Samo sam hteo da kažem da lepota i bol ne moraju jedno drugo da isključuju. Bolno može biti lepo, lepo može biti bolno, to jest, lepo i jeste bolno, a da li je i obratno, ne znam, to svako mora da prosudi po svom ukusu. Nisu oni što su izginuli ili posle ko bogalji zaglavili da prosjače, u trenutku svoje žrtve razmišljali šta će posle da im se desi, već su, poneti svojim idealima (koji, naravno, nisu svi bili estetski - ali priznaj, ima mnogo toga estetskog u beznadežnom junaštvu), dali ono što su dali. Izbor je u pitanju. Ja sam se često u životu pitao i bio stavljen pred dilemu da li zbog lepote (da ne ulazim u detalje) da skočim sa litice ili ne. Evo, nisam, priznajem, zato postojim i ovo pišem. Lepota, prava, je smrtonosna, i niko ne može da se nosi sa njom. Ne postoji estetska egzistencija, ili ako postoji, prilično je kratkotrajna.
Samo da se upisem na temu poetika propasti
Estetika propasti...
Imao sam izbor u životu da se zbog lepote bacim u sunovrat, to je bilo toliko primamljivo, kao sirene, ali nisam to uradio jer sam bio kukavica, iako sam smatrao da je ta lepota i sunovrat isto, prepuštanje lepoti i smrti. Možda nisam baš najpogodnija osoba za diskusiju o tome.
Mislim, šta je lepo: leptirići koji lepršaju nad cvećem, šta? Ili nešto mnogo ozbiljnije.
Ah
Oh... Ne znam šta da napišem.
Estetika propasti nebitno, ne pravim pitanje ali ipak bih to pre nazvao poetikom.
Kao kad Belmondo u "Profesionalcu" ide ka helikopteru a onaj som ga ubije s ledja, posto ih je prethodno sve napravio majmunima a njemu licno slomio nos. To je po meni poetika, jer estetika tu i nije nesto, pada pokosen kao djak u Sumaricama. SUMARICE! "Ja i sada drzim cas!"
I to je poetika.
Estetika bi mozda mogao da bude Stevan Sindjelic i raznosenje gomile turaka u vazduh, ako to gledas iz daljine.
Ili da sednes pored atomske bombe i pretvoris se u cestice aktiviravsi je.
Ne vidim kako bi skok sa litice pretvorio u lepotu kada bi ispod nje deset sekundi kasnije lezalo tvoje telo u veoma neestetskom stanju.
A lepota i bol se ne iskljucuju medjusobno, meni je uvek nekako bio kul Dok Holidej jer kaslje krv i oce dumre ili Bolani Dojcin koji mora samo malo da se podveze a onda razija sve redom.
Postoje razne definicije lepog, i razni ljudi ih različito shvataju. Nešto što je u jednom trenutku lepo u sledećem naravno može biti ružno. Sve zavisi od konteksta, od onog ko gleda, onoga kako se gleda. Ikarov let je lep, legendaran, njegovo raspljeskavanje o morsku površinu, za onoga ko je to gledao (naravno, niko, jer toga nije bilo), ali svejedno, ne bi bilo lep prizor. Nego, pomešale su se ovde kategorije. "Lepo" je isključivo predmet percepcije čovekovog estetskog čula, a "herojsko", "uzvišeno" itd. čovek oseća drugim čulima, etičkim verovatno. S tim što etičko i estetsko ne mogu biti potpuno razdvojeni, nekad je lepota nadahnuta herojstvom, nekada herojstvo lepotom, nekada su smrt i jedno i drugo, ali svejedno, nema herojstva bez smrti (osim ako ne pričamo bljutave priče o neranjivom Supermenu) i nema lepote bez smrti (osim ako ne pričamo o nekakvom božanskom delu koje zauvek traje, ne propada).
Pa reci, zar to ne bi bilo lepo i da ne postoji pesma o njemu? U stvari, najverovatnije on nije ni postojao, nego samo o njemu pesma, i ona je lepa, ne samo zbog njega u njoj, već pre svega zato što je lepa kao pesma, a sekundarno po izboru junaka i njegovog podviga.
Da li ovu pesmu možemo smatrati lepom?
https://www.youtube.com/watch?v=Dom15E4-CUQ
међу три најбоље његове
Лепо је оно што сагледано нашим чулима у нама изазива осећај пријатности – обично је то симетрија, углађеност, складан тон, финоћа, складна пропорција нечега/некога итд.
Треба умети и умрети јуначки. Али то није лепо. То је ужасно. Нема ту ничег лепог, чак ни естетски лепог. Када се војници обуку у лепе униформе, то њихову трагичну судбину не чини ни најмање лепом. Напротив, чини је још трагичнијом.
