(Посвећено оним истакнутим појединцима који су се похвално изразили о мом нажалост брисаном стваралаштву).
Еколошка звер. Ловци, који хране дивљач као што сељак тови прасе - с мотивацијом да га поједе - сматрају штеточином вука, који кад нападне тор не мисли строго само на своју пупу, већ закоље који примерак и за понети, јер се читав чопор стара за младунце. А остане и за остале шумске месождере: сви сте, браћо, позвани. Па и овчарски пси ту профитирају.
Звери су човеку привлачне због двеју заједничких особина_
- витешког духа - не убијају противника који се предао (Конрад Лоренц је пре педесетак година добио Нобелову награду за рад на томе. Он Исусове речи: ,,Окрени и други образ'' тумачи као: ,,Предај се'', што није без основа.)
- Друга је чисто анатомска: очи постављене с лица (јер је ловцима потребно тродимензионално видно поље, док је за плен важно да види све около до иза леђа).
Иначе је вук стрвинар, лепо од њега.
Вук је велика звер (а не као што су мени говорили кад сам била мала: као пас. Прво, и пси су превелики. Велика пудла је отприлике као орманче испод судопере, плаши човека.) Вук је 80 х 140, као трпезаријски сто.
Вук је један од предака домаћег пса (види Лоренцову књигу, коју треба да има свака кућа, ,,Говорио је са животињама'', пуна је анегдота, само не о вуку...) Други је шакал. Ово, хехе, изгледа као песница у нос теорији еволуције, која не признаје конвергенцију, могућност да од двеју врста настане једна. Међутим, није баш тако... Шакалски се од вучјих потомака оштро разликују, мада се зачудо добро мешају - види хаос у кинологији.

Маркетиншки трик којим продавац потврђује гаранцију квалитета производа.
И да ли смо се сто пута запитали да ли може да се користи производ док нам се користи, и након тога одемо да затражимо паре, да бисмо одмах затим купили нов, исти такав. Или пак, ако нам стварно пукне да затражимо паре експлицитно израженим незадовољством (не)ефикасношћу производа, на шта компанија такође рачуна, наићићемо на брдо перипетија.

У данашње време то је нормално.

Е јеби га сад. Увек се нађе нека будала, која је у већини истомишљеника, да лупи контру и каже "то није тако". То је већ ствар изгарђене репутације, која је наклоњена култури глобалистичке Немачке и бон тону, који сам једино поштовао на слави кад се једе прасетина, - ако ме разумете, оно као кашика, нож, виљушка, евентуално коришћење салвете ако ми процури мас' низ браду... Да не дужим.

Главни актери, који глуме своје "културно породично васпитање" пропраћено неком префињеном финоћом јесу на првом месту девојке. Зашто оне? Па оне су тако лепе, нежне, фине, умиљате, благе... Ипак је то наша лепша половина, зар не? Кхммм... Грдно се вараш ако тако мислиш. Чињеница, да кад угледаш добру женску на улици, прва помисао јесте шта би јој све радио (блудне радње представљене швецким акционим филмовима), али кад мало боље погледаш видећеш килограм рифузног пудера на лицу у циљу прикривања заосталих пубертетских бубуљица и митисера, ожиљак из основне школе настао као последица лупања главом од радијатор - то ми прво пало на прамет. Задњица је увек утегнута и истакнута неким сексипилним тангама... Кад смо већ код гузице. Не знам да ли сте приметили, можда и нисте имали прилике, девојке у већини прде ка' ненормалне, што је у суштини и нормално, јер како кажу наши стари: "Здрава гуза прди". Највише воле кад легну у каду, па кроз жубор воде и купку коју су претходно смућкале, пусте крик говнета за слободом. Што је још занимљивије, жељне су исчекивања да њихово чуло мириса проради и осете тај производ. То би требало да је у реду. И ви то радите сигурно. Но да не залазим превише у детаље, да вам не згадим појам пичке, прећи ћу на следећу ствар.

Е пази сад. Ми мушкарци, представљени као: глава куће, јачи пол, особе јаког карактера, заштитници лепше половине, се такође налазимо на листи фолираната - да се тако изразим. У принципу, ми нисмо такви, једноставно само се тако представљамо ради јаче репутације коју сам малочас навео. Колико водимо рачуна о личном изгледу и хигијени, то и није толико замерљиво, али свакако јесте показати слабост према лепшој половини. Зашто? Па то је једноставно, ако покажемо било који вид слабости завршићете као хулахоп на малом прсту женске руке. Падате под команду исте и постајете роб, нажалост не роб блудних радњи већ неких основних. Рецимо домаћинства. Такви се углавном називају папучари, или можда мало боље, папучићи, ципелићи, и тако те форе. Прва суза, је и први корак до ропства. А друга је већ немоћ у предстојећим радњама. У таквим случајевим, главна и једина могућа афирмација јесте раскид или развод брака. У сваком случају дође ти на исто.

