(Posvećeno onim istaknutim pojedincima koji su se pohvalno izrazili o mom nažalost brisanom stvaralaštvu).
Ekološka zver. Lovci, koji hrane divljač kao što seljak tovi prase - s motivacijom da ga pojede - smatraju štetočinom vuka, koji kad napadne tor ne misli strogo samo na svoju pupu, već zakolje koji primerak i za poneti, jer se čitav čopor stara za mladunce. A ostane i za ostale šumske mesoždere: svi ste, braćo, pozvani. Pa i ovčarski psi tu profitiraju.
Zveri su čoveku privlačne zbog dveju zajedničkih osobina_
- viteškog duha - ne ubijaju protivnika koji se predao (Konrad Lorenc je pre pedesetak godina dobio Nobelovu nagradu za rad na tome. On Isusove reči: ,,Okreni i drugi obraz'' tumači kao: ,,Predaj se'', što nije bez osnova.)
- Druga je čisto anatomska: oči postavljene s lica (jer je lovcima potrebno trodimenzionalno vidno polje, dok je za plen važno da vidi sve okolo do iza leđa).
Inače je vuk strvinar, lepo od njega.
Vuk je velika zver (a ne kao što su meni govorili kad sam bila mala: kao pas. Prvo, i psi su preveliki. Velika pudla je otprilike kao ormanče ispod sudopere, plaši čoveka.) Vuk je 80 h 140, kao trpezarijski sto.
Vuk je jedan od predaka domaćeg psa (vidi Lorencovu knjigu, koju treba da ima svaka kuća, ,,Govorio je sa životinjama'', puna je anegdota, samo ne o vuku...) Drugi je šakal. Ovo, hehe, izgleda kao pesnica u nos teoriji evolucije, koja ne priznaje konvergenciju, mogućnost da od dveju vrsta nastane jedna. Međutim, nije baš tako... Šakalski se od vučjih potomaka oštro razlikuju, mada se začudo dobro mešaju - vidi haos u kinologiji.
1. Kapitolina - pomajka Romula i Rema. Nije neki primer, ali još ćemo videti...
2. Lobo, ,,Kralj Kurumpave'' (Currumpaw, reka na severu Novog Meksika, u SAD), vođa malog čopora koji je harao krajem XIX veka, za pet godina poklao preko 2000 grla stoke, kako kaže Vikipedija - zato što su naseljenici zaposeli njihova lovišta. (Kod nas je sličan ishod seče šuma - ptice pustoše zasade)...
I za kojim je raspisana nagrada 2000 $, veća nego za čoveka. I bio je pametniji od čoveka. Imao je svoje metode protiv puške, hajke, zamke i otrova...
Stradao je zbog ljubavi. Njegova vučica bila je možda albino, možda oštećenog sluha kao albino mačke, u svakom slučaju bela, upadljiva i kao takva nepoželjna među divljim životinjama. Vrlo je moguće da su se zbližili tako što ju je on uzimao u zaštitu.
Kad su uhvatili nju, uhvatili su i njega.
Našli su ih zajedno, ona je cvilela zarobljena, a on nije mogao da je oslobodi, zamka je tako napravljena.
Možda je čekao da ona sama sebi pregrize nogu? Životinje to rade; on bi je odvukao na sigurno i hranio...
Nju su ubili, a on im je opet umakao. Ali vratio se da je izbavi. Imali su belo mladunče. Izgubio je glavu i pao u zamku.
Njega nisu hteli da ubiju, ali on više nije hteo da živi.
Marketinški trik kojim prodavac potvrđuje garanciju kvaliteta proizvoda.
I da li smo se sto puta zapitali da li može da se koristi proizvod dok nam se koristi, i nakon toga odemo da zatražimo pare, da bismo odmah zatim kupili nov, isti takav. Ili pak, ako nam stvarno pukne da zatražimo pare eksplicitno izraženim nezadovoljstvom (ne)efikasnošću proizvoda, na šta kompanija takođe računa, naićićemo na brdo peripetija.
Ekipa mitbastersa ovoga puta istražuje da li kompanije zaista vraćaju novac nezadovoljnim kupcima u slučaju garancije na reklami.
Ovde imamo gomilu flekavog veša opranog Bonuks oksidžen pauer praškom za veš koji smo kupili u obližnjem marketu. Tvrdokorne fleke nisu uklonjene, stoga, rešili smo da se zaputimo direktno u market da izrazimo nezadovoljstvo.- Molim vas, želim svoj novac! Bonuks oksidžen pauer nije ni upola dobar kao na reklami u kojoj je obećano vraćanje novca.
- Molim?
- Moj novac, imam i račun.. Vidite!
- Sačekajte molim vas, samo da pozovem šefa marketinga .. :Gazda, ovde neki idiot traži pare za Bonuks prašak, kaže gledao reklame neke na televiziji:..
- :Pa nek im plati taj koji im je to i rekao:.
- Khm, ovaj, hehe šef marketinga mi je upravo izdao naređenje da vam saopštim da novac vraćaju ovi što su pravili reklamu, tj vlasnik kompanije..I naša ekipa nije odustala. Potraga za istinom se nastavlja. Pažljivo gledamo etiketu na kojoj piše broj telefona kol centra.
- Dobar dan. Nezadovoljan sam Bonuksom i hoću svoje pare!
- Žao nam je gospodine, mi smo samo uvoznik i distributer za balkansko područje, ne i kompanija koja uvažava reklamacije. Moraćete da porazgovarate sa pi arom firme, a pošto je proizvod nemački, možete im se obratiti direktno na broj koji bi vam sad dali ili putem mejla..Ovakav zahvat podrazumevao je znanje nekog stranog jezika pa smo unajmili prevodioca, jer oficijalno obraćanje nije smelo da trpi nakaradnosti gugl translejta.
30 dana kasnije odgovor
- Zaista nam je žao što saradnja nije upotpunjena na obostrano zadovoljstvo, molimo vas da nam pošaljete pakovanje proizvoda i broj vašeg bankovnog računa kako bi izvršili transakciju.
60 dana kasnije
- Poštovani, uplaćena su 3.50 evra na vaš bankovni račun.
I mit je potvrđen. Doduše dobroće nema iz svega ovoga, pošto je poštarina na kraju izašla 25 evra, ali da lažu - ne lažu!
U današnje vreme to je normalno.
E jebi ga sad. Uvek se nađe neka budala, koja je u većini istomišljenika, da lupi kontru i kaže "to nije tako". To je već stvar izgarđene reputacije, koja je naklonjena kulturi globalističke Nemačke i bon tonu, koji sam jedino poštovao na slavi kad se jede prasetina, - ako me razumete, ono kao kašika, nož, viljuška, eventualno korišćenje salvete ako mi procuri mas' niz bradu... Da ne dužim.
Glavni akteri, koji glume svoje "kulturno porodično vaspitanje" propraćeno nekom prefinjenom finoćom jesu na prvom mestu devojke. Zašto one? Pa one su tako lepe, nežne, fine, umiljate, blage... Ipak je to naša lepša polovina, zar ne? Khmmm... Grdno se varaš ako tako misliš. Činjenica, da kad ugledaš dobru žensku na ulici, prva pomisao jeste šta bi joj sve radio (bludne radnje predstavljene šveckim akcionim filmovima), ali kad malo bolje pogledaš videćeš kilogram rifuznog pudera na licu u cilju prikrivanja zaostalih pubertetskih bubuljica i mitisera, ožiljak iz osnovne škole nastao kao posledica lupanja glavom od radijator - to mi prvo palo na pramet. Zadnjica je uvek utegnuta i istaknuta nekim seksipilnim tangama... Kad smo već kod guzice. Ne znam da li ste primetili, možda i niste imali prilike, devojke u većini prde ka' nenormalne, što je u suštini i normalno, jer kako kažu naši stari: "Zdrava guza prdi". Najviše vole kad legnu u kadu, pa kroz žubor vode i kupku koju su prethodno smućkale, puste krik govneta za slobodom. Što je još zanimljivije, željne su isčekivanja da njihovo čulo mirisa proradi i osete taj proizvod. To bi trebalo da je u redu. I vi to radite sigurno. No da ne zalazim previše u detalje, da vam ne zgadim pojam pičke, preći ću na sledeću stvar.
E pazi sad. Mi muškarci, predstavljeni kao: glava kuće, jači pol, osobe jakog karaktera, zaštitnici lepše polovine, se takođe nalazimo na listi foliranata - da se tako izrazim. U principu, mi nismo takvi, jednostavno samo se tako predstavljamo radi jače reputacije koju sam maločas naveo. Koliko vodimo računa o ličnom izgledu i higijeni, to i nije toliko zamerljivo, ali svakako jeste pokazati slabost prema lepšoj polovini. Zašto? Pa to je jednostavno, ako pokažemo bilo koji vid slabosti završićete kao hulahop na malom prstu ženske ruke. Padate pod komandu iste i postajete rob, nažalost ne rob bludnih radnji već nekih osnovnih. Recimo domaćinstva. Takvi se uglavnom nazivaju papučari, ili možda malo bolje, papučići, cipelići, i tako te fore. Prva suza, je i prvi korak do ropstva. A druga je već nemoć u predstojećim radnjama. U takvim slučajevim, glavna i jedina moguća afirmacija jeste raskid ili razvod braka. U svakom slučaju dođe ti na isto.
