bilo da se radi o kratkoj priči, pesmi, eseju, psihodeličnom proseravanju, zabeleženim mislima, aforizmu ili već nešto slično.

Покушао сам да се протегнем, али сам схватио да нисам већи од неколико милиметара. Са носа су ми спале наочари, одећа ми је нестала, мада ме је радознали хемороид који се запутио у свет и даље сврбео. Осећао сам јак смрад лешине, продоран, од оних који завлачeћи се у ноздрве, одомаћи, терајући на покорност зачињену са остацима пређашњег оброка. Зачућујуће је било то што ми мирис није сметао. Шта више, радо бих га спаковао у бочицу и њоме се парфемисао пред одлазак у варош. Хох, какво кретање око мене. Милење, прецизније, укомпоновано са трулежи и млечно белим
костима. Свакако не материјал од којега је сачињена моја фотеља у којој готово ритуалнo дремам у поподневним часовима. Постајем забринут, иако сваки педаљ мој новог,крајње нељудског тела ми гласом са стадиона труби у ухо које немам, да се налазим у мајчиној утроби и да треба да заријем зубе дубоко у пупчану врпцу, да се њоме обавијем и одиграм какав злочести танго исисавајући животну радост родитељску све док ме поцепана плацента не избаци ван.

Ох, то ја нисам сам. Стотине, хиљаде браће и сестара, а ја тако незавидан, ни трунак љубоморе, дође ми да их изљубим, сочно и привијем на груди. Какав је то овај нови свет, ова чаробна играрија универзума која се одвија у мршини некакве мачке преминуле од комшијског отрова. Толико сам преплављен емоцијама, да тек сада себи стварам простора за егзистенцијална питања. Ганглија ми зјапи за храном, за небом и говнима. Ветру и ван чистих површи! Ја коначно схватам. Рођаци ми се обраћају и без
огледала схватам да сам ја ларва. Мајушна, жута, гадна ларва, од оних што се копрцају у пластичним кутијицама јутрима пред пецање. Та, како?! Једног тренутка се успављујем страницама Коеља, другог не знам где ми је дупе, а где глава.

У оваквим ситуацијама прибегавао сам крцкању ножних прстића, сада схватам да ноге немам и да осећам јак порив за оброком. Не стижем да размислим о страху који ме је ухватио у клинч, псујем творца који ме је нагнао да усним овакве гадости и инстиктивно устима која се, гле, налазе на ужем делу мене, попут чувеног слободиног тегетњака усисавам у себе гнојиво, фекалије и бивше делове те јадне мачке.

Лако је живети са ограниченом сивом масом. Дође ми да окачим висећу лежаљку међу огољена ребарца, доживотно трпам у себе ове помије и умачем гузицу у море незгрушане крви. Цмокћем делове устајале џигерице и посматрам бивше јајашце како плута попут бове. Што сам и урадио, али авај, број седам ми се почео привиђати и гонити ме по степеницима пико ума, све док ме није нагнао да маштам о каквом леденом, мрачном месту, далеко од ове мемљиве породичне атмосфере, где нико ни са ким не
говори, овог раја усијане љубави.

Перисталтичким покретима налево круг! Јен', два. Имагинарна празна врећа на непостојећој мотки док се дижем на ноге лагане. Како се ларве смеју? Само погледајте у мене. Велика сеоба ларви. Збогом мачко. Ти омалени сисару. Ти наизменично – ненадахнуто име – мачко! Одлазим и маштам о гарсоњери без намештаја, сивих тапета, огромног фрижидера. О ноћној мори сваког студента. Само без сипаца молим. Случајан пролазник ће помислити, о па то није гарсоњера, то је излог, сјајан излог, тако прљав, тако страшан.

Јер, у њему се налази фантастична лутка. Ја. Та да!!! Шта то радим ја - луткујем. Лут, тудулут, луткујем. И луткујем. По цео дан. А, шта ће од мене бити?! Чаробан егзотичан лептир, поремећени мољац, вилин коњиц, велики пегавац, бресквин смотавац, није битно. Толико могућности за једну лутку каква сам ја.

Пажња, пажња, Хјустон ње хаве а лифт оф! Одрасла јединка излази из лутке. Тешка читавих једну седамдесетину грама. Са једним паром крила. Никада нисам сам јер са собом носим милион бактерија! Ја сам... мува.

Почетно усхићење је посустало и сада далеко од дубоког влажног амбиса олињале мачкетине и бездана хладне тмине бивам остављен сам, препуштен летњем сунцу да патим на страшној врућини. Зашто мува? Осуђен да трпам измет у цевчицу за доручак, ручак, ужину и вечеру. Чек. Стани. Можда сам ја нарочита мува. Од оних што пију крв. Stomoxydae. Или она цецекара. Нека краљевска пасмина. Швајцарска мува. Мува учлањена у партију. Летим без главе, манвришем у потрази за огледалом. Налазим га, памтим свим својим очним апаратима или како се то већ зове, зврјим и зунзам, шуњам се и трљам ручицама, жељан знања, жељан високе књиге звана енциклопедија.

