Moram ispričati jednu tužnu priču. Ima jedna kućica blizu moje zgrade, i u njoj živi jedna stara i nemoćna baka. Pored same njene ograde, u dvorištu, raste jorgovan, koji prvi u kraju stigne. Taj jorgovan nikad i ne stigne sasvim da procveta, jer ga ljudi koji prolaze ulicom kidaju i nose kući, ili na poklon nekome. Kada se drugi jorgovani u dvorištima potpuno rascvetaju, od bakinog ostane samo olomljeno šiblje. Danas sam prošao pored tog dvorišta i ubrao sam i ja jednu grančicu. U tom trenutku pogledao sam u prozor kuće, i u njemu je bilo tužno bakino lice, gledala je i nije mogla ništa da uradi. Učiinilo mi se da će me stid nadživeti.
Verovatno bi to bio mnogo lep gest, ali nisam siguran da bih to mogao, ozbiljno, sad se stidim, glupo mi je... A i ne znam ženu. Nek ostane da ću da kradem jorgovan po drugim dvorištima :(
Otkud ti znaš kako bi ona reagovala? Sigurno te ne bi lončetom za kafu isterala iz kuće! ;) A kladim se da bi mogao, nije stid ono što koči. Rekoh ti jednom- uradi nešto neobično, stresi sa sebe svakodnevicu, da viš kako će se osećaš-ko ono prase sa cvetom, hahahaha! :D
Ma znaš šta, mene koči stid, poznajem sebe. To sigurno neću uraditi, nemoj sad još da osećam i stid što to neću uraditi, da ispadnem dvostruki gmaz tamo gde sam ispao samo jednostruki :(
Идем да га украдем од неког деке, па да после мора у неку народну кухињу јер нема шта да једе. :)
(глупа фора, глупа, али да се сада ја мало стидим због глупих фора, нема смисла)
Ех, када бих правила спискове за такве ситуације... А баш јуче размишљам о томе како осећам бес и мржњу када видим старе људе да просе продајући пролећно цвеће, висибабе и јорговане. И баш бес и мржњу осећам, а после и стид због тих осећања. Не знам на кога да будем бесна, на њих, на себе, не знам... И нећу на то тако да гледам, нећу.
Nisam nešto lepo, Ironični, valjda ovo vreme oće da se menja, a ja meteoropata...
А баш јуче размишљам о томе како осећам бес и мржњу када видим старе људе да просе продајући пролећно цвеће, висибабе и јорговане. И баш бес и мржњу осећам, а после и стид због тих осећања. Не знам на кога да будем бесна, на њих, на себе, не знам... И нећу на то тако да гледам, нећу.
Ajd kao ljudi su i odgovorni za sebe, svoju sudbinu, razumna bića, slobodna volja, ovo-ono. Ali kad za tobom krenu bačeni štenci koje si pogledao, a oni osetili da si se sažalio, pa pomisle da ćeš ih zaštiti, spasiti... Pre neki dan, tri male loptice, trčali su za mnom bar kilometar, a šta ja da radim s njima? Terao sam ih, nisu hteli da odustanu, a kad su odustali, na tom mestu bilo je prilično verovatno da će nešto da ih zgazi. A ja im ništa ne mogu.
Mnogo mračim, verovatno bi trebalo da prestanem. Ali kriv sam samo zato što pričam drugima o tome. Inače je isto. Pričao ja, ne pričao, isto.
Ја познајем лично тако сурове људе. Шта радити у том случају, како их спречити, како им објаснити, како.
Волим када могу да мислим да су такви тамо негде, али ја знам да нису и ја их видим.
Обесити да висе наопачке, кад је могао Хамураби, могу и ја да смишљам свој закон. Увесељава ме то.
Samo kažem da treba uvesti smrtnu kaznu, kao u Kini npr. dokazano da je funkcioner primao mito, metak i ćao. A posle toga, ništa, da vidimo ima li napredka. :)
Ја бих само обичне казне за оне који се неодговорно понашају према животињама. Доследност у том смислу, али она се не постиже ни када су људи жртве.
Што се тиче смртне, није свако друштво за то. И генерално сам против. Да, када бих одлучивала, увек против.
Ја волим Норвешку, Шведску, као примере, мада не треба игнорисати ни друге цивилизације, наравно.
Разумни део мене жели једно идеално друштво, у ком би се починиоци ресоцијализовали, а неразумни део мене је свестан стварности, и он би био дивљак (пардон, дивљакуша).
