo se za sto. Iskrenem ono pivo, onako pobednički. Dolazi kelner: "Kude si ti bate kenjo?" Izađemo iz kafane, uđemo u bus, pronela se priča, prvi koji me vidi: "I na kraju, gde si ti tamo kenjo u kafani, ako nisi u veceu?"
Sutradan ukorava nas neki profa:"I tako ste išli da žderete alkohol i ako sam ja rekao da se ne ide u kafanu. A ti, leba ti, gde si se ti, na kraju krajeva, u toj kafani iskenjao?"
Poštovani čitaoci, hvala na pitanju, ali ni ja, do dana današnjeg, nisam siguran gde sam se ja tamo iskenjao. Ako neko živi u Niš, neka ode u tu kafanu, pa neka proveri.
AHHAHAHAHAH PLACEM
Jbt, ova tema je iznedrila psihološku drama sa primesom misterije. Sada ću pratiti samo da čekam da se neko iz Niš javi i kaže gde se Dragišić istovario.
Драгиша, сјебо си и Пацова са овим постом. Омиљено.
Oololololo prica kobajsnila
Svecani odgovor iz Nisa, upakovan u salvetu u kojoj je koverta:
"Postovani, najveca je mogucnost, posto tada izmedju kafane i okolnih dvorista nije bio propisno omedjen prostor, da ste se istovarili u susednom dvoristu u poljskom veceu. Ocekujemo vas i vase prijatelje ponovo na ekskurziji u Nisu i nemojte opet jesti pljeskavice koje se struzu oko tvrdjavske pijace, pogotovo u vecim kolicinama odjednom."
Haha, stavi to bate u definiciju, šta znam recimo "nepostojani klozet": mesto gde se pokenjaš i posle ne možeš da ga nađeš. Eto imaš bar jedan garantovan plus, malo li je.
Ovo Dragišićevo može i na ovu temu: http://vukajlija.com/forum/teme/33380-price-o-duhovima-vanzemaljcima-i-sl
Pocepo sam se na sedplas sliku. xD Daj jos.
Murbi brate. Ona kaca je bila mnogo velika za domaćinstvo. To je restoransko dvorište. I to. Ispravi me ako grešim, ali pogledao sam mapu ot Niš i izgleda da se moja sretna kafana, zvala Šumadija. To se zdanje sada zove galerija Srbija.
Дружење се огледало у томе да сам обично ја ишао код ње да се играмо лего коцкама. То је било сасвим логично, ја јесам имао пуну корпу играчака али све су биле купљене код Пере или Цанета на "Каленић" пијаци, а она је имала те неке фенси џиџе. Игра је увек била слична, проспемо коцке из различитих кутија на под и склапамо нешто сумануто док нас њена кева не позове на ручак, то је обично значило и да јој се ћале вратио с посла. Њена кева је била иста она, у ствари обрнуто, али ја сам ствари посматрао према свом интересу. Био сам љубоморан на њеног ћалета јер их сваки дан гледа, тако упарене, бирани примерци за hyper threading.
Тада сам први пут идеализовао женско. Мирисале су божанствено, као и цео њихов стан. Моја соба је углавном здибала на акваријум са корњачом и чарапе које су умрле негде испод кревета. Јебига, културолошке разлике. Углавном, чак је и сама клопа коју сам код њих јео изгледала нестварно и увек посебно укусно. Био сам апсолутно убеђен да ни једна од њих никад у животу није прднула ил подригнула... наивна времена.
Елем, једно поподне Јелица је требало да дође код мене, њени су ишли ван града тог дана и њена кева је замолила моју да јој ћерка буде код нас. То је било таман у време када сам кући сам са бабом, тако да нас моји неће смарати глупим форама, а баби сам реко да случајно не испржи домаће кобасице из којих вире хрскавице и жиле него нешто нормално. Замолио сам и за пудинг. Све за децу може... И заиста није изневерила, направила нам је чак и печене јабуке са орасима. После свега, предложио сам да одемо у моју собу и цртамо по зидовима. Моји су хтели да мењају тапете и рекли нам да можемо да жврљамо по њима до миле воље, понуди деци анархију и нећеш погрешити. Отишла је само до ВЦ-а...
