Čuveni narodni lek koji, po verovanju, otklanja posledice električnog udara koji je neka osoba pretrpela i garantuje stoprocentno izlečenje. Kada do nezgode dođe, raskopa se gornji sloj zemlje, svega par centimetara dubine, unesrećeni se u tu rupu stavi u ležećem položaju i potrpa se raskopanom zemljom kompletno osim glave. Normalno, jer i u kućama ugrađuju nešto što se zove uzemljenje koje ima neki đavo u zemlji do čega se sprovede struja i nikome ništa. Prema tome, na isti način se izvlači struja iz ljudskog tela kako ne bi dalje pravila probleme. Kao zmijski otrov iz rane.

Naravno, ne misli se na bračnog druga nekog božanstva. Vremena kada su se bogovi ženili i pravili kamare božanske dece nestala su u vrtlogu netolerancije ranog hrišćanstva. Žena božija zapravo nema nikakve veze sa bogom niti ičim dobrim, ona pre dolazi sa one tamne strane, iz onih krugova u kojima radije obitava đavo. To je oštrokondža u iskonskom obliku, pošast. Žena božija ne shvata da je finale lige šampiona važnije od reprize Ranjenog orla. Žena božija voli nepotrebne, a skupe stvari. Žena božija ne da, a kada i da to mora da presedne. Žena božija odbija da prihvati da tebi ipak treba više od pet sekundi da bi mogao i drugi put. Žena božija dolazi po svoje. Žena božija uzima danak. Oprosti se od života kakav si poznavao.

Životinja od koje sujeverni ljudi (kojih je, Bogu hvala, danas i previše) beže kao đavo od krsta, plaše je se u toj meri da joj zavide čak i njeni daleki rođaci, lav, tigar, leopard, itd, kojih bi ljudi zaista trebalo da se plaše, a koje opet uteruju manji strah u kosti nego njihova omanja rođaka - obična domaća šuntava crna mačka. A kako je se i ne bi plašili, kada ona ima moć da izazove bankrot, navuče crnu magiju, i ubije nekog člana porodice osobi koja je ugleda baš u taj pogrešan trenutak kada ona prelazi ulicu.

Džepna venera, bočica ekstazija pomešanog sa libidom u tečnom obliku pored koga lavlje parenje izgleda kao romantična večera uz sveće i mesečevu svetlost.
Seksualni naboj koji prevazilazi razliku u godinama k'o Majkl Daglas sve svoje životne frustracije dok Šeron Stoun u fotelji prekršta noge na izvol'te.
Devojka koja stvara osećaj da tu nešto ne valja, da je đavo umešao svoje prste slađe nego Voki Kostić srednjak u činiju sa šlagom. Omamljuje čula, produbljuje dah, pakovanje anestezije u kratkom šorcu, na čiji prizor bi amputacija noge prošla neprimetno kao ujed komarca.

Pitanje pojedinca posle delovanja X faktora na njega, bilo da je rezultat nešto do jaja ili žestoko sranje i haos. Ne zna čovek koji ga je đavo obuzeo.

Posle višeminutnog (a ređe i višesatnog) crnila uma i mozga, stopostotnog pogubljivanja, lik se suoči sa plodovima svog "blekauta". Ne može ni sam da objasni kako je to nešto uradio, i uopšte nije ni siguran da je to njegovo delo. Ako je nešto dobro, onda se smeška k'o Džena Hejz kad vidi crnačko splovilo, a ako je loše - ćuti, pravda se i dobacuje da nije namerno u međuvremenu.

Jako plašljiva osoba. Plaši se kao slonica miša u crtanim filmovima. Kada grmi, skače toliko da udara glavom u plafon, neretko se krije i ispod stola. Kada gleda horore, plače kao beba, ne smejući posle da ode do wc-a, a ne negde drugo. Kada vidi krv, pada u nesvest. Štreca se kada prođe kamion pored nje. Stalno je izgubljena i ima u glavi najstrašnije scenarije. Misli da će joj svuda sipati drogu u piće, silovati u wc-u i ostaviti u jarku da umre. Neverotan paničar. Beži od kučića kao đavo od krsta. Zmiju ne može da vidi ni na slici. O paukovima da ne pričam.

Kažu da postoji neki nevidljivi lanac na svakoj kući koji je zakačen za svakog čoveka ponaosob.

E baš taj lanac vas prati svuda po svetu i ma gde god otišli uvek se njemu vraćate, uvek se vraćate svom kućnom pragu gde je najsigurnije i najtoplije.
Nebitno gde idete, letovanje, zimovanje, poslovni put, škola, fakultet, kafana, splav, diskoteka.