У међувремену свратим на понеко говно, разочаран чињеницом да у цевчицу не могу да стрпам крупне комаде и носталгично сркућем пролив.

Kоначно, Д деј, хов тиме флај бај. Хахахаха. Осећам да губим разум. То није могуће, та запамћена слика, она се... она се подудара са једном, влажном од мојих смрдљивих мувљих суза, а исподе ње.... испод ње. Болдованим, италик словима. Безобразно наочито. Muscida.

Може ли мува да се пропије?! Питајте ту што вас чека у тоалету недељом ујутру крај четке од 100 динара из хипермаркета. Клапарам крилцима невољно, заносим се и слећем на прозор тако очигледно да се надам ударцу мухоловке. Тамо имам шта и да видим. Себе у људском обличју како кињим своју продавачицу. Пар минута касније узимам да читам Вероника је одлучила да умре и сам умирем.

Сумзара
невешта комбинација речи самсара и зунзара

a ja kad sam resavao ispalo mi je da sam obican kurac i obicno govno...sto je tacno i tako u rl...

nebitna evo sta mi je ispalo tacno, ispalo mi je da sam tanak kurac pun govana

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Живео је у мом дворишту на месту које се није могло видети, већ се до њега морало сићи окрњеним бетонским степеницама, један пас. Нисам знао колико има година, мада је пола мога века била приближна његова старост. Тај пас био је најближи опис мом поимању љубави сем мајчине, али како је време пролазило, а обавезе узимале данак мом одрастању, наша честа дружења заменио је само звук звекетања ланца те наивне спознаји живота отелотворене у чупавом обличју ограничене свести, којa би ме каткада опоменула да je посетим и упутим коју реч.

За трен ја сам заборавио да у свом власништву и имам пса. Моји стари су га хранили и сипали му свеже воде у посуду. Кад боље размислим одабрао сам да заборавим, јер га ми је већ онако остарелог и близу самрти било тешко гледати, како цвилећи тражи само тренутак мога времена, а сама патетика која се и препознаје у овим исписаним речима била ми је попут олова, отровног, које се слива и у кључалој води обликује у мој одраз на огледалу, јер, ма колико да сам себе убеђивао у доброту мога бића, некоме странцу који би видео каквог ја пса имам и како се према њему односим, не би било на одмет да у мени препозна бездушног тиранина и сујетног садисту, да ме осуди и прекори што га не одвежем и не пустим, него плачем над његовом несрећом.

Заиста, тешко ми је било то да урадим. Да га бацим у немилосрдност искежених луталица, слободних и крволочних. Чинило ми се као да би му тиме учинио нешто зло, његова смрт коју сам потајно прижељкивао и која би у мојим мислима била најлогичнији излазак из ове пат позиције сада је у мени изазивала тескобу, јер замисао свог пса, како се негде смрзава и конча, оцртаних ребара и оклембешене њушке, пребијене и влажне, чинила ми се несноснијом од сопствене смрти, те сам зато немајући храбрости да са њиме остварим неки приснији однос, сматрајући да бих га опет тиме некако повредио, рачунајући на моју будућу равнодушност, коју сам гајио чак и сам према себи, наставио да игноришем његов лавеж, а осећај гушења који сам притом имао заменио за нешто донекле пристојно.

Терао је инат тај пас. Чекут му се поправила, искра у очима вратила, реп весело клатио. Од бледе слике животиње на издисају, постао је биће мило као свако младунче, наклоно свему, ипак мирно и мудро.

Не знам ни сам како је дошло дотле. У неизбежном теснацу који се попречио на путу којим сам ишао, када себе нисам могао више да заваравам и кријем се у детињој природи, размаженом стиску дојке и лажном оптимизму, упутио сам најискреније могуће речи својим старима и разгораченим плачљивим очима узвикнуо, "ја и нисам ништа друго него наш пас!", и утоме осетио другу страну усхићености човекa коме је презентована велика животна мудрост. Изговорене речи, биле су тачне. Ја, заправо и нисам био ништа бољи него наш пас, с тим што је он био нешто старији од мене.

Пас је и даље био жив. Као и ја. Обојица нацерени, намирени, погледом изгубљеним у лист младог дрвета које се повија на ветру. Лежимо и облизујемо своје ланце, задовољни дужином слободе коју нам дају и кикоћемо се на смрад мрше некадашњих луталица које у трку слободе своје оставише само кости. Лизасмо, али и даље не потпуно сигурни, даје ли нам тај метални воњ на језицима спокојне боре незналице на челима или нас он учини лудим да се попнемо на стуб за који смо везани и са пропланка видимо преко хоризонта.