Надам се да вам је сада јасно зашто мушкарци плачу, а зашто жене прде.

Лик који се увек бори за нечија права. У главном иритантна особа, стално има да дода како то није у реду, не може то тако, ваљда се још неко пита и слично. Иако је израз дошао од функције из Старог Рима, где је плебејски трибун био човек који се бори за права плебиса у најширем смислу, користи за све групе и појединце који могу бити угрожени.

Анти Дон Кихот без Санчо Пансе. Особа која лудим и глупим поступцима спасава животе невиних.
Школски пример некога ко има више среће него памети и осталих врлина. Мада, он можда само пасивније учествује у времену и простору, а активније у вечности, то ти је као што сликар види другачије слику од осталих.

Легендарна реченица коју је изговорио Хамфри Богарт у Казабланци. Иако је глобалну популарност стекао са Казабланком, израз датира из времена пре исте. А оно што је још интересантније, и дан данас представља предмет дискусија, које се тичу, пре свега, његовог значења, порекла, итд.

Наиме, да бих га објаснио, не би било лоше да се вратим мало у прошлост, у 18. и 19. век у тадашњу Велику Британију, време Краљевске ратне морнарице, "Краљевог шилинга" и сребрних и дрвених кригли за пиво. Узети Краљев шилинг је у то време значило прихватити посао морнара у ратној морнарици или војника у армији.

С обзиром на то да је мало ко био спреман да ратује у ко зна каквим вукојебинама и да угине сасечен домородачким тупим секирама, нападнут маларијом или пробуражен стрелом племенског поглавице, многи војници су ангажовани на превару, убацивањем шилинга у криглу пива (чиме је особа регрутована и плаћена мимо њене воље). Наравно, да би заштитили себе, људи су морали да нађу начин да доскоче овој превари, па су тако настале металне кригле са стакленим дном, које је омогућавало сваком човеку да види да ли је шилинг убачен у криглу, и остави му могућност да одбије пиће и избегне регрутовање.

Какве ово везе има са изразом из наслова, а још је веће питање, какве бре курчеве везе има са Казабланком?

Па да кренемо даље. С обзиром на то да су кригле имале стаклено дно, ова фраза је постала здравица. Након попијеног пива, особа 1 би кроз стаклено дно кригле погледала особу 2 (што је значило да нема шилинга и да је тиме "победила" систем, и изговорила "here's, looking at you").

Временом (1879. године), дуга традиција Краљевог шилинга је престала да постоји, али је израз остао и његово значење је постало еквивалентно значењу "наздравље", "живели", "нек ти је са срећом", или било шта што можеш лепо да пожелиш особи с којом пијеш.

Тако да у случају Казабланке, чувено "here's looking at you, kid", где се "kid", по овој теорији, односи на младост Ингрид Бергман, је ништа друго до најобичнији поздрав, само, много ефективнији од "goodbye and good luck", поготово овако, помешан са шармом Хамфри Богарта и изгледом Ингрид Бергман.

Постоје и друге теорије везане за ову, сада већ легендарну реченицу, тачније, оне које говоре да је ово амерички сленг, који се везује за коцку, тачније покер, и то за случај када те гледају жандар, дама и краљ из руке. Такође, говори се да је Богарт док је учио Ингрид да игра покер, изговарао ово да јој означи да је победио. Њој је израз био занимљив, а он је, као свака права фаца, решио да ги искористи током снимања, да би видео њену реакцију. Тако да је могуће протумачити ову реченицу само као шмекерски начин да је утеши: "Јебеш то што се растајемо, добили смо ову партију".

Као и у свему, истина је вероватно негде између, па тако, амерички израз вуче корен из енглеског, тачније, реченица која се некада давно користила за означавање "победе" против система, постала сленг који се користи за означавање победе у партији покера. А затим и нашла свој пут до великог платна.

Све у свему, с обзиром на култни статус филма, постоји солидна шанса да ћете њим оставити утисак на девојку с којом сте у фази мувања. Уосталом, значење и није толико битно, битан је тренутак у ком и начин на који се ово изговара.

Пенал због кога твоја екипа редовно губи. Пенал који диже фрку и изазива тучу (опционално бежање судије у кукурз крај терена). Пенал који се се, из твоје перспективе, никада није догодио. Пенал који ти увек диже притисак, који те стално разјари, било да си играч малог фудбала или (не)верни навијач. Ђаволски разлог због кога често пиздиш после последњег звиждука судије. Постоје два главна тока радње.

Ламудова песма. Прва ласта не чини пролеће, али прва седа стидна длака сигурно чини да схватиш да је вршњаково пролеће, а и лето - одлетело. Стижу године позне за Пишоњу, у то нема сумње. Приметио си да се дижеш тешко, уз стењање и напор, а све лакше падаш и посрћеш - гузица и стомачина претежу, мада није баш јасно како утичу на "орност" твоје мушкости. Тешиш се да је то због килограма које си наводно набацио од новогодишњих празника, па ће се све вратити на место ако избациш чипс, пиво и пљеку, а уведеш трчање, тегове и дркање. Јер, ти си јебач, ти никада не дркаш, јел тако? Сад те нужда тера, а не жена којој не прилазиш као да им колеру у констелацији са кугом у трећој кући сиде, са спратом сифилиса, хепатитиса и гонореје. Наравно.