Nadam se da vam je sada jasno zašto muškarci plaču, a zašto žene prde.
Lik koji se uvek bori za nečija prava. U glavnom iritantna osoba, stalno ima da doda kako to nije u redu, ne može to tako, valjda se još neko pita i slično. Iako je izraz došao od funkcije iz Starog Rima, gde je plebejski tribun bio čovek koji se bori za prava plebisa u najširem smislu, koristi za sve grupe i pojedince koji mogu biti ugroženi.
-Matori, ko sve ide sa nama na Divču?
-Za sada Rista, Vojin, Trajko, Mile i Ignjat.
-Brate, čuješ li ti sebe?
-Što?
-Pa pogledaj spisak!
-A jeste malo gej, ali valjda nađemo neku pičetinu na Divči...
-Nije u tome problem, konju. Kao da ne znaš da u svakom slučaju nećemo jebati...
-Nego?
-Trebali smo neke ženske da povedemo da ima ko da nam kuva. Ima da se proserem od tunjevine i ostalog iz konzerve.
-Au, tebra...
-Jebi ga, navikao sam na domaću kuhinju.
-Ne to, Milenko, nego tako pričaš o ženama kao da su one samo sprave za spremanje hrane. Gledaš na njih kao na objekat koji te hrani, ne možeš takav stav da...
-Šta si ti, Branko, plebejski tribun? Mnogo sereš, meni nešto pričaš a ti si jedino hteo da ih vodiš da bi jeb'o, čak i pod uslovom da ti njima kuvaš!
_______________________________________________________________________
Rim 91. godine p.n.e:
-...zato smatram, poštovani senatori, da svi Italici zaslužuju da budu punopravni građani Rima!
-Naduvaš mi jaja, Marko Livije!
-Šta sad hoćeš, Kvinte Servilije?
-Te ovi treba da imaju ova prava, te ovima treba ovo da se uradi...i sad još ovo za Italike. Šta si ti jebote, plebejski tribun?
-Da, defektu!
-Ma poližeš mi racku, Marko Livije, šta je sledeće? Da Italici prave neki trijumf po forumu, da naša deca to gledaju pa da misle da je to u redu? Da nećeš možda da dozvoliš i brakove između Rimljana i Italika? Hajde samo gledaj pa im dozvoli i decu da usvajaju!
-O čemu to ti?
-Ubij ubij Italikaaaaa, Italikaaaaa, ItalikaaAaaaAaaA!
Anti Don Kihot bez Sančo Panse. Osoba koja ludim i glupim postupcima spasava živote nevinih.
Školski primer nekoga ko ima više sreće nego pameti i ostalih vrlina. Mada, on možda samo pasivnije učestvuje u vremenu i prostoru, a aktivnije u večnosti, to ti je kao što slikar vidi drugačije sliku od ostalih.
Zima. Mentolmen nosaše osrednju, ali neurednu bradu, crnu vunenu kapu nakrivo stavljenu i neku čudnu preveliku jaknu boje džakova za cement. Vozaše se noćnim gradskim prevozom kad uleteše na nekoj stanici četiri manijaka i počeše da biju i udaraju redom pesnicama, šamarima i čekićem za razbijanje stakla u slučaju opasnosti. Niko ni da pisne, ukakili se svi, niko da zove miliciju, vozač ćuti i trpi. Mentolmen bejaše u prednjem delu busa i gledaše ih kako se približavahu i zamišljaše kako vadi mač i u mešovitom stilu Obilić
Miloša i Brus Lija spasava srbstvo i pride hongkongštvo. Glavni manijak udari čoveka pored Mentolmena kojega pritom i malo odgurnu. Mentolmen onda odmah tupavo odsolira {van zamišljenog stila} i to tako da ga svi čuše- Šta se guraš, manijače jedan? Kad ono... tajac u busu, manijaci u neverici... I posle dve-tri sekunde neprijatne tišine kaza zamenik glavnog- Ma pusti ovog, vi'ž da je neki mentol... ; .: .. ፟፡፣᎐᎒፨።፠፤፟፟Izbačeni iz ritma, manijaci se povukoše, pomeriše se metar ka srednjem izlazu, odjednom, omaleni glavni manijak, pokuša da udari Mentolmena čekićem po ruci i promaši ga. Izmeniše poglede. Mentolmen njega ugleda pogledom mladog narodnog pevača koji prvi put vidi razdroćkanu pijanu Britni Spirs, a manijak njega pogledom Roberta Bađa iz '94. kad je 'omašio jedanaesterac protiv Brazila. Onda manijaci odoše do vrata, arlauknuše, razbiše staklo i napustiše vozilo na prvoj stanici.
A sve ženske iz busa ne priđoše Mentolmenu i ne dadoše mu broj telefona. On ode da spava.
Legendarna rečenica koju je izgovorio Hamfri Bogart u Kazablanci. Iako je globalnu popularnost stekao sa Kazablankom, izraz datira iz vremena pre iste. A ono što je još interesantnije, i dan danas predstavlja predmet diskusija, koje se tiču, pre svega, njegovog značenja, porekla, itd.
Naime, da bih ga objasnio, ne bi bilo loše da se vratim malo u prošlost, u 18. i 19. vek u tadašnju Veliku Britaniju, vreme Kraljevske ratne mornarice, "Kraljevog šilinga" i srebrnih i drvenih krigli za pivo. Uzeti Kraljev šiling je u to vreme značilo prihvatiti posao mornara u ratnoj mornarici ili vojnika u armiji.
S obzirom na to da je malo ko bio spreman da ratuje u ko zna kakvim vukojebinama i da ugine sasečen domorodačkim tupim sekirama, napadnut malarijom ili proburažen strelom plemenskog poglavice, mnogi vojnici su angažovani na prevaru, ubacivanjem šilinga u kriglu piva (čime je osoba regrutovana i plaćena mimo njene volje). Naravno, da bi zaštitili sebe, ljudi su morali da nađu način da doskoče ovoj prevari, pa su tako nastale metalne krigle sa staklenim dnom, koje je omogućavalo svakom čoveku da vidi da li je šiling ubačen u kriglu, i ostavi mu mogućnost da odbije piće i izbegne regrutovanje.
Kakve ovo veze ima sa izrazom iz naslova, a još je veće pitanje, kakve bre kurčeve veze ima sa Kazablankom?
Pa da krenemo dalje. S obzirom na to da su krigle imale stakleno dno, ova fraza je postala zdravica. Nakon popijenog piva, osoba 1 bi kroz stakleno dno krigle pogledala osobu 2 (što je značilo da nema šilinga i da je time "pobedila" sistem, i izgovorila "here's, looking at you").
Vremenom (1879. godine), duga tradicija Kraljevog šilinga je prestala da postoji, ali je izraz ostao i njegovo značenje je postalo ekvivalentno značenju "nazdravlje", "živeli", "nek ti je sa srećom", ili bilo šta što možeš lepo da poželiš osobi s kojom piješ.
Tako da u slučaju Kazablanke, čuveno "here's looking at you, kid", gde se "kid", po ovoj teoriji, odnosi na mladost Ingrid Bergman, je ništa drugo do najobičniji pozdrav, samo, mnogo efektivniji od "goodbye and good luck", pogotovo ovako, pomešan sa šarmom Hamfri Bogarta i izgledom Ingrid Bergman.
Postoje i druge teorije vezane za ovu, sada već legendarnu rečenicu, tačnije, one koje govore da je ovo američki sleng, koji se vezuje za kocku, tačnije poker, i to za slučaj kada te gledaju žandar, dama i kralj iz ruke. Takođe, govori se da je Bogart dok je učio Ingrid da igra poker, izgovarao ovo da joj označi da je pobedio. Njoj je izraz bio zanimljiv, a on je, kao svaka prava faca, rešio da gi iskoristi tokom snimanja, da bi video njenu reakciju. Tako da je moguće protumačiti ovu rečenicu samo kao šmekerski način da je uteši: "Jebeš to što se rastajemo, dobili smo ovu partiju".
Kao i u svemu, istina je verovatno negde između, pa tako, američki izraz vuče koren iz engleskog, tačnije, rečenica koja se nekada davno koristila za označavanje "pobede" protiv sistema, postala sleng koji se koristi za označavanje pobede u partiji pokera. A zatim i našla svoj put do velikog platna.
Sve u svemu, s obzirom na kultni status filma, postoji solidna šansa da ćete njim ostaviti utisak na devojku s kojom ste u fazi muvanja. Uostalom, značenje i nije toliko bitno, bitan je trenutak u kom i način na koji se ovo izgovara.
Penal zbog koga tvoja ekipa redovno gubi. Penal koji diže frku i izaziva tuču (opcionalno bežanje sudije u kukurz kraj terena). Penal koji se se, iz tvoje perspektive, nikada nije dogodio. Penal koji ti uvek diže pritisak, koji te stalno razjari, bilo da si igrač malog fudbala ili (ne)verni navijač. Đavolski razlog zbog koga često pizdiš posle poslednjeg zvižduka sudije. Postoje dva glavna toka radnje.
