Antologija
Rekli o sajtu
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
Pravila su jasna. Okačite jednog pesnika i jednu njegovu pesmu po izboru. Nadam se ne i najpoznatiju i na taj način ga predstavite široj javnosti. Bilo bi poželjno da koristite TATIC, radi lepše preglednosti. Dakle jedan pesnik - jedna pesma. Za sledećeg pišete novi post.
p.s. može i kraći prozni zapis...
STARAC ZVANI OSTRVO
Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.
Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.
Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! – biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.
Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.
Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.
Клечала си испред мене
проклето млада
усплахирена
мирисала на младост и пролеће
у коси плавој сакрила снове
гледала ме право у очи
онаква какву сам те сањао
клечала си мирно
секла си црну ноћ тупим погледом
тако једра
тако пијана
јебо сам те уста Тијана.
AJAX
ja mislio ovo nesto o mravima
MOLITVA
Uđi u moje oči
pre nego što ih sklopim
da te pod trepavicama čuvam.
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
Relativno anoniman...
PESNIK I BOG
Sam Bog kaza
Na prag Neba
Da je stao
Ko istraži
Tma pakao
Pa sad Sveti
Čekam jâv Ti
Prostranstva Ti
Pa i nije anoniman... Ko prati serbsku poeziju, zna ga.
Милосав Тешић
Сјани ми, сјани, дивља ружице
Ово су часи распуклих сања
Узалуд тржем прозукле жице
у вражјем колу около пања
Огласе струне трзај ужице
Много je збиље, грозе, хроптања
Засветли небо и прхну птице
кроз јасну сузу у бела сјања
У зрелој јези cypoгa иња
цвати ми, цвати Rosa саnina
Из мене cjajи гљива лудара
Ca чамов-даске пишу ми чавке
О тмурно подне лађом ударам
и бродим, бродим без једне јавке
Hиje ли биће гашење жара,
пелинов цветак у крилу мајке,
пахуља жарка што се разара
и хрли, хрли од жеље жарке
Сели се тело у чашку крина
Цвати ми, цвати Rosa canina
У срцу здробљен светлуца кристал
Цијуче душа, капља с извора
Захује живци уз дробни лишај
и пече зумбул, зумбул отрова
Свибањско цвеће наткриљује ждрал
У смерној тузи poмори гора
Зелени бреже, дугом заблистај
и пламен свуци низ лице створа
Са усне усна латице спира
Цвати ми, цвати Rosa canina
Ja гледам у свет очима биља:
и видим сенку, и видим крила,
и слушам како кроз мрачна ткива
жуборе уре и туку била
Ja чујем жамор ушима смиља:
ни тајне споне потмулих сила,
ни плаха вода, ни ватра жива
не знају тајну мојих тамнила
Из срца Оца кроз срце Сина
цвати ми, цвати Rosa canina
Од румен-јада и од зрелине
ja јездим белцем, јездим, царујем
уз жубор-море, преко планине,
и свакој драчи дукат дарујем
Други je живот иза црнине:
са другом дружбом онде свањујем
и синем, синем уврх стрмине,
са друге булке грејем, жарујем
To жалба ниje но песма ина
Цвати ми, цвати Rosa canina
Ja гинем, Мати, лудом матицом
и тргам грозје, тргам купине,
и витлам, витлам божур палицом,
и трпим, трпим трулеж трупине
Вине ме ветар, вине лађицом:
од вреле жалфе печал угине
и лине, лине худом стазицом
са химен-хума блесак буктиње
Сабирци моји немају збира
Цвати ми, цвати Rosa canina
Златну ми шкрињу чворак раскује:
освићу цесте, светле богази,
од моје руже флора страхује,
кроз мене ружа с ножем пролази
Спушта се паук с празне чахуре
и жедан преде, у лов полази
Псалтир ми чита јесен с махуне,
а паук граби, паук долази
У шупље гајде ветрина свирa
Цвати ми, цвати Rosa canina
Расцепом свести цвили ракита
Селену хвата љута грозница
Од тешке звеке сјајна накита
пуцају вене, дрхти лозица
Ja трошим страсти просца што скита
С међе ми гране рујна горчица
Круни се облак, круне се жита,
круни се у ме ружа божица
У чедном часу чулнога чина
цвати ми, цвати Rosa canina
У игри варки жаруље кресну
и нема ноћи ни има дана
Од лудње судње љубице блесну,
пакао с рајем под сунцем сања
О леден камен небеса тресну
и с венца плану седма свитања
Казујем тајну, тајну чудесну,
плачем радосним, знаком питања
Из срца Оца кроз срце Сина
цвати ми, цвати Rosa canina
popa
koju su napustile obale
vetar me za ruku vodi
tvoje ruke odsekao je suton
bele ulice preda mnom beže
i prsti se klone moga čela
na kome se svet zapalio
reči su mi u travu zarasle
tišina ti je raznela glas
stvari mi siva leđa okreću
po tami moga tela
opaka svetlost šestari
popa
i sve u životu
žedne ti slike u mozgu
i žar okca na vrhovima prstiju
i svaku svaku stopu
u tri kotla namćor vode
u tri peći znamen vatre
u tri jame bez imena i bez mleka
hladan ti dah do grla
do kamena pod levom sisom
do ptice britve u tom kamenu
u tutu tutinu u leglo praznine
u gladne makaze početka i početka
u nebesku matericu znam li je ja
seme ti i sok i sjaj
i tamu i tačku na kraju mog života
i sve na svetu
(ti jebem)
Da ne hejtujemo žene
Na buri
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.