Ортаци те теше да испод брега велики кукуруз расте. Ако то није педерски, не знам шта јесте. Мислим, коментарисати полни орган у сразмери стомачине најбољег ортака, а неретко и познаника, па и стренџера. Тужна истина је да те не занима више величина него функционалност, што иде са годинама, као и мудрост. Посматраш старије мушкарце, наравно, не у препонском пределу, већ како се понашају, облаче, причају. У ушима ти одјекује реч "простата". Ње се сећаш са рођендана када је твој матори нешто масно опсовао, а мајка ти рекла: "Не слушај га, сине, он је простата." Сад капираш да није био "простата", већ "прост тата". Али, не брине те бонтон, тачније - јебе ти се за њега, већ те брине како ћеш изаћи на крај са том бољком. Што се увећава простата, што се не увећа ерекција? Биологија ван памети... Као што ћелавимо од главе, тамо где се највише види. Што не ћелавимо од гузице, иначе да нам се не `ватају тарзанчићи и горилице?!

Размишљаш на тему да ипак за тебе још увек има наде. Јебаћеш ти младе лепотице, поново. Ако може Лека да смува онакву рибу као што је Нина, можеш и ти. Он је старији од тебе макар 15 година. Имаш још шанси. Само превиђаш чињеницу да ти ниси Лека Дека, немаш друштвеног угледа (локал-шмекеризам са пекаркама и апотекаркама се не рачуна), лове нити утицаја. Али се ипак тешиш. Може он, могу и ја. Наравно. Допустио би ти да те Нина облачи као кретена, да шеташ неке џемпериће као папучић, да се лицкаш, пицкаш, да се миришеш и купаш два пута дневно. Био би њен Кен, само за још једну прилику да се осетиш младо.

Кад си решио проблем ко ће те волети, како ће те облачити нека риба која може да ти буде ћерка, и где ћеш излазити, остаје само да решиш проблем који је обележје сваке јесени - опадање. Лека је доживљавао оргазам снимајући песму "Пада Влада" са Бајагом, а није тако лоше прошао. Боле те да ли ће пасти Влада, осим ако свог вршњака ниси именовао - Влада. Па размишљаш... има вијагра, има цијалис, сада помињу неку афричку шљиву... Ма, пуна Шумадија шљива, обраћеш их све, само да зауставиш незаустављиво. Има и она пумпа... ако треба, купићеш и пумпу за бунар, ону што вуче 20 литара воде у секунди. Шта год је потребно да би могао да јебеш. Хоћеш јебати и мораш јебати. Упркос седој курцодлаци.

А имаш два избора:
1) Да чупаш седе длаке
2) Да се фарбаш

У сваком случају, чека те дуга, тужна и кишна јесен.

Текст написан за такмичење "Органски висови".

Шалтеруша, чиновник, писар. Особа која је у фирмама, предузећима, компанијама и државним институцијама задужена за однос и рад са странкама, клијентима.