Elem, kompletirao si još jednu smrdljivu nedelju u svom jebeno stresnom životu i otišao si da se odmoriš i isprazniš na tekmi lokalnog zonaša za koji navijaš od detinjstva, jer te je još deda učio da treba da navijaš ,,za naše, a ne tamo neke iz pičke materine". Dok se opuštaš sa tvojim ortacima, pevaš i piješ pivo sa lokalnim vođom, tekma se polako privodi kraju. Nerviraš se zbog nerešenog, ali moglo je i gore, a i sa ovim rezultatom tvoj klub prolazi u višu fazu takmičenja, pa što da se živciraš? E onda dolazi on, prodana duša, dželat u crnom, neviđena sudijska pizda i svira penal! Pa ti si video da nije bio penal, ovaj je samo folirao, bacio se i pao kao Inzagi! Ustaješ, počinješ da se dereš na prodanog smrada zajedno sa celom domaćom ekipom, da ga gađaš upaljačima i flašama popijenog piva i da besniš, a u ekstremnim situacijama i da mu jebeš sve po spisku.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ __ _
Školski turnir. Jebali ste treće šest i sad ste najbolji u srednjoj. Ili gotovo najbolji. Nevena te gleda iz publike. Jbte, kakvo dupe ima ta mala, strašno. Kako ćeš šmekerski da joj priđeš posle tekme. E onda se trgneš i shvatiš da se još igra. Lik sa loptom prolazi pored tebe, i ti onako u transu hrabro uklizaš na betonu i izbiješ mu loptu. Smradić padne preko lopte, ne dodirne te i počne da se previja. Sudija svira penal. Gnev se talasa u tebi, uzimaš loptu i gađaš smrada. Crveni zbog nespotrskog ponašanja! Koji penal, koji crveni bre, pizda mu materina? Nije videlo to! Ne smeš da izgovoriš sve to optužbe, naravno, zato što je sudija u ovom slučaju razvijeni profesor fizičkog, živa zverina. Zato se postiđeno okrećeš i opsuješ na glas, dok ti kolege iz ekipe prilaze da ti se najebu keve što si im sjebao turnir.
Lamudova pesma. Prva lasta ne čini proleće, ali prva seda stidna dlaka sigurno čini da shvatiš da je vršnjakovo proleće, a i leto - odletelo. Stižu godine pozne za Pišonju, u to nema sumnje. Primetio si da se dižeš teško, uz stenjanje i napor, a sve lakše padaš i posrćeš - guzica i stomačina pretežu, mada nije baš jasno kako utiču na "ornost" tvoje muškosti. Tešiš se da je to zbog kilograma koje si navodno nabacio od novogodišnjih praznika, pa će se sve vratiti na mesto ako izbaciš čips, pivo i pljeku, a uvedeš trčanje, tegove i drkanje. Jer, ti si jebač, ti nikada ne drkaš, jel tako? Sad te nužda tera, a ne žena kojoj ne prilaziš kao da im koleru u konstelaciji sa kugom u trećoj kući side, sa spratom sifilisa, hepatitisa i gonoreje. Naravno.
Ortaci te teše da ispod brega veliki kukuruz raste. Ako to nije pederski, ne znam šta jeste. Mislim, komentarisati polni organ u srazmeri stomačine najboljeg ortaka, a neretko i poznanika, pa i strendžera. Tužna istina je da te ne zanima više veličina nego funkcionalnost, što ide sa godinama, kao i mudrost. Posmatraš starije muškarce, naravno, ne u preponskom predelu, već kako se ponašaju, oblače, pričaju. U ušima ti odjekuje reč "prostata". Nje se sećaš sa rođendana kada je tvoj matori nešto masno opsovao, a majka ti rekla: "Ne slušaj ga, sine, on je prostata." Sad kapiraš da nije bio "prostata", već "prost tata". Ali, ne brine te bonton, tačnije - jebe ti se za njega, već te brine kako ćeš izaći na kraj sa tom boljkom. Što se uvećava prostata, što se ne uveća erekcija? Biologija van pameti... Kao što ćelavimo od glave, tamo gde se najviše vidi. Što ne ćelavimo od guzice, inače da nam se ne `vataju tarzančići i gorilice?!
Razmišljaš na temu da ipak za tebe još uvek ima nade. Jebaćeš ti mlade lepotice, ponovo. Ako može Leka da smuva onakvu ribu kao što je Nina, možeš i ti. On je stariji od tebe makar 15 godina. Imaš još šansi. Samo previđaš činjenicu da ti nisi Leka Deka, nemaš društvenog ugleda (lokal-šmekerizam sa pekarkama i apotekarkama se ne računa), love niti uticaja. Ali se ipak tešiš. Može on, mogu i ja. Naravno. Dopustio bi ti da te Nina oblači kao kretena, da šetaš neke džemperiće kao papučić, da se lickaš, pickaš, da se mirišeš i kupaš dva puta dnevno. Bio bi njen Ken, samo za još jednu priliku da se osetiš mlado.
Kad si rešio problem ko će te voleti, kako će te oblačiti neka riba koja može da ti bude ćerka, i gde ćeš izlaziti, ostaje samo da rešiš problem koji je obeležje svake jeseni - opadanje. Leka je doživljavao orgazam snimajući pesmu "Pada Vlada" sa Bajagom, a nije tako loše prošao. Bole te da li će pasti Vlada, osim ako svog vršnjaka nisi imenovao - Vlada. Pa razmišljaš... ima vijagra, ima cijalis, sada pominju neku afričku šljivu... Ma, puna Šumadija šljiva, obraćeš ih sve, samo da zaustaviš nezaustavljivo. Ima i ona pumpa... ako treba, kupićeš i pumpu za bunar, onu što vuče 20 litara vode u sekundi. Šta god je potrebno da bi mogao da jebeš. Hoćeš jebati i moraš jebati. Uprkos sedoj kurcodlaci.
A imaš dva izbora:
1) Da čupaš sede dlake
2) Da se farbaš
U svakom slučaju, čeka te duga, tužna i kišna jesen.
Tekst napisan za takmičenje "Organski visovi".
Pada zvezda padalica
Pada soko siva ptica
Pada osmeh sa mog lica
I sneg pada pre bozica
Pada covek posle pica
Pada dusa od umora
I noc padne kad je zora
Pada pada pada pada
Sta to pada pada vlada
Vec su mnoge pale vlasti
Pa ces i ti dragi pasti ...
Šalteruša, činovnik, pisar. Osoba koja je u firmama, preduzećima, kompanijama i državnim institucijama zadužena za odnos i rad sa strankama, klijentima.
Srpski činovnik iz provincije, s početka 21. veka... dobro i sigurno uvaljen u svoju poluraspalu fotelju, iz koje štrči stari, poderani sunđer ispod olinjalog kožnog prekriva. Ta je fotelja, ujedno, i njegov smisao. Od te se fotelje ne odvaja ni kada doručkuje, obično van vremena pauze, niti dok čita novine u trenucima kada nema stranke ,,s onu stranu" šaltera. Kada bi mogao, sve mi se čini, u njoj bi (ili, na njenim točkovima) prevalio i čitav put do toaleta; samo kada bi točkovi funkcionisali.
Njegov poluintelektualizam kojim služi režimu i vlasti, i državničkoj birokratiji, prizemniji je i banalniji od vulgarnosti ratara koji je došao da produži vozačku dozvolu za traktor, ili da pečatom overi kakvu hartiju od značaja. Takav poluintelektualizam jednako je zarazan i kancerogen po društvo koliko i neukost onih koji takve modele prihvataju i podržavaju. Isto tako, i sprovode. Njegova svest nije ni mogla da prodre u dublje pore, i to ne zato što su pore razbijene i uske, već zato što je njegova svest godinama i decenijama formirana u sobičku 3h3m, sa prednje strane oivičena staklenim šalterom preko kojega komunicira sa ,,svet(in)om", a iza njega, negde u arhivi, nalaze se gomile požutelih, masnih hartija, koje mirišu na burek i jogurt (ređe, i na neki čokoladni kolač, a redovno na crnu, domaću kafu).
Ovaj činovnik, kojega svakodnevno srećemo u različitim državnim institucijama i ustanovama, gaji u sebi i određenu dozu skepse i cinizma prema svakoj mogućoj promeni. Njegovo, po pravilu, strogo i hladno lice, sa graškama znoja po čelu i zajapurenim obrazima, saseći će svakog građanina (pojam uveden u vremenu kada, verovatno, ovakav tip činovnika u nas i nastaje, negde na dva veka od ovoga vremena), koji, opet po pravilu, nema svu ,,neophodnu" dokumentaciju - verovatno od svih članova uže familije, bar četiri kolena unazad. Država kaže četiri, a Crkva šest... a ne, to beše za incest. Dobro, i ovo je slično tome. Jer, činovnik i mora (nekada) utvrditi, ima li kakvih rodbinskih veza sa strankom, u tih četiri do šest kolena unazad, kako ne bi došlo do nekakvih familijarnih neprijatnosti. U svakom slučaju, od građanina se traži, i on je uslovljen time, izuzetno dobro poznavanje: 1) porodičnog stabla, 2) krivičnog i imovinskog prava, 3) svega ostalog.
