Ситуација у којој се шеташ главним тргом у граду и испред тебе почиње да се појављује све више и више људи у истим мајицама све док их је толико да почнеш бесциљно да трчиш мислећи да је дошао смак света и да ће сви они преживети а ти нећеш јер си различит.
Онда дођеш до штанда на којем се за џ дају исте такве мајице у оквиру промотивне кампање, одахнеш, схватиш колико си глуп испао, узмеш своју и идеш даље куд си кренуо, мислећи да ће се још неко тако зајебати.

СОС пиво од тридесетак динара због којег више никада нећеш стављати Турке на тикет.Намењено Румунима реш црних подлактица и белих торзоа,оном масном клошару са пиљевином у коси и смрадом који као аура кружи око њега јер је прошлог месеца одваљен упао у септичку јаму.Идеално за студентски џеп,па га они купују у комплету са хлебом од јуче и подригушом из оближње кланице, коју узимају по фабричкој цени.Одлично леже уз Дрину без филтера,уз сеоске туче испред продавнице око Гаге Радивојеве и шоловање темеља са Црнотравцима.

Спектаткуларни завршетак сваког рецепта, у изведби ненадмашног госн Стеве Карапанџе.
Док су зиљави Лепи Брка, мутави Џејми Оливер и усиљено зајебани Гордон Ремзи још вукли шерпе по дворишту и јели пачија говна, исказујући тако свој таленат за гастрономију, чика-Стево је правио клопу достојну сервирања на британском двору, кад им дођу шпански краљ, јапански цар, дебели Черчил и српски премијер на преславу.

Јебеш вегету, кад га мајстор сочини, 'ладно можеш утурити супену кашику птичијег измета, нећеш му укус покварити.
Али, погледајмо како би култна емисија ''Мале тајне великих мајстора кухиње'' изгледала данас.

Човек алтернативе.

Често се чује приликом чопоративног позиционирања, како у познатом, тако и у непознатом друштву или у некој заједници која се тек оформљује. Типично мушки, поготово кад почну да залазе у године (мада ни у млађем животном добу нису имуни).

Укратко: ко је млађи од мене - тај је млад.

Служи и као очајнички покушај дискредитације млађег саговорника који те је интелектуално декласирао и ускратио ти сваку могућност да му одговориш аргументовано. И то у друштву, замисли бруке... Е, па нећеш: "Млад си ти" = моја има да буде последња (јер много волим да моја буде последња).

Последњих године представља статусни симбол. У дискотеци ниси баја ако немаш сепаре. Најчешће га имају ликови који су пуни пара, а ништа мање ликови који су средили преко неког. Није битно дал си леп, све пичке ће бити код тебе у сепареу. Увек се пије џек и ред бул, никако пиво, јер то је за смртнике. Није битно дал имаш 10 или 100 евра у џепз, битно је имати сепаре, сркпићеш се за џек. И на крају, на журку се не иде ако немаш сепаре, нећеш ваљда да се бламираш да стојиш у маси.

Каже се за лика који узалудно мува неку рибу. Прелепа и јебозовна девојка која мами и оне највеће шмекере, који мењају рибе као Зоран Кесић телевизије, истом јачином као и оне који су сексуално неосвешћени и више дркају на тетрис него на женско месо. Такву једну богињу одлучује да смува један обичан смртник. Није битно јеси ли сиромашан или ружан, нећеш моћи ни у образ да је пољубиш. Можеш да скачеш око ње као Дачић око Кетрин Ештон али џабе, само ћеш оставити кости подно бедема Константиновог града.

Израз је настао по Цариграду који је било веома тешко освојити. Многи су покушавали, од Сасанида до Словена али никоме није пошло за руком. Пази кад ни Рус није освојио! Добро де, био је освојен двапут, али први пут се не рачуна јер су Жабари пичке које су ушле на превару а Турци немају пола ките. Ипак, двапут за хиљаду година, шта је то?!

Народски речено неш се најест од којекаквих буранија, салата, спанаћа и супица са малим процентом масти. Нема леба од зелениша, влакана и шта ти ја знам којих све пиздарија на које се трипује Др. Филгуд. Нећеш постати човек, нећеш имати довољно снаге у преводу постаћеш слабић и педерчић.
Од кад је света и века знало се да ми Срби волимо да једемо месо, месо и само месо. Једина јела која готивимо више од чистог меса су подварак, сарма и суљпа. Наравно са месом. Ништа лепше од доброг пасуља скуваног у котлићу са сувим ребрима и слан'ницом. Да ти вода пође на уста. Колико је пасуљ битан и неиозаставан део наших живота говори и то да се често помиње у народним изрекама, малим али надасве тачним мудростима које су са колена на колено преносили наши стари. Уз ону већ познату „мораш ти још много пасуља да поједеш“ свакако најчешћа мудрост коју су нам у детињству понављале бабе и деде. Обе изреке говоре да је у ствари суљпа извор снаге и здравља а не оно зелено говно од спанаћа како је Попај кењао. Уосталом, од пасуља се прди (испуштају гасови за ове уштогљене) а према веровању нашег народа сваки пут кад прднеш уштедиш десет динара за лекара. Па ти види.

..за будалу, за смарача, за геја, за ружноћу..
Дефиниција за дефинисање нечијег стања ума или физичког изгледа.