Српски чиновник из провинције, с почетка 21. века... добро и сигурно уваљен у своју полураспалу фотељу, из које штрчи стари, подерани сунђер испод олињалог кожног прекрива. Та је фотеља, уједно, и његов смисао. Од те се фотеље не одваја ни када доручкује, обично ван времена паузе, нити док чита новине у тренуцима када нема странке ,,с ону страну" шалтера. Када би могао, све ми се чини, у њој би (или, на њеним точковима) превалио и читав пут до тоалета; само када би точкови функционисали.
Његов полуинтелектуализам којим служи режиму и власти, и државничкој бирократији, приземнији је и баналнији од вулгарности ратара који је дошао да продужи возачку дозволу за трактор, или да печатом овери какву хартију од значаја. Такав полуинтелектуализам једнако је заразан и канцероген по друштво колико и неукост оних који такве моделе прихватају и подржавају. Исто тако, и спроводе. Његова свест није ни могла да продре у дубље поре, и то не зато што су поре разбијене и уске, већ зато што је његова свест годинама и деценијама формирана у собичку 3х3m, са предње стране оивичена стакленим шалтером преко којега комуницира са ,,свет(ин)ом", а иза њега, негде у архиви, налазе се гомиле пожутелих, масних хартија, које миришу на бурек и јогурт (ређе, и на неки чоколадни колач, а редовно на црну, домаћу кафу).
Овај чиновник, којега свакодневно срећемо у различитим државним институцијама и установама, гаји у себи и одређену дозу скепсе и цинизма према свакој могућој промени. Његово, по правилу, строго и хладно лице, са грашкама зноја по челу и зајапуреним образима, сасећи ће сваког грађанина (појам уведен у времену када, вероватно, овакав тип чиновника у нас и настаје, негде на два века од овога времена), који, опет по правилу, нема сву ,,неопходну" документацију - вероватно од свих чланова уже фамилије, бар четири колена уназад. Држава каже четири, а Црква шест... а не, то беше за инцест. Добро, и ово је слично томе. Јер, чиновник и мора (некада) утврдити, има ли каквих родбинских веза са странком, у тих четири до шест колена уназад, како не би дошло до некаквих фамилијарних непријатности. У сваком случају, од грађанина се тражи, и он је условљен тиме, изузетно добро познавање: 1) породичног стабла, 2) кривичног и имовинског права, 3) свега осталог.
Тако је наш чиновник, добро и сигурно уваљен у своју полураспалу фотељу, из које штрчи стари, подерани сунђер испод олињалог кожног прекрива, уместо угледног, државног службеника који је на ползу народу и отаџбини, претворен у полуинтелектуално биће, посленика различитих режимских идеологија и влада, којег се гнуша и према којем гаји сваку несимпатију/емпатију, непоштовање... готово сваки грађанин државе. ,,Шалтерски службеник" или државни чиновник, тако се нашао на првом удару светине која са разјапљеним чељустима, сва од гнева и беса, кивно псује и лаје, избацујући горку слузину на стаклене шалтере, иза којих ће касније, ни криви ни дужни, државни чиновници испијати црну, домаћу кафу, и јести масни бурек, са јогуртом. У тетра паку. Али не више ,,троугластом". Јер, била су то нека друга времена, када је ,,троугласти" јогурт био не (само) прехрамбени производ, већ демонстративно средство и – симбол једног времена.

Не, нисам случајно изоставио И на крају имена.
Пре око 20 година преминуо је овај, не толико познат композитор који је својих 5 минута (тачније 4:33) славе добио након стварања његове најпознатије композиције која се назива ,,Тишина''. Наиме, све што му је потребно за успешно извоћење ове композиције је да изађе на сцену, седне испред клавира, отвори ноте, и гледа у њих 4 минута и 33 секунде. Када истекне то време, устане, поклони се публици, која је иначе у трансу, и оде. Идеја о симфонији у којој чак ни не свира му је донела могућност да заједно са Аваксовим течом лади јаја на Хавајима. Генијално, нема шта. Наклон за човека. Вероватно би и Бајагин хит био још популарнији да је применио његову методу. Џон Кејџ - синоним за оригиналност.
Данас његово презиме се може користити за особу која је склона фикс идејама, која опет за дивно чудо, имају прођу. Вама је обично то бесмислено, танка прича, ал' ипак успех је малтене загарантован. Невероватно, али истинито. Једноставно, лик има њух за те ствари.

- Ево цвећа, а ево слаткиша! Удварања је доста, па шта кажете да се удате за мене?
- Па овај, не бих...
- Потребни сте ми, госпо! Ваша љубав треба да ме греје.

Или нароЦки речено: дај шта даш. Деси се тако да неком досади да чека да се нешто деси, да се мрзне зими у свом собичку прекривен поцепаним ћебетом, да му досади да блеји по парковима и крововима зграда, да креше локалне распадуше јер за боље нема пара и да крене у лов на коку која има лепу гајбу. Да л' су године, да л' стара мајка која кука за унучићима (а и не може више да чисти за својим (лењим) сином), да л' што је стисла нејебица, да л' неспособност или немогућност да се заради пристојна количина новца, тек нешто се редовно јебати мора па макар то била распуштеница са све дететом, удавача разгажена као ауто-пут "Братство јединство" у време празника или блентава, али размажена мамина и татина мезимица. И тако се примерак нашег голуба-блејача из парка се силом животних (не)прилика претвара у кобца-ловца. Да ли је кока или пиле са фалинком или без, конак се мора наћи, поготово кад дође зима и падне снег, пахуље беле прекрију брег и кад завлада тама... овај... морам да престанем да слушам Радио Мораву док пишем...

Како је као и у случају Мице удаваче, јефтиније је платити Интернет за један месец него туру пића у неком клубу, модерни ловци посежу за друштвеним мрежама да би уловили свој плен. Пикирају девојке, а неретко и распуштенице, односно све оне које "имају тужну причу", али обавезно са станом. И све почиње једним лајком...

После сати и сати смарања на чету, показаног разумевања за њену јединственост, показаивања љубави према деци (њеној или туђој), пекинезерима, пудлицама и чивавама; исказаног дивљења Маријани Матеус и Зорани Јовановић; хваљења њених кулинарских спосбоности; потом показаног умећа у поправљању компјутера, славина, мењања осигурача; зајмљења новца од ортака за изласке, сталног доказивања да му је потребна њена љубав да га греје које ће коначно бити крунисано заливањем њеног божура, наш младожења... овај кобац је коначно уловио плен - коку са лепом гајбом.

И живели су заувек срећно... А'а, 'оће то!