Tako je naš činovnik, dobro i sigurno uvaljen u svoju poluraspalu fotelju, iz koje štrči stari, poderani sunđer ispod olinjalog kožnog prekriva, umesto uglednog, državnog službenika koji je na polzu narodu i otadžbini, pretvoren u poluintelektualno biće, poslenika različitih režimskih ideologija i vlada, kojeg se gnuša i prema kojem gaji svaku nesimpatiju/empatiju, nepoštovanje... gotovo svaki građanin države. ,,Šalterski službenik" ili državni činovnik, tako se našao na prvom udaru svetine koja sa razjapljenim čeljustima, sva od gneva i besa, kivno psuje i laje, izbacujući gorku sluzinu na staklene šaltere, iza kojih će kasnije, ni krivi ni dužni, državni činovnici ispijati crnu, domaću kafu, i jesti masni burek, sa jogurtom. U tetra paku. Ali ne više ,,trouglastom". Jer, bila su to neka druga vremena, kada je ,,trouglasti" jogurt bio ne (samo) prehrambeni proizvod, već demonstrativno sredstvo i – simbol jednog vremena.
Ne, nisam slučajno izostavio I na kraju imena.
Pre oko 20 godina preminuo je ovaj, ne toliko poznat kompozitor koji je svojih 5 minuta (tačnije 4:33) slave dobio nakon stvaranja njegove najpoznatije kompozicije koja se naziva ,,Tišina''. Naime, sve što mu je potrebno za uspešno izvoćenje ove kompozicije je da izađe na scenu, sedne ispred klavira, otvori note, i gleda u njih 4 minuta i 33 sekunde. Kada istekne to vreme, ustane, pokloni se publici, koja je inače u transu, i ode. Ideja o simfoniji u kojoj čak ni ne svira mu je donela mogućnost da zajedno sa Avaksovim tečom ladi jaja na Havajima. Genijalno, nema šta. Naklon za čoveka. Verovatno bi i Bajagin hit bio još popularniji da je primenio njegovu metodu. Džon Kejdž - sinonim za originalnost.
Danas njegovo prezime se može koristiti za osobu koja je sklona fiks idejama, koja opet za divno čudo, imaju prođu. Vama je obično to besmisleno, tanka priča, al' ipak uspeh je maltene zagarantovan. Neverovatno, ali istinito. Jednostavno, lik ima njuh za te stvari.
1956. Karnegi hol
- Džordže, imam tremu. Jebenu tremu.
- Opustite se gospodine Kejdž, imali ste jutros šes' proba, idealno ste izveli sve kompozicije...
- Brine me ,,Tišina''. Dal' ću uspeti da je izvedem najbolje što umem.
- Mislim da ništa ne može da pođe po zlu.
- Ako pogrešim kod moje najbolje numere...Ako...Ne, ja to neću moći da izdržim. Molim te u tom slučaju reci mojoj porodici da ih sve volim.
- Ne govorite tako gospodine Kejdž! Biće sve uredu!
:virka kroz zavesu:- Jebote, puna hala kao da AFK igra Ligu šampiona!
Kakvo sve značenje može da ima reč ,,futrolica''?!
- Molim?
- Transparent koji drži mlađana devojka prenosim u celosti: ,,Gospodine Kejdž, zamolila bih vas, za dobrobit čovečanstva, da donirate spermu...U moju futrolicu! Opaaaa!''
- Izgleda da ste svojom simfonijom privoleli veliki broj fanova. Gou der tajger! Kaman!Džon se poklanja, štemuje klavir, pušta štopericu i gleda u note. Oblio ga je 'ladan znoj. Nakon 4 minuta i 12 sekundi, Džon se odlično drži i već je velikoj većini ljudi u publici žao što je ostalo još samo 19 sekundi ove divne numere. Kraj, Džon se poklanja, dobija nenormalno jak aplauz i odlazi presrećan.
______________________________
- Večeras maskenbal! Studentkinje ludilo! Šta planirate? Tomo?
- Ja ću u badnjak. Olešiću se od alkohola.
- Ti Kejdž?
- U medvedića Lina.
- A?!
- Čuo sam iz pouzdanih izvora da one tri mnogo dobre pičke duvaju ko nenormalne, a od istog tog izvora sam čuo da nije hteo da im da vutre za večeras i da nemaju od koga da nabave. Tako da upadam u stan sa 4 paketa, maskiran u medveda i derem se ,,Moje ime je medvedić Lino, svaki dan donesem nešto fino.'' Opaliću barem dve, garant.
Ili naroCki rečeno: daj šta daš. Desi se tako da nekom dosadi da čeka da se nešto desi, da se mrzne zimi u svom sobičku prekriven pocepanim ćebetom, da mu dosadi da bleji po parkovima i krovovima zgrada, da kreše lokalne raspaduše jer za bolje nema para i da krene u lov na koku koja ima lepu gajbu. Da l' su godine, da l' stara majka koja kuka za unučićima (a i ne može više da čisti za svojim (lenjim) sinom), da l' što je stisla nejebica, da l' nesposobnost ili nemogućnost da se zaradi pristojna količina novca, tek nešto se redovno jebati mora pa makar to bila raspuštenica sa sve detetom, udavača razgažena kao auto-put "Bratstvo jedinstvo" u vreme praznika ili blentava, ali razmažena mamina i tatina mezimica. I tako se primerak našeg goluba-blejača iz parka se silom životnih (ne)prilika pretvara u kobca-lovca. Da li je koka ili pile sa falinkom ili bez, konak se mora naći, pogotovo kad dođe zima i padne sneg, pahulje bele prekriju breg i kad zavlada tama... ovaj... moram da prestanem da slušam Radio Moravu dok pišem...
Kako je kao i u slučaju Mice udavače, jeftinije je platiti Internet za jedan mesec nego turu pića u nekom klubu, moderni lovci posežu za društvenim mrežama da bi ulovili svoj plen. Pikiraju devojke, a neretko i raspuštenice, odnosno sve one koje "imaju tužnu priču", ali obavezno sa stanom. I sve počinje jednim lajkom...
Posle sati i sati smaranja na četu, pokazanog razumevanja za njenu jedinstvenost, pokazaivanja ljubavi prema deci (njenoj ili tuđoj), pekinezerima, pudlicama i čivavama; iskazanog divljenja Marijani Mateus i Zorani Jovanović; hvaljenja njenih kulinarskih sposbonosti; potom pokazanog umeća u popravljanju kompjutera, slavina, menjanja osigurača; zajmljenja novca od ortaka za izlaske, stalnog dokazivanja da mu je potrebna njena ljubav da ga greje koje će konačno biti krunisano zalivanjem njenog božura, naš mladoženja... ovaj kobac je konačno ulovio plen - koku sa lepom gajbom.
I živeli su zauvek srećno... A'a, 'oće to!
Uskoro, naš kobac-lovac shvata da je on ustvari postao plen jer se sve teže nosi obavezama koje nosi zona braka. Deca, stalno zvocanje žene da je to njen stan (njena kuća) i da se ona za sve pita i odlučuje, tazbina koja proverava "da li ona bitanga i neradnik pazi na njihovu ćerku", ubija mu i ono malo optimizma i volje za životom. Kao i svaki lovac, očerupa po koje pile sa strane, ali kako vreme prolazi, njegova golubica, njegova paunica, njegovo pilence sve više liči na vranu koja mu oči vadi čak i kad se zadrži 10 minuta duže u marketu, jer je bio dugačak red pred kasom. Sve češće umesto sa društvom u kafani i kladionici ili na stadionu gleda serije sa ženom, gunđajući sebi u bradu jer je rospiji opet zagoreo ručak. I na kraju se sa setom priseća kako mu je ipak bilo lepo dok je ležao na kauču i bio ogrnut samo onim ćebetom. Nije ga previše grejalo, bio je često i gladan, al' ga bar nije bolela glava. A sad samo gleda u jednu tačku, dok mu se stalno jedna misao otima od usta...
Madam, ne treba mi Vaša ljubav! Imam ja svoje ćebe da me greje.
Očas posla, ako imate nešto novca, poznajete par marketinških magova i pridržavate se sledećih uputstava:
1)Naučiti ga da se osmehuje, baš u svakoj situaciji. Nasmejan čovek je dobar čovek. Sa namrgođenim tipovima uvek nešto nije u redu, ravnodušni su, u najmanju ruku sumnjivi
2)Voditi ga po bedak lokacijama u zemlji. Kad nasmejan održi govor pred gladnim rudarima poverovaće mu bar oni sa kraćim stažom, ionako nema mnogo onih starijih, jer rudari ne žive dugo. Posete selima koja izumiru se podrazumevaju-tamo obećati veće cene za poljoprivredne proizvode, uvoz žena iz inostranstva ako bude trebalo i naravno uvođenje struje, telefona, asfaltiranje puteva i sl.
3)Voditi ga po verskim svečanostima širom države-tamo da se krsti pred kamerama što više. Ljubljenje ikone uz dubok naklon. Kratak govor uz podsećanje na njegovu porodičnu versku tradiciju, i slavu koju slavi. Kasnije kad se ti snimci izvrte po TV dati izjavu da on ne favorizuje ni jednu religiju i kako je posvećen ravnopravnosti svih verskih zajednica.
4)Poseta instituciji sa decom ometenom u razvoju je prilika da nas on, opet pred kamerama, podseti da je on od prvog dana u političkim vodama žestoko insistirao da se deci ometenoj u razvoju obezbede svi uslovi za što kvalitetniji život.
