Без поенте. Лоше. Апсурдно.

Но, да бих боље описао овај појам, вратићу се мало у прошлост и загребати по пореклу израза, што ће, надам се, допринети и бољем разумевању истог.
Мики се први пут појавио далеке 1928. године, постао култни лик, и док су генерације и генерације одрастале, Мики је остајао исти. Такав какав је, обележио је милионе детињстава и постао бесмртан.

Али, с обзиром на то да је живот курва и на то да нико не може бити заштићен од гомиле гована којом нас исти полива, симпатични миш је добио своју трећу димензију и постао стваран лик. Наиме, шушка се да су током рата у Вијетнаму, након борби у којима су губили колеге, млади амерички војници певали Mickey Mouse March. У тренуцима пуним помешаних осећања, и потајног схватања бесмисла рата, ова песма их је враћала у домовину, у младост, у време у ком нису губили пријатеље и у ком нису стављали главу у торбу ни сами не знајући ни како, ни зашто. Кад се све сабере и одузме, вероватно је ова песма представљала и дубоко потиснути бунт. Доносећи "Мики Мауса", Вијетнамцима су доносили смрт и "слободу".

Иако је сам израз постојао и раније, у популарну културу и тотални мејнстрим је гурнут Кјубриковим ремек делом Full Metal Jacket, где целокупну причу и целокупан живот маринаца и онога што су они преживљавали заокружује горе споменутим маршем комбинујући смрт пријатеља, борбу убилачког нагона и емпатије, борбу детињства и одрастања, борбу без поенте, плес између баналности и комплексности. Што би рекао Џокер, дуалност човека, Јунгова теорија.

"Овде се не ради о слободи, ово је кланица".

Израз као такав је постао универзалан и коришћен је у целом свету.
Ако све ово што горепоменута песма представља у Кјубриковом остварењу оголимо до крајњих граница, добијемо само једно. Од веселог, невиног детета пуног снова, без трунке зла у себи до лоше, одрасле јединке жељне да повреди без смисла, и сопствени злочин банализује до крајњих граница. Губљење невиности. Одрастање. Бесмислени одговор на Џокерово питање "како можеш убијати жене и децу".
"Лако. Не мораш пуцати далеко испред њих".

"Срећан сам што сам жив, што сам и даље у једном комаду. У свету пуном срања... Да. Али сам жив. И не плашим се."

Јебени Мики Маус.

Свима вам се догодило да сте јуче лоше јели те вам се у стомаку и цревима створила гадна смеша која вапи за изласком из дигестивног тракта.
Обично устајањем у рану зору након обавештења од стране вегетативног нервног система улазите у клозет са намером да себи и својим унутрашњим органима олакшате бол и патњу кроз коју пролазе.
Удобно се смештате се на клозетску шољу, узимате у руке омиљени часопис или неки други комад хартије са читљивим садржајем и отпуштате сидро које ваше фекалије држи у заједништву са остатком вашег тела.
Убрзо схватате да се јавља звук који прети да разбуди ваше укућане и комшилук. Шта вам је чинити, питате се? Одговори су понуђени у примеру:

Веома корисна функција оперативног система Виндоуз у случају да изгубимо неки важан податак, фајл, или нам систем прогризе тројанац.

Свако је ову функцију бар десет пута пожелео и у животу. Да се врати на стање од пре два дана, три месеца, десет година, и исправи грешку, тако што је никад неће ни направити. Међутим, кад би та функција постојала, онда живот не би могао да ради оно што јако воли, да нам држи муда у преси, стално нас враћајући у прошлост, кад је "трава била зеленија, и светло сјајније", да се питамо да ли смо и шта могли другачије и боље да урадимо и да ли би нам живот сада био лепши да јесмо. Некако се увек наметне позитиван одговор. Увек нам ово сада не ваља, а да је само у тих неколико случајева било другачије (односно, да је постојао System Restore), све би било боље и лакше.

Да ортак из улице није за време средње школе по 15 сати демонтирао бомбе на Дасту 2, можда би сад у 28-ој години био пред крај неког факултета и запослио се у државној фирми, уместо што чеше муда поред компјутера у пожутелим гаћама. Можда.