Ускоро, наш кобац-ловац схвата да је он уствари постао плен јер се све теже носи обавезама које носи зона брака. Деца, стално звоцање жене да је то њен стан (њена кућа) и да се она за све пита и одлучује, тазбина која проверава "да ли она битанга и нерадник пази на њихову ћерку", убија му и оно мало оптимизма и воље за животом. Као и сваки ловац, очерупа по које пиле са стране, али како време пролази, његова голубица, његова пауница, његово пиленце све више личи на врану која му очи вади чак и кад се задржи 10 минута дуже у маркету, јер је био дугачак ред пред касом. Све чешће уместо са друштвом у кафани и кладионици или на стадиону гледа серије са женом, гунђајући себи у браду јер је роспији опет загорео ручак. И на крају се са сетом присећа како му је ипак било лепо док је лежао на каучу и био огрнут само оним ћебетом. Није га превише грејало, био је често и гладан, ал' га бар није болела глава. А сад само гледа у једну тачку, док му се стално једна мисао отима од уста...

Мадам, не треба ми Ваша љубав! Имам ја своје ћебе да ме греје.

Очас посла, ако имате нешто новца, познајете пар маркетиншких магова и придржавате се следећих упутстава:

Особина паметног пословног човека који са циљем одвраћања пажње на преговоре и семинаре води напуцану сисату секретарицу.
И мало са циљем личног задовољства.

Пошто је "стандардизована" подела према величини грудњака некако сувопарна и недовољно софистицирана, а ипак су у питању јако лепе и пожељне и "немојтемеодвајатиодњих" ствари, било би лепо разврстати их мало детаљније.

Свеприсутна личност у друштву. Колико год да се трудили, не можете га избећи. Карактеришу га дуга масна коса -најчешће црна- , гојазно тело -од седења за компом- и мутне, полупијане очи, из којих, ако је веровати некима, просто избијају хумор и мудрост. Ипак, његова најважнија карактеристика, по којој је и добио име, јесу дуги, шиљати бркови, усмерени ка горе. Да ли су ови бркови упарени са кратком бадицом или не, зависи од поднебља у коме Шиљобрк живи. Најчешће место становања Шиљобрка јесте оближњи солитер, најчешће поред реке или парка, са погледом на исте.
У друштву, Шиљобрк се истиче тиме што увек седи на земљи, у турском седу. Сем турског седа, карактеристично је то што Шиљобрк увек седи у средини, приморавајући тако слушаоце да или формирају круг око њега -нешто налик сеанси са медијумом- или да седе лево и десно од њега, погледа увек упртих у Шиљобрка -тиме стварајући атмосферу сличну Да Винчијевој “Последњој вечери”. Сваком правом Шиљобрку више одговара ова друга варијанта. Импонује му ваљда, осећа се моћније, шта ли већ.
Елем, Шиљобрк увек има између 22 и 25 година, и иако му сви говорее да нађе посао, сматра себе интелектуалцем, и као такав категорички одбија ову могућност. У случају да је Шиљобрк старије старосне доби, обавезно је реч о апсолвенту -једном од оних “вечитих”- или је то пак новопечени студент коме никад није доста знања, па уписује факултет, други по реду. Шиљобрка никада нећете наћи на тзв. “pадничким” факултетима, попут Машинскoг, Техничког или Агрономског. Не, Шиљобрк воли само оне “фенси” факултете, попут Филозофског или Филолошког, те сходно томе исте и уписује. У крају у коме живи има и своју фан групу -обично скупина од 7-8 тинејџера kоји му се диве и гледају у њега као у Бога- са којима глувари сваке вечери испред солитера.
Одликује га једноставан -неки би рекли аљкав- стил облачења. Обично се у одевној комбинацији налазе бермуде -никад не носи панталоне- са бесмислено много џепова, мајица са обавезном апликацијом -најчешће је то Ел Команданте Че Гевара лично- како би показао свој бунтовнички дух, и поцепане старке - како би показао своју једноставност. У обзир може доћи и кошуља, увек карирана и увек са кратким рукавима, никада до краја закопчана.
У друштву увек пије шприцер -зимски-, јер је то пиће боема -а боеми су највећи мислиоци савременог доба. Слуша метал или рок. У кафане не иде, јер су оне легло простаклука и назадности нашег народа. Дискотеке не воли због “неадекватног избора музике” која се у истима пушта. На славе и весеља не иде, Цркву пљује -али то је сад у моди-, у Бога не верује, али у ванземаљце верује. Воли филозофске расправе и радо се у њих укључује. Када вам постави питање, то не чини да би сазнао нешто ново, или чуо ваш одговор, већ да би вас убедио у свој. Монархиста је, Шешеља мрзи, на изборе не излази. Спорт не прати јер је то за ретарде. Одликује се великим самопоуздањем. Егоцентричан је. Убеђен је да је увек у праву. Његове мисли су најдубље, његови вицеви најсмешнији. Себе сматра несхваћеним геније и највећим умом данашњице, и иако то пориче, сања о томе да за њим јуре масе са нотесима и записују сваку његову реч.
Вукајлију сматра забавом малоумних, али мисли да би, упркос чињеници да сајт ретко посећује, требало да добије титулу почасног администратора или тако нешто. Ако у друштву нема никога ко би аминовао његове ставове -што је богохулно и помислити!- назива их неандерталцима и слепима код очију, јер не виде његову величину. Порниће не воли -иако није ретка појава да је то маска испод које се крије “кожа, ланци, бичеви перверзњак”-, а за девојку нема времена. Нема свој одређени фах, јер “сваки фах је његов фах”-барем он то мисли. Русе и Немце обожава. Куне се да није комуниста, иако Лењинову биографију увек држи надохват руке. Фашиста није али се Хитлеру диви. Анархиста није, али види себе на челу покрета који ће срушити систем. У будућности, нада се барем докторсклој дипломи, иако сматра да би за његов ниво генијалности требало смислити ново звање. Његов мото је: “Ја, Бог -или “Оно Нешто” како га као убеђени атеиста назива-, десет места празно, па сви остали”. Идоли су му Ниче и Хемингвеј - зашто, ни сам не зна, јер не чита ни једног, ни другог-, а омиљена пеcма: “Нико као ја”.