Могу шта ’оћу и кад ’оћу, само кад би хтео.
А ти? Ти ту ништа не можеш да промениш.
Можеш да чупаш косу, пасеш траву, апстинираш, гладујеш, плачеш, кумиш, молиш - јок. Не можеш ми ништа.
То је моја воља, моја жеља и моја одлука. Могу у секунди да те сјебем.
Ал’ није фора у томе... Сваки прави џек зна да је фора у томе да докажеш саиграчу да можеш, ал’ нећеш, јер ти то... Пааа, не претставља никакво задовољство. Чисто да се зна ко је газда.

Окончасмо ратове. Хвала Богу. Мало кога више можемо назвати братом по оружју, по крвљу окупаним рукама. И боље тако. Саборци су постојали док је имало смисла спашавати дупе оног, са којим си дијелио комад хљеба, а идућег дана би му тај исти хљеб из утробе просуо залутали куршум намијењен теби. Или неком другом. Трећем. Или можда њему. Нећу вам писати о тим саборцима. Нека почивају у миру.

Саборци су двије индивидуе које наоко не спаја ништа. Различите позадине. Различите приче. Различита храна коју варе свакодневно. Други дуван, друга вода, другачији трептај ока. Ништа. На први поглед. Но око вара. То већ знате. Није савршено као што можда дјелује. Мушица га може омести. Превари га суза кад не треба. Често му се не може вјеровати. Зато и не знаш за свог саборца. Зато га никад нећеш ни упознати.

Саборце не спаја ни идеја. Политичка позадина је смијешна. Саборци мисле другачије. Облаче друкчије прње. Не говоре исти језик. Па шта их онда спаја?
Не знам.

Знам само, да док ово пишем имам свог саборца. Који пише без поенте, рачуна дане и зврји у празно кад и ја. Сабораштво не познаје нацију, границу ни језик. Сабораштво нема заставу којом ће се огрнути, и која ће му бити путоказ да љуби ближњег свог. Саборци немају изговор који их спаја. Они не знају један за другог. Физички. Они се никада неће окупити и пратити идеју. Не. Они се осјећају.

Док гледаш кроз прозор попрскан кишом, са носем приљубљеним уз окно, знаш да имаш свог саборца. Док покушаваш да заспиш у бесаној ноћи, знајући да ти неће успјети, саборац те прати. Док водиш тихи рат у себи, неко тамо ратује са својом савјешћу. На другом меридијану. У комшилуку. На селу. У Камбоџи. Неко тамо управо зубима кида заноктицу. Бољеће га. И тебе је јуче. Пашћеш му на памет док буде гурао прст у ракију. Или нећеш. Није ни он теби, док те палила ђедова јабуковача. Пала ти је на памет само помисао о његовом постојању. Или милион њих... Сабораца.

Не обраћај пажњу на лица људи поред којих пролазиш. Нећеш наћи саборца. Нећеш умјети да га препознаш. И не треба. Онда не би био прави саборац.
Прави саборци су тихи и поенту носе у себи. Поенту. Исту. Суштинску.
Можда, кад отпловиш галијом без повратка, упознаш и њега. Запалићете цигарету и прозборити. Можда га не препознаш ни тада.
Можда је суђено да се саборци не сретну.
Можда.

Шаптач. Човек који вам у сваком тренутку може помоћи, или одмоћи, својим упадом у дијалог. Некада је претерано досадан, јеби га, помири се са тим, то му је у крви.

Још једна верзија мој је мали, али је техничар.

Фактор који углавном одржава сваку дужу везу од распадања ( око дотичног пара се шири воњ сморености и сви их избегавају ). Као шлаг на торту из вагине може да изађе још један манипулатор у виду бебе, који запечати везу за век векова.

Оно што маторци одавно очекују да напокон постанеш и тако заокружиш циклус њихове репродукције. Одрастао, стасао, сазрелио, лег'о на тврду руду живота, престао си се куробецати и понашаш се онако.. па, зрело.
Коначно си схватио да нећеш заиграти у познатом клубу (додуше ни у Младом Рудару из Мршинаца). Гитару си утопио преко нета, слушаш радио-Џенарику и Тамбурица 5 трибјут бенд. Не избацујеш више своје "духовите" коментаре у друштву родбине, терајући кеву да сваки пут правда твој "чудни смисао за хумор".
Бријеш се свакодневно и носиш црну актен-ташну.
Не смејеш се превише гласно и поваљујеш ретко и искључиво у кревету.
Гледаш Други дневник и на рачунару играш једино пасијанс и минице.
Купујеш Вечерње новости и пијеш пиво само из чаше.

Једноставно, превише си зрео и све полако постаје труло.

Строго пословно. Грубо и неумољиво. Званично, лишено емотивног зближавања.

Разлог да те кева пробуди у сред поподневне дремке.

Начин на који се поставља питање типичан је за граматику северног нам, жицом опасаног суседа, који се одомаћио и укоренио у локални говор на северу отаџбине наше. Од питаног се очекује да недвослмислено прихвати понуђено, тј. да каже јасно и гласно да жели.

Могућност да се од песме намењене за најгори слој жгадије и кича направи занимљива ствар. Наравно уз добру рецитацију. Како лоша поезија нема шта да изгуби, тако померањем запета и драмским паузама само може да добије на квлту и комичности. Способност да се од текстова познатог плагијатора ван Гога који пева за копитаре жељне бјелог дугмета направи нешто у стилу екавеа за локалне комане.

Добар начин за трпање фанова и прозивање аутора чија музика позива на копање сопственог гроба од количине шунта... Рецимо музика славних 187 и стихова "ти никад... нећеш знати, шта ћу, теби!, значити..." и осталих неталентованих говнара.

Најбољи друг једне девојке који је увек ту у тренуцима када је неко смара да се претвара да јој је дечко.