Uvek me inspirišu dobri i pozitivni ljudi. Obični.
Svako ko je u ovim lošim vremenima sačuvao zrno radosti.
Ništa me ne iznenađuje i ničim nisam zapanjena.
Sve što me je povredilo, ostavila sam iza sebe.
Jer, samo koračanje obećava neki susret.
Treba biti otvoren za nove susrete.
Intelektualne, stvarne... Kakve god.
у већини случајева су ту неке тужне констатације...медијске лажи и манипулације...а најгоре је што присуствујеш тим догађајима и будеш учесник,а већ сутра читаш новине , гледаш телевизију и по извјештајима чини ти се као да ниси ни био на истој "манифестацији" о којој они извјештавају...још да ниси и директни учесник...тих констатација је мали милион ал нећу о њима,ебеш тугу,овдје смо да се Шпрдамо...
сјећам се био сам средња школа 2,3 разред и знао сам да ме испред школе послије часова требају чекати неколико "јаких момака" јер сам био са дјевојком са којом нисам требао бити...знам да сам стално мислио хоћу ли звати некога..мислио хоћу ли понијети штанглу,нож , палицу...ма било шта са чим бих се осјећао сигурније...и немам појма само знам да сам узео да читам Његоша...Горски Вијенац...и дошао до оног "Коме снага лежу у топузу,трагови му смрде нечовјештвом" па онда "Страх животу каља образ често"...и то ме тад баш уболо....страх не да је нестао него је постао небитан у свему томе...сутрадан никоме нисам хтио дати да иде са мном....отишао ненаоружан...њих петорица мене чекају...један ми прилази и каже брате видим да ниси кукавица,дошао си сам , ја ту дјевојку још волим , зато чувај је како најбоље умијеш , јер ћу ти бити за петама ако је повриједиш...значи сцена из филмова...ја остао укопан на мјесту,нисам могао вјеровати шта чујем...и одонда Горски Вијенац читам бар једанпут на дан (ако успијем) и трудим се да га научим напамет...
снага и памет леже у књигама, и у написаној и у ненаписаној литератури...
Uvek me napune energijom pozitivne,duhovite,vrcave opaske ljudi koji su elokventni,vispreni i koji to umeju da objedine u umerenoj dozi.Razgovor/chat/forum ili bilo šta drugo sa takvim osobama mi uvek ponovo uliva veru u ljudski rod,da još uvek postoje bastioni pristojnosti i kulture izražavanja i ponašanja.
Pogotovo se tako osećam ovde,na "Vuki". :))
U anegdoti o monahu koji je po užasnoj vejavici trebao da stigne do manastira u planini, postavljaju mu pitanje kako misli po tom kijametu da dodje do gore.
Njegovog odgovora se uvek setim u trenucima kada mislim da nešto ne mogu:
"Sine, moje srce je već stiglo tamo, ostatku tela je lako da ga prati!!!"
Kada me pitaju zašto ćutim, setim se rečenice 'Ćutanje je mučno samo onome ko ne milsli'. Ne znam ko je to rekao, ali sam negde pročitao. Znate li vi?
misli*
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Čudno što je moj post prvi na ovoj temi. Koliko se ja sećam, bila je tu još jedna strana.
Da, Majav je započela temu... :)
Мој мозак се не запањи од речи већ од људи.
Запањи ме сваки пут кад прочитам дефиницију пуну мржње. Растужи ме чињеница да сам окружена људима који само виде црно.
Побесним од људске "компетентности" да пишу и причају о нечему о чему немају појма.
S žaljenjem sam se prepoznao u nekim (ako ne i u svim) od ovih opisa.
Po prirodi sam optimista, ali sve mi češće pomanjkava snage za optimizam.
Vukajlija je jedna od mojih oaza pozitivne energije.
Мој мозак се не запањи од речи већ од људи.
Запањи ме сваки пут кад прочитам дефиницију пуну мржње. Растужи ме чињеница да сам окружена људима који само виде црно.
Побесним од људске "компетентности" да пишу и причају о нечему о чему немају појма.