Дијак је некада давно био писар, канцелар на двору. Учен човјек (што се сводило на то да је знао да пише и прочитао је три цитата неких филозофа, које је бесомучно понављао), за разлику од мноштва убогих рабова који су, онако болетовски, искривљених уста натуцали слова са надгробних споменика. Дијачити би данас значило: пресеравати се, паметовати, бити импотентан. Солити памет другима преко интернета, углавном не знајући ни с ким се има посла, што аутоматски ставља знак питања на смисао дијачења.

Скуп универзалних изрека које славе вољу и одлучност појединца или групе да начини позитивну промену у свом животу и генерално, допринесе срећи и благостању, било личном, било људи око себе.

Служе да подигну морал и бустују самопоуздање и его у оним тренуцима кад нам се партија преферанса са Бранком Ћопићем и Душком Костићем учини као добра идеја за суботње дружење, кад упаднемо у било какву врсту невоље или кад нам се учини да је испред нас изазов који је теже превазићи него организовати заједничку концертну турнеју Томсона и Баје Малог Книнџе.

Све то звучи фантастично помпезно и екстремно напаљивачки, али само на папиру. У самом концепту свега тога постоји фабричка грешка, а то је веровање да разрешење проблема и изазова пред нама зависи искључиво од нас и да само нешто треба да нам кврцне у глави и да помислимо "саћумујебеммајкумајчину" и то је то. Разгрћемо све око себе и крчимо себи пут до среће и славе. Лепо би било.

Наравно, у стварном животу је довољан један миг природе, једна несрећна околност, једна погрешно распоређена звезда и свеже напумпани морал остаје у прашини као Светски трговински центар 11.09.2001. Једноставно, чак иако комисија утврди да су испуњени сви услови за регуларно извлачење, ако у бубњу дође до грешке, све се распада. Немогуће је увек све испланирати и предвидети, јер увек кад помислите да сте чврсто стегли живот за мошнице, он нађе начин да вас тресне у ваше, насмеје вам се у лице и запиша вас одозго док ви још брекћете од ударца као пас на врућини, да парафразирам Драгослава Михаиловића.

Не каже се узалуд - кево, роди ме срећног, па ме баци и у ђубре.

Појава која је увек била и биће присутна, само што је се сви сете и размишљају о њој тек онда кад се сматрају оштећеним, а никако у ситуацији кад су можда они неког натерали да се осети као безвредно говно, макар и ненамерно.

Први постулат: Женску пажњу нећеш добити уколико ниси репрезентативног изгледа и не испуњаваш већ одавно успостављене критеријуме привлачности, при чему се гледа сваки детаљ на лицу и телу. Људима прелепог лица и тела је све много лакше, отварају им се готово сва врата и људи се другачије понашају у њиховој близини, и много им је лакше да остваре потребне контакте. Привлачним мушкарцима ће жене саме прилазити и моћи ће сами да изаберу којој ће рестаурирати вулву, а коју ће одбити, уз комплименте, тако да она ипак помисли да, макар у будућности, има неке шансе, уз констатацију да је испао фин и да није ђубре. Ако је изглед просечан или никакав, може да те извуче само дебели банковни салдо, величине Форт Нокса, па да се надаш да ће се уз тебе скрасити нека добра риба кад почне да јој истиче рок трајања. Ако ниси миљеник фортуне, можда ти западне и неки просек, такође тек кад јој прође време, јер и оне прво иду на најбоље. Поред ове две категорије, пожељно је такође бити и кршни, доминантни домаћин који је у могућности да ради тешке физичке послове, вози, поправља ствари по кући, и генерално ради све послове намењене мушкарцима, ниједна не жели метиљавка који није у стању да подигне тешко (неће проћи прича о једнакости полова кад стигне десет метара дрва, иако је она потекла од жена), не вози ауто и склања се у страну кад упадну лопови, уз речи "у шпајзу имате добру домаћу, а у спаваћој соби ми је жена, само мене не дирајте". Ако ниси ништа од овога, можда убодеш једино неку радодајку коју јебе година производње, а нико је није већ узео јер је простакуша и дронфуља и пола града већ добро зна каква је.