5)Učiniti da izgleda što lepše moguće. Teretana, kozmetičari, stilisti, frizeri... low IQ domaćice su veliki glasački potencijal. Upotreba oprobanog recepta "tamni sako, bela košulja, drečavo crvena kravata" ne valja da se dovodi u pitanje. Fotošop na bilbordima.
6) Priči o skorom kraju sveta u slučaju pobede prljavih ružnih i zlih protivkandidata valja posvetiti najozbiljnije intelektualne(i propagandne) napore. Strah je, jebiga jedan od najmoćnijih čovekovih motiva. Uvek pali, samo pitanje u kojoj meri.
7)Obećati bolji životni standard, niže cene hrane(NE upotrebljavati u ruralnim sredinama) obračun sa mafijom, tajkunima, korupcijom.Školovanje i lečenje ne za džabe(malo je njih koji će to da progutaju), već za kovanice koje svako od nas drži u zadnjem džepu.
8)Nastup u Beogradu. Možda i najbitnija stvar u kampanji (milionski glasački potencijal). Prvo i prvo, on je prastari Beograđanin. Ako nije rođen u Beogradu, zaljubio se u Beograd prvog momenta kad ga je video. Putovao je mnogo po svetu ali grad kao naš glavni za njega ne postoji. Jutro posle njegove buduće izborne pobede je jutro u kojem počinje izgradnja 3 do 4 nova mosta, revitalizacija svih pozorišta, sportskih dvorana, kulturnih lokacija širom grada, i vrećanje Beograda Beograđanima.
Ovih par uputstava se valja držati k'o pijan plota u misiji spravljanja novog predsednika.Sigurno ih ima još ali ih se autor nije setio.
Važna napomena: tekst se odnosi na prosek svih dosadašnjih predsednika i kandidata, autor je na SVE NJIH mislio.
Osobina pametnog poslovnog čoveka koji sa ciljem odvraćanja pažnje na pregovore i seminare vodi napucanu sisatu sekretaricu.
I malo sa ciljem ličnog zadovoljstva.
Preduzeće "NOVI PUTEVI", radnički savet.
Treći sat trajanja, pored ekipe u čelo stola samo najuporniji su ostali. Predsedavajući, sindikalac, zapisničar, pospani portiri, pijani bravari, poltroni, neki klinci pankeri koji čekaju da matorci završe svoje, jer imaju probu benda u istoj sali i čistačice koje prazne piksle i donose vinjake, kafu i sodu.
Sindikalac : - ...... da rezimiram.
Neko iz mase : - Fala kurcu.
Direktor : - Ajmo malo lepo... (značajno gleda po polupraznoj sali)
Sindikalac : - Naš, "vrli" direktor nam je iz bratskog Kazahstana doneo ugovor o izvozu trista hiljada litara kiselog mleka, za potrebe kosmodroma Bajkonur!
Direktor : - Vredan milion evra, recite i to! Pride, odnosi sa Rusijom, Kosmodrom oni kontrolišu!
Poltroni : - Bravo, bravo (gromoklasni aplauz iz direktorskog dupeta, dvojice najdublje zavučenih)...
Klinci : - (više za sebe) Divi seljaka, što se pale. Alo, bre čobani uleteli ste nam u termin pola čuke!
Sindikalac : - Jeste, samo se postavlja pitanje. Odakle nam toliko mleko? Još kamilje? Ljudi, dal' je ovaj čovek ovde normalan? Svesno nas upropaštava decenijama dok mi ćutimo! Dokle, bre!
Opet, oni iz mase : - Ajde da glasamo, pa da se razilazimo.
Sindikalac : - Gde Vam je bila glava, kada ste pravili ovaj ugovor? U šta ste gledali? Ko će platiti penale kada ne budemo mogli da ispoštujemo isti?
Direktor : - Ljudi, gledo sam joj u sise! To je nešto ne viđeno! Ovakve ( pokazuje rukama, kao da drži ludaje u njedrima, banatske)! Ma, potpisao bih i kapitulaciju, a ne ugovor! A strukić k'o vrbika, pod mišku da je staviš. Sve se lomi kad hoda, skroz me omađijala. Živ sam čovek, shvatite, pa praštajte.
Zapisničar, ujedno i pravnik :
- Ništa, ako je tako kako gospodin direktor kaže, vadićemo se na privremenu neuračunljivost. Ali u svakom slučaju možemo u Jagodini kod Palme da probamo da pomuzemo kamile, tamo smo na vlasti...Raja iz mase : - E, ako je takva nek mu je alal! Šta ste spopali čoveka...
Pošto je "standardizovana" podela prema veličini grudnjaka nekako suvoparna i nedovoljno sofisticirana, a ipak su u pitanju jako lepe i poželjne i "nemojtemeodvajatiodnjih" stvari, bilo bi lepo razvrstati ih malo detaljnije.
Bobice
Od sisa ima vrlo izražene bradavice i oreol (mada i on može biti "siromašan"). Nije impresivna pojava. Najčešće ide bez brusa. U slučaju ako devojka ovaj nedostatak nekako drugačije ne kompenzuje, postoji lepa verovatnoća da postane feministkinja (ili neka druga -inja), da se zavetuje na celibat i ostane verna svom viteškom "DonKihotskom" pozivu dok je sveta i veka.
Šljivice
Ove spadaju po veličini negde u "trojku", mada bez brusa nekako ne ostavljaju utisak. Devojka - vlasnica je uglavnom "fina gospođica". Ne fali njima ništa (preterano), samo povremeno poželiš da je devojka pila više mleka kad je bila mala. Imaš za šta da se uhvatiš, al' uvek čuješ onaj svoj Id, koji se redovno dere "Nabubreće!".
Breskve
Dovoljna veličina, sportsko "vešanje" i ponosna vlasnica, koja ih nosi k'o odlikovanja. Spadaju u klasu "puna šaka radosti". Devojka kad se napiči najčešće izgleda k'o da sija, dok joj grudi sa svakim udahom deluju sve privlačnije. Jako često koristi "push-up" grudnjak, tako da kad se pojavi sa dekolteom poželiš da se izgubiš u prostoru između dve sočne, fine... "Izvini, da, naravno, gledam ti u oči kad ti se obraćam..."
Dinje
Ove kad se pojave, svi se okreću i muško i žensko. Redovno "kipe" i vape za slobodom. Zamišljaš vlasnicu kako vadi mobilni između njih... Za početak. Mazao bi je uljem dok ne bi pregoreo. Ubrzo shvatiš da netremice blejiš u "bliznakinje", već se vidiš kako otimaš ribu, cepaš sve sa nje i zaranjaš u nepoznato, zanemarujući činjenicu da bi mogao da izgineš zbog rmpalije koji se čini da je u pratnji.
Lubenice
Iako impresivne, uglavnom su problem za vlasnicu. Grudnjak je obavezan i tu je da obuzda masu. Verovatnoća da devojka nikad neće iskusiti čari bandžija su velike. Povremeno ima bolove u leđima i problem sa kretenima (tipa "'De si, Simentalko?!). U sferi gde nema voća, ova vrsta grudi se još zove i "airbag" (ili još "milkbag" od strane nekih zlobnika). Vlasnica je uglavnom luda k'o struja, veoma pozitivna i ponaša se k'o da ne vidi poglede okoline.
Sveprisutna ličnost u društvu. Koliko god da se trudili, ne možete ga izbeći. Karakterišu ga duga masna kosa -najčešće crna- , gojazno telo -od sedenja za kompom- i mutne, polupijane oči, iz kojih, ako je verovati nekima, prosto izbijaju humor i mudrost. Ipak, njegova najvažnija karakteristika, po kojoj je i dobio ime, jesu dugi, šiljati brkovi, usmereni ka gore. Da li su ovi brkovi upareni sa kratkom badicom ili ne, zavisi od podneblja u kome Šiljobrk živi. Najčešće mesto stanovanja Šiljobrka jeste obližnji soliter, najčešće pored reke ili parka, sa pogledom na iste.
U društvu, Šiljobrk se ističe time što uvek sedi na zemlji, u turskom sedu. Sem turskog seda, karakteristično je to što Šiljobrk uvek sedi u sredini, primoravajući tako slušaoce da ili formiraju krug oko njega -nešto nalik seansi sa medijumom- ili da sede levo i desno od njega, pogleda uvek uprtih u Šiljobrka -time stvarajući atmosferu sličnu Da Vinčijevoj “Poslednjoj večeri”. Svakom pravom Šiljobrku više odgovara ova druga varijanta. Imponuje mu valjda, oseća se moćnije, šta li već.
Elem, Šiljobrk uvek ima između 22 i 25 godina, i iako mu svi govoree da nađe posao, smatra sebe intelektualcem, i kao takav kategorički odbija ovu mogućnost. U slučaju da je Šiljobrk starije starosne dobi, obavezno je reč o apsolventu -jednom od onih “večitih”- ili je to pak novopečeni student kome nikad nije dosta znanja, pa upisuje fakultet, drugi po redu. Šiljobrka nikada nećete naći na tzv. “padničkim” fakultetima, poput Mašinskog, Tehničkog ili Agronomskog. Ne, Šiljobrk voli samo one “fensi” fakultete, poput Filozofskog ili Filološkog, te shodno tome iste i upisuje. U kraju u kome živi ima i svoju fan grupu -obično skupina od 7-8 tinejdžera koji mu se dive i gledaju u njega kao u Boga- sa kojima gluvari svake večeri ispred solitera.