Оправдања "био сам пијан, не знам шта причам", код мислећих људи не пију воду, јер ми имамо један једини мозак, коме алкохол само уклања инхибицију и усиљену пристојност коју и иначе не осећамо. То је, иначе, један од честих разлога да се пожели System Restore. Да друг из клупе није ономад на журци рекао оној плавој с којом се дописивао да "има сису, друга јој не треба, ко скакаоница у Гармишу", можда би и добио нешто више од шамара. Можда.

Да се Маја Радодајка није удала за Пецу Фалконеа, снажно потпомогнута Аудијем А4 и новим крпицама из Заре, можда не би завршила као штићеница сигурне куће и самохрана мајка. Можда.

Стеге све више притискају како време пролази, све оне се претварају у бесконачни низ пропуштених прилика, нула и јединица, прохујалих уторака и четвртака. А за реп и даље не можемо да се ухватимо, јер поменута функција враћања система не постоји. Може се остати вечито заробљен у мору хипотеза "да сам ово, да сам оно, да сам пекар...". А може се и наставити даље. Али, човек са неким стварима од раније никад није начисто.

Амерички систем вредности кад-кад пада толико ниско, да се понекад запитам: има ли дна!
Не говорим о оном очитом и сваком јасном >америчком идиотизму< (је ли ово плеоназам?), већ о оном латентном, перфидном, увијеном у обланде. Реч је о локалним такмичењима девојчица од 8 до 11 година, које су обучене и нашминкане попут лутки, и дефилују на сцени неког дома културе, док публика, која је састављена од родитеља и родбине, френетично тапше ко да су видели самог Христа. Све је фино, додуше извештачено, и питко - ако вам је желудац навикао на такве нискобуџетне забаве за широке народне масе; али кад се мало загребе испод површине, има богами и шта да се види.

Тамошње мајке, услед својих неостварених амбиција и неиспуњених жеља, као и недостатка приче уз кафу кад престане оговарање других комшиница, шаљу своје ћерке да учествују на паради, јелте, да се јавно види да је њихова принцеза најлепша. Ал', не лези враже, само једна може бити најлепша, а конкуренције ко жутих мрава. Свака лепа, свака једнака. А организатор броји паре не само од чланарине, обуке и улазница, већ и од подмићивања многобројних очева, којима су супруге избезумљено наредиле да њихова принцеза победити мора, иначе ништа од секса у наредних годину дана, а за ручак - сплачине! Прште паре на све стране, а побеђује она девојчица чији је отац био најиздашнији, или у најбољем случају, она која је публици прирасла за срце сасвојим изјавама, које је научила напамет.

Девојчице први пут науче да живот и није баш тако ружичаст попут кич хаљиница које носе, није свилен попут балетанки које су обуле, нити је једноставан као рецитација коју ће издекламовати.
Први пут се суочавају са завишћу, сујетом и ничим изазваним непријатељством. "Get over, you ugly bitch" je уобичајена реченица којој је упућује другарица. Гуркање, подваљивање, саботажа, су нормална појава. Многе ће отићи уплакане са тог такмичења. Многима од њих ће то представљати трауму за цео живот. Многе од њих ће пре пунолетства постати сеоске удараљке и раскалашне профукњаче.

Али, живот тече даље,
мајке сад имају непресушну тему за разглабање уз кафу, типа "Је си ли видела, молим те, ону ругобу од победнице, знаш ли да јој је тетка алкос? Не знаш?! Чекај, слатка, сад ћу да ти потанко испричам...",
очеве баш брига, тандрљају и даље своје супруге,
ћерке, трауму потискују како знају и умеју, и постају или асоцијалне или главне злоће у школи,
а организатор већ смишља, како да се поново опари "лебом без мотике" у том истом, убогом месту.

Углавном, мајка победнице се кочопери по насељу, ко да је задужила човечанство Нобеловом наградом, и наслађује се завишћу осталих мајки. Победница, кроз коју годину, обично постане спонзоруша већа него сопствена мајка, или пак постане наркоманка паштетарка.

Наплатити услугу или производ по папреној цени. Искористити необавештеност купца или монополистички положај на тржишту и ребнути цену која ти се ћефне.

Доказ неукуса и потребе за циганисањем, код људи који се баве израдом одеће. Одликују конфекцијску одећу, у данашње време. Апликације и декорације, које немају везе са логом фирме произвођача, нити имају било какву смислену функцију. Како кућа не може без оџака, а ни курва без штикле, не могу, мајку му, ни комади одеће да остану недовршени - мото је савремених квази-шнајдера. Некада карактеристична појава за пијачарску робу, а већ сада краси крпице из Урбаншопова, Терановова, Тајмаутова, и осталих места за људе, чије самопоуздање и ставове дефинише њихова одећа.