D'supišem
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
I ovo
Đe reče Japan...
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.
Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi bilo pametnije
Ponekad i drugoga čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak' misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati ispočetka.
Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To i mene zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.
I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja mislim
To jedino ne znam
A šta misle i znaju drugi
Znam koliko i oni.
Da ti nešto kažem
Pre nego počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bi morao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.
Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.
Po godinu sam sebe nagovaro
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga a borim se sa palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečem drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.
I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio
Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.
Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću
Tobožslušaju pletipriču
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svak bi pričao svoju priču
Ovo svak zna samo ja priznajem
Niko me ne nagoni nego ja hoću.
Niko sa mnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikoga sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao evo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i one je tu skoro zavapijao
Ne mogu više
I iskočio preko vrata
Preko kojih ćeš iskočiti i ti.
Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Po jednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A onda pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.
Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sa samim sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Kao bor osamnik
E to drvo je junak
E čoek je čoek
Ako može sam.
Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadnem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.
A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da ja pitam
Zato ću ja sva sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimaj glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovice.
Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.
MAJSTORI U KUĆI
Majstore zatekoh
na krovu stare kuće
menjaju slomljen crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kojem stoji roda bela
na kojem raste trava kudrava
moj krov u podnožju dugog veka
zašto ste mi kuću zauzeli
zašto ste napali
čekićima ekserima
četkama bojama
majstori majstori
izlazite pustite me
da sam kuću uređujem
ne čuju oni
ukucavaju moje kosti
farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nameštaj stari
nepodnošljivi majstori
njih trideset sede na meni jednom
doći će kažu čuven gost
loviće maglu po šumarcima
sa tvojom će se kućom sudariti
mora da bude kao iz bajke
evo tebi ogledalo
češljaj smeh u njemu
lice ti je poduprto
železnom tugom
majstori majstori
šta ste učinili
to nije moja kuća
to moj gost nije
to više nisam ni ja
I kačite Popu, Desanku, Šantića... Pa ako ćeš već da predstavljaš pesnike daj nešto što je malo ređe, ovo vam je previše mejnstrim lolo
Može ovo
Сени оца Јустина, недремана ока
Мртви мртвују,
живи одиста живи
су А кожа лапара на ветру
и мразу , нико да дотакне
прстом и срочи две-три
ваљане Сам
обавити пре него перчин
окачиш о куку,
таванску Веран,
Под зубима шкргуће свет
што стеже се у небеску
песницу Клечати,
ломити колена до хиљаду,
до две Ја сам мајушно
острво залеђено у мору
што не леди Мрзне,
Мрзне ћелија крцата
месом Тих неколико чворова
где пухне задах натрулих
спојница Земља, зрнце
што никад да пусти
беле нокте С таванице
окруни креч, дланови
постану сјајни
као углачана кугла
где блешти светли
кристал савест
има тупе канxице, врабац
што дрхти под стрехом
са које висе топле
леденице Говорим
што морам и поскакују
у катедрама бесни
анђелчићи Никад разумети
да ваздух који дишеш
ваздух је Крв
кад призне низ посекотину,
само је крв Загребе
понекад земљописни папак Ја
сам, што слуша : очај
грицка
нокте Велика ноћ
пада нам на
рамена
Di ćeš bez Vita antologiju pravit
Ноћу,
у грчу несанице,
дозријевају самоубице,
а онда тамо у освите сиве
падају зрели међу живе.
Да ли то и ја
дозријевам
ноћас док вјетар жално пјева
по улицама
и под мојим челом,
да ли то и ја
дозријевам
или сам, можда, већ презрео,
па сада венем сам и таман
миришући невесело.
Što se Vita tiče, ovoj bih ipak dao prednost
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakom, osim sebi.
Ne daju mi bolnice: Brezovici,
Bežanijske kose, Kasidoli…
Uzalud se vraćam nekoj dragoj slici:
ptici, nebu, lišću…boli, boli, boli...
I krijem se tako krvav, unakažen
u zavjese svoje crne strašne kiše...
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
ali sve tiše, tiše, tiše...
idite bre, procitah naslov teme ko onkologija, daleko bilo...
carry on sir.
Ja se još uvek tripujem da sam napisao analogija.