Moram ispričati jednu tužnu priču. Ima jedna kućica blizu moje zgrade, i u njoj živi jedna stara i nemoćna baka. Pored same njene ograde, u dvorištu, raste jorgovan, koji prvi u kraju stigne. Taj jorgovan nikad i ne stigne sasvim da procveta, jer ga ljudi koji prolaze ulicom kidaju i nose kući, ili na poklon nekome. Kada se drugi jorgovani u dvorištima potpuno rascvetaju, od bakinog ostane samo olomljeno šiblje. Danas sam prošao pored tog dvorišta i ubrao sam i ja jednu grančicu. U tom trenutku pogledao sam u prozor kuće, i u njemu je bilo tužno bakino lice, gledala je i nije mogla ništa da uradi. Učiinilo mi se da će me stid nadživeti.
A ti sutra idi kod bake i odnesi joj buket cveća. Ne onaj glupavi, fensi, nego normalan (ukraden iz drugih dvorišta). ;)
Verovatno bi to bio mnogo lep gest, ali nisam siguran da bih to mogao, ozbiljno, sad se stidim, glupo mi je... A i ne znam ženu. Nek ostane da ću da kradem jorgovan po drugim dvorištima :(
Otkud ti znaš kako bi ona reagovala? Sigurno te ne bi lončetom za kafu isterala iz kuće! ;) A kladim se da bi mogao, nije stid ono što koči. Rekoh ti jednom- uradi nešto neobično, stresi sa sebe svakodnevicu, da viš kako će se osećaš-ko ono prase sa cvetom, hahahaha! :D
Ma znaš šta, mene koči stid, poznajem sebe. To sigurno neću uraditi, nemoj sad još da osećam i stid što to neću uraditi, da ispadnem dvostruki gmaz tamo gde sam ispao samo jednostruki :(
Dobar dan srećan rad.
Kako si, Ironični?
Неееееееееееееееее. :)
Идем да га украдем од неког деке, па да после мора у неку народну кухињу јер нема шта да једе. :)
(глупа фора, глупа, али да се сада ја мало стидим због глупих фора, нема смисла)
Ех, када бих правила спискове за такве ситуације... А баш јуче размишљам о томе како осећам бес и мржњу када видим старе људе да просе продајући пролећно цвеће, висибабе и јорговане. И баш бес и мржњу осећам, а после и стид због тих осећања. Не знам на кога да будем бесна, на њих, на себе, не знам... И нећу на то тако да гледам, нећу.
Hvala na pitanju dobro. Vi kolega Valdemare?
Nisam nešto lepo, Ironični, valjda ovo vreme oće da se menja, a ja meteoropata...
Ajd kao ljudi su i odgovorni za sebe, svoju sudbinu, razumna bića, slobodna volja, ovo-ono. Ali kad za tobom krenu bačeni štenci koje si pogledao, a oni osetili da si se sažalio, pa pomisle da ćeš ih zaštiti, spasiti... Pre neki dan, tri male loptice, trčali su za mnom bar kilometar, a šta ja da radim s njima? Terao sam ih, nisu hteli da odustanu, a kad su odustali, na tom mestu bilo je prilično verovatno da će nešto da ih zgazi. A ja im ništa ne mogu.
Mnogo mračim, verovatno bi trebalo da prestanem. Ali kriv sam samo zato što pričam drugima o tome. Inače je isto. Pričao ja, ne pričao, isto.
Surovo Valdemare.
Ne, ja sam dobar. Surov je bio onaj ko je bacio kučiće.
Fali mi zapeta gore. Mislim svet je surov ne ti ali dobro, treba to tako, valjda.
Ја познајем лично тако сурове људе. Шта радити у том случају, како их спречити, како им објаснити, како.
Волим када могу да мислим да су такви тамо негде, али ја знам да нису и ја их видим.
Обесити да висе наопачке, кад је могао Хамураби, могу и ја да смишљам свој закон. Увесељава ме то.
Nikako. Treba uzeti jednu takvu figuru, metak u čelo i ćao zdravo. Ugledni primer.
Ironični, ubrzo bi bio izrešetan mitraljezom. Nemoj da si takav optimista. Ko bi opalio taj metak u čelo, u ime koga, i šta posle toga?
Samo kažem da treba uvesti smrtnu kaznu, kao u Kini npr. dokazano da je funkcioner primao mito, metak i ćao. A posle toga, ništa, da vidimo ima li napredka. :)
Ја бих само обичне казне за оне који се неодговорно понашају према животињама. Доследност у том смислу, али она се не постиже ни када су људи жртве.
Што се тиче смртне, није свако друштво за то. И генерално сам против. Да, када бих одлучивала, увек против.
Jeste Srbijanka, obične kazne a onda opet načini istu ili sličnu štetu a takvih primera ima n, doduše ne u Kini. Bolje sprečiti nego lečiti.
Ја волим Норвешку, Шведску, као примере, мада не треба игнорисати ни друге цивилизације, наравно.
Разумни део мене жели једно идеално друштво, у ком би се починиоци ресоцијализовали, а неразумни део мене је свестан стварности, и он би био дивљак (пардон, дивљакуша).