Kući vas uvek čeka topli krevet, al čovek ko čovek đavo mu ne da mira i on bi još putovao i provodio se. Ali lanac je uvek tu da vas podseti gde vam je mesto.

to su oni dečaci, mali i veliki, kojima "đavo ne da mira"...ili ga sami traže...jednostavno su takvi...vole ekstremne sportove dok su mali, pa su "ukrašeni" sa puno modrica i ogrebotina po celom telu...kada porastu...i dalje se bave ekstremnim "sportovima"...ali su ovoga puta oni nešto drugačiji od onih klasičnih ekstremnih sportova..npr.
-ona disciplina koja podrazumeva zavođenje devojaka koje su već "nečije", ali ne samo radi toga, već i zbog "udara" adrenalina koji je izazvan pretpostavkom da će se pojaviti "oni" čije su cure...zavodili...i posle..zna se već

Kobasice, pasulj, kiseli kupus, beli luk, švargla - ono što jedeš kad planiraš da ne izlaziš iz kuće.

Uvek aktuelna tema. Možete sa bilo kim, bilo kada, bilo gde započeti priču od vremenu. Obično se to dešava kada se osobe ne poznaju dovoljno, kada nemaju zajedničkih tema za priču ili kada je situacija neprijatna pa se jedino razgovor o vremenu tada čini prikladnim. Nakon ovog "vremenskog razgovora" obično sledi pauza tokom koje razmišljaju šta sledeće reći, ako im ništa ne padne na pamet, jedno od njih će sigurno kazati: "Pa dobro... Vidimo se, ćao!", a u sebi će razmišljati koji ga je đavo uopšte terao da stane i popriča sa tom osobom.

Nije sestro, čini ti se, nego si ružna k'o sam đavo u post menstrualnom ciklusu kad mu je jupiter u ovnu! A to što ti ovaj izraz koristiš kako bi smirila i sebi udovoljila ionako poljuljanu sujetu, nije ništa drugo nego bijedni izgovor koji može samo tvoju drugaricu iz interesa da ubijedi.
To što neće da ti priđe nije zbog njegove ne d'o Bog stidljivosti ( tu drugaricu bi ti razbuc'o k'o seljak napolitanku, vrištala bi k'o da brata ženi) ili nemanja muda, nego čisto zato što momak nije strvojeb, što poštuje svoju manju glavu i neće u svašto...

Zvono mobilnog telefona. Početak panike za naše matorce koji su još uvek uglavnom nenaviknuti na tekovine tehnologije i tu kreće nekoliko sekundi ozbiljne smetenosti sve dok ne uspeju da ga prvo nađu, a onda pogode zelenu slušalicu za javljanje. Sve to naravno sa facom izbezumljenom kao da je đavo našao njihov broj i zove ih da potvrde rezervaciju.
Nakon toga tek počinje šou. Povišen ton, maltene dranje, šetanje levo-desno po celoj kući, zasedanje na raznim mestima, ustajanje, utišavanje okoline besnim pogledima, čak i ako ljudi okolo šapuću. Haos.

Veoma zajebana terapija za ljudsku psihu. Obično se upražnjava na stanici, dok čekate bus ili dok stojite u nekom redu (pošta, prodavnica, pekara, mesara, obućar i sl.). Tada se baš pored vas pojavi osoba od koje u normalnim okolnostima bežite k'o đavo od krsta. Ako taj dan niste imali sreće, pa ste naleteli na tu osobu, imaćete priliku da saznate sve o toj osobi... porodici te osobe... njenim/njegovim roditeljima... kućnom ljubimcu... bratu iz Kanade... Imaćete celu biografiju za manje od 6 autobuskih stanica.

Zato... ako čekate bus, bacite se pod isti... da ne doživite moje današnje iskustvo.

Ljudi koji imaju težak život. Njihova kičma iskrivila se pod udarcima kožnog biča života, ali duša ostala je upakovana i netaknuta poput himena mlade device. Oni su tu da vas izvedu na pravi put. Njihov glas je ritam sekundare. Ako vas to izluđuje, kasno je za savete s lekarom i farmaceutom - ama, čoveče, đavo živi u tebi i taj đavo mora biti isteran. A oni će ti pomoći.

Neće oni da te uvrede, ne. Oni samo žele da prihvatiš istinu da su iznad tebe.
Oni su uspeli da se organizuju u ova teška suluda vremena, znaju da nije Sloba kriv - mi smo govna (kako ko, hehe) i da... stignu pet minuta ranije, tja, oni dominiraju!

Oni znaju unapred. Oni će ti reći da li će izbiti Treći svetski rat i da su Rusi govna. Oni će ti objasniti šta nam podvaljuju da jedemo, oni su u stanju da raskrinkaju farmaceutsku mafiju, oni uzimaju koka kolu zirou uz big mek jer će uštedeti kalorije za jutarnju masni burek, a ne ko ti, pogle' svoju stomačinu... Oni mogu petn'est puta bez vađenja, nisi ti svestan šta se sve nauči za pet minuta, dečko, pet po pet... Nakupi se tu vremena za život jedne muve, e! A oni su svaki put nešto naučili čekajući nekoga. Jeste da su sami stigli ranije, ali oni ne vole da cepidlače.

