- Али, не смем, стра' ме! Први ми је пут...
- Ај, бре, ево.... Удави гују и одради то!
...шшшшшљк!
- А у које уво да мет'ем бубицу?

-Рале, Рале, види, жена ти се беси о дрво!
-Хехе, духовито женче.
-Па с' ти луд? Ћеш думре?
-Ништа ти не брини, отпорна је моја Рајка на све!:не скида поглед с новина:
-Па, бар се окрени да видиш како јој је, сажалићеш се!
-Ју, ево кренула ми суза!:гледа у новине:
-Ајде молим те, спаси ми сестру, твоју жену Рале, па имаш и деце с њом, нисте странци. Мене моје руке издале након Голготе, сад само имам снаге за тоалет подићи и обрисати гузицу!
-Е, види што нам се крава тели!
-Рајка, сестрице, дедер, сиђи с дрвета, не вреди, ни ово га није опаметило, размишља тај о Имлеки, јебе се њему за тебе! Ајд' купи децу и идемо!

- Еееј, личе!
- Где си, главице.
- Шта се ради?
- Ево нешто до града. Ти?
- Ја управо долетео из Милана, знаш да ми је жена оперска певачица. Седео у првом реду, наравно, са Ђорђом Наполитаном, човек ме понудио Кохибом а ја у фазону ало чкоде ја у плућоа само коксару интернирам лол.
- До јаја. Иначе?
- Иначе мој приватни џет који је само један од пет, редовно саобраћа на релацији Париз-Лондон-Лисабон-Кијев-Москва-Пригревица, значи, веруј ми, немам кад да серем.
- Вероватно ни за испуњавање брачних дужности.. Добро, нађе се увек неко да замени, теренски рад зна да баци у искушење, а ми живе душе, јбг.. Настави?
- Па шта да ти кажем буразеру, живот на високој нози. Монденски. У друштву сам озбиљних и чувених глава, јака познанства, везе, лову престао да бројим, пријеми, параде, коктели, амбасаде.. Ти?
- Ја ревијала ко и увек. Шљакам за пристојну своту, окупи се банда онако ревијално, уз пивџана и фишек, јебем ревијално, изађем ревијално, мерачим сваки секунд.. Кад се све скупи.. Мени бања, искрено.. Драго ми шо сам те видо буразенгија.
- Исто теброни. Воздра!
- Ћао ћ!

Брате опет немам кредита јебеног,ма боли те уво пусти молитву.

"Па, шта радиш то, можеш врат да поломиш, све ћеш чарапе исцепати тако!"

А тебе боли уво.

- Си видео што је ставила нову профилну?
- Зајеби то! Ништа се не види. Ништа! Нисам ни знао да има ноге док је нисам видео уживо на Егзиту. Свака јој слика иста. Од чела до сиса али не и закључно са сисама. Да нема локне, не би ни знао да има косу.
- А риба је признај.
- Нек слика ноге! Нека, аман слика панораму стомака и бутина док лежи на плажи. САМО НЕК ПРЕКИНЕ СА ТИМ ВРАТОМ, почећу да је сањам ко жирафу.

- Е Шоми, препоручи ми неки добар хорор филм ?

- Па препоручио бих ти Инсидиус или Тестеру, али пошто си се прошлог петка буквално усрала у гаће док је Фреди Кругер јебо матер Џејсону, мој савет ти је ''Јесен у Њујорку'' или евентуално '' Мoја велика, мрсна, православна свадба''. Батали хороре, немаш смисла за страх.

-У која звиждаљка, чини ми се да му је шапнула нешто на уво!

- Зимирта, баци ђубре, почело је да се осећа на прескордицију.
- Мама...нећу бацити то ђубре, за њега осећам само индигнанцију.
- Ако га не бациш, знаш да ће ти отац дати индулгенцију преко уста када дође здивље депоније...

-Како жена, деца?
-Па одлично...
-Ђе је завршио онај најстарији?
-Миленко?
-Да, да, видела сам га пре неки дан, једва сам га препознала са оном брадом.
-Ено га у гаражи, сада тамо живи. Знаш каква су времена, а он не зна ни сијалицу да заврне.
Миленко: Ћале, можеш доћи? Славина нешто зајебава.
-Видиш.

- Е, где си, човече, нисам те видео 100 година!
- Ево, ту сам, радим мало, мало пишем неке научне радове...
- Па, шта ће ти то у животу?
- Интересује ме. А и волим да се бавим тиме.
- А, је ли, колика ти је плата?
- Минимално нешто, али мени је довољно за прво време, док се не снађем.
- Знаш ли колика је мени плата?
- Колика?
- Деведесет хиљада плус бенефиције. А што је најјаче, не радим ништа. Дођем ујутру на посао, изблејим мало, онда одем по бурек и нема ме три сата. Шеф ме толерише, пошто је извалио да сам га провалио колико краде. Ма, уживам!

- Хоћеш ли бацити ту жваку бар док једеш, јебо те отац!?
- Шта покушаваш да ми кажеш?
- Лаки, пусти га. Немој да се уплићеш у његов однос са жвакама. Он још увек жваће Стиморол из 94', то му је ваљда успомена са ратишта.

- Оче, оставио ме дечко, идем се бацити под воз!
- Ћеро, онај у пола 4 касни сат времена у поласку, а с обзиром да је то једини који данас саобраћа, боље ти је да удараш главом у шину. Немој ми се правити Ана Карењина, иди у радњу по пиво, чекам Камбур два плус прво.

