Druga verzija Lukasove pesme ,,Umri u samoci,, koju koristis kada imas praznu gajbu , a pritom zelims da opajdaris svoju ribu ili neku drugu oguljaru.

Devojka u koju je zabo svako ko je hteo.

Pouka koju, dobro razmislivši, uglavnom moramo sami izvuć iz neke poučne priče.

Odvajanje vremena za posmatranje SP u fudbalu.

To su dva ekstrema između kojih se svi mi nalazimo.
Prvi nije ništa posebno doživeo, jer kad je trebalo živeti on se bojao, nije smeo da priđe Milici iz drugog dva iako je po celoj školi pričala da bi ga poljubila u usta, nije smeo da gađa komšiju jajem kad je ovaj izbušio specijalku za fudbal, nije probao travu, nije ni alkohol. Slabo je izlazio, jer je morao na vreme da preda seminarski iz Ekologije, a kada su svi išli na ekskurziju on je išao na selo da pomogne dedi da muze jedinu kravu koju ima. Imao je jednu devojku, dugo, onda ga je ostavila jer je bio previše dobar za nju. Oženio se prvom sledećom. Osnovao je porodicu i skontao je da je bio samo još jedan alat za produženje vrste. Počinje da savetuje omladinu da ne idu njegovim stopama, da se zajebavaju, da žive život punim plućima. Ko posluša taj savet, ne može a da ga narod ne krsti onim drugim terminom, to jest budala.

Kaže se za meštane nekog sela ili varoši za koje se osvedočeno zna da su loši, teški ljudi.
Naime, uprkos mišljenju da se crkve grade namerno na nekim brdima, da bi se videle, crkve se grade u centru naselja, da bi bile svima blizu.
Ali dešava se da crkva preko noći poleti i pobegne od ljudske zlobe na neko brdo, da bi bila što dalje od meštana a opet blizu da je vide, da bi ih odozgo opominjala.

Čovjek koji je nekako ispod kamena preživio nestanak hipika, izvornih rokera i metalaca, onako kako je aligator ostao još iz doba dinosaurusa da danas baulja po planeti, i pokušava da se što prije pridruži svojem skoro nestalom narodu ubijajući se najjeftinijim alkoholom, lošim duvanom i raznim drogama, pri čemu je ona po kojoj je dobio ime, vjerovatno najzdravija stvar koju unosi u organizam. Prezime je dobio po neizbježnom modnom detalju - uglavnom masnoj i raščupanoj kosi koju jedino vjetar dodiruje i jedino kiša pere. Na neki način je Travko Čupavko žitelj većine naseljenih mjesta, skoro svaki grad, svaka varošica i svako selo, naselje i bolo kakva druga zabit imaju po jedan primjerak ljudskog dinosaurusa kojeg bi Indijanci zvali Žbun Koji Gori, kad bi ih bilo briga da ga ikako nazovu, inače poznat i kao Travko Čupavko, premda je jedina sličnost između ovog bića i simpatične lutke kojoj trava raste kao kosa dok se zaliva - oči.

Pet vekova Srbin je u ropstvu čamio. Nekad bilo, međutim polako se vraća to doba, mada u mnogo blažem pogledu kroz tv prijemnike naših malih ekrana. Dakle ''Naša Prva'' obezbedila nam je ovaj predivan Bajram. Kao nekad i sad trpimo zulum od strane turskih dahija, koje se ponovo razmeću svojim bogatstvom i nabijaju nam doduše umesto kolaca, komplekse, svojim očaravajućim vilama, konacima. Plaćamo danak što nam majke, sestre i ostala bliža ženska rodbina moraju provoditi vreme diveći se agama turskog carstva. Harač se ne sme izostaviti nikako, jer pored albuma sa sličicama, danas se štampaju reklame ovog velikog carstva na majicama, duksevima i ostaloj garderobi, pa naše kasabalijske glave primorane su bacati novce na to. Tako da smo svi primorani na kuluk. Dok današnja Srbija oseća nezadovoljstvo, u državi nemiri, opozicija reži, vlada strepi. Raja sa Kosova se diže, bune se spremaju, džebana stiže preko Dunava. Biće boja. Još samo Karađorđa da naučimo srpski, pa da udarimo na dušmane. Pandan poslovici ''Selo gori, a baba se češlja''!