Шљакаш или учиш целе недеље, тотално је небитно. Из дана у дан трпиш недојебане бабе којима фали генг бенг силовање на дневној бази следећих пола године да дођу себи, имоптентне маторце којима се тукс не диже ни уз помоћ коктела цијалиса, левитре и виагре и екипе средњошколки које су обучавале про раве једно годину дана. После целих јебених пет дана, очекујући то фамозно поподне или вече, кад сви могу да ти се напасу гузних длака, јер је дошао викенд, и било да га проведеш алкохолишући се, јебући или спавајући, заболе те за њихове издркавање, јер имаш цела два дана пред собом да радиш шта хоћеш. Или имаш посао где радиш и суботом, ал јбг, ко те јебе кад не умеш да наваташ бољи, јер ти већи део екипе иде на блеју, а ти остајеш кући јер мораш да шљакаш сутра.

И кад коначно све отераш у три лепе, узимаш мобилни и зовеш екипу. Но, пар ортака сигурно буџи промет дурексу или се због цене истог придружује апеле за сузбијање беле куге, неки раде суботом или су једноставно пичке, многи ,,сређују гајбу'', а у ствари иду да пробају да га умоче негде, или што је вероватније да блеје на нету. Онда капираш да због превише времена проведеног на ,,битне ствари везане за будућност'', немаш времена за зајебавање у садашњости јер лагано испадаш из тока због пропуштених цирки ван викенда.

Надаш се да те она мала слатка из другог краја није заборавила, зовеш, али опет ћорак, јер малу неко вероватно већ таслачи и прописно обрађује. Или у бољем, или горем случају (зависи од тога колики је ретарад или колико си ти наложен на њу), она виси сама гајби или са смарачким другарицама глумећи лудило и недоступност да не би испала лака, иако се на мору надавала ко Турци за време Бајрама.

Из беса према њеном кулирању зовеш локалну раву коју није тресао ко није каснио на бус, али се превише гадиш сперме на њеном лицу након за њу норамалне вечери. Каже ти да мораш да станеш у ред и да си тренутно десети.

Већ испиздео, идеш пут трафике, купујеш неки шпиритус који садржи што је већи проценат алкохола, долазиш кући и тражиш пречицу до дугмета erase and reset. Уживај.

Потребно је пар вештина за овакав подухват.

1. Добар капацитет плућа
2. Прецизан нишан
3. Левитација
4. Координација покрета
5. Срећне мисли

Обзиром да сленг нема своје `званичне` речи ,најјачи је адут за вађење , када не знаш стручан назив неке речи. Још од тебе глупог направио да се околина осећа неуким.

И обрнуто.

Уживаоцима опојних дрога и психотропних супстанци уме да понестане новца. Многи, тада, крену да продају кућни инвентар, просе, краду и продају причу у карти за Бањалуку.

Међутим, постоји и неколицина ентузијаста, који се одваже да споје лепо и корисно и крену са препродајом наркотика. Ионако их набављају за сопствену употребу, а овако се може и увећати актива имовинске масе.

Овакав пословни подухват је, а приори, осуђен на пропаст. Успешно спајање својства наркомана и дилера у једну личност је апсолутно ремек дело. Разлози за тежину овог подухвата, јесу, у основи, различити циљеви ове две групе.

Дилери наркотика су пословни људи, привредници и као таквима, им је главни циљ стицање профита.

Џанкијима је искључиво једна ствар на памети, узимање дроге. Јебе се господи тачно и за паре, за жену, децу, родбину. Слободица, човече.

Приликом покушаја спајања дилера и наркомана у једну личност, долази до сукоба. ''У овом граду нема места за једног од нас''. Тада, наркос апсорбује лердија и апгрејдује се у верзију наркоман 2.0.

Израз који користимо за описивање понашања модерне wannabe мачкице, тигрице или неке друге животиње, а која је ништа друго но уображена клинка која трипује рибу.

Свако од нас је, још у раном детињству, имао неког дебелог ироничног ортака који се у све разумео, све радио боље од других. Ипак, понајвише је од свих одскакао у лупању чврги. Из јасног и описаног разлога, то му је било најдраже.