Odlikuje ga jednostavan -neki bi rekli aljkav- stil oblačenja. Obično se u odevnoj kombinaciji nalaze bermude -nikad ne nosi pantalone- sa besmisleno mnogo džepova, majica sa obaveznom aplikacijom -najčešće je to El Komandante Če Gevara lično- kako bi pokazao svoj buntovnički duh, i pocepane starke - kako bi pokazao svoju jednostavnost. U obzir može doći i košulja, uvek karirana i uvek sa kratkim rukavima, nikada do kraja zakopčana.
U društvu uvek pije špricer -zimski-, jer je to piće boema -a boemi su najveći mislioci savremenog doba. Sluša metal ili rok. U kafane ne ide, jer su one leglo prostakluka i nazadnosti našeg naroda. Diskoteke ne voli zbog “neadekvatnog izbora muzike” koja se u istima pušta. Na slave i veselja ne ide, Crkvu pljuje -ali to je sad u modi-, u Boga ne veruje, ali u vanzemaljce veruje. Voli filozofske rasprave i rado se u njih uključuje. Kada vam postavi pitanje, to ne čini da bi saznao nešto novo, ili čuo vaš odgovor, već da bi vas ubedio u svoj. Monarhista je, Šešelja mrzi, na izbore ne izlazi. Sport ne prati jer je to za retarde. Odlikuje se velikim samopouzdanjem. Egocentričan je. Ubeđen je da je uvek u pravu. Njegove misli su najdublje, njegovi vicevi najsmešniji. Sebe smatra neshvaćenim genije i najvećim umom današnjice, i iako to poriče, sanja o tome da za njim jure mase sa notesima i zapisuju svaku njegovu reč.
Vukajliju smatra zabavom maloumnih, ali misli da bi, uprkos činjenici da sajt retko posećuje, trebalo da dobije titulu počasnog administratora ili tako nešto. Ako u društvu nema nikoga ko bi aminovao njegove stavove -što je bogohulno i pomisliti!- naziva ih neandertalcima i slepima kod očiju, jer ne vide njegovu veličinu. Porniće ne voli -iako nije retka pojava da je to maska ispod koje se krije “koža, lanci, bičevi perverznjak”-, a za devojku nema vremena. Nema svoj određeni fah, jer “svaki fah je njegov fah”-barem on to misli. Ruse i Nemce obožava. Kune se da nije komunista, iako Lenjinovu biografiju uvek drži nadohvat ruke. Fašista nije ali se Hitleru divi. Anarhista nije, ali vidi sebe na čelu pokreta koji će srušiti sistem. U budućnosti, nada se barem doktorskloj diplomi, iako smatra da bi za njegov nivo genijalnosti trebalo smisliti novo zvanje. Njegov moto je: “Ja, Bog -ili “Ono Nešto” kako ga kao ubeđeni ateista naziva-, deset mesta prazno, pa svi ostali”. Idoli su mu Niče i Hemingvej - zašto, ni sam ne zna, jer ne čita ni jednog, ni drugog-, a omiljena pecma: “Niko kao ja”.
Dijak je nekada davno bio pisar, kancelar na dvoru. Učen čovjek (što se svodilo na to da je znao da piše i pročitao je tri citata nekih filozofa, koje je besomučno ponavljao), za razliku od mnoštva ubogih rabova koji su, onako boletovski, iskrivljenih usta natucali slova sa nadgrobnih spomenika. Dijačiti bi danas značilo: preseravati se, pametovati, biti impotentan. Soliti pamet drugima preko interneta, uglavnom ne znajući ni s kim se ima posla, što automatski stavlja znak pitanja na smisao dijačenja.
Danas, kada ima mnogo više obrazovanih ljudi, svaki Tači bi mogao da napiše tomove knjiga bez greške, koristeći internet koji mu rješava sve jezičke nedoumice, pa su samim tim greške u pravopisu nesumnjiv pokazatelj kurcobolje autora za fino podešavanje teksta, te shodno toj spoznaji i kritika uočenih grešaka postaje besmislena.
Za dijake je internet dvosjekli mač, jer tu mogu masi da pokažu svoje znanje, doduše anonimno, a sa druge strane taj isti internet obesmišljava to isto znanje jer je ono dostupno svima. Mnogi dijaci napuštaju internet dijaštvo i sa nestrpljenjem očekuju otvaranje novih objekata u gradu, da se škiljeći rugaju nepravilno ispisanim nazivima na engleskom jeziku, iliti na maternjem srpskom (za ovaj tip dijačenja treba da dobiju bezrezervnu podršku).
Internet dijačenje može biti propraćeno potvrdnim, odobravajućim klimanjem glave, ako i samo ako je tekst napisan baš, ali baš ono da ti se okrene želudac i kad iz njega isijava potpuna nepismenost (a ne blagi nemar koji je vrlo čest) autora, kome se svakako treba skrenuti pažnja na najosnovnije stvari. U tom slučaju i nedijak ponekad reaguje u najboljoj namjeri.
.......
Dipl.ing.arh. dolazi u stan nakon žurke na kojoj je sa kolegama iz firme proslavljao teškom mukom ostvarenu pobjedu na tenderu koja im osigurava platu za narednih par godina, ali i mukotrpan posao koji neki od njih neće ni moći da iznesu do kraja! I sretan i zabrinut.
Otvara neki fazon gdje je iskomentarisao neko sranje (pola tri ujutro, pijan, sa flekom od kečapa na šulji i pospan).
-(Dijak): ... mogao bi negdje da staviš zarez i da pripaziš na veliko slovo, i šta ti znači to pozz, to ne postoji u srpskom jeziku. Nadam se da nemaš više od šesnaest godina, bla, bla...
-Dipl.ing.arh. (sa nika Dinja, to mu je nadimak iz djetinjstva jer ima poveću glavu i išao je na kojekakva kurčeva takmičenja kao školarac): Ma pokenjam ti se na zarez dijačino i razbacam te tvoje fore ko nosorog govna onim svojim repićem, mundiru! Nemoj da ti napravim krater kurcem na čelu da nosiš tačku zarez kao pečat na svoje životno djelo!
-(Dijak): zbog takvih kao ti nam i jeste ovako.
-Dipl.ing.arh. -zaspo prije 10 minuta.
Skup univerzalnih izreka koje slave volju i odlučnost pojedinca ili grupe da načini pozitivnu promenu u svom životu i generalno, doprinese sreći i blagostanju, bilo ličnom, bilo ljudi oko sebe.
Služe da podignu moral i bustuju samopouzdanje i ego u onim trenucima kad nam se partija preferansa sa Brankom Ćopićem i Duškom Kostićem učini kao dobra ideja za subotnje druženje, kad upadnemo u bilo kakvu vrstu nevolje ili kad nam se učini da je ispred nas izazov koji je teže prevazići nego organizovati zajedničku koncertnu turneju Tomsona i Baje Malog Knindže.
Sve to zvuči fantastično pompezno i ekstremno napaljivački, ali samo na papiru. U samom konceptu svega toga postoji fabrička greška, a to je verovanje da razrešenje problema i izazova pred nama zavisi isključivo od nas i da samo nešto treba da nam kvrcne u glavi i da pomislimo "saćumujebemmajkumajčinu" i to je to. Razgrćemo sve oko sebe i krčimo sebi put do sreće i slave. Lepo bi bilo.
Naravno, u stvarnom životu je dovoljan jedan mig prirode, jedna nesrećna okolnost, jedna pogrešno raspoređena zvezda i sveže napumpani moral ostaje u prašini kao Svetski trgovinski centar 11.09.2001. Jednostavno, čak iako komisija utvrdi da su ispunjeni svi uslovi za regularno izvlačenje, ako u bubnju dođe do greške, sve se raspada. Nemoguće je uvek sve isplanirati i predvideti, jer uvek kad pomislite da ste čvrsto stegli život za mošnice, on nađe način da vas tresne u vaše, nasmeje vam se u lice i zapiša vas odozgo dok vi još brekćete od udarca kao pas na vrućini, da parafraziram Dragoslava Mihailovića.
Ne kaže se uzalud - kevo, rodi me srećnog, pa me baci i u đubre.
"Sve se može kad se hoće/Ako nešto želiš dovoljno jako, to se i ostvari"
Mislim da nema potrebe čak ni demistifikovati koliko je ovo bezvezno i koliko pripada nekom "tinejdž-telenovela-gej vampiri-Paolo Koeljo" svetu. Naravno da je veća verovatnoća da se uspe u nečemu ako se uloži maksimalan napor. Ali, to važi samo u slučaju da je postavljeni cilj u okviru naših mogućnosti. A uspeh nije zagarantovan čak ni tada, jer postoje ljudi koji su prosto hodajuća oličenja Marfijevog zakona i njegove su redovne mušterije.
Primera radi, ja sam duže vreme u kasnom tinejdž dobu zaista jako želeo da doživim buđenje pored djeve iz Svonsija, Ketrin Zite-Džons. Upoznavao sam je kroz filmove, nije me sprečavalo što su većinom užasni i što mahom služe za pokazivanje njenih atributa, zamišljao sam nas dvoje u sladostrasnim zagrljajima siline cunamija i kako mi posle srče k'o da krade benzin, razvio mi se desni biceps do pucanja. I zaista sam jako želeo da se to desi. Ali, nije se "cela vasiona udružila da mi ostvari san", nego se pojavila prekaljena matora gidža lečena od seksualne zavisnosti, sa zdravom krvlju ruskih Čivuta i odgovarajućim bankovnim računom, i to je bilo to.
