Još ni Zornjača svoje lice pokazala nije, razbudio me otac, blagim ćuškanjem i nežnim gunđanjem. Ispod medveđe kože se iskobeljah, još topao od sna, a on je stajao preda mnom, obučen u kožuh, u debelim valjenkama, držao je topor u snažnim rukama. Prvi put u branje hrasta! Koledo je danas! Trebalo je dočekati Svarožića, mlado Sunce što se vraća! Skočio sam, džarnuo vatru, mali Domaći zapištaše i poleteše na sve strane. I ja navukoh kožuh, valjenke i ušanku, u tren oka zagazismo u celac.
Otac je dugo prtio, a ja za njim skakutao. Pomolih se Morani da nas pusti do dubrave – jer zaista, dizao se hladan jutarnji vetar i vejavica – i Lesniku, da nas unutra primi, zaštiti i oprosti uzimanje drveta. Obećah mu žrtvu, meda, voska, kolača, prineću pred njegovim kipom, jer on je zaštitnik našeg roda… I zaista, dok stigosmo u dubravu, vetar i vejavica prestaše, oblaci se prorediše, i ispred nas hrastić je stajao, obasjan jedinim zrakom Sunca koji se probijao odozgo pa sve do Matere Mokre Zemlje. To je bio znak. Otac reče: Pazi, sine! Jednim udarcem! Inače, neće na dobro izaći. Zamahnu teškim toporom, i hrastić se zatrese, pade postrance, a topor se odbi, i oca po nozi okrznu. Priđoh stabljici – visila je na još dva-tri vlakna. Pogledah oca: niz prosečenu nogavicu mu je curio tanak trag krvi. Otac se namršti i pritisnu rukom ranu.
Obuzeti strepnjom i moleći se Bogovima, krenusmo natrag u selo, noseći drvce. Iz daleka, primetismo da nešto nije u redu. Rezak miris dima štipao nam je nozdrve, a u daljini kao da se čulo pucketanje vatre, zapomaganje žena, njištanje konja. Malo bliže, mogli smo da ugledamo crvene vrele petlove kako skakuću po krišama naših izbi.
Selo je bilo napadnuto, kipovi oboreni i spaljeni. Tamo gde su stajali Veles, Perun, Jarilo, Vesna, igrao je vatreni koloplet. Jedino džinovski Triglav nije hteo da gori. Oboren konopcima, načet sekirama, tužno je gledao sa zemlje, znali smo da ga niko više neće podići. Lesnome možemo samo zahvaliti otac i ja što smo pre svih otišli u branje hrasta...
Majka je ležala ispred kolibe, pokušavala da ustane. Prišli smo joj puni nade, ali tevtonska strela virila joj je iz grudi. Pala je ocu na ruke, ja sam plakao, a ona je šaputala:
Ljudi na gvozdenim konjima... Sa krstovima na grudima i štitovima... Izvlačili su nas iz izbi... Straža je spavala... Pse su potrovali još noćas... Klali su nas kao stoku... Oborili Bogove, zapalili... Malo nas je pobeglo, nisu se trudili da ih gone... Pre nego što su napustili selo, njihov vođa, Černobog mu kosti glodao, propeo je konja i na slovenskom što smrdi na nemačku prokletinju izviknuo iz sveg glasa:
„Pagani slovenski! Srećan vam vaš Koledo! Do ovog datuma sledeće godine vi ćete saznati kako se slavi Božić! Poslaćemo vam misionare. Onima koji su preživeli. Ukoliko ponovo dignete svoje drvene bogove, milosti neće biti ni za koga. Čuli ste me. Hrist vas blagoslovio! Bar ove preživele, ostali gore u paklu... Do sledećeg puta...“
Majci je linula krvava pena na usta, otac je plakao kao dete u kolevci, stežući je u naručju. Ja sam okrenuo leđa selu, odbacio drvce, uzeo očev teški topor i krenuo kroz negaženi celac. Do hrišćanskog grada, da prinesem žrtvu za Koledo, braćo i sestre. Znam jedino da će me uskoro videti svi oni koje sam ikada izgubio, i majka će me čekati kad budem stigao, a biće tamo i naši Bogovi. Zagrlićemo se, Bogovi i ljudi, i slavićemo praznik mladog Sunca do kraja vremena.