Урбани коктел-подриг у настајању, настао калемљењем именице "зло" и придева "лоше", који би убудуће комотно могао да замени исте у контексту одговарајућег разговора са бацање пегле/мучнина тематиком и, генерално, код осећаја опште уздрманости имуног система насумичног субјекта-корисника.

"Злоше ми". И овако кад га прочиташ убогог, у обичној (при)простој реченици, не можеш да се отмеш утиску да је постигнут недвосмислени ефекат на саговорника од прекопута, па и да он још сто пута после тога настави с инсистирањем "да цирнете по још које" или "да им фали још један за арачкиње-барачкиње, у балону". Јеботе.

Ако имало држиш до себе и сматраш се правим домаћином и патриотом, посећујеш манифестације попут вашара. Ако не, прво мораш да схватиш шта је то вашар, панађур, кирбај или како се то већ зове у твом селу. Твоје село нема вашар? Дабогда ђецу за лактове водили.
Не, вашар није леп народни обичај и место где је пожељно повести целу фамилију као да идете на Дејвис куп у Арену, обучени у одећу за славу. Бар не последњих дездваес година. Јер то више није више бенигно и безазлено окупљање припадника једне етничке скупине у порти православне цркве где се врши трговина бозом, лицидерским срцима и, да је среће, тамнопутим робљем. Па добро, можда јесте, али до раних поподневних часова док се не сјате дивље хорде малинара и дрвосеча. Хардкор момака. Онда нема места зајебанцији - кући, намири стоку, слагалица па Аранђел. Управо та екипа је битна за ову причу јер се овде прича о шатри, незаобилазном елементу таквих хепенинга.
Шта је шатра? Шатра је угоститељски објекат у коме те конобар пита "Штаћеш" уместо "Изволте". У очима неког архитекте јако једноставан, прост као и наш човек, домаћин. Велико парче цераде са неколико шипки које служе као носећа конструкција и хладњачом иза. Не шатор. Тако кажу педери. У шатри столови. Али не као кад је свадба или некада давно испраћај. Битан је распоред столова, јер у овом случају столови нису спојени, већ сваки стоји за себе. На породичном весељу под шатром седе људи блиски, међусобно вољени. На вашару је друга ствар, ни са ким не делиш симпатије и свакога гледаш као свог потенцијалног убицу, а са својим убицом не седиш за истим столом осим ако си за то потписао код матичара. Други битан елемент под шатром је бенд који у свом имену има реч бенд са женским вокалним солистом која није прошла аудицију за Звезде Гранда, већ је отерана са позорнице после прве строфе. Дакле, ужасне вокалне способности. Ако ти не ваља, иди у неки фенси ресторан па слушај Оливеру Ћеху или тако те скупље курве. И трећи, најбитнији елемент без кога би вашари нестали брзо попут половина куваних јаја на овалу са предјелом - гого секулић играчице. Госпођице без новаца, срама и рецептора за хладноћу у кожи (или како се то већ зове) јер одлично подносе све временске услове оскудно обучене, као да су пиле антифриз. Е, оне су те које су кључне за ово писаније.
Ако си икад био у таквом угоститељском објекту, (мого си да прескочиш довде јер сам објашњавао овим урбанима шта и како) сигурно си приметио једну појаву која мене изузетно иритира, а виђа се изнова и изнова. Дакле, неке скупине људи који стоје на улазу у горепоменути објекат. Да те подсетим, куцај "rumski vasar 3 decembar i rumske mesalice" у јутјубу. Да се не мучиш, јер знам каква си ленштина, ево ти линк. Е сад, какви су то људи? Као што видиш, одређене старосне доби, обично адолесценти. Момци из руралних подручја, са сома кинти у џепу, донираних од стране родитеља уз речи "Ево сине проведи се нађи неку женску прцај тако сам ја кад сам био млад а и после мало јебига немој рећи мајци". Обучени у пазарске фармерке и ариљске дуксеве и боди мајице. Са трибалима. У оба ушеса минђуше са цирконима, у коси онај гел Макси рози, на паркингу остављен кинески скутер. Са трибалима. Пошли су са мишљу "Ајмо мало, биће пички, јебига." Ниједној нису пришли, немају никакву жваку и једноставно нумеју. Онда се сете: мајку му јебем има тамо подшатром код Шкемпа неких фукси што играју и дају пичке одма, само једва чекају да им приђе нешто скурцем, то бре све Венди до Вендија. Дођу пред шатру, а тамо већ нешто чека двадесетак истих таквих паћеника. Сконтају да је ваљда скупо пиће, а фуље још скупље. Ђеш давати 200 динара за пиво кад има за шесет испред Мечкине продавнице. Препушташ пипкање ужеглих, знојавих спојлера који се тресу на телу неостварене фризерке, професорке социологије или раднице у металоглодачкој индустрији маторим нежењама, малинарима и дрвосечама као и локалним шверцерима док шатра зврји полупразна. Кисело грожђе, јебига.