Да, имаш право за литицу – толико често сам стајао изнад исте и радовао се том једном једином кораку који ме је делио од бескрајне среће да се бацим у загрљај сопственој будалаштини и илузији таштине ограниченог мозга. Оно што човека који је духован и образован заиста ослобађа такве таштине јесте смирени силазак низ стриме литице, па једно дуго проматрање литице одоздоле на горе. Видиш, ја сам то урадио, јер нисам могао да се помирим са чињеницом да ме сопствени мозак лаже. Сишао сам до самог понора и гле чуда – тамо нисам нашао ту исту страст гледајући у вис као ону коју сам осећао када сам гледао надоле. А исто је растојање, све је исто, зар не? Не. Таштина је остала горе, а разум је сишао доле. Човек је паметан само онолико колико ствари гледа са дна амбиса, а не са његовог врха. Јер са дна га подиже мудрост, а са врха га спушта глупост.
Исто важи и за жене. О, како сам мислио лепо о женама! А само зато што сам их гледао са висине. Жена је лепа само онолико колико је добра, а не онолико колико споља изгледа углађено и складно. Причај жени да је лепа, да је мудра и као ниједна пре, јешће ти из руке. Лажи је брутално, да је боли, вероваће ти све, јер је будала. Јер гледа у амбис сопствене пропасти и жели да начини тај корак. Плитка је, лакомислена, сујетна – јер зна да јој је саговорник сразмерно глуп количини сујетних комплимената које је спреман да јој да само да би је појебао. Не чак ни да би је освојио и имао за себе, већ само да би обавио прости физички сношај са њом и отишао даље. И она то зна и радо се баца у тај амбис. Јер, као што рекох – са врха те на дно спушта само глупост.
Треба бити духовна, филозофска и мисаона громада да би се савладала сујештина у самом себи према илузији лепоте чулног света. Да, слажем се са твојом констатацијом да је права лепота смртоносна – одвикнути од гледања душом, од гледања бесмртних ствари, спремни смо као будале да погинемо за лепоту смртних, пролазних ствари. Трагично. Како рече један православних духовник – „Није важно за шта си спреман да умреш, већ за шта си спреман да живиш вечно“. Очигледно је да таквих мотива модерни човек – нема.
Мени делује да баш јеси права особа за дискусију о овој теми. Имао си избор да због илузије чула не урадиш глупост и ти то ниси урадио, савладао си себе. Победио си свог највећег непријатеља. Зашто је то кукавичлук? То је мудрост. Ако си своју глупост и сујету савладао једном када ти је било најтеже, то је за дивљење. Узорит поступак.
Jednu divnu temu ste sjebali.
У једном периоду својега живота данима сам плакао јер сам схватио да у овоме животу нећу достигнути неке идеале хероизма, чојства и јунашта депиктоване у неким историјским еповима. Не зато што ја то нисам у стању, већ што прилике не дозвољавају. Мада опет, ко зна.
L@ki узми 500 кила ТНТ-а и када буде било заседање Скупштине, разнеси антисрпска говна! Дићи ћемо ти споменик као онај Христу у Бразилу. И већи. Ето ти херојског подвига.
A šta je sa tetkicama koje rade tamo? I one su nečije ćerke, majke,sestre.
Granjka, neću se složiti sa tvojom omalovažavajućom tvrdnjom o ženama. A na ostalo mogu samo da kažem: Eh.
Који ти је курац? Зашто квариш тему јеботе идите на чет па тамо смарајте једно друго
Ти ћеш мене да учиш о Бетовену? Еееее! Да си ти мени жив и здрав, да дођеш код мог пријатеља у Јагодину, да чујеш уживо, а не ова снимљена срања која ко зна ко је плагирао!
Морао сам да отерам причу на шалу, разумем те потпуно, слажем се, и оно што је ружно, тужно, јадно и бедно може бити лепо. Само, није лепо. Али добро, рецимо да јесте лепо, да не би дискутовали око тога, јер да питаш ратног војног инвалида шта има лепо у чињеници да нема ноге, да сере и пиша у пелене, да му се не диже, јер га нема, и то што пије шаку лекова пре сваког оброка - мислим да би ти јасно одговорио са свега две речи, сексуалног или фекално прехрамбеног контекста. Шта мислиш колико је вредела песма "Тамо далеко" свим оним српским официрима који су са својим ордењем просили за хлеб?
Послушао сам Палминог друга, није ме нешто дотакла композиција. Има далеко тужнијих и патоснијих. Ова не патоше тако добро. А ни брзо. Пре сам се сморио -док је дошло до емотивних делова, сам сам био спреман да се бацим на патос, само да већ једном почнемо са патетисањем. Клавир и није толико за тужне песме, пре је то виолина, али и то је ствар укуса.
Што се тиче тугаљки и плачикомпозивија, Григ је мајстор за закопавање и роњење по депри и вуцарање по патосу најтанинијих емоција и нервних сломова. Пер Гинт - https://www.youtube.com/watch?v=ATBwxG20Umc
У само пар минута те натера да сам себи покидаш кожу, почупаш ребра и извадиш срце које још куца и дрекнеш - КУРВО, ЈЕСИ ЛИ ОВО ХТЕЛААААААААААА???????
Да ли је лепо плакати од туге? Није. Да ли је лепо плакати од бола? Но, но. Да ли је лепо плакати од страха? Њет. Ајд кад човек плаче, то и некако... али брате, што морају да му цуре и слине кад плаче, то је стварно понижавајуће. Још ако плачеш лежећи на леђима, па ти се сузе сливају у уши... Докурца!