"Budite promena koju želite da vidite u svetu/Da bi promenio druge, promeni sebe" i slično...
Neki ovu rečenicu pripisuju Gandiju, neki Majklu Džeksonu, od koga god da je, podjednako je glupa. Šta to zapravo znači? Oko tebe su sranja na sve strane za koja nisi kriv, ali ti ne treba da učiniš nešto da bi se krivi pozvali na odgovornost, nego da se sam promeniš...dubokoumno, nema šta...
Sam si kriv što nemaš da platiš struju, jer nemaš nikog da te zaposli, niti si pobornik podobnih političkih opcija. Nema veze što si adekvatno školovan. Problem je u tebi i ti treba da se menjaš. A to je jedino moguće ako oguglaš i počneš da biješ. Da ćutiš i da biješ. A onda će objektivni državni i pravosudni organi da ti pomognu i da stanu na tvoju stranu. Kako da ne.
"Put od hiljadu milja počinje prvim korakom"
Nemoj da pričaš! Ja reko' osamnaestim...
Pojava koja je uvek bila i biće prisutna, samo što je se svi sete i razmišljaju o njoj tek onda kad se smatraju oštećenim, a nikako u situaciji kad su možda oni nekog naterali da se oseti kao bezvredno govno, makar i nenamerno.
Prvi postulat: Žensku pažnju nećeš dobiti ukoliko nisi reprezentativnog izgleda i ne ispunjavaš već odavno uspostavljene kriterijume privlačnosti, pri čemu se gleda svaki detalj na licu i telu. Ljudima prelepog lica i tela je sve mnogo lakše, otvaraju im se gotovo sva vrata i ljudi se drugačije ponašaju u njihovoj blizini, i mnogo im je lakše da ostvare potrebne kontakte. Privlačnim muškarcima će žene same prilaziti i moći će sami da izaberu kojoj će restaurirati vulvu, a koju će odbiti, uz komplimente, tako da ona ipak pomisli da, makar u budućnosti, ima neke šanse, uz konstataciju da je ispao fin i da nije đubre. Ako je izgled prosečan ili nikakav, može da te izvuče samo debeli bankovni saldo, veličine Fort Noksa, pa da se nadaš da će se uz tebe skrasiti neka dobra riba kad počne da joj ističe rok trajanja. Ako nisi miljenik fortune, možda ti zapadne i neki prosek, takođe tek kad joj prođe vreme, jer i one prvo idu na najbolje. Pored ove dve kategorije, poželjno je takođe biti i kršni, dominantni domaćin koji je u mogućnosti da radi teške fizičke poslove, vozi, popravlja stvari po kući, i generalno radi sve poslove namenjene muškarcima, nijedna ne želi metiljavka koji nije u stanju da podigne teško (neće proći priča o jednakosti polova kad stigne deset metara drva, iako je ona potekla od žena), ne vozi auto i sklanja se u stranu kad upadnu lopovi, uz reči "u špajzu imate dobru domaću, a u spavaćoj sobi mi je žena, samo mene ne dirajte". Ako nisi ništa od ovoga, možda ubodeš jedino neku radodajku koju jebe godina proizvodnje, a niko je nije već uzeo jer je prostakuša i dronfulja i pola grada već dobro zna kakva je.
Dodatak prvom postulatu: Ako imaš neki upadljiv nedostatak, ne hodaš kako treba, slabovid si, imaš blaže mentalne poremećaje, socijalan si koliko Lederfejs iz "Teksaškog masakra", gojazan si i slično, a usput izgledaš kao da te pravio Luka Modrić, nema ti pomoći. Unapred si označen, kao žigosana stoka, kao junak Domanovićeve "Dange" i tu nema pomoći, jer te suprotni pol uopšte i ne registruje kao muškarca sposobnog da ih oplodi, i služićeš večito samo za trenutke dosade, ili za subote uveče kad nema nikog boljeg. U njihovom mozgu je prekidač koji te oživljava kao reproduktivno sposobnog muškarca (ma koliko ti to bio) potpuno isključen, u slučaju da nedostatak nije nevidljiv golim okom a ti izgledaš kao Bred Pit. U suprotnom, možeš da na'vataš neku od prethodno pomenutih radodajki koja je načisto propala, ili ribu sa nekim sličnim defektom, koja zbog toga takođe ne dobija pažnju muškaraca.
Drugi postulat: Mušku pažnju nećeš dobiti ukoliko nisi reprezentativnog izgleda, ali oni su mnogo manje probirljivi i brže popuštaju, iako je ženski seksualni nagon jak isto koliko i njihov. Društvo je muškarcima namenilo ulogu onih koji moraju da priđu, te se oni češće odlučuju za sigurnije varijante, ukoliko ne prođu kod one na koju su se namerili. Nekom je važnije lice, nekom telo, ali da bi zavredela minimalnu mušku pažnju, moraš makar prosečno da izgledaš. Ako si pored toga i sposobna da budeš domaćica, a poklopi se da si i nešto više od prosečne kamenjarke kad je u pitanju ukus za filmove, knjige i igre, ili imaš pojma o sportu, to je najbolja kombinacija, mada je ta vrsta skoro izumrla. Ipak, ako izgledaš kao nerođeno dete Marije Šerifović i Toleta Karadžića, neće ti pomoći ništa, možeš samo da čekaš nekog očajnika koji nema izbora, ili se pijan zajebo, pa da ga zafrkneš na trudnoću.
Treći postulat: Bilo da si žena ili muškarac, ako ne pripadaš nijednoj od pomenutih grupa, ili spadaš u one iz dodatka prvog postulata, tvoja situacija je ekstremno teška. Svako će reći da fizički aspekt nije važan i da ima i bitnijih stvari (što, na duže staze i jeste tačno), ali tebi to ništa ne vredi. Možeš da budeš član MENSE koji recituje Homera na starogrčkom, dubinski analizira krizu na Bliskom istoku, skida bečke klasičare na sluh, i po težini rangira 18 poglavlja Džojsovog "Uliksa". Možeš do sutra da pričaš kako je to što ti znaš i možeš važnije od životinjskih, prljavih nagona za koitusom, s obzirom da tebe nagrizaju isti nagoni. Jebati/primiti nećeš, osim možda u izuzetnim (gorenavedenim) slučajevima.
To što svi pričaju da izgled nije najvažniji, a ponašaju se suprotno, je zbog toga što nisu jači od svojih nagona. Pre nego što neko drekne "Je l' ti misliš da mi zbog pizde hapsimo?!", ja ću da odgovorim "Da", baš kao što se to desilo i u tom filmu. Da se sad pored tebe namesti neka naučnica koja je petica, pa i šestica na skali, i fizički ekvivalent Monike Beluči sa koeficijentom inteligencije u minusu, sve me strah da bi izabrao prvu, sa kojom bi raspravljao o radioaktivnim svojstvima elemenata. Isto važi i za žene, pre bi htele glupog Džonija Depa nego pametnog Taška Načića. U neku ruku razumljivo.
Licemerja je uvek bilo i biće. To što i muškarci i žene pričaju da hoće istinu, mogu da okače mačku o rep, zato što ne mogu da je podnesu (pukovnik Džesap, prim. aut). Niko neće da je kaže, jer neće da kvari odnose, hoće da održi iluziju pristojnosti, a i dobro je imati rezervu u blokčetu, ako propadnu povoljnije kombinacije. Tako da je umesto "Ne zanimaš me", "Odjebi", "Pre bih dala Rizi ciganinu", "Tebi ne dam ni na recept", uvek bolje "Dogovorićemo se", "Videćemo", "Drugi put", i tako dalje. Tako ispaljivač ne ispada stoka, a ispaljenima je lakše, jer svakako ne bi rekli "Više je/ga cenim zbog istine". Niko ne voli da čuje neprijatnu istinu o sebi, a pogotovo od nekog ko nam se dopada i koga bismo odvalili od polnog organa. Nemojmo se zajebavati.Takav je svet. Ljudi sa lošije podeljenim kartama i jeftinijim ulaznicama mogu samo u golubarnik, nikad uz teren. Mi smo ovde, ima nas gomila.