Лик који је у локалној теретани нагомилавао масу.Интелигентног говеђег погледа...
Овакви ликови верују да ће ако набију довољно масе постати бесмртни. Та бесмртност се огледа у томе да он може да пребије све људе нормалне грађе. Количина сировог месишта на његовом дебелом врату или потиљку, одбија билијарске штапове,песнице и камење, а у изузетним случајевима и метке. Верују да је то врховни стадијум непрејебивости(непрејебив сам по себи). Скрштених руку и са надменим кезом гледа све ликове ситније од њега. Није му јасно како је могуће да те рибе воле мршаве ликове(по његовим мерилима).Али он је самозадовољан. Јер је схватио да он има моћ. Он одлучује ко ће ући, а ко не...Несрећници који плаћају уфур у клуб, мораће да положе тест КУЛОСТИ(колико је нека риба или лик кул по његовим мерилима) да би ушли. Специјалитет му је да неку сисату рибу пропусти уз безобразан кез, а њеног пратиоца остави на вратима плашећи га шта је ``било шабане`` погледом.То је лик који се налази у касним двадесетим или касним тридесетим, носи спитфајерку и има коцкасту ћелаву главу (није му јасно зашто људи уопште гаје косу) Ћале му је највероватније био пандур, војно лице или само један пијанац који га је млатио неком каишчином(са којим је ћалетов деда прешао Албанију,а ћалетов ћале се обесио када су га у Комунистичкој партији прогласили за јеретика).У сваком случају ћале му је био ружан џукац који га је малтретирао, и хтео је да овим методом од сина направи још ружнијег и глупљег џукца. Како је мали одувек био свестан своје ружноће и глупости, морао је да улаже у себе.А много је тешко од ружног и глупог направити лепог и паметног.Али масу, масу је могуће направити, ако редовно једеш и тренираш.Идеја ``живим споро и храним се тешко`` успева код слонова и носорога а може и код људи уз добар избор протеина и стероида.И сада када је његова еволуција од обичног шабана дошла до Сивоње(што ћу другом приликом дефинисати) он осећа да има-моћ. Шиша се на ћелаво да би сакрио да му је коса на темену ретка од хемије коју је пио, облачи наватирану спитфајерку да би изгледао још веће и опасније, а код куће гаји пит була кога малтретира јер га спрема за борбе.(наследника још није направио па зато од кера прави машину за убијање)

Једноставан одговор, при томе и начин да се обустави дискусија материје коју не познајете довољно - уопште.

Појава честа као рупе на путу од Појата до Параћина, само без логичног објашњења ШТО? Претпоставка је да је то само чудан сплет околности који се, додуше, много често понавља, мада постоје и мишљења да је то дугогодишња пракса враголастог нордијског бога клађења, Максбета, који ето воли да се поигра ионако оштећеним централним нервним системом играча на срећу . Опрем чега се овде ради?

По неком неписаном правилу, дудук који не прави разлику између румунских осмолигаша и тимова из Премијер лиге увек узима паре на прво клађење. То се може објаснити једноставно усером (или почетничком срећом, ако се служите речником прилагођеним сценарију Синише Павића). И то је океј, усере човека, шта да се ради. Међутим, оно што је срж овог проблема је дедуктивни метод којим се врши одабир парова и типа клађења. Милозвучност, еци-пеци-пец, пољуљане патријархалне вредности у предграђу Доњецка – све ово може представљати критеријум бирања кеца, икса, или двојке. Јебемлига како, али критеријум се често покаже успешним. Бар тај пут.