Je dan koji pocinje kao i svaki drugi obican dan ali ti daje odredjenu kolicinu srece na kraju. Tu kolicinu srece koristis u sledecih par dana. Ovaj dan je prepun lepih desavanja i u zavisnosti od broja i kvaliteta desavanja zavisi kolicina srece.

Biljka koja nije indijska konoplja i nema bas neke veze sa biljkom koke. Raste tamo gdje betona nema, a to je uglavnom izvan grada.
Od njega se pravi kukuruzno brašno a od kukuruznog brašna se ne pravi hljeb koji svakodnevno jedeš nego proja i kačamak, ako si nekad čuo za to? Kad je sezona a ti klinac, to se krade u akcijama u kojima se ne koriste utoke. Kad prodje ta sezona, na red dolazi akcija krunjenja i prekrupljivanja istog. Krunjenje je skidanje zrna kukuruza sa TEKUNA, opasne sprave kojom možes da obršeš dupe kad kenjaš u toaletu kroz čiju se rupu u podu vide govna. Prekrupljivanje je tehnika grubog sitnjenja zrna koje si predhodno okrunio, i ne dobija se brašno nego prekrupa, stvar kojom se hrane domaće životinje, ne stafordi, rotovi i pitovi, nego svinje, ovce i druge mnogo hladnokrvnije i čišće životinje čije meso je za nijansu boljeg ukusa od govneta tvog kera koje si uokvirio pored slike Kristijana Golubovića. Dodavanjem još nekih sastojaka u prekrupu dobija se koncentrat, stvar kojom si uvrijedio debelu klinku iz kraja, kad si joj reko da joj mama to sprema za doručak. Brašno se melje u vodenici.

Vrsta biljke koja je ime dobila po tome što u kasnim večernjim satima ima naviku da malo mrda svojim listovima kao što to švaleri čine kad se šunjaju oko kuća.

Lik koji je jako nepredvidiv kad popije, kao da ima neku žičku u vugla koja u svakom trenutku može da se otkači i napravi veliki problem.

Osoba koju baš ne gotivite kao gosta iz, verovatno, opravdanih razloga. Znajući za taj antagonizam, ta osoba obavezno poziva vaš telefonski broj pre nego što dođe u posetu.
Fiksni telefonski broj. Sa svog mobilnog telefona. Stojeći na stepeništu ispred vaših vrata.

Jako, jako opuštena situacija.

Najveći mogući stepen neizdrživosti situacije, bilo zbog neprirodnih, bilo zbog prirodnih faktora. Životinje i biljke bi davno odustale jer su mudre, čovek ne odustaje.

Prvi televizor u selu.

Veoma iritantno pitanje koje najčešće postavljaju kojekakvi ziljavci, muškog ili ženskog, češće ženskog roda, jer kada bi one propustile more jedne godine, to bi bilo ravno katastrofi, neko bi morao da najebe zbog toga...
Znači, za njih ne postoji pitanje "da li ćeš na more", kao kod većine normalnih ljudi, nego - oni idu na more, pa taman otac i majka prodali kravu...

Deskripcija vrhunskog jebača koji ženama pruža potpun tretman tako da, kada ode, mogu samo da nazovu najbolju drugaricu ili tetku u kuršimlijskoj banji na terapiji blatom da se pohvale i izazovu zavist. Tiho dodje, tiho ode, a u medjuvremenu napravi buku ravnu onoj u blizini tupog cirkulara.

Ispeče-pa ne kaže ništa, dvaput meri-šest puta jebe.