Potukli bi te na bilo kom životnom polju. Oni imaju ulogu kralja, a ti si običan pijun. Nemoj se ljutiti, jer to tako mora. Oni su ipak "ljudi koji", a ti si doš'o na vreme ili ne daj Bože, pu pu, pomeri se s mesta, zakasnio koji minut.

Među ljudima preovlađuju dva glavna tipa ličnosti.
Postoje oni kojima je životni moto: Uvek može biti bolje.
Naravno postoje i oni kojima je životni moto: Uvek može biti gore.
Pravo da vam kažem ne znam koji je moto ispravniji jer oba imaju nedostatke.
Ako živete po prvom motu nikada niste zadovoljni postojećim stanjem i ne stižete da uživate u nekim sitnicama koje život znače, a ako ste pak pristalica drugog mota nikada nigde nećete stići jer nikuda se i ne krećete.
Možda nije Buda bio lud kada nam je savetovao srednji put.
P.S. Nisam budista.

Izraz koji je sveobuhvatan. U sebi sadrži osobine koje se izražavaju u sledećim izrazima: slepac, idiot, amza, dijabola, klošar, slepac, rmza, gimli, boban ... itd.. itd. Koristimo ga kada smo izistinski razočarani postupkom neke osobe koja i n-ti put od sebe pravi ono što zovemo zakasnelim plodom burnog previranja prirode, iliti- dubarom. To je osoba koja se ponaša ko Tasmanijski đavo na metamfetaminu ili kao pomamljeni vepar u određenim situacijama. Odlikuju ga razne idiotske konstatacije i pitanja bez smisla tipa: "A koji su bili gabariti Platonovog kurca?"...

On zna svaku ekipu četvrte lige Škotske,Estonije i Mađarske lige.Zna sve dojave,nameštaljke,zna prave ljude i dobija prave infomacije.Kada ne znate šta da igrate,njega pitate,zato što on zna.Statistiku ekipa,povrede igrača,suspenzije i parne kartone ima u malom prstu.Pomislio bi čovek da pošto već sve zna o fudbalu i kladionici,tiket ne može da omaši i shodno tome vozi novu mečku i nosi armani,stavlje velike pare na tikete i ima još veće dobitke,a on vozi pežo 300peške,na ivice je razvoda,deca mu se ne školuju,od zelenaša beži ko đavo od krsta..

U mojoj sobi na zidu su okačene dve slike. Na jednoj je prikazan Isus Hristos a na drugoj Buda. Pažljivo posmatram Isusa i vidim da je pun bola, ožalošćen i prepušten samom sebi. Zatim mi pogled nervozno kliznu na Budinu sliku i odmah uočavam da ima jednu prijatnu karakteristiku – smeje se, i to sa zadovoljstvom.
Nastavljam da ga posmatram, razmišljam i hteo bih da ga pitam – “Koji đavo te nagoni da se smeješ? Zašto se smeješ kad znaš da je religija nešto sasvim ozbiljno”?
I tako nastavljam da razmišljam: ako bi Buda mogao da mi odgovori sigurno bi mi šapnuo, onako na svoj način – “Na tebi je da otkriješ”.

Izuzetno je mala verovatnoća da tvoja devojka ili žena nema ama baš nikakvu pelerinu negde u ormaru ili na čiviliku. Ti čak i ne znaš da to što ona nosi skoro svakog drugog dana kad krene na posao ili u prodavnicu nije ni kaput, ni mantil, ni jakna, ni PONČO, već obična - pelerina. A nosi je već sigurno dobre tri godine i to dva različita modela, ali ti pojma nemaš da se to tako zove.
Logičnije da ti pelerina zvuči kao neki đavo što se kači na prozore a nije venecijaner. Ili neka vrsta garnišne bar. Sve, samo komad odeće ne.

Pitanje koje se nameće kad skoknete do prodavnice po neke grickalice, slatkiše, pivo i sl., naročito ako do te prodavnice mora da se hoda malo duže. Samoj kupovini obično prethodi jednočasovno nećkanje kod kuće sa gastronomskim problemima tipa: "Nešto mi se jede, a ne znam šta?", "Opet nema ništa slatko!", "Što koj' đavo ne postoji mesečna pretplata na pivo sa obaveznom svakodnevnom kućnom dostavom?" ili "Opet nemam koga da pošaljem u prodavnicu!". Na kraju, kad postanete svesni da želja za ićem i/ili pićem ne jenjava i da ćete ipak sami sebe morati da uslužite, krećete u akciju sa novom dilemom: da li proizvod otvoriti odma' ili izdržati dok se ne vratite kući?