Размишљао сам да док је она у клоњи, на зиду напишем како ми се свиђа или тако нешто. Предомислио сам се јер сам сконтао да би се вероватно наљутила и не би причала остатак дана са мном. Баба се јавила да иде код комшинице на кафу и да будемо добри, идеално, сад више нема ко да смара, можемо да вриштимо и шарамо, да смо десет година старији било би још лепше. Нестрпљиво се чека њен повратак, толико нестрпљиво да сам пришао вратима од клозета.
- Еј, Јелице?
- Шта је?
- Еј, па јел ти добро?
- Јесте, што?
- Па нема те... колко бре то пишкиш.
- Па не пишким него каким.
Е боље да ми није рекла, није да имам проблем с тим да се тако савршено створење посере у мојој кући, али некако ми је нарушило целу ту идилу.
- Па хоћеш брзо?
- Не ако будеш стајао поред врата!
- Океј океј... ај само пожури, плиз.
После још десетак минута изашла је, а мени се у међувремену гадно пришорало па сам улетео чим је њен посао био завршен. Ау сине. Прво сам мислио да је дошо деда из села, упао на превару у клоњу и побего са лица места. Само он је био у стању да искења мрвторођено јаре. Није, нема деде. И даље сам био убеђен да је у питању неки трик, неслана шала, подвала... Па немогуће да дете од осам година, и то тако танано женско, покења такав пањ! То не би прошло ни царским резом, теоретски немогуће. Па ипак, њено говно ми се кезило и призивало параноју - "Да да, мали Дуди, то сам ја, и када ожениш моју газдарицу гледаћеш ме сваки дан!". Пустио сам воду, није отишло. Још једном, ни сантиметар да крене. Сипао сам воду у кофу и сасуо, без ефекта. Када се моји врате оптужиће ме да сам ја кривац, неће поверовати да је њено, нико нормалан не би поверовао. Морало је да оде. Дохватио сам велику турпију из ормарића поред веш машине и исеко злотвора на делове. Као руком однешено. Вратио сам се у собу.
- Успео сам, отишло је.
Ни сам не знам зашто сам то рекао. Почела је да плаче, и то се наставило добрих десет минута. Ја сам узео да играм "Снупија" на комодору, она је читала неку књигу и до краја дана нисмо више проговорили. Од тада, престали смо и да се дружимо, ја сам тражио разредној да нас размести, а наком месец дана Јелица се одселила. Моја представа о жени као идеалном бићу пала је у воду. Па ипак, то ме није дуго држало, појавила се Јелена и био сам чврсто решен да никаква говна не помуте моје планове.
Елем, слична ствар је и са Пеперсима. Ја ћу и даље слушати музику и ићи на концерте, али говно које су нам за собом оставили прошлог уторка ће се памтити и ту турпија не помаже. Боље да смо их само из далека посматрали како играју ластиш.
Хахаха сећам се кад сам први пут читао то са Дударимовог блога и умирао од смеха.
Ja isto, a i opet sam maloprije. Dobra tema. Sad ću da dodam jedan moj doživljaj.
Držali mi tezgu na pjacu. Ljeto. Miran dan, niđe nikoga, prži Sunce kolko iđe može. Ja s puno mlađim bratom. Prisralo se mene, a kako nisam mogao tezgu ostavit riješim da uđem u kamion koji nam je služio ka magacin i da se tu poserem u prazan paket pa onda paket da bačim u smeće, a umjesto vode tu su bile vlažne maramice. Odem u kamion, počnem radnju. Dolazi mušterija, čujem je kako pita "Đe je ovaj što prodaje?" a brat, moj brat!, odgovara "Eno ga iza u kamion sere" i čujem kako kreću put mene! Presečem govno na pola i na brzinu obučem šorc a znoj ne prestaje da me obliva od blama.
aahahahahahhahha jesu lud jebo ga ćaćin ćaća aahhahahahahaha
Anegdota 4 : Vraćamo se jednom iz grada, peške, nismo imali para za taxi. E sad , pošto živim u getu lolo, put iz centra je malo duži. I ortaku, prvom komšiji se prisere, nestvarno, znoji se, zarumeneo se... i izdržao bi nekako, da mu rođeni burazer nije prodao sledeću foru ''ako skočiš u mestu, i stopalima jako udariš o tle, stimulus za kenjanje ti prolazi na 10 minuta, provereno''. I ovaj skoči, odrazi se kolko je mogao, uzevši u obzir koliko mu se kenjalo, klepne patikama o asfalt i prdne toliko glasno da su okolni psi pobežali. Nije se usro mnogo, reko je navodno da je samo zamazao gaće malo, mada ja mislim da laže.