Широј јавности познат као главни лик у авантуристичком ТВ серијалу "Лов и риболов" односно касније "Сасвим природно". Овај млади авантуриста обилази пола света, све преко Волге, кроз тундре Сибира на гусеницама тенка... Па кроз Киргизију дуж пута нарко дилера до Туркменистана трагајући за нечим егзотичним за своју удицу или ређе нишан ловачке пушке. И тако са групом својих пратилаца монголске пути и никад виђеним камерманом покушава да преживи.

Овај бунтовник је обишао разне пределе а касније у мало да дође до самог северног пола (недостајало му је тридесетак хиљада евра). Иако и даље пун авантуристичког духа, у познијим годинама све ређе обилази инстране пределе и свој пут усмерава ка домаћим теренима. Та промена се једноставно објашњава мањком буџета РТС-а, јер се све више људи одлучује за неплаћање претплате због незадовољства у вези са сталним репризирањем домаћих серија.

Јоца обилази и извештава из најлепших предела наше земље, а ту је и његов верни пас Манге који ће га заштитити у случају напада створења нечасног порекла, као што су: вампири, виле... Исцрпљен од напорног пута, не уздржава се гостопримства локалних сељака и уз добру трпезу никад не одбије ни бројне поклоне који ће без проблема стати у његов нови Тојата пикап.

Јован Мемедовић је човек који је успео да остане жив чак четири дана у Српској дивљини, у долинама сурове реке Дрине и немилосрдним пределима планине Тара, једући само шумске јагоде и бобице, спавајући по пећинама у дивљини. Да, успео је да преживи... и поред јаке диареје.
Зато је заслужено добио надимак: Српски Бер Грилс.

Овог човека многи памте и као изузетног познаватеља Фудбала и Кошарке, те није чудо да је РТС са својим скромним буџетом успео да га пошаље, овај пут у јужније делове планете: на Светско првенство у фудбалу 2010 у Јужној Африци, одакле је заједно са егзотичним црнкињама и колегом Шаренцем преносио утакмице.

И поред својих година, овај авантуриста иако незавидне килаже задобијене током боравка у Војвођанским селима Срема и Баната, једући кулене, сланине, кобасице и друге специјалитете, као и током посете пропланцима јужне Србије уживајући у њиховим бројним јелима све од пршуте до домаћег сира, он и дан данас верно извештава из свих делова земље опеемљен дугим вуненим гаћама за превенцију простате и моли Бога да поново врате претплату не би ли опет посетио браћу са Истока, а тернутно преговара са Синишом Павићем о наставку серијала Бела Лађа, и непрекидно моли Лана да се врати у улогу Шојића.

С намером си дошао у велики град. И Шабан је, али он вероватно није ни уписао факс, а не завршио. Ајде добро, ти си га уписао. Мислио си да ће после пријемног све бити кул у животу, кад оно међутим курац!

Кажу да је студент онај ко падне и ко положи испит. Ово прво ти неће бити проблем, док за друго требаш мало ознојити муда, јер поред излазака, напијања, дрогирања, спавања на клупи и много тога од тебе траже и да учиш понекад. Замисли! Не брини, ту вражију работу можеш некад и да прескочиш и да се снађеш на адекватан начин.

- Дођи на испит необријан и неподшишан, а немој се купати бар две недеље пре тога. Нек ти се чарапе залепе за табане, штрока нек се нахвата испод пазуха, а по бради маховина (девојке нек фурају длаке на ногама и масне бркове). Кад седнеш испред профе, ослепеће у моменту што ти даје предност да извадиш књигу и све издекламујеш од речи до речи. Ако је профа тврд орах па ово не прође, до следећег рока ништа немој радити на себи. Значи купања без, бријач баци. Једном ће морати подлећи повредама, а ти ћеш имати оцену и потпис у индексу.

- Ако си на неком природњачком факсу типа електротехнике где је 99% студената мушког пола, а онај 1% чини недефинисани род, пред профом спомени да си синоћ био са женском. Да, ЖЕНСКОМ! Схватиће да си свестрана личност јер поред тако тешког факултета налазиш времена и начина да и девојку имаш. Биће срећан због тебе јер он то никад није успео, пролазну оцену ћеш добити, а богами и неку вишу, што да не! И то без одговарања. Одужи му се, нек ти да адресу, а сутрадан му пошаљи курву на гајбу.