Девојка стоји у препуном аутобусу и гледа кроз прозор, дупетом окренута ка унутрашњости аутобуса. Манијак користи гужву да се прилепи уз њу. Њој је непријатно али ћути, правдајући ситуацију гужвом. На свакој следећој станици улази још више путника а манијак то потискивање из правца врата користи да се све више набија уз жртву. У једном тренутку она окреће главу и види да је последњи део аутобуса празан а да се овај не одмиче од ње. Креће драма!

Девојка : Мене си нашао, мајмуне одвратни! Г*вно лузерско, сељачино! Мене, поштену девојку, студенткињу, бившег ђака генерације! Стоко једна небаждарена! Иди прилепи се уз мајку што те је тако васпитала, сомино једна!

Манијак стоји погнуте главе и не проговара. Евентуално покушава да се правда како није он крив али не може да дође до речи.
Аутобус као за баксуз упада у саобраћајну гужву а напушавање траје и траје. Остали путници се као по правилу не мешају и гледају кроз прозоре илу у мобилне, како ко. Чим аутобус стаје манијак постиђен бежи а жртва се, упркос претрпљеној непријатности, осећа крајње тријумфално!

*Ради примера, писаћу као да се обраћам читаоцу*

Отишао си на свадбу рођака Стипе. Није твој рођак, него је од оне твоје калабештије Шокачке. Никада га ниси волео, нервирао те је, али ако не одеш, ова твоја Шокица ти ич неће дати вечерас, а теби је баш притерало. Добро, можда неће бити толико лоше..неће курац, знаш какви су, све што они воле, ти мрзиш, почевши од оних малих колачића до опсесије Звонком Бобаном, ал' ајде, седнеш у свој Пежо па у Лијепу њихову. Све је океј, равно, јебеш га, такво ли је. Ниђе планине, све неке шаховске табле наоколо, а шахиста ни за рч! Никада ти то није било јасно, али добро, такав је народ тамо, канда.

Долазиш у Загреб. Мали град, сви се знају. Долазиш код рође Стипета и трудиш се као луд да не причаш стереотипно, све време се цепајући унутра док слушаш кајкавштину. "Као да сам у "Курсаџијама", мислиш се, само чекаш да искочи Албанац да- и ето га. Пријатељ породице, Тахир Фљамури, честити предузетник из Задра, дошао мало код пријатеља у Загреб, на свадбу и довео ужу фамилију, који су сасвим културно заузели своја места у она четири реда. Наравно, Тахир је љута католичина и свињетину тамани, само понекад прави паузе од месец дана. Канда му рекао лекар. Јес', наравно.

Почињу да доносе 'рану. "Ух, добро је, барем ће се наједем!", ти мислиш, ал' 'оћеш, прц бапарац! Све неки плодови мора, неки зелениш, неке сардине. "То је све из нашег липог Јандрана!", повика Стипе, очигледно подјебавајући тебе. Добро, боли те пенис, ти ћеш општити вечерас, а он мора да трпи ону његову што се последни пут дала кад су Швабе посетиле Загреб '41. Муљаш ту њихову зељанију и њи'ове рибе, јебале их рибе, где је сланина?

Преживиш некако и то, кад онда крене музика, пардон, глазба. Глазба је крајње културна. Све неке тамбуре. "Где тамбуре, јебале их тамбуре!", мислиш се. Цео живот слушаш тамбуре у Срему, сада би и ови да те јебу у здрав мозак. Мисли на награду. Узеће се ова његова мала, па онда кући. Мала не личи ни на шта, дебела, благо ружњикава, али, како си чуо, барем прави добра печења, појавише прасећину. Младожења Омер, убоги Бошњак из Зенице, који је нашао праву љубав када је пре 3.5 месеци ишао у Загреб да ради на грађевини потпуно легално. Љубав је чудна ствар, па да му јебеш матер.

Онда младин отац крене да распреда о својој породици, онда младожењин отац, Муфтазир, крене о својој, па нека бошњачко-хрватска братства, па српска агресија, па курци, па палци. Ти једеш ону сланину што си понео, мајке им га, има барем да једеш неку 'рану на овој свадби, па дабогда цркли сви одреда! Не зато што си националистички шовиниста патриотских наклоности, него зато што си гладан, а ови као да су кувар узели од Диогена!

То траје. Траје целу ноћ. Добро, не целу ноћ, али теби се чини да је цела ноћ! Мрзи те више да живиш. Шта више, одлучио си да више не живиш. Јесте ова твоја добра риба, али ништа није вредно овога. Устајеш, намешташ шајкачу, и громогласно викнеш:" Глазба, некај од Радише Урошевића!"

Следеће чега се сећаш је како биваш искултуриран толико да следећих тисућу година нећеш моћи да неовисно једеш, али боли те уво. Тачније, не само уво, али опет...

- Ћале види ми хлаче што сам купио јуче, ваљају ли?
- Ех нису лоше, али сине мој видиш ти ове хлаче на мени, е то сам ја '66 купио у Трсту и дан данас их носим, то је био квалитет, а не ово сада два пута опереш и треба бацити.

Водитељ стоји пред камером у оделу и каљачама, на глави му кеса пошто киша пада.

У једној руци држи микрофон а другом је ухватио краву за уво.

- Где оде ова,био сам само до клозета,све је ишло како треба?
- Немам појма,само сам испричао фору о Ани Франк у гасној комори и она се покупи...
- Е,носи се и ти и твој тумор у хумору,човече!Сад ћеш ти да платиш њен Раух сок од 200 кинти!

А: Брате, мислим да осећам лептириће у стомаку.
Б: Не сери да си се заљубио, па тек си две и по недеље са оном малом.
А: Не мислим то, контам да ћу бацити пе.... БЛАААА!
Б: Па јебем ти оца блесавог, ово су ми нове фарке.