Dakle to nije predmet, jer jedina stvar koja zaustavi u mlađanog muškarca libido jesu makaze, već je to zapravo skup određenih događaja i predmeta koji dovode do zadražavanja nevinosti, elem :
- vrlo visoka komšijina ograda koju ne može prekočiti, sa pit-bulom Roverom koji brani komšijinu ćerku
- da odrasta u mestu gde su sve žesnke deset godina starije i već odlaze sa svojim dragim vlasnikom BMW-a u Francusku
- da jedini način na koji može da se zanima jeste da ode u igraonicu koja je deset kilometara od kuće koja ima Dial-Up, pa da jadnik nekako nađe neki porno sajt
- da mu je jedino mesto gde može uloviti žensko jeste omanje selo ispod neke planinčuge gde ga niko neće voziti jer su tu vukovi i medvedi usled izolacije napredovali do te granice da već nose mašinke i pljačkaju kola
- I najvažnija stvar : da on lako odustaje, ako lako odustaje ove situacije opisane odozgo čak nisu ni potrebne za njega jer je suviše lenj da se juri za ženskim svetom, čak i da je student u BG-u

Bijaše to nekad davno, u ljeto, po obroncima brdovitih dijelova južne Evrope...

Sunčevi zraci prelamaše se preko njegovog znojavog, neobrijanog lica. Došao je kao putnik u nepoznate krajeve, tražeć' sreću, hljeb, ili ko zna šta već. Duga, sjeda kosa padala mu je niz leđa. Ostario od putovanja, tražio je mjesto da se smiri, mjesto, koje će da zove domom. Spustio je svoj izderani zeleni ranac na zemlju, i sjeo da odmori.

Selo u koje je došao bijaše zaista lijepo. Svugdje prelijepe građevine, zelena trava, drveće, ma milina pogledati. Igrališta skoro na svakom ćošku, djeca da se igraju. Sve je bilo gotovo savršeno na prvi pogled. Radostan zbog te činjenice, ustao je da prošeta.

Međutim, primjetio je da su ljudi u ovom selu čudni. Nose nekakvu čudnu odjeću. Bezbojnu, bezdušnu. Gotovo da nije bilo života u tim bojama. Potpuno različito od veselih boja koje su se poigravale na njegovoj odjeći. Pogledao je još jednom i zapitao se, kako je moguće da tako lijepo selo ima tako čudne stanovnike. Činilo se da je svaki od njih izgubio smisao za uživanjem. Samo su brzo i čudno hodali.

Ugledao je neku praznu kućicu, straćaru, u kojoj nije bilo nikoga. Odlučio je da se smjesti tu. Nije bio neki veliki prostor, tri sa tri. Njemu je to bilo sasvim dovoljno. Ispred kućice česma, ma divota jedna. Bacio je ranac u kućicu, i izašao da se umije. Jedan mladi par upravo prolažaše tuda sa dvoje male djece. On ih veselo pozdravi. Samo su prošli, ne primjećujući ga. Razočaran činjenicom da su ljudi takvi, odlučio je da nešto promjeni. Svi njegovi napori pali su u vodu. Ljudi su ga jednostavno ignorisali, pravili su se da nije tu. Cijelog tog ljeta. I te jeseni...

On nije odustajao. Trudio se na sve moguće načine da postigne svoj cilj. Bar da izmami nekom osmjeh. Da učini nekom dan boljim. Umjesto toga, sve što je dobio bilo je ignorisanje. Jednog jutra neka djeca su počela da ga ismijavaju. Da ga gađaju kamenicama. Samo zato što je drugačiji. Stajao je pred njima ne pomjerajući se. Pustio je da ga kamenje pogađa, ne bi li taj bol poništio onaj drugi, veći bol. Bol nemogućnosti da se išta promjeni.

Stigla je i zima. Nije mogao više to da podnese. Shvatio je da je njegov trud bio uzaludan. Zatvorio se u kućicu, ne napuštajući je. Sva njegova putovanja pala su u vodu. Da, našao je dom, ali to nije bio dom o kojem je sanjao. A bio je star da krene na još jedno putovanje...