- Набави некако 50 евра. Може и лажних. Стави их у индекс. Кад седнеш испред профе и кад ти узме и отвори исти, видеће веселу новчаницу која ће му измамити осмех на лицу. Ноншалантно ће пребацити страну и уписати шестицу к'о кућу. После тога му се обрати, али и обрати пажњу да сви чују: "Извините, испало ми је негде 50 евра код вашег стола, то ми је за стан". Збуниће се јадник, мораће да ти их врати. Имаћеш и оцену у индексу и 50 евра. НАПОМЕНА: Обраћање следи тек пошто ти упише оцену и врати индекс.

- Реци да ти религија не допушта учење градива из његовог предмета, фазон противи се начелима. Кад те пита која је религија, измисли неку из пичке материне, за коју никад није чуо (Марадонина црква, црква Светог Пантеле, покрет Радета Лацковића). Боље и да те пусти него да га декан напушава јајима.

- Иди на карту јадника. Ништа немаш, нико те не воли, емо си. Ћале ти је једва извукао живу главу из рудника у Чилеу (!!!), кева нигде не ради, живите од бабине пензије. Реци да ти још овај испит фали за буџет (немаш ни услов за услов, а не за буџет). Ако не успе, на следећи рок дођи у црном, јадне бакице више нема, а ни њене пензије. У случају да ти понуди позајмицу пара, узми их, промени у евре и зајеби га као два корака изнад.

- Искористи гужву и збуњеност. Док неко одговара, улети до профе и реци да си у прошлом року положио, само си заборавио индекс, остала је формална ствар уписа оцене. Можда је сенилан и погубљен. НАПОМЕНА: Ово ради кад сконташ да је испред њега дугонога плавуша у минићу и без бруса, то ће дати плус на његов погуб јер ће буљити у сисурде и гузове. Пис оф кејк, никад лакше положено.

Можда је глупо људе делити на оне који слушају ову или ону музику и тако некакве генерализације, али мислим да је ова подела на људе који знају да инсталирау виндовс и оне које не знају од суштинског значаја. Наиме, можда је та глупа инсталација на први поглед лака и безначајна, али 90 процената нашег домородачког становништва зазире од исте и то са разлогом. Не ради се ту о глупом познавању компјутерских наука.

Ако узмемо да је Бил крив за то што је инсталација икспеа постала учестала потреба просечног корисника, знаће се да просечни, млади урбани Србин мора бар једном годишње, у најбољем случају, да прође овим путем пакла и страдања. И шта он тада ради... Зове свог пријатеља кога познаје само кад му је потребан и кршећи кантов категорички императив, да се тако духовито изразим, користи човека као средсво, а не као циљ, како бог и разум заповедају. Добродушни "пријатељ" дође, за два сата заврши посао, виндовс је ту, и покер на фејзбуку може опет да се игра. Они залудни и несналажљиви пак спремни су да пукну и до 1000 динџи, а и више како би им пропали студент електро-технике дошао на кућу и покупио кајмак, што би народ рекао нит' орао нит' копао. Тако се то наставља у недоглед све док се опет не појави плави екран смрти или док компјутер силован порњавом са сајтова сумњивог реномеа не почне да плаче. Можда на прву лопту делује баналном чињеница непознавања ове тајнствене технике које знају само гикови и илуминати, али она о тим људима говори највише. Шта то заправо, питате се?

Па, спремни су да сто пута посматрају инсталацију или било шта друго у животу и да никада не поставе питање. А, кад не поставиш питање, кад си незаинтересован онда ти џабе што дишеш и што ти срце пумпа. То је чиста механика. Брига те бре како ради југов мотор кад га овезеш код механичара и он га среди, заболе те како да очистиш унутрашњост кућишта, шиште ти јајца како се прави пеницилин и кад су изумрели диносауруси и од чега, зашто су европљани заразили домороце а не домороци европљане, који је други амандман америчког устава, ко је председник државе и чије је станке члан. Реално, боли те рацку. Сипај кока-колу, наручи пицу, пусти фарму и позови пријатеља. Уживај. Једног дана он неће доћи, a ти седи и играј фарму на фејбзбуку.

Можда су ту приоритети у сазнавању они који детерминишу непознавање ове технике, али кад будете дошли у ситуацију да вас нешто можда заинтересуje или зачуди али да не уложите никакав напор како бисте стекли ново сазнање, знајте тог тренутка да вам огранске функције служе само за систем гојења дупета на рачун мозга. Када је риболовац научио сиромаха да пеца направио је катастрофану грешку. Пропустио је дивну пословну прилику.