Додатак првом постулату: Ако имаш неки упадљив недостатак, не ходаш како треба, слабовид си, имаш блаже менталне поремећаје, социјалан си колико Ледерфејс из "Тексашког масакра", гојазан си и слично, а успут изгледаш као да те правио Лука Модрић, нема ти помоћи. Унапред си означен, као жигосана стока, као јунак Домановићеве "Данге" и ту нема помоћи, јер те супротни пол уопште и не региструје као мушкарца способног да их оплоди, и служићеш вечито само за тренутке досаде, или за суботе увече кад нема никог бољег. У њиховом мозгу је прекидач који те оживљава као репродуктивно способног мушкарца (ма колико ти то био) потпуно искључен, у случају да недостатак није невидљив голим оком а ти изгледаш као Бред Пит. У супротном, можеш да на'ваташ неку од претходно поменутих радодајки која је начисто пропала, или рибу са неким сличним дефектом, која због тога такође не добија пажњу мушкараца.

Други постулат: Мушку пажњу нећеш добити уколико ниси репрезентативног изгледа, али они су много мање пробирљиви и брже попуштају, иако је женски сексуални нагон јак исто колико и њихов. Друштво је мушкарцима наменило улогу оних који морају да приђу, те се они чешће одлучују за сигурније варијанте, уколико не прођу код оне на коју су се намерили. Неком је важније лице, неком тело, али да би завредела минималну мушку пажњу, мораш макар просечно да изгледаш. Ако си поред тога и способна да будеш домаћица, а поклопи се да си и нешто више од просечне камењарке кад је у питању укус за филмове, књиге и игре, или имаш појма о спорту, то је најбоља комбинација, мада је та врста скоро изумрла. Ипак, ако изгледаш као нерођено дете Марије Шерифовић и Толета Караџића, неће ти помоћи ништа, можеш само да чекаш неког очајника који нема избора, или се пијан зајебо, па да га зафркнеш на трудноћу.

Трећи постулат: Било да си жена или мушкарац, ако не припадаш ниједној од поменутих група, или спадаш у оне из додатка првог постулата, твоја ситуација је екстремно тешка. Свако ће рећи да физички аспект није важан и да има и битнијих ствари (што, на дуже стазе и јесте тачно), али теби то ништа не вреди. Можеш да будеш члан МЕНСЕ који рецитује Хомера на старогрчком, дубински анализира кризу на Блиском истоку, скида бечке класичаре на слух, и по тежини рангира 18 поглавља Џојсовог "Уликса". Можеш до сутра да причаш како је то што ти знаш и можеш важније од животињских, прљавих нагона за коитусом, с обзиром да тебе нагризају исти нагони. Јебати/примити нећеш, осим можда у изузетним (горенаведеним) случајевима.

За разлику од нормалног света где чивилук има основну и за већину људи једину улогу- да буде место на коме се каче капути , јакне и сл. у микрокозмосу српске провинцијалне болнице он постаје легитиман медицински инструмент.Наиме због хроничног недостатка сталака за инфузију, иначе врло скупих и мистериозних скаламерија за чију се тајну израде сматра да је неповратно изгубљена раних 80-их година 20.века јер млађи сталак нисам видео, најбистрији умови српског здравства долазе на идеју да чивилук преузме бригу о нашим пацијентима и њихови спорокапајућим инфузијама.Напредност нашег здравства најбоље се илуструје управо овим примером јер то још нити једном европском народу није пало на памет а велика је вероватноћа да никада и неће јер смо ми то већ патентирали и заштитили као најјачи српски бренд уз шумадијску Томовачу и пиротску пеглану кобају.Укратко све се своди на то да док је ''Швабо јео рукама а ми Срби на двору виљуском боц...'' фазон

Зашто никада нећу наћи девојку својих снова ?

Ово је питање који сваки мушкарац у животу постави себи једном. Нажалост ретко ко има одговор, а и ако га састави обично није тачан. Многи мушкарци покушавају да се утеше тако што долазе до малтане смешних закључака који се такмиче које је више депресиван од оног предходног...
као нпр....нисам довољно висок, или сам незанимљив, вероватно сам пре дебео или пре мршав или сам једноставно ружан и непривлачан женама, или временом се долази до закључка да "Мора да нешто није уреду са мном"

Али тако нешто нећете нећи у овој дефиницији, пошто има нас кој не желе да се досађују у животу чињеницом да немам среће са женама. Нисам први који ћу признати да моје потенционалне шансе да уђем у разумну везу су еквивалентне нули. Одмах на почетку категорички одбацујем могућност да сам ја крив због дате ситуације или неки мој недостатак или чак вишак, не зато што сам ја као веома паметан дечко већ због чињенице да постоје студије засноване на ову тему...које ћу покушати упростити овде...