Za razliku od normalnog sveta gde čiviluk ima osnovnu i za većinu ljudi jedinu ulogu- da bude mesto na kome se kače kaputi , jakne i sl. u mikrokozmosu srpske provincijalne bolnice on postaje legitiman medicinski instrument.Naime zbog hroničnog nedostatka stalaka za infuziju, inače vrlo skupih i misterioznih skalamerija za čiju se tajnu izrade smatra da je nepovratno izgubljena ranih 80-ih godina 20.veka jer mlađi stalak nisam video, najbistriji umovi srpskog zdravstva dolaze na ideju da čiviluk preuzme brigu o našim pacijentima i njihovi sporokapajućim infuzijama.Naprednost našeg zdravstva najbolje se ilustruje upravo ovim primerom jer to još niti jednom evropskom narodu nije palo na pamet a velika je verovatnoća da nikada i neće jer smo mi to već patentirali i zaštitili kao najjači srpski brend uz šumadijsku Tomovaču i pirotsku peglanu kobaju.Ukratko sve se svodi na to da dok je ''Švabo jeo rukama a mi Srbi na dvoru viljuskom boc...'' fazon
Opšta bolnica Sombor
Nadrndana medicinska sestra- ''Daj mi bre stalak za ovu matoru da joj prikačim infuziju''
Entuzijastičan i još neiskvaren mladi tehničar- ''Mislim da su svi stalci zauzeti, evo stara majko smislićemo mi nešto nemojte vi ništa da brinete strpite se samo koji sekund''
Nadrndana medicinska sestra-''Ma sta gubiš vreme sa njom vidiš i sam da baba nema pojma ni gde je samo zvera čitav dan u prazno.Nego idi ti u osmicu tamo mora da ima bar dva slobodna.Šta čekaš ajde tutanj''
Entuzijastičan i još neiskvaren mladi tehničar odlazi u gorepomenutu sobu ali ne nalazi slobodan stalak jer su svi zauzeti te se vraća praznih ruku nadrndanoj sestri spreman na nove prekore.
Nadrndana medicinska sestra-''Šta je mali nema a?Šta ćemo sada uh jebem ti i ovu robiju od posla niko na nas radnike ne misli pa ovo nisu uslovi za normalno obavljanje posla.Samo pričaju o pravima pacijenata a o našim niko ništa... pih... .. .E ajde skini ono sa čiviluka i turi jakne preko kreveta one babe sto je na snimanju pa nek se oni posle razvrstavaju šta je čije...
Entuzijastičan i još neiskvaren mladi tehničar- ''Izvinite šta da skinem mislim da vas nisam dobro čuo vi hoćete da mesto stalka koristimo čiviluk a jakne da bacamo po tuđim posteljama?''
'
Nadrndana medicinska sestra u stilu desetara JNA-''Nemaš ti šta da misliš nisi ti ovamo došao da misliš nego da ćutiš i izvršavaš naređenja naravno da sam to rekla...''Entuzijastičan i još neiskvaren mladi tehničar izbezumljeno gleda u sestru i krsteći se podređuje se - '' ok ok kako god vi kažete''
EPILOG- Za nekoliko meseci a u najboljem slučaju godina mladi tehničar se transformiše u sliku i priliku svoje koleginice samo naravno u muškom izdanju pa je tako prema pacijentima i obavezama još bezobzirniji od nje.Gospođo i gospodine mu zamenjuju ej ti tamo a rodbinu tera u vreme posete psovkama ili ako su srećni kolutanjem očiju i coktanjem , svoje jarane naravno pušta pre dece trudnica i penzosa.... o čiviluku vise i ne misli...
I tako iz dana u dan naš divni i savremeni a nadsve ''evropski'' zdravstveni sistem od iole normalnih ljudi pravi ono što su nekada prezirali i kojima su psovali sve po spisku -nadrndane bele mafijaše što se povlače po hodnicima i ponižavaju te na šalterima.
Zašto nikada neću naći devojku svojih snova ?
Ovo je pitanje koji svaki muškarac u životu postavi sebi jednom. Nažalost retko ko ima odgovor, a i ako ga sastavi obično nije tačan. Mnogi muškarci pokušavaju da se uteše tako što dolaze do maltane smešnih zaključaka koji se takmiče koje je više depresivan od onog predhodnog...
kao npr....nisam dovoljno visok, ili sam nezanimljiv, verovatno sam pre debeo ili pre mršav ili sam jednostavno ružan i neprivlačan ženama, ili vremenom se dolazi do zaključka da "Mora da nešto nije uredu sa mnom"
Ali tako nešto nećete neći u ovoj definiciji, pošto ima nas koj ne žele da se dosađuju u životu činjenicom da nemam sreće sa ženama. Nisam prvi koji ću priznati da moje potencionalne šanse da uđem u razumnu vezu su ekvivalentne nuli. Odmah na početku kategorički odbacujem mogućnost da sam ja kriv zbog date situacije ili neki moj nedostatak ili čak višak, ne zato što sam ja kao veoma pametan dečko već zbog činjenice da postoje studije zasnovane na ovu temu...koje ću pokušati uprostiti ovde...
Hajde da započnemo objašnjavanje ove teme sa pretpostavkom da su moji kriterijumi za žene veoma visoki. Kao i kod većine muškaraca naši "visoki kriterijumi" se obično zasnivaju na tri kategorije.
1. Potencionalna devojka mora biti (barem u mom slučaju) godina sličnih meni...+ minus ti četri godine.
2. Devojka mora biti lepa...naravno i spolja i iznutra.
3. Treće ali dosta bitno mora biti razumno inteligentna, ne mora biti materijal za mensu, ali da je u mogućnosti da povede inteligentan razgovor i nadoveže se na isti.
Eto tri mala uslova, koji siguran sam svi će se složiti da su razumni.
To je rečeno....sada ću pokušati da demonstriram zašto ja iskreno mislim da je teško ako ne i nemoguće naći nekoga ko ispunjava barem dva od gore ti navedena uslova.
Broj ljudi na planeti zemlji (u 1999 godini) : 5 592 830 000
Počinjemo sa populacijom planete u kojoj leže moja interesovanja...da se ne kaže da sam protiv ideje o vezi preko jednog ili više kontinenata (naravno ako je ista moguća)...ali sa druge strane male su šanse da upoznam neku finu devojku iz Australije...
Kako god...najpouzdaniji podaci o populaciji na planeti dolaze od United States Census Bureau's 1999 World Population Profile i te podatke ćemo koristiti ovde....
....od tih pet milijardi, žene su : 2 941 118 000
Samim tim što sam heteroseksualnog opredeljenja....polovina populacije u startu otpada, žao mi je zbog vas momci...a sa druge strane i ne :)
Pošto sam stanovnik Evrope samim tim moram se opredeliti za statističke podatke o ženama iz zemalja "prvog sveta" iako Srbija se lako može da se ubroji u zemlje "trećeg sveta" al aj dobro...
...što mu dođe da u zemljama "prvog sveta" broj žena je : 605 601 000
Ovaj broj je uzet čisto iz praktičnih razloga, pošto šanse da upoznam finu devojku iz Butana ili boginju iz Gane uživo ili preko neta su nepostojeće, pošto iste verovatno nemaju ni hleba, a kamoli pasoš ili kompjuter sa internetetom.
...trenutno žene u godinama između 19 i 25 godina : 65 399 083
Pošto nit sam pedofil niti imam želju za ozbiljnom vezom sa nekim ko je već is školovao svoju decu...demografski podaci Američke vlade su eliminsali takve ženke tek u razvoju ili u zrelom dobu...
Personalna privlačnost (fizička i psihička) je striktno subjektivni kriterijum, a kriterijumi subjektivnog tipa uglavnom se razlikuju otuda i poslovica "sto ljudi, sto ćudi"
Sva sreća pa nema potrebe da objašnjavam koji su moji lični kriterijumi...a recimo da devojka koju bi ja smatrao privlačnim mora da ispunjava barem dva kriterijuma od gore tri navedena.
Ovde mora i malo matematike...koristićemo standardnu statističku teoriju evo i slike...
http://img261.imageshack.us/img261/2450/formulax.jpg
dobijeni broj pomnožimo sa sa trenutnom populaciom...i dobijemo broj potencionalnih kandidatkinja koje su privlačne : 1 487 838
Zatim istom formulom izračunamo i broj inteligentnih među lepim devojkama
http://img207.imageshack.us/img207/1484/formula2.jpg
i oko 84 % kandidatkinja je otpada samim tim ostajemo na cifri od : 236 053 inteligentnih, lepih devojaka mojih godina.
I takođe recimo da je polovina već udata ili imaju dečka.... : 118 027
Naravno naći devojku koja mi se sviđa je samo pola posla, treba i ja da se svidim toj devojci, pretpostavimo da su šanse da se svidim nekoj devojci oko 50% ali pošto nit imam konstantno prevozno sredstvo, novce, vikendicu, svoju sobu, svoj mir...i još dosta me sprečava da bih ostavio procenat na 50....ja sam primoran da ga svedem na bednih 10% što mu celim brojevima dođe : 18 726 devojaka koje se meni svide, kojim se ja svidim, koje su inteligentne, koje su lepe (i spolja i iznutra), koje mogu da prežive činjenicu da nit imam auto...smeštaj i bla, bla, bla, sve ostale stvari koje su ih mame naučile o muškarcima i njihovom statusu i položaju i činjenici da ništa od toga neće imati ako se ne udaju dobro.
Zaključak
Ovde na kraju naših statističkih podataka i polu-razumnih pretpostavki nailazimo na broj od 118 027 potencionalnih devojaka, na prvi pogled naš konačni broj i nije toliko mali...ali razmislite o ovome...kada bih išao na slepi sastanak sa novom devojkom svakih nedelju dana morao bih da potrošim 3493 nedelje da bih našao jednu devojku od onih 118 027 to je skoro 67 godina....
Kao Evropljanin rođen sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pretpostavimo da mi je životni vek oko 70 godina, zato sa sigurnošću mogu da kažem da ću biti mrtav pre nego što nađem devojku svojih snova. Kad malo bolje razmislim i ona će verovatno biti mrtva do tada.
p.s.
Zato.
Toliko je futrola za viršle preplavilo ulice, da u ovoj zezi možda ima i istine :)