Хајде да започнемо објашњавање ове теме са претпоставком да су моји критеријуми за жене веома високи. Као и код већине мушкараца наши "високи критеријуми" се обично заснивају на три категорије.

1. Потенционална девојка мора бити (барем у мом случају) година сличних мени...+ минус ти четри године.

2. Девојка мора бити лепа...наравно и споља и изнутра.

3. Треће али доста битно мора бити разумно интелигентна, не мора бити материјал за менсу, али да је у могућности да поведе интелигентан разговор и надовеже се на исти.

Ето три мала услова, који сигуран сам сви ће се сложити да су разумни.

То је речено....сада ћу покушати да демонстрирам зашто ја искрено мислим да је тешко ако не и немогуће наћи некога ко испуњава барем два од горе ти наведена услова.

Број људи на планети земљи (у 1999 години) : 5 592 830 000

Почињемо са популацијом планете у којој леже моја интересовања...да се не каже да сам против идеје о вези преко једног или више континената (наравно ако је иста могућа)...али са друге стране мале су шансе да упознам неку фину девојку из Аустралије...
Како год...најпоузданији подаци о популацији на планети долазе од United States Census Bureau's 1999 World Population Profile и те податке ћемо користити овде....

....од тих пет милијарди, жене су : 2 941 118 000

Самим тим што сам хетеросексуалног опредељења....половина популације у старту отпада, жао ми је због вас момци...а са друге стране и не :)
Пошто сам становник Европе самим тим морам се определити за статистичке податке о женама из земаља "првог света" иако Србија се лако може да се уброји у земље "трећег света" ал ај добро...

...што му дође да у земљама "првог света" број жена је : 605 601 000

Овај број је узет чисто из практичних разлога, пошто шансе да упознам фину девојку из Бутана или богињу из Гане уживо или преко нета су непостојеће, пошто исте вероватно немају ни хлеба, а камоли пасош или компјутер са интернететом.

...тренутно жене у годинама између 19 и 25 година : 65 399 083

Пошто нит сам педофил нити имам жељу за озбиљном везом са неким ко је већ ис школовао своју децу...демографски подаци Америчке владе су елиминсали такве женке тек у развоју или у зрелом добу...

Персонална привлачност (физичка и психичка) је стриктно субјективни критеријум, а критеријуми субјективног типа углавном се разликују отуда и пословица "сто људи, сто ћуди"
Сва срећа па нема потребе да објашњавам који су моји лични критеријуми...а рецимо да девојка коју би ја сматрао привлачним мора да испуњава барем два критеријума од горе три наведена.
Овде мора и мало математике...користићемо стандардну статистичку теорију ево и слике...

http://img261.imageshack.us/img261/2450/formulax.jpg

добијени број помножимо са са тренутном популациом...и добијемо број потенционалних кандидаткиња које су привлачне : 1 487 838

Затим истом формулом израчунамо и број интелигентних међу лепим девојкама

http://img207.imageshack.us/img207/1484/formula2.jpg

и око 84 % кандидаткиња је отпада самим тим остајемо на цифри од : 236 053 интелигентних, лепих девојака мојих година.
И такође рецимо да је половина већ удата или имају дечка.... : 118 027

Наравно наћи девојку која ми се свиђа је само пола посла, треба и ја да се свидим тој девојци, претпоставимо да су шансе да се свидим некој девојци око 50% али пошто нит имам константно превозно средство, новце, викендицу, своју собу, свој мир...и још доста ме спречава да бих оставио проценат на 50....ја сам приморан да га сведем на бедних 10% што му целим бројевима дође : 18 726 девојака које се мени свиде, којим се ја свидим, које су интелигентне, које су лепе (и споља и изнутра), које могу да преживе чињеницу да нит имам ауто...смештај и бла, бла, бла, све остале ствари које су их маме научиле о мушкарцима и њиховом статусу и положају и чињеници да ништа од тога неће имати ако се не удају добро.

Закључак

Овде на крају наших статистичких података и полу-разумних претпоставки наилазимо на број од 118 027 потенционалних девојака, на први поглед наш коначни број и није толико мали...али размислите о овоме...када бих ишао на слепи састанак са новом девојком сваких недељу дана морао бих да потрошим 3493 недеље да бих нашао једну девојку од оних 118 027 то је скоро 67 година....
Као Европљанин рођен средином осамдесетих година прошлог века, претпоставимо да ми је животни век око 70 година, зато са сигурношћу могу да кажем да ћу бити мртав пре него што нађем девојку својих снова. Кад мало боље размислим и она ће вероватно бити мртва до тада.